Васкрсење мртвих

            Ми не одлазимо у Цркву зато што смо добри, или зато што је Црква неко (како се то данас модерно каже) срећно место. Црква је место борбе, успињања ка Богу и одупирања ономе што нас веже – нашим људским слабостима. Али, ако бисмо морали да у најкраћем изразимо, шта је садржај наше вере, шта бисмо могли да кажемо? На то питање већ је дао одговор апостол Павле, када пише Коринћанима: Ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша. Дакле, садржај хришћанске вере је, у најкраћем, да је Христос, Син Божији, васкрсао из мртвих и да је Његово васкрсење залог и нашег васкрсења, у које нас Он призива кроз наше крштење.

Јасно, хришћанство је један свеобухватан систем, читав један живот – или много животâ. На неким подручјима, у нека времена, неке цркве су наглашавале различите аспекте хришћанског учења, већ према конкретној традицији поједине заједнице. Тако се на западу више наглашавала – а и данас изгледа да је то доминантно – Христова искупитељска жртва, Његово страдање на Крсту. Просто, то су стављали у први план, можда у жељи да се супроставе онима који су с једне стране оспоравали да је Исус Богочовек и Син Божији, а с друге стране онима који су веровали да је Христово страдање било привид. На крају је изгледа само супростављање постало тежиште и центар.

Занимљиво је да постоје и оне групе које читав хришћански систем редукују на нешто попут харитативне (добротворне) делатности и у чијим се равнима читаво хришћанско учење, а тиме и практиковање вере у животу, само у томе исцрпљује. Таквима су очи затворене за читаву једну чудесну реалност у којој Црква од почетка обитава: они, наиме, и не слуте да је над нама „небо отворено“, и да је Црква уствари Царство Божије већ сада, али не још увек.

            Има много аспеката хришћанства, као што у Христовом животу има незаписаних догађаја, јер кад би све било записано ни у читави свет не би стале написане књиге, како сведочи свети апостол и јеванђелист Јован. Ту су и Христова чуда: исцељења болесних, васкрсавања мртвих; ту су Његове приче: о фарисеју и царинику, о блудноме сину, о сејачима и семену; ту су Његове речи о Њему самом: „Ја сам пут, истина и живот“, „Ја сам врата“; ту је Он бивао жалостан, гладан, уплашен... Ту је, наравно, и Крст и пут ка Крсту. И Гроб. Али, ту су и жене мироносице на Гробу и анђео који им говори: Христос је устао из мртвих!

Бити хришћанин значи не пристајати на смрт. Сâм Бог није пристао на нашу смрт, коју је Адам активирао у људском роду. Али, само ју је од жене рођени и могао искључити, обеснажити. Тако се Бог рађа као човек, да би – као човек – увео људе у вечни живот.

Другим речима, крштавамо се, сабирамо у Цркви и живимо хришћанским животом да бисмо, уписани у Христову Књигу живих ушли и у Царство Његово на Небесима, када Он други пут дође и васкрсне мртве.

            „Чекам васкрсење мртвих“ – тако сажето и тако језгровито гласи члан Символа вере о том нуклеусу хришћанске вере. Приметимо да не говори појединачно о васкрсењу (само) тела или (само) душе. Јер човек је целина, онако како га је Бог дао и како га Црква посматра. Та дихотомија, где је могуће да душа и тело раздвојено пребивају ма у ком облику, вештачка је и нема пуно заједничког са хришћанством првих  векова.

Најпре и сама реч душа нама долази од различитих извора. С једне стране је библијски nefeš, а с друге стране је Платонова ψυχή. Иако се исто преводе на наш језик, оне ипак различито значе. Укратко – Платон је веровао да су све ствари некада постојале само бестелесно, као чисти смисао, док једна од њих није учинила погрешку и ради ње била бачена у материјално, затворена у тело. Одатле следи да је тело „тамница душе“, односно да ће се душа ослободити тек након што тело умре.

Ево зашто је то бесмислица за библијско схватање душе: душа се у Библији изједначава са појмом живота, па би онда – следећи Платонову идеју – испало да душа човекова (значи сâм човек) постаје слободан, тек кад тело (библијски опет значи сâм човек) умре. Кад то скратимо, испада да човек живне тек кад умре?! Све до доба хеленизма и Књига Макавејских библијском писцу није био познат појам херојске смрти. Тако нешто је за старе Јудејце, све до времена хеленизације у доба Антиоха IV Епифана, било бесмислица, оксиморон.

Ипак, Платонова филозофија се увукла у хришћанску мисао и у великој мери закривила нека хришћанска начела. Није проблем што је донела свежи аспект библијском појму душе, али је проблем настао онда кад су два концепта супростављена и кад је искључиво Платонов постао најшире прихваћен.

            Одатле и оно чудно учење о чистилишту и сувишку добрих дела на Западу. Наиме, тамо се верује да је за спасење, односно за коначни улазак у Рај (независно од Доласка Господњег) потребна извесна количина (!) добрих дела, те да светитељи имају сувишак добрих дела, који – након што они сами уђу у Рај – остаје на располагању, као на каквом рачуну, римском папи. Тако следи да се нека количина добрих дела, потребна да се дође до количине неопходне за спасење, може купити за новац од онога ко њоме располаже. Отуда оне чувене опроштајнице, против којих је била реформација.

Међутим, ту није крај. Ко нема довољно добрих дела, али нема ни сувише лоших која би га оптерећивала, не иде у пакао, него одлази у чистилиште, некакав међупростор апсолутно непосведочен ни у Светом Предању ни у Светом Писму. У самој основи тог веровања је да човек постоји у некаквом свесном и можда и просторном облику након смрти. То је, дакле, наставак оног Платоновог система.

Али, ту постоји један велики проблем. Ако ја након смрти постојим свесно ма у ком облику, а нарочито у неком где не морам да страхујем од болести, глади... и то сâм по себи, аутоматски, без нужне Божије интервенције (дакле, Христос баш и не мора да дође опет), онда морам себи да поставим питање: Шта ће мени Бог?

И даље од тога: ако је то нешто у мени само по себи бесмртно, шта ће ми Бог? И да ли онда Предање не говори истину, када каже да је само Бог вечан, а да човек није сâм по себи вечан? И да ли Писмо не говори истину, кад каже да је човек створен из ништа, а није савечан вечноме свету, као што је веровала старогрчка митологија?

            Православна Црква стоји као „стуб и тврђава истине“ у вери да ништа не бива без Бога, и да читав свет стоји у постојању, јер га Бог одржава у постојању. И да човек јесте вечан, само онолико колико је у заједници са вечним Богом. Ту слобода човека игра веома важну улогу, а у систему где човек постоји вечно сâм по себи те слободе нема.

О јадном стању и бесмислу слободе човека онако како су га видели старогрчки филозофи најбоље говори дело „Дијалози мртваца“ (Οι Νεκρικοί διάλογοι) једног прилично антихришћанског писца по имену Лукијан Самосатски. Учење о чистилишту, иако мало дотераније и са унеколико другачијом иконографијом, у фундаменту је наставак оне исте филозофије, којој се Лукијан Самосатски у том свом делу подсмевао.

            На крају – Чекам васкрсење мртвих је основа наше вере, оно што нам Христос обећава, да ће мртви васкрснути на Дан Његовог Другог Доласка, да смрти неће бити више, да више неће бити ни болести, ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачнии. И смрт, последњи људски непријатељ, биће коначно и неповратно побеђена, јер јој је Васкрсењем Христовим задата рана од које се неће опоравити.