Тешко да би се могла и замислити
већа несрећа и гора срамота у новијој историји српског народа од UDBE. Још од тренутка када је основана, испрва под
именом OZNA, та небивала формација постала је
један сабор нечастивих с конца и конопца скупљених нестручних, необразованих
садистичких незналица, партијских послушника и незабележених издајника народа.
Оно што је за нормалан ум издаја, за њих није било. Комунисти су, наиме, под
појмом народа подразумевали пре свега
а често и искључиво једну класу, радничку класу, којој пак сами нису припадали
и од које су били виши неколико касти, а пред питањем националног упорно су
тврдоглаво и глупердијански затварали очи. Зато је OZNAšima, као политичким послушницима, било лако да буду издајници сопственог
народа, ког се курса – рекло би се – држе до дана данашњег, када том
формацијом, тим баластом на плећима народа газдују и дрмају већ и чукунунуци
оних прималних и примитивних, често пута и полуписмених кожнокапуташа.
О
томе како је UDBA радила
и какав је њен први састав био, данас скоро да више нема живих сведока. Али на
сву срећу и упркос свему сачувана су бројна писана сведочанства, од којих на
као меродавна и нарочито илустративна можемо да пажњи препоручимо књиге „У
предворју пакла“ почившег проте Саве Банковића и „Кад UDBA бије“ Петронија Стојановића
Зоркина. Та сведочанства из прве руке говоре да се менталитет UDBAša у погледу садистичких склоности баш никако
није разликовао од злочинаца из рата који тек што је био прошао, па чак ни од
оних које су комунисти сматрали својим непријатељима, као што је био поремећени
четнички командант Чачић – осим што су ове поратне кабадахије на главама носили
звезде петокраке.
Упркос чињеници да је тај орган носио име Odeljenje za zaštitu naroda, у питању је све од тада уствари
једна најобичнија политичка полиција, дакле она авет тоталитарних режима чији
је превасходни задатак истрага и истребљење политичких противника режима. Нема
ту ни трунке бриге за народ и за државу. Типично за социјалистичко
самоуправљање, властодршци су мислили да ће помоћу те уравниловке у
карактеризацији непријатеља (и „непријатеља“) превазићи све објективно
постојеће разлике у друштву: ако се свима једнако наноси неправда, онда то
мора да је праведно. Ипак, та формула минус пута минус даје плус није могла да
успе не само због тога што је у суштини кретенски замишљена и спроведена, већ и
што се та прокламована једнакост у комунистичком режиму од самог почетка
показала као лаж која је требало
радницима да замаже очи и прекрије беду њиховог положаја.
Руководиоци који су у својим рукама држали
судбине људи, често и по питању самог живота и смрти, само су заменили места у
канцеларијама и фотељама са предратном господом. Фабрике су отимали (или
„национализовали“, а уствари партијализовали) под фирмом да фабрике треба да
припадну радницима, али радници су рмбали једнако као и пре и били беда убога
једнако као и пре, али су се зато у кабинетима и меканим фотељама уместо
законитих власника, који су најчешће на брзу руку, без суђења и у тајности
убијани, сада башкарили не радници, него нове газде – другови отимачи. Бога су
прогласили мртвим, али су се ипак држали народне изреке да је Он најпре себи
створио браду, па су од туђег рада и на рачун туђе деце обезбеђивали и своје
унуке.
Ако би најкраће требало сажети чиме се тих
првих деценија свога постојања бавила UDBA, тј. OZNA, могло би
мирне душе да се каже како је то била масовна мануфактура смрти и незајажљива
отимачина. Ништа нису прескакали: једнако су отимали фабрике од фабриканата,
кукуруз, пшеницу, вуну и ко зна шта све не од пољопривредника, црно испод нокта
од радника... и јаја испод кокошке.
Биће да је странцима то одговарало. Tito
се брзо слизао са њима,
наставивши тако плодну сарадњу из доба самог рата, сарадњу коју је он (као и
много шта друго) остварио „на фору“, будући да им је понудио нешто што уопште
није ни имао, док му они сами то нису створили. С друге стране, странцима је
такође одговарало да се истребљењем ројалиста, интелигенције и свега поштеног у
српском народу избрише сећање на срамну издају за којом су посегли, када су у
духу сарадње „ма и са црним ђаволом“ (како кажу да је за вајкада проклети
Черчил говорио) продали и предали Србију комунистима.
Дакле, добро се међу нашим „савезницима“ знало
како се овде влада и шта се ради. Али кључна карактеристика тих наших савезника
је да код њих нема ни поштења ни честитости.
Комунистима није било доста што су
најједноставније говорећи крали туђу имовину и што су у глупандеријанском духу
комунизма врло неуко и сасвим погубно поклањајући туђе; па тако просто распакују фабрику у Србији и поклоне је
Хоџиној Албанији, или фабрику аутомобила из Србије поклоне браћи која јодлују
(још и инжењери из Србије морају да обучавају „браћу“ како да раде), а теби је,
геџо, доста и тракторе да правиш. Не, нису се зауставили на томе. Остало је
забележено да је само корак недостајао да цело КиМ поклоне Енверу Хоџи! Заиста је ово мала земља колики су то
издајници – како рече литерарни јунак.
Имајући у виду да нису уништили само оно чега
се нису дотакли, право је Божије чудо како смо као народ уопште преживели
другове црвене 'ајдуке и њихове перјанике – UDBAše, увек
намргођене, са ниским челом и великим главама неоптерећеним знањем и етиком.
Један од камена темељаца наше несреће лежи у
чињеници да су економија и политика све до сада нераскидиво везане за UDBU. Комунистичка банана држава оснивала је своје кикирики факултете и политичке
школе које су преко ноћи завршавале предратне калфе и занатлијски помоћници.
Шта се могло очекивати од тих и таквих кадрова? Па буквално све што нас је постигло. А тек од
кадрова које су они, ти и такви, образовали? Па... ово што до дана данашњег
кусамо, ова и оваква стручност која насје довела до златног доба, до благодети
коју они што виде да је цар го чешће сматрају ивицом провалије.
Могло би некоме на памет да падне како је све
ово о повезаности политике и економије са UDBom једно
претеривање, јер је OZNA → UDBA → DB → или како се данас трословно назива тај исти
садржај у другом паковању, ипак пре свега безбедоносна служба. Па хајде да
размотримо како и у домену безбедности стоје ствари.
У Titinoj Jugoslaviji проблем
криминала, при чему мислимо на прави криминал, а не на политичко деловање
(често већ и само мишљење) супротно ка-пе-јоту, решаван је тако, што се просто одбијала и сама
идеја да криминал у том друштву постоји. Прибегавало се просто еуфемизмима:
нпр. није постојало дело крађе аутомобила, него се ту могло говорити само о
„позајмљивању туђег возила“, јер наводно није било намере да се возило и отуђи.
Додуше, квалификовало се то на тај начин и због тога што су аутомобиле крали
најчешће нечији синови, а чак и у
комунистичкој републици, где влада некрунисани цар – господар живота и смрти
(што крунисана глава никада овде није била), у племство не сме да се дира.
Али је зато обичан човек, припадник оне
глорификоване радничке класе, могао да заглави у затворској психијатрији због
вербалног деликта у виду најобичнијег политичког вица, или пак псовке упућене drugu Titi.
Осим што су се бавили проблемом емиграције, drugovi
udbaši су се својски старали да у свим слојевима имају
своје доушнике, а на свим кључним местима у свим сферама своје послушнике. Што се самог појма
безбедности тиче, ту ствари стоје доста упитно. Да ли UDBI испред носа, или пак са њеним благословом – не знам, тек крађа на
велико и на мало, тај стари обичај другова самоуправљача, одвијала се и даље и
то са истом жестином и сасвим неспутано. Све нови и нови директори,
руководиоци, друштвени и спортски радници, лекари... дрпали су сви. На то су се
истина освртали и на то указивали сатиричари и неки синеасти, али смех који су
у народу тим освртима изазивали није био довољно горак, да покрене раднике на
побуну, већ више некако слаткаст, па је корупција мало по мало постала нешто
што се просто подразумева. И ако је
до злосрећних деведесетих и могло да буде недоумица по питању да ли су UDBAši само неспособне незналице, или можда и нешто више и куд и камо грђе од
тога, период распада покојне SFRJ јасно је показао да је DB итекако активно учествовала у одржавању таквог стања.
Безбедност народа мало их је или ни мало
интересовала. Али тих година је и у њиховим редовима било нешто паметних,
храбрих и предузимљивих људи – додуше једна трагична мањина. Углавном гледано
нестручност, глупост, непотизам и издаја се преплићу, па су и DB и војна KOS апсолутно изгубиле сваки
кредибилитет баш око распада Југославније. Ова храбра мањина изведе акцију,
сниме активног генерала JNA (приде и команданта РВ и ПВО) како говори о
разарању земље, илегалном увозу оружја, усташком плану за покољ и прогон Срба и
– н и ш т а. Политичари које је
поставила она иста DB уопште
не реагују! Генерал се шетка по Београду и неометано обавља своје прљаве
работе, дабоме на рачун радничке класе и народним парама. Мора човек да се
запита чијом су се то безбедношћу
бавили припадници KOS и
DB? И опет се болно
актуализују речи литерарног јунака: Мала је ово земља колики су то издајници...
Спрега криминалаца и DB, успостављена у гадним сарадњама осамдесетих, тих деведесетих постала
је још једна чињеница коју су људи из свеприсутну корупцију хтели – не хтели морали да прихвате. Било је нормално да
највиши државни званичници буду капои одређених „ресора“. Било је нормално да
синови савезног министра буду међу озбиљнијим и опаснијим криминалцима. Било је
нормално да двадесетдвогодишњака из питомог српског села убију као пса – метком
у потиљак поред друма, а да оцу младића инспектори кажу како „није тренутак“ да
се убица његовог сина јединца открије. И ево, већ тридесет година тај отац не
зна ко му је и зашто убио сина, који се по свој прилици нашао у погрешно време
на погрешном месту и видео нешто што није смео. Године које су уследиле
показале су да такви случајеви нису тако ретки, али само по неки од њих и
привуку пажњу јавности, као што се десило са гардистима на Топчидеру.
Заиста, кад сагледамо ко нас и како чува, непријатељ попут сатанистичке NATO
армаде нам делује још и
цивилизовано.
Из генерације у генерацију UDBAši шире свој утицај и пред њима пада сфера по
сфера и институција по институција. А унуци нису ништа човечнији од својих
дедова у кожним капутима и очевима у служби социјализма.
Тако су DB политичари на тацни непријатељу предали
све оно шту су јуначки српски борци својом крвљу одбранили деведесетих.
Стручност DBa се
показује и у томе, што су за десетак година изгубили више ратова, него сви српски владари у читавој нашој
историји. Али тамо где царује глупост нема места за осећај стида, и сваку
скрупулу спрам срамоте DB ће коначно протерати из јавног
простора, пре свега из медија – па и оних националних, већ у првој деценији XXI
века. Јер иако се гарнитуре
политичара провизорно и мењају (мада би куд и камо тачније било рећи да се
ротирају), они који суде и смуде на нашу жалост као да су непромењиви.
Стручност, храброст и способност трословне
наследнице (а уствари само нове итерације) DBa и
њихових гарнитура доводи до тога да смо у никад горој спољнополитичкој
ситуацији, да куртији и муртији раде шта, како и колико хоће са Србима, а да је
„показивање мишића“ трословаца увек само за унутрашњу употребу – уперено ка
свом сопственом народу, да му се утера страх у кости, све исто као и непосредно
после Другог светског рата. Тај баласт ама баш ничему не служи народу, тим пре
не служи народ, него се богати на рачун народа и делује као преторијанска гарда
за републиканско племство.
Оно што нам Душан Ковачевић казује у
„Балканском шпијуну“ и нарочито у „Професионалцу“ ни у ком случају није
претеривање. То је слика стварности, истина мало улепшана уметничком слободом.
За DB раде и воскари, и бербери, и погребници, и
социјални радници, и професори, и лекари... Не сви они, дабоме, али су тастери
добро рааспоређени. И сви ти сарадници, сви ти тастери, сви они су саучесници у
издаји, несрећи тежој и срамнијој од
петвековног ропства под Турцима.
Али Србин геџа је воћка чудновата, а његова
земља је велика тајна. Издржао је гегула и Турчина, и Швабе, и NATO и свакојаку силу и ордију. Издржаће Србин и разбојничку пету колону и њене
пипке који се пружају да овај наш народ држе у самртном ропцу.
Има наде.
Живи били, па видели.
Новембар 2025.
Нема коментара:
Постави коментар