После XIII

Спавати. Пробудити се. Устати. Гледати кроз прозор људе што миле под сунцем под теретом посла. Седети. Устати. Спаковати се. Погледати око себе. Узети торбу, забацити је на раме. Ходати ужурбано до станице. Трудити се да нико не види одлазак. Досађивати се и стрепети на станици. Ући у воз без карте. Дати кондуктеру нешто „да не пише“. Гледати људе што улазе и излазе, како путују станицу, две. Гледати лица старих људи, што старачки ужурбано улазе у воз и показују жуте легитимације пензионера железнице уз које имају неколики попуст на карту  коју увек уредно плате или на станици или, где на станици нема никога, код кондуктера. Слушати њихове ситне, исецкане, исте разговоре испуњене именима синова, кћери, унука... Слушати њихове притужбе на време и огуглалу равнодушност на политичке актуелности. Слушати са колико једноставности, са колико присности и топлине изговарају имена својих ближњих док о њима говоре. Посматрати њихове смежуране, старачке руке како се крше или држе какв црни цегер из средине седамдесетих на коме белим, сада већ искрзаним и једва читљивим латиничним словима пише: „Успомена из Матарушке бање“. Гледати њихова згрчена тела, која као да су се сјединила са њиховим испегланим, равним и тесним оделима тамно плаве боје; која изгледају као да је из мишића ожилављених дугогодишњом суровом работом испијена и исцеђена свака кап свежине и живости, па се сада удови не покрећу него одапињу механичким, увежбаним покретима који се понекад и не дотакну мозга и свести.

Разабирати од брзине куће које пролићу крај пруге. Опазити њихове искривљене прозоре са неједнаким окнима, са опалом и изгребаном фарбом. Спазити натрулу „Шкоду“ из 1974. која се распада поред амбара прекривена испуцалом цирадом коју је ветар одавно исцепао. Видети кокошке где трче по дворишту, између ораха и храстова. Гледати људе по пољима како миле под сунцем под теретом посла. Видети пијанца како дрема испред продавнице преко пута рампе.

Вратити се испитивању воза. Гледати масне, улепљене, олињале, истањене и до крајњих граница прљаве тапацирунге на седиштима која је некада красио црвени и зелени плиш и сомот. Сажаљевати једва провидне прозоре чије је једино средство за чишћење летњи пљусак. Посматрати прашњаве, рахитичне решетке за пртљаг које више нису поуздане ни себе док држе. Гледати зидове купеа од давно беле пластифициране иверице, сада пожутеле, улепљене осушеним соком и лепком од налепница. Приметити са смешком да се по возовима и не лепи никаква друга пропаганда осим политичке, јер изгледа нико више нема циљну групу у овој специфичној групи што путује сваког дана без броја. Приметити такође да се поред налепница са бомбастим и одлучним паролама типа „ДА ЖИВИМО БОЉЕ“ лепе још само сличице оне сјајне фудбалерске генерације с краја осамдесетих која је већ избледела као и те сличице, и да се редовно још увек лепе сличице што се добијају  уз тврде, безукусне и јефтине турске жваке, налепнице са исто тако јефтиним мотивима, неукуснијим од саме жваке која је, ваљда, главни артикал. Приметити још да се  све ређе срећу и креативни печати по зидовима вагона од стране многобројних путника, пре свега оличени у графитима и потписима: „Миро, волим те“, „божа-лесковац-PFC“, „Даница + Милан forevr“...

Одмеравати пажљиво сапутнике. Снимати како пију устајалу воду из својих пластичних флаша од коле или оранжа, са којих се спрала етикета па само облик или боја говоре о томе од чега је та амбалажа. Уочити њихова озбиљна лица којима си дају на значају. Опонашати те фацијалне експресије. Играти се једне велике игре. Испитивати како тобоже незаинтересовано гледају кроз прозор, а упијају сваки звук који дође до њих, и сваки украден поглед који отму од околине док, као, намештају косу или поправљају крагну на кошуљи. Не осуђивати их ни у ком случају. Сетити се да смо сви ми сапутници. Досађивати се у возу. Читати новине. Дремати. Допутовати. Устати. Изаћи из воза на станицу. Удахнути.

 Шетати по широкој улици. Гледати људе што миле под сунцем под теретом посла. Не мислити упорно о цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта те мајице значе. Видети људе који се окрећу за цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта значе те мајице за којима се окрећу. Не осуђивати њих; ми смо сви, сви смо свако.

Ходати. Ходати дуго. Наточити воду на уличној чесми под зрнастим хладом младог, ониског дрвета са ситним, тврдим листовима. Сести на клупу. Испити воду. Осећати како се умор из ногу претапа и прелива у асфалт тротоара око клупе. Осетити угибање дрвета на клупи под теретом уморног тела. Дисати у хладовини. Посматрати људе како пролазе идући ка неком циљу. Бројати колико њих за тренутак застане крај уличне чесме да хладном водом убрза и скрати пут ка своме циљу. Удубити се у лица пролазника што застају крај воде. Гледати их у крупном плану док жедно гутају течност што извире из обрађеног каменог стуба.

Пити воду још једном. Ући у воз. Дати кондуктеру нешто испод руке. Отклацкати се уморно до куће. Изаћи из воза. Провући се до куће да нико не примети долазак. Доћи. Бацити торбу. Истуширати се да се скине онај мирис прашине из воза. Стајати после освежавања на балкону. Гледати људе што миле... Лећи. Спавати...

пролеће 2002.

Пут Видовдана

            Нема погоднијег тренутка да се упитамо: у чему је величина Видовдана, у чему је светост Лазарева? Као да ова питања иначе прескачемо, узимамо их здраво за готово, половично у нашој незаинтересованости. Волимо и да често идеалистички сагледавамо историјске догађаје, па и ту одузмемо које зрно суштине. Тако, најчешће схватамо да је Лазар борац и да се посветио зато што се борио против Турака. Али, и други и многи други су се борили, па се нису посветили. Некако стално у други план стављамо да је Лазар – мученик.

            Пред надирућу силу каква је отоманска имеприја била, једна неодржива мешавина култура и обичаја, могло се стати само тврдоглаво и гордо, или понизно и удворички – тако људска логика каже. Али, Лазар зна и трећи пут – пут Видовдана, пут жртвовања за своју веру, за свој народ, за своју државу... речју – за своје ближње.

Лазар се са Турцима није сукобио због своје гордости, него је био нападнут. Није се борио да сачува власт по сваку цену – то јест по цену нестанка свога народа, али се није борио ни да по сваку цену – то јест по цену одрицања од вере – народ биолошки остане у животу, али да духовно умре. Лазар је знао да су Срби само онда Срби, када иду путем којим их је управио свети Сава, путем Христовим.

Да је кнез желео да остане на власти одрекао би се Христа, примио турску веру и био богат златом и земаљским почастима. Или би у даљој борби народ одвео у скоро извесну пропаст. Следећи јуначки, али и светачки пример светог Јована Владимира, који своју главу нуди за живот својих сабораца, Лазар тако нуди своју главу, владарску главу, да се њоме нахрани отоманска аждаја, а да његов народ живи, па тиме заиста на своме животу и у своме страдању опостојава речи светога Јеванђеља. Мученик је, тако, сведок вере: умире не одрекавши се Христа – и баш због тога и умире – али својом смрћу показује и јеванђелску поруку да нема веће љубави од ове, да неко дâ живот свој за пријатеље своје.

Свети кнез Лазар служи. Богу служи као верни и праведни војник све до мученичког страдања, Цркви као миротворац и ктитор, народу као пожртвовани владар целога свог живота, па и у својој смрти. Свети кнез служи, а служење бива само из љубави.

            Нека то буде поука и овог Видовдана. Видовдан није битка изгубљена, јер дела љубави сјаје вечито, као чисто злато девет пута претопљено. Видовдан није битка завршена, него је вечна; и ми се боримо да волимо своје ближње и да им из љубави према икони Божијој у њима послужимо. Само тако, када волимо ближње и боримо се против зла првенствено у нама самима, и ми следујемо пут Видовдана, пут  мученика кнеза Лазара, кога је прославио сâм Господ Исус Христос.

Амнезија

Срђан Антић

А М Н Е З И Ј А

Јун 2003.

Лица:

          Предраг, жива легенда културе, писац који је заборавио о чему треба писати

          Сандра, супруга Предрагова, доста млађа од њега

          Душан, Предрагов друг из детињства, директор издавачке куће „Визије“

          Млађеновић, популаран писац петпарачких романа

          Новинар листа „Импулс Дубине“, фан Предраговог имена и дела

          Др Марковић, лекар опште праксе

          Магда, кућна помоћница

          Марјановић, сликар, Сандрин љубавник

          Просјак, Предрагов пријатељ који се покаткад ниоткуд појављује

          Лопов I

          Лопов II

          Полицајац, као и сваки други

Појава прва

Отмено уређена дневна соба. С десне стране су врата која воде на балкон и врата кухиње. На левој страни су улазна врата и степениште које води на спрат куће. На средини зида, између врата стоји полица са књигама. На самој средини сцене има две фотеље и мали сто на коме стоје неке харитије и неколико новина.

Магда паја прашину са књига на полици.

Улази Просјак.

Просјак (од раног јутра пијан): Добро јутро, госпођице лепотице! Шта има ново? Видиш како је дивно јутро, како нас је сунце поздравило још једном...

Магда (прекида га): Ја не знам зашто те господин трпи. Да се ја питам, не би ти овде ни улазио.

Просјак: Прво, ја и Предраг смо пријатељи, па нема разлога да ме трпи; а друго, штета што се ти не питаш, Магдице. И да започнемо дан ваљано, питам те по... (досећа се) чини ми се петхиљадити пут, ето нам малог јубилеја, хоћеш ли да се удаш за мене?

Магда (ради, не гледа га): Не.

Просјак (слегне раменима): Па... и нисам очекивао другачији одговор. Ваљда зато и питам...

Дуга пауза. Магда ради, не гледа просјака. Он гледа чиме се Магда бави, затим претура по књигама које је она управо опајала.

Магда: Добро, шта хоћеш? Да позовем господина?

Просјак: Не, не, па ја сам свратио тебе да видим. Нема потребе да га зовеш. Али, пошто видим да ти сметам, кренућу полако...

Магда: Да кажем господину нешто?

Просјак: Не, можда свратим поподне да га видим, али то зависи од обавеза, знаш...

Просјак одлази.

Магда: Од обавеза... благо теби, с твојом памећу.

Магда и даље ради. Мало касније чује се звук мотора аутомобила.

Улази Душан.

Душан (са „дежурним“ лаконским осмехом на лицу): Добар дан, Магда.

Магда : О, господине Пап, какво изненађење!

Душан: Ето, допутовао сам малопре; ни Швајцарска ни сајам ме нису баш одушевили. Него, да ли је Предраг код куће?

Магда: Ту је, сад ћу га позвати.

Магда одлази.

Душан (разгледа оне исте књиге које је Магда малочас пајала): Гледај ти то! Сартр, Рајх, Јунг, Спиноза... Господин уметник има фин избор. Е па, господине уметниче, од уметности се не живи.

Улази Предраг.

Предраг (Раздрагано): Охо! Сајам је подбацио, ти си се вратио раније.

Душан (Пружа руку): Па, и није било на нивоу. А ја одмах с аеродрома код тебе.

Предраг: Је ли, па јеси ли добио рукопис?

Душан (помало резигнирано): Е... јесам, јесам... (снебива се, гледа у под) него...

Предраг: Па шта је било, шта није у реду?

Душан: Ма...

Предраг: Па, говори човече!

Душан: Шта да говорим? Знаш ли ти шта пишеш? Шта је оно!

Предраг (непријатно изненађен седне у фотељу, чини се да је уморан од оваквих спорова): Хајде да не почињемо опет изнова…

Душан (охрабрен Предраговим одступањем): Хајде да ипак почнемо! Ми штампамо књиге за широке народне масе, разумеш; а ја сам оно једва прочитао до краја. Пола нисам ни разумео! И сто пута сам ти рекао да апстракција није за народ!

Предраг: Јеси ли ти мени донео уговор да потпишем?

Душан: Ма, какав уговор... Слушај, дошао сам с једним предлогом.

Предраг (устаје и сипа им обојици пиће): Какав предлог?

Душан: Да ти мало преправиш оно твоје, па да ми штампамо... схвати, видиш каква је криза, а ти, брате, пишеш све о неким опасним стварима.

Предраг (пружа Душану чашу): „То моје“ је моје такво какво је. А такве какве ти тражиш међу оваквима као ја нећеш наћи.

Душан (потегао из чаше и направио кисело лице): Ух... Опет ракија! Па знаш да пијем само виски!

Предраг: А национално пиће ти не одговара. Е,е...

Душан: Ама, не треба мени отац, него профитабилан писац, разумеш? Треба ми неко кога ћу моћи лако да продам.

Улази Сандра.

Сандра: О, господине Пап! Већ сте прочитали „Брод на сувом“? Зар није диван?

Душан: Да, овај... Па, баш причам Вашем супругу о роману, Сандра.

Сандра: Добро, знам да Пеђа не воли да се уплићем у послове. Ја сам само инспирација. До виђења.

Сандра одлази.

Душан (гледа за Сандром која је изашла): Богами, татице, припази се ти мало с овом твојом лисицом.

Предраг (увређен): Не лупај! Сандра је врло поштена и искрена жена.

Душан: И воли те, јел' да?

Предраг: Па сигурно да ме воли.

Душан (испија чашу): Е, мој уметниче, мој уметниче. Да ти нисам ја, гладовао би ти. Нема хлеба на облацима...

Предраг: Ма, како да не...

Душан (погледа на сат): Аух, ја сам заборавио... види, морам да журим. Треба да се нађем са овим... Млађеновићем. Читао сам га, није лош.

Предраг: Па ти стварно више не бираш с ким ћеш да радиш! Он је дилетант, човече!

Душан (полази): Јесте, тачно, али то се тражи, разумеш! Не воли народ филозофисање него секс, крв, пиштоље, разумеш...

Предраг (задржава га): Али на ручку мораш да останеш.

Душан (излази): Не, не, не могу. Поздрави Сандру, поздрави Магду, ти ми буди поздрављен...

Предраг остаје сам и сруши се у фотељу.

Предраг: О, Боже, какав угњетавач... ко би рекао да ће такав да постане. (дозива) Магда!

Улази Магда.

Магда: Изволите?

Предраг: Хтео сам само да кажем... ако ме неко тражи нисам ту.

Магда: Је ли то све?

Предраг: Да, можеш да идеш.

Магда излази, у исто време улази Сандра.

Сандра (раздрагана је): Дошла сам да ти покажем шта сам купила.

Предраг: Аха... добро. А Душан баш оде, не може да остане на ручку.

Сандра (седа у фотељу до Предрага): Шта је хтео?

Предраг: Ма, не схвата да се стари коњ не учи јахању... (насмеје се) А шта си ти купила?

Сандра (показује му хаљину из кутије): Ево, ово. Најновији италијански модел, а није ни скупа.

Предраг (погледа етикету): Аух! Па, изгледа да је релација скупо-јевтино постала изразито субјективна категорија.

Сандра (овлаш пролази прстима кроз Предрагову косу): Уствари, хтела сам да ти кажем нешто друго. Вечерас ће навратити господин Марјановић.

Предраг (присећа се): Који, онај млади сликар? Да... фин је. Мало досадан, додуше. А одакле се познајете?

Сандра: Упознала сам га на једној његовој изложби још док сам студирала.

Предраг: Но, нек дође, али сумњам да ће уживати у моме друштву. (Устаје и грли Сандру) Него, реци ми, хоћеш ли ти да ми данас одемо на неко романтично место, горе у шуми, на излет?

Сандра (полако се извуче из Предраговог загрљаја): Не могу, драги, нажалост. Треба да одем до града, да покупим још неке стварчице.

Предраг: Па... добро. Видећемо се за вечером.

Сандра (одлази): Ћао, волим те.

Предраг седи сам у фотељи са једном од књига са полице. Чита. С времена на време мрмљајући нешто бележи у свешчицу.

Споља се чују гласови: Магда и Новинар.

Магда: Не можете унутра, рекох Вам да господин није код куће!

Новинар: Молим Вас, морате ме пустити.

Улази Новинар а одмах за њим и Магда.

Магда (узбуђена): Ја сам говорила да нисте ту...

Предраг (одлаже књигу): У реду је, Магда. Дакле, ко сте Ви?

Новинар: Ваш велики поштовалац. Новинар у листу „Импулс Дубине“.

Предраг: Тако млад, а радите у „Импулсу“. (Магди) У реду је, господин ће остати.

Магда одлази.

Предраг: И? Шта желите?

Новинар (видно убуђен): Прво, да изразим огромно задовољство што имам част да радим интервју са Вама...

Предраг (одмахује): Полако, полако! Ко је рекао нешто о интервјуу? Да разговарамо може, а треба да знате да мрзим стенографију, диктафоне и камере.

Новинар (помало снуждено): Да... очекивао сам то. Па, добро.

Предраг: Да чујем шта желите да знате, али (показује на другу фотељу) прво седите.

Новинар (седне): Хвала. Па, видите, желим да знам како успевате да се одржите на том нивоу толико година, да се одупрете комерцијализацији. Предмет сте многих форума и фељтона, баш због тога.

Предраг: Ух, па говори се и о другима. Хвале и Протића, Хаџи-Стојановића, Милојковића... па и младе, ја бих рекао неискусне писце, као... као што је Бобан Млађеновић, на пример.

Новинар: А, не. Ипак сте Ви класа.

Предраг: Видите, ја нисам материјалиста...

Новинар: Не можете, додуше, да порекнете да поседујете известан иметак.

Предраг: То је, знате, релативно. Мислим да је моје главно богатство баш то што се не подајем комерцијализацији. Него, заиста, како то: Ви сте тако млади, а радите у једном часопису који свој кадар регрутује из прекаљених познавалаца културних прилика код нас...

Новинар (скоро поносно): Брзо су ме приметили, знате мој дипломски рад био је есеј о вашим делима, и тако су ме запазили. Ако се сећате, неки делови тог есеја били су и објављени у „Импулсу“. На неки начин, Ви сте мој узор.

Предраг (непријатно му је): Не, не, не говорите то. Не волим да будем некакав прототип.

Новинар: У сваком случају, драго ми је да могу да разговарам са Вама тако... спонтано.

Предраг: А зашто да не? Па, и ја сам човек (смеје се), немам четири ноге или две главе. Мени сва та ... „слава“ заиста смета. Понекад ми се чини да ме се људи плаше, као да сам ко зна шта. (Прене се, погледа новинара) Па, јесте ли скупили довољно материјала за чланак?

Новинар: Ни изблиза колико колико бих желео да пишем о Вама, али за сада је у реду. (пружи Предрагу руку) И опростите, нисам се ни представио; Петар Белић, новинар – приправник у „Импулсима Дубине“. Надам се да ћете увек имати мало времена да издвојите за мене... овај, за наше новине.

Предраг (испраћа новинара који је кренуо): А реците ми, шта се догодило са Миличевићем, досад је увек он радио са књижевницима?

Новинар: Он је на одмору па сам ја искористио тренутак, знате. А сада и није „сезона“ за догађаје у књижевности.

Предраг (значајно): Па, добро, ко зна... можда се појави и неки нови роман, тако изнебуха.

Новинар (обрадован): Ваш?!

Предраг: Да, али другачији од свих претходних; есенцијалнији, много озбиљнији.

Новинар (одлазећи): Ово мора да се објави, мора!

Новинар излази, мало касније улази Просјак.

Просјак (рецитује): Arma gravi numero violentaque bella parabam edere, materia conveniente modis par erat inferior versus — risisse Cupido dicitur atque unum surripuisse pedem.

Предраг (смеје се): Исти као и увек! Изгледа да ти немаш проблема.

Просјак: Не, немам. Имам слободу од свега и свачега. И себе, и људи, и света...

Предраг: Седи. Да наспем по једну?

Просјак: Немој, то би значило да ћеш позвати Магду, да то она учини.

Предраг: Па, добро, ево ја ћу сипати.

Предраг излази.

Док је Предраг у кухињи Просјак седи у фотељи и чита неки рукопис који стоји на столу. Предраг говори из кухиње.

Предраг: Ако си слободан од свега, имаш ли уопште снове? Или си се и њих ослободио?

Просјак: Снове? Слободан сам за снове. Они боје цели мој живот. У најлуђим сновима видим себе као чистача обуће у Јерусалиму, оном новом... А понекад маштам да сам плочник тамо. Мада, не усуђујем се често да сањам у тако живим бојама.

Улази Предраг.

Предраг (пружа му чашу ракије): Ево. За живот без проблема. За живот са великим ж.

Просјак (испија наискап): Живели са великим ж. Само... како човек може да зна да ли је његов живот тако једноставан и прегледан?

Предраг: Их, па познајеш људе око себе.

Просјак: Колико?

Предраг: Потпуно. Зато се пишу књиге, зато се сликају слике...

Просјак: Књижевност, сликарство... све то је потрага за сликом човека. Не знамо ни себе ни друге. На пример, колико ти познајеш људе око тебе? Можда су сви око тебе јер се хране од твога имена.

Предраг (негодује): Ма, дај... откуд ти таква идеја, уопште?

Просјак: Знаш, где год да сам, слушам, а причам само са тобом. А што не провериш?

Предраг: Како да проверим?

Просјак: Шта ја знам како, глуми сенилност, прави се да си забораван, слушај на шта те подсећају.

Предраг (смеје се): И шта, то би ме, као, одвело на неке мрачне стране месеца?

Просјак: Ни говора, тако би само скинуо неке уставе које људи сада имају, знаш.

Предраг: Имају?

Просјак: Свакако да имају. Тешко је борити се са срцем, јер што год жели купује за душу своју. А ако се судбина поигра са човеком, па му удеси зле или погубне жеље... Кад би тако нешто пробао, не би прошло много, а могао би да кажеш да ли сам у праву или не.

Предраг (замишљен): Није ми јасно одакле ти та идеја, али... да се тако, као дете, играм са својим именом, са својим животом, са људима што су око мене.

Просјак: Имао би о чему да пишеш.

Предраг: О чему?

Просјак: О правој суштини. Ти пишеш о бојама, укусима. Мислиш слатко, мислиш црвено, мислиш хладно, а оно атоми и празнина.

Предраг (збуњен): Па?

Просјак: Све се то види, али суштина је оно што у тој празнини спаја милијарде милиона истих, хаотичних и бесловесних атома увек у нову боју и укус. Томе се обраћај. О томе пиши.

Предраг (дуго задивљено гледа просјака): Ти... иако се знамо толико година, још увек ми ниси рекао ни како се зовеш.

Просјак: Па... ако некада будем сматрао да је то битно, сигурно ћу ти рећи. Али, чини ми се да сам и ја заборавио.

Предраг: Знаш, питала ме Магда пре неки дан шта се то с тобом догодило, па живиш тако како живиш сада. И ја сам тек онда схватио да ја то тебе нисам никада ни питао, и да заправо не знам.

Просјак (весело): А питала Магда, је ли? (смрачи се) Ја... нисам се никада уклапао у људе што живе, а не постоје; што остављају децу иза себе само да и даље има ко да умире. Дуго сам се борио са тим, уклапао се на силу, да сачувам живот који сам, као, створио. Знаш како кажу: „Кога убедише упркос хтења, мишљење своје тај не мења“. И једног дана сам престао да глумим. (тргне се из мисли) Реци ми колико је сати?

Предраг (погледа на сат): Па, ево, сад је...

Просјак (одмахује руком и устаје): На крају – није ни битно, ионако сам се превише раскокодакао. Рекао сам ти оно што сам наумио и идем.

Предраг: А кад ћемо се поново видети?

Просјак: Доћи ћу...

Просјак одлази.

Предраг се с лаконским смешком на уснама смешта у фотељу и док се завеса спушта он каже: „Магда, скувај ми чај!“

ЗАВЕСА

Појава друга

На средини собе је сада велики трпезаријски сто. Постављен је прибор за троје. Сандра седи за столом, Магда аранжира постављене судове и јела. Зачује се куцање.

Сандра: То је сигурно господин Марјановић, уведи га и позови Предрага.

Магда одлази, одмах потом улази Марјановић.

Сандра: Господине Марјановићу, тако ми је драго што сте прихватили наш позив.

Марјановић  (грли Сандру): Добро, добро, а сада неформални поздрав.

Сандра (одгурне га): Јеси ли ти нормалан! Он може да наиђе сваког часа.

Марјановић (одаљава се): Хм... а шта он каже?

Сандра: Рекао је да си досадан.

Марјановић: Па, није тебе питао... Знаш, некад се понашаш као да га волиш, некад сам љубоморан на њега.

Сандра: Не лупај.

Марјановић: Онда ми реци сада и овде да си само моја!

Улазе Предраг и Магда.

Сандра (бесно): Пст!

Предраг: Добро вече. Извините што ја мало касним на вечеру, али имао сам неке неодложне послове. Постао сам страшно расејан у скорије време. Но, знате какви смо ми уметници...

Марјановић: Да, да, губимо све и свашта.

Седну за сто.

Предраг: Не знам шта је Магда спремила, али мора да је одлично. Видећете, младићу, наша Магда изврсно кува.

Сандра (са дозом ироније се обраћа Марјановићу): Знате, мој супруг воли та прастара јела, јер је навикао на јеловник наше остареле кућне помоћнице која не уме ништа друго да спреми.

Предраг: Их, па немој тако, Магда је одлична куварица; (Марјановићу) уосталом, уверићете се сами.

Улази Магда.

Марјановић (помало заједљиво): Дакле, шта сте то фасцинантно спремили?

Магда (ставља овал на сто): Лигње. Онако како господин Предраг воли: фриговане.

Предраг (обрадован): Да... предивни плодови мора. Видите, млади мој пријатељу, то је живот. Из тог исконског извора сви би требало да црпимо инспирацију. Најчистију и најискренију.

Марјановић: Добро, ја и Ви се слабо и познајемо; ја сам, заправо, више пријатељ Ваше супруге. Има истине у томе што говорите. Но, видим да се лако одушевите. Кажу да је импулсивност особина правих уметника. Колико траје такво Ваше расположење?

Предраг (сипа бело вино): Траје одувек и заувек. Мене су пре десетак година прогласили дечјим писцем за одрасле због непоколебљивог оптимизма који влада прво мојом личношћу, а онда и свим мојим делима.

Марјановић: А зар није могуће да тај претерани оптимизам помало заслепи, као и претерани песимизам?

Предраг (замишљен): Видите... и јако трагичне личности историје и уметности су покаткад бивале радосне и смејале се. Не, не, ја верујем да светао поглед на свет може само да прошири видике и отвори очи.

Марјановић: И никад не осетите притисак обичног, свакодневног, хладног, вулгарног света?

Предраг (смеје се): Ах, ма не! Можда понекад само на тренутке, јер ја свет уопште не видим тако плитким и прљавим. Знате, одлично се изражавате, јесте ли размишљали о томе да напишете један роман? Могу да Вам нађем издавача... Замислите како би се то продавало „Зашто сам оставио сликање и посветио се књижевности“!

Марјановић (прави се да не чује последњу реченицу): Али, колико сам ја упознат са Вашим књигама, Ви сте увек писали о обичним, свакидашњим људима; како онда...

Предраг (прекида Марјановића): Молим Вас... једимо, лигње ће се охладити.

ЗАВЕСА

Појава трећа

Сцена је иста као и у првој појави. Магда послује по соби, Предраг долази.

Предраг: Добро јутро, Магда.

Магда: Добро јутро, господине.

Предраг: Оно синоћ је било домаће вино, зар не?

Магда: Јесте, господине; пронашла сам га код једног продавца пре недељу дана. Мислила сам да ће Вам се свидети.

Предраг: Па, јесте ми се свидело... синоћ. Јутрос сам, међутим, једва устао. Дуго нисам попио превише. (окреће се) А где је Сандра?

Магда: Госпођа је отишла до града. Мислим да учествује у организацији изложбе сликара Марјановића. И Вама су оставили позивницу, али госпођа ми је рекла да Вас не будим.

Предраг: Добро, ако ми буде мало боље, отићи ћу.

Предраг излази с лева. С десна се чује звук мотора и шкрипа гума. Улазе Душан и Млађеновић.

Душан: Добро јутро, Магда. Је л' Предраг код куће?

Магда: Добро јутро. Ту је, заправо, биће овде за који минут.

Душан: Немој ми рећи да је тек сада устао?! Слушај, па то му се није догодило још од матуре!

Смеју се и Душан и Млађеновић. Улази Предраг.

Предраг: О, здрав... (угледа Млађеновића) Добро јутро. О чему се овде ради?

Душан: Је ли, па шта је то с тобом? Ти си бар чувени раноранилац. Шта се догађа?

Предраг: Па, ето... питам се да ли ме то кошмари мамурлука стижу тек ујутру или је ово стварност.

Душан: Де, де, де. Немој да си покварен. Довео сам дечка да се упознате...

Млађеновић (пружа руку): Господине, ја знам шта Ви мислите о мени и моме раду, али ја Вас и поред тога ценим и поштујем.

Предраг: Па и немаш разлога да ме мрзиш. Душане, да скратимо, што си довео момка? Је л’ у питању опет нека твоја сулуда пословна идеја?

Душан: Видиш... Немој да се љутиш, али твој најновији роман... није профитабилан, брате. Тешко ће то ићи, доста тешко... Друго, ту је негативан публицитет и за тебе и за нашу кућу, еј! Него, можда би Млађеновић могао то мало да модификује, да усклади са трендом...

Предраг: Чекај, чекај. Не говори у загонеткама; ти хоћеш да он буде рецензент?

Душан: Па, не... мислио сам да ви лепо поразговарате, је ли, уметнички, дабоме, па ти њему саопштиш идеју, мислим, која ти је била мотив, а он после... разумеш?

Предраг: Шалиш се, је л’ да? Хоћеш да ОН пише МОЈ роман? Па, не... Не, ти се шалиш! Требало би да полудим, да... да ме клепи нешто по тинтари да пристанем на тако нешто! Ама откуд ти та идеја, човече?!

Душан: Ама, књига је несхватљива! Разуми ме, брате, нико је не би хтео. Ти си постао страшно умишљен! Нисам од тебе очекивао да упаднеш у ту стару замку: мислиш ако је нешто фасцинантно за тебе, па мора да буде и за читав свет?

Предраг: Требало је да се бавиш математиком, био би мање сујетан и промишљен. Ја сам писац! Покушавам нешто да истражим, да отворим очи и да то искуство поделим са људима, а не да их заслепљујем празним, мелодичним причама или да вређам нечију интелигенцију претенциозношћу. Ти... иако се знамо толико година, можеш да помислиш да у мени има нечег таквог...

Душан: Слушај, то што си сада рекао, могу да искористим за рецензију... али да би неко видео рецензију, мора да купи књигу, разумеш? (пауза) Иначе, супер је то, што си рекао, мораћу да искористим. (окрене се Млађеновићу) Је л' да је добро, Бобане?

Млађеновић: Да, да, има...

Душан (прекида га): Има, има... има ту снагу аутентичности. Е, видиш да знаш шта је у тренду! Шта те кошта мало „коељовања“?

Предраг (запањено): Не могу да верујем да си се толико деформисао! Ја ти овде отварам срце, а ти мислиш да се фолирам...

Душан: Слушај, Предраже...

Предраг (одмахује руком, прекида га): Нећеш да штампаш?

Душан: Не могу.

Предраг: Онда је овај и сваки следећи пословни разговор између нас завршен. Добар си пријатељ, али врло лош сарадник, Душане. (Окрене се Млађеновићу) То ти је тако, млади колега, тетошу те док им доносиш новац и тираже, као ти сада, али чим се мало уплаше кад треба да ти пруже подршку и мало да верују... срозавају те, као мене сада. Него, (покушава да мало развесели атмосферу) да попијемо нешто невезано за посао?

Душан (суво): Нажалост, журимо.

Предраг: Магда, испрати господу.

Душан (крене, па се окрене): Ако се предомислиш...

Предраг: Рекох ти: само да полудим па да пристанем на неку такву комбинацију.

Душан и Млађеновић одлазе.

Предраг: Магда, донеси ми чашу и боцу оног вина.

Магда (доноси чашу и флашу и оставља их на сточићу крај фотеље): Изволите.

Магда одлази. Предраг седи у фотељи, светло на позорници постепено гасне, до тренутка кад се више не може да разазна Предрагово лице већ само његова силуета у фотељи.

Улази Магда.

Магда: Господине, ако Вам више нисам потребна...

Предраг (прене се): Ах! Ја задремао. Колико је сати?

Магда: Пола једанаест.

Предраг: Да... Слабодна си, Магда. Видим да Сандра још није дошла... Но, можеш да идеш.

Магда одлази, Предраг опет задрема, с десна се чују гласови.

Лопов I: Је л' има неког?

Лопов II: Мислим да нема... Mа, ту живи неки маторац, а и далеко је од града.

Врата с десна се насилно отворе, улазе Лопови.

Лопов I: Нема никог?

Лопов II: Ух, што си досадан с тим!

Лопов I: Шта ћемо да скинемо?

Лопов II: Па, кеш... и мора да има негде злата; знаш, тај маторац је неки песник, редитељ, немам појма. Ал' има кинту.

Предраг (прене се): Ко је то?

Лопов I: Ето што нема никог! Шта ћемо сад?

Лопов II (удари палицом Предрага по глави): Бежимо, ето то!

ЗАВЕСА

Појава четврта

На средини сцене је канабе на коме лежи Предраг. Он је у несвести. Ту су и Сандра, један полицајац и Магда.

Сандра: Дакле, Ви мислите да су то учинили провалници?

Полицајац: Поновите ми шта је рекао лекар?

Сандра: Да је Предраг добио ударац тупим предметом у главу, да је тако настала она повреда на глави. Он каже да је то можда једна сасвим безопасна озледа, али требало би да се изврше неки тестови...

Полицајац: Битно је да му је стање сад стабилно. Видите, на вратима има јасних трагова провале а испред врата има трагова патика. Неко је прескочио ограду и дошао кроз ваш воћњак. Судећи по тим траговима било их је најмање двојица.

Сандра: Ох, Боже, данас нико није безбедан.

Полицајац: Јесте ли утврдили да ли нешто из куће недостаје?

Сандра: Па, на први поглед све је ту... мада, нисам сигурна, требало би темељније прегледати.

Полицајац: Ја морам да кренем. Кад се Ваш супруг пробуди, позовите ме; користило би ми да ми исприча све чега се сећа. Довиђења.

Полицајац одлази.

Сандра: Магда, погледајте да нешто не недостаје у радној соби, а ја одох да проверим горе. И пожурите мало, немамо цели дан.

Сандра и Магда одлазе. Мало касније Предраг се буди. Има завој са леве стране чела.

Предраг: Ух, каква главобоља! Сувише доброг вина. (Додирне завој који му је на глави) Шта је ово? А, да, неко је био синоћ у кући... и баш ме добро клепио. (Окреће се) А где су сви? Пребацили су ме на канабе, а сад нема никога. Као да су заборавили на мене... (досећа се) Па, то није лоша идеја, шале ради. (Поново легне)

Долазе Магда и Сандра.

Предраг (устаје и држи се за главу): Ах! Где сам ја?

Сандра (притрчи): Све је у реду, напокон си се пробудио.

Предраг: Ко сте Ви?

Сандра: Ма, шта ти је, ниси ослепео. Је л' те боли нешто?

Предраг: Не... не боли ме ништа, али... ко сте Ви?

Сандра (збуњена): Па... твоја жена.

Предраг (узнемирен покушава да устане): Ма, каква жена, жено божја; први пут те видим у животу! Где сам ја, како сам доспео овде?

Сандра (уплашена): Слушај, ако се шалиш, сад је време да престанеш! Нисам навикла на таквог Предрага!

Предраг: Питам како сам се овде... (прене се) Како си рекла, „Предраг“? (уплаши се) А... ко сам ја?

Магда (прилази): Господине, зар не знате ко сте Ви?

Предраг (уплашен, затвара очи): Не... сећам се... црног... Боже, па ја се ничега не сећам!

Сандра (Магди): Забога, позовите лекара! (Предрагу) Боли те нешто?

Магда одлази.

Предраг: Не. Заправо, не ништа нарочито. Мало ме боли глава, али то није страшно... А можда ме је некад глава болела и јаче... Ма, не знам ни да шта се јуче догодило, можда ме је и јуче болела глава! Бестрага, полудећу!

Сандра: Чекај, чекај, смири се! Вероватно је у питању нешто пролазно...

Предраг (гледа око себе): Ма, где сам то ја?

Сандра: Па, код нас, код куће... Ја сам ти супруга, сећаш се?

Предраг: Ама, не сећам се ни ко сам ја, откуд бих се сећао да сам ожењен... ни колико имам година... ни како се зовем!

Сандра: Имаш четрдесет седам година, зовеш се Предраг и по занимању си писац.

Предраг: Писац? Ја? А ти? Ко си ти?

Сандра (уморно): Ох, Боже! Ја сам Сандра, твоја супруга.

Предраг: Слушај, не знам где смо се упознали, али ако ја имам четрдесет и седам година, онда ја нисам за тебе.

Сандра: Немој опет да почињеш! То смо расправили на венчању.

Предраг: Не знам о чему говориш...

Сандра: Говорим о томе да је битно да се волимо, да ја тебе волим таквог какав јеси...

Предраг: Али, како можеш да ме волиш у оваквом треутку, кад не познајем себе? Кажеш ми да сам неки... Предраг, неки писац, а можда сам, заправо, плаћени убица! Тај кога ти волиш више не постоји; ја сам сада само човек са црном мрљом у глави уместо сећања.

Долази Магда.

Магда: Госпођо, доктор убрзо долази, рекао је да ће пожурити.

Предраг: А ко је она?

Сандра: Она? Она је је једна бескорисна служавка. Сто пута сам ти говорила да је треба отпустити...

Магда: А ја сам госпођо сто пута одговорила да ако сам ја једини проблем у овој кући, врло брзо могу да се спакујем!

Сандра: Заиста... каква дрскост! (Предрагу) Знаш, јуче сам те и убедила да је отпустиш.

Предраг (Магди): Ви... дођите овамо. Зашто сам хтео да Вас отпустим?

Магда: Господине, ја не знам ништа о томе!

Предраг: А откад... уствари, прво како се зовете?

Магда: Магда, господине. Како се не сећате, па све ове године...

Предраг: Да, да, то сам и хтео да питам. Колико већ година радите овде?

Магда: Петнаест, господине.

Предраг: И јесам ли био тиранин свих тих година?

Магда: О, ни говора, господине.

Предраг: Па, не знам... (Сандри) Нисам сад толико сигуран у ту „своју“ одлуку...

Сандра: Ради како желиш! Само сам поштовала твоју вољу.

Предраг: Па, драга моја... како рече... Сандра, ја сам још жив, иако се не сећам претходног свог живота.

Сандра: Не, само сам мислила...

Предраг: Но, више нећемо о томе, молим те.

Чује се аутомобил.

Сандра: Магда, погледајте да ли је то доктор стигао.

Магда излази.

Предраг (гледа по соби): А ко је овако средио собу?

Сандра: Ти... давно. Од тада није мењан распоред.

Предраг: Не допада ти се?

Сандра: Па... и ти си сам признао неки дан да је потпуно ван тренда.

Предраг (значајно се насмеје): Да, да...

Улазе Душан, Млађеновић и Магда.

Магда: Господин Пап.

Душан: Је ли, па шта се то догодило, а?

Предраг: А ко сте Ви?

Сандра: Пеђа, ово је твој издавач, а оно је ваш... познаник, твој колега.

Душан: 'Еј, па зар се не сећаш свог друга из детињства?

Предраг: Па, да будем искрен...

Душан: Слушај, чуо сам све још јутрос. И размислио сам о свему што смо разговарали. Све је сређено, ја сам донео уговор, само да потпишеш. Наравно, размисли... да нађемо неки компромис...

Сандра: Душане, али он се и не сећа да је писао.

Млађеновић: Па, зар је то тако озбиљно?

Сандра: Не знам, очекујемо доктора...

Душан: Видиш... грозно... Нико више нигде није сигуран.

Улази др Марковић.

Др (улази, оставља торбу поред кревета и прилази Предрагу): Добар дан! Дошао сам што сам брже могао. Како ми је Магда објаснила, у питању је губитак памћења.

Предраг: А ко сте Ви? Брат од тетке, изгубљени стриц?

Сандра: Ох, Пеђа...

Др: Не, не, стари пријатељу. Ја сам твој лекар.

Предраг: Али, мене ништа не боли...

Др: Can you understand what am I saying now?

Предраг: Да, али зашто...

Др: Какое твое любимое детское воспоминание?

Предраг: Па... не знам... Не сећам се.

Др: Ништа те не боли, али се ничег ни не сећаш... Требало би да те прегледам, молим вас, мало простора.

Сви се одмичу од кревета, Др и Предраг  разговарају нешто, али их ми не чујемо.

Душан (вади мобилни телефон из џепа): Хало, редакција? Вики, Дуле овде. Слушај, мораш нешто да ми откуцаш. Слушај, уговор је у питању... ево, диктирам. (окреће леђа публици)

Др (прилази скупу, Предраг остаје сам на кревету): Сандра, бићу врло искрен.

Сандра: Је л' нешто озбиљно?

Др: Губитак сећања од тако безазленог ударца...

Сандра: О, докторе – безазленог!

Др: Па, добро, није био нарочито јак. Елем, то значи да је оштећен баш неки од центара за сећање... У таквим случајевима памћење се може никад да не врати. Видиш, он и даље говори енглески, сад ми је говорио неке формуле из физике... и то је крајње типично. Не желим ништа прерано да саопштавам, наравно, требало би да га прегледа неуролог, али...

Душан: Али, Ви мислите да...

Др: ... да су могућности да му се врате успомене врло мале.

Сандра: Ох, Боже!

Душан: Па, шта би требало радити сада?

Др: Сада би требало сви да се потрудимо да се сетимо његових навика и да их што верније њему презентујемо, можда на тај начин изазовемо неко сећање... Схватате, он сад све прихвата a priori.

Душан: Ахааа....

Др: Ја идем, али ћу доћи још једном да се договоримо о термину прегледа, треба да пронађем колегу да га прегледа.

Др Марковић одлази.

Предраг: Еј, ви тамо! Шта се догађа? Ако се већ не сећам прошлости, могли би да ми причате о садашњости.

Сандра (прилази Предрагу): Мораће да изврше неке тестове, мораћеш на преглед...

Душан (и даље стоји подаље од Предграга, поново вади мобилни телефон): Ало, Вики? Мало мењамо текст, и то експрес да буде готово с печатом и нек ми неко хитно то достави на следећу адресу... (окреће леђа публици)

Млађеновић (Душану): Зар ово није страшно... такав човек!

Душан: Ма, какви страшно! Замисли како ће књига да иде! „Последњи роман великог Душана Павловића пре трагичног догађаја“! Ха!

Млађеновић: Па, добро, али то је тешко дело...

Душан: Е, зато ћеш ти да га средиш, да га... Како се то каже?... Да га учиниш разумљивијим, онако како треба, је ли...

Млађеновић: Али, зар он није рекао да никад не би пристао на...

Душан: Ма, кад је рекао? Пусти сад то, јеси ли чуо шта каже лекар? Јао, има то да буде глобални тренд! Сви има да купују ту књигу, к'о цигарете... и сви ће бити поносни на себе јер с разумевањем читају капитално дело великог писца. (Окреће се и прилази Предрагу) Нема бриге, бићеш ти у реду.

Предраг: Надам се... овако је... празно.

Душан: Их, празно! Па имаш нас, па ја сам ти друг из основне, па из гимназије... Добро, после си ти отишао на ту твоју књижевност, а ја на економију, али толико година иза нас...

Улази Магда.

Магда (пружа Душану неки папир): Господине Пап, један младић је ово донео за Вас.

Душан (разгледа папир): Ахаа... то је то. Дабоме... хвала, Магда.

Магда излази.

Душан: Кажем ти ја, биће с тобом све у реду. Него, да потпишеш ти онај уговор.

Предраг: Зар ниси рекао да размислим?

Душан (замисли се): То сам рекао?

Предраг: Па пре пет минута.

Душан: Слушај, ти имаш амнезију, не ја. Дошао сам да ти донесем уговор да потпишеш.

Предраг: Дај да видим шта потписујем.

Душан (даје уговор Предрагу, вади мобилни): Ево... Ало, Симићу! Организуј прес конференцију за пола сата. Дабоме, у великој сали, него где другде. Реци само да излази нова књига Предрага Павловића. Е, то је новост, сарадња са Бобаном Млађеновићем. Е, тако... сад долазим.

Предраг (чита уговор): А ко је тај Млађеновић?

Млађеновић: Ја! Ја сам ваш велики обожавалац. И сам се помало бавим писањем.

Сандра (Душану): Како се то понашате, то је превара!

Предраг: Па знам, али ово практично значи да је он коаутор.

Душан: Ма, слушај то је само про форме, због... због пореза, разумеш, то јавност неће ни да зна, није то ништа значајно. Потпиши ти, па да ја идем.

Предраг: Добро... (потписује)

Душан: Ехеј! Чекај, ово није твој потпис.

Предраг: Па пише „Предраг Павловић“?

Душан: Па, пише, видим и ја да пише, али ово није твој потпис.

Предраг: Е, ја не знам боље. До пре двадесет минута нисам знао ни ко сам, ни одакле сам, ни шта радим овде. То је најбоље што могу сада.

Душан: Добро... битно да си ти парафнуо. Е, ми одлазимо. Идемо, Млађеновићу!

Млађеновић: Довиђења господине, довиђења.

Сандра (зауставља Душана на излазу): Шта ово треба да значи?

Душан: Вештице са лицем девојчице, не мешај се и ћути.

Сандра: Какав је то начин...

Душан: Мала, да бих заштитио паре уложене у Предрага пре месец дана сам унајмио приватног детектива. Донео ми је неке дивне фотографије са разних изложби, из разних кафића, хотела...

Сандра: Ма, откуд Ви... како...

Душан: Ништа лично... он је осетљив, а од те осетљивости зависи мој новац. Зато, ћути и све ће бити у реду.

Душан и Млађеновић излазе.

Предраг: Јесам ли ја то познат писац?

Сандра (збуњена, покушава да се прибере): Веома. Ја се не разумем много у књижевност, али знам да те критичари цене. Неки кажу да твоја дела имају елитистички карактер, али то је неколицина.

Предраг: Аха... ето, изаћи ће још једна књига. Мораћу да је прочитам. Изгледа да је овај мој издавач фин човек...

Сандра: Душан? Ви сте другови од детињства...

Предраг: Па ето, коме можеш да верујеш ако не можеш другу из детињства.

Улази Марјановић.

Марјановић: Добар дан. Срео сам доктора Марковића у граду па ми је рекао шта се догодило.

Предраг: Не бих желео да испаднем груб, али морам да Вас питам, ко сте Ви?

Марјановић: Ја? Ја сам... рођак Ваше жене.

Сандра: Далеки!

Марјановић: Далеки, дабоме. А Ви сте мој мецена. Ја сам сликар, знате. Пре годину дана сте изразили жељу да ми помогнете да организујем једну самосталну изложбу у престоници.

Предраг: А, тако... Моја жена ми није рекла да имам и црту хуманости...

Улази Магда.

Магда: Господине, Ваши лекови.

Сандра (прилази Марјановићу): Јеси ли ти нормалан?! Шта ако се сети да ми ниси рођак и да није твој „мецена“? Ако се сети да те чак и не воли превише?

Марјановић: Чекај, полако. Рекох ти да сам срео доктора у граду. Све ми је испричао. Вели да ће код твог драгог амнезија потрајати. Постојали су, још каже, и такви случајеви који се до краја живота нису ничег сетили. Разумеш? Видиш ли up-side свега тога?

Магда одлази.

Предраг: Нисте ми рекли своје име...

Марјановић: Жак Марјановић, господине. Заиста ме чуди да се ничега не сећате.

Сандра: Требало је да синоћ одемо на Жакову изложбу, али ти ниси могао. Изгледа да су синоћ док си спавао у кућу упали лопови и да су те онесвестили кад су те угледали. Ја сам се мало... задржала на изложби, али кад сам дошла брава није била закључана, а ти си имао тај оток на глави. Онда сам позвала полицију.

Предраг: Нечувено! Ја се ничега не сећам.

Марјановић (погледа на сат): Аух, већ је касно. Морао бих да кренем. Навратићу сутра ако Вам буде боље, да говоримо о мојој изложби.

Марјановић одлази.

Предраг: Симпатичан младић. Требало је да ја организујем његову изложбу?

Сандра (снебива се и преломи): Па... да. Ми смо мислили због твојих веза... А и новац је био проблем.

Предраг: Мора да сам одлучио да га спонзоришем истог оног дана кад сам хтео да отпустим Магду.

Сандра: Не... Откуд ти сад то?

Предраг: Чини ми се да не неки велики писац једном рекао да све велике одлуке доносимо у једном дану.

Сандра: Не, не... заправо, то је било доста пре.

Предраг: Аха...

Улази Новинар.

Новинар (бесно): А, ту сте, дакле?

Предраг: Ја сам ту. А Ви сте?

Новинар: Ја сам, господине, најобманутији човек свих времена!

Предраг: Фино... а шта ја имам с тим?

Новинар: Ви?! Ви сте ме преварили господине!

Предраг: А како сам то урадио?

Новинар: До малопре сам веровао да сте човек ретког и јединственог калибра. Преварио сам се. Јесте јединствени, додуше: јединствена варалица!

Сандра: Забога, човече, он се не осећа добро!

Предраг: Не, не, желим ово да чујем. Како сам Вас то преварио, младићу?

Новинар (иронично): „Ја нисам материјалиста, не подлежем комерцијализацији“ рекли сте. А јутрос из поузданих извора, које нећу да именујем, ја чујем да на Вашој књизи ради ко? Бобан Млађеновић! Онај чије књиге користе на пијаци да увијају зелен кад их прочитају; баш тако: кад неко купи поврће, добије и један лист из његових романа.

Предраг (помирљиво): Ви се можда сећате шта сам ја рекао, али се ја не сећам. Све што знам је оно што ми кажу: неко је провалио у ову кућу и онесвестио ме, добио сам амнезију, хтео сам да отпустим кућну помоћницу, постао сам мецена једном младом сликару и потписао уговор у коме због пореских олакшица пише да ће коаутор на мом роману бити неки Млађеновић. А да ли сам стварно писац... то заиста не знам. Као што не знам ни ко су сви ови људи око мене.

Новинар: Свеједно... сад видим како је лако говорити о уметности пуног стомака и познатог имена. Вама то све очигледно мало значи.

Предраг: Напротив. И можда чак и не знате колико нисте у праву.

Новинар: До виђења господине!

Новинар одлази.

Сандра: Безобразник! Како ме је само изнервирао! Упада овако као и ти разбојници синоћ... (уздахне) Идем да видим да ли је Магда спремила ручак, ова збрка ме је тако исцрпла.

Сандра одлази, мало касније улази Просјак.

Просјак (бојажљиво гледа Предрага који се дубоко замислио): Ја рекох да ћу да навратим...

Предраг (дуго гледа Просјака без речи): Јеси видео ово?

Просјак слегне раменима.

Предраг: Ти си био у праву.

Просјак: Знам, жао ми је.

Предраг (дубоко уздахне): Ти си у праву, а ја сам готов. Нема више ничега. Никада није ни било. Био сам исти као дете кад га очара дуга. Шта мислиш, да сам био присебнији, да ли бих наслутио нешто од овога?1

Просјак: Богови нити шта казују, нити шта крију, само симболе и знамења дају... Мислим да би.

Предраг: Како боли ово... Пола моје душе још увек воли све њих, жали што су пошли путем који не води никуда, а друга половина ми говори да се окренем себи, да не марим ни за кога, да се осветим. (пауза) Шта да радим?

Просјак: Не закључуј насумице о најважнијим стварима.

Предраг: Не, ти не разумеш: ја сам пропао и као човек и као писац! Цели се мој свет срушио уз заглушујућу буку. Шта да дам људима, кад немам ни прошлост ни садашњост?

Просјак: Себе! Ако ништа немаш имаш најаутентичније себе.

Предраг: Себе... а ја сам очајник.

Просјак: Знаш, сунце је сваки дан ново. Храброст слаби ударце судбине.

Предраг: Али, кад видим овако нешто... ко зна колико све то траје, тако болесно, тако труло...

Просјак: Не знам да ли ти значи нешто ако ти кажем, али ту си, на корак од спознаје оне суштине која обитава у ономе што ми зовемо празнина.

Предраг (с тешком муком се насмеје): Еј, о чему ми ти причаш у оваквом тренутку! Сваком нормалном човеку та тема сада не би била ни на крај памети.

Просјак: Говорим ти јер смо исти...

Пауза. Предраг само што не заплаче: очајан је и изгубљен.

Просјак: Ја сада идем. Размисли шта ћеш... Верујем да ћеш знати шта даље...

Просјак одлази.

Предраг устаје с кревета. На лицу му стоји мешавина разочарења, туге и беса. Прилази сточићу са ког узима један лист папира на који нешто пише. Лист ставља у коверат и на коверту уписује нечије име. Оде на спрат и после неког времена се враћа с кофером у рукама. Писмо оставља на столу с ког је узео папир и излази из куће.

Улази Магда.

Магда: Господине... (погледа по соби, оде до кревета, примети писмо на столу) За мене? (Отвори писмо и док га чита насмеје се) Да...

ЗАВЕСА

Пета и завршна појава

На кревету седи Сандра и плаче, крај ње седи Марјановић и теши је. По соби нервозно шета Душан. На средини собе стоји доктор Марковић и држи писмо у рукама.

Сандра (кроз плач): Не, не, ово никако није смео да учини.

Марјановић: Но, смири се, смислићемо нешто...

Душан: Де, прочитајте то писмо, докторе. Још га нисам чуо. Мада знам о чему говори.

Др: Ево... „Све је почело као наивна шала и потпуно ми се извукло из руку кад сам видео како човеку ближњи његови могу да забију нож у леђа када се окрене и не гледа их, будући да их воли и верује им.

И кад помислиш да си нашао љубав свог живота, после прве ситуације која би се могла назвати огледалом карактера, осетиш колико си био слеп... сва та осећања у која си могао да се закунеш сад изгледају као лоше режирана представа.

Ни у пријатељство се не можеш поуздати. Изгледа да у неким људима користољубље увек однесе победу над искреношћу. То што неког знаш од детињства често није премиса оданости; напротив, па ти знаш све његове слабе тачке. Бољи непријатељ од пријатеља није му потребан.

А сви, али сви око тебе само чекају да те скину са пиједестала идола на који су те они сами попели. Не желе да виде да си сасвим обичан човек. Забога, па они су те прогласили за полубожанство: лакше им је да те прогласе преварантом и шарлатаном него да признају сопствену глупост.

И на крају тај бесмислени систем супротности и бунцања који зовемо уметност. И моја узалудна борба да у тај дворац таштине унесем мало искрености и осећања. Моја борба је била узалудна јер је била на погрешним темељима. Изгубио сам се... у овом бестежинском друштву, без иједне референтне тачке ја сам веровао да стварам свој универзум, испуњен хармонијом.

Мора да постоји једна котва ван човека.

Зато сам вам захвалан. Нисам ни помислио да се сагнем и узмем камен. Показали сте ми куда да кренем. Због тога вам хвала.

За све остало што вас интересује, а знам да је пуно тога, можете се обратити мом адвокату. Све вас пуно поздрављам. Ко зна, можда се једног дана негде поново и видимо.“

Док доктор чита писмо Сандра гласно зајеца у делу у ком се говори о љубави, Душан се неколико пута накашље док се чита пасус о пријатељству. Незадовољство кулминира и прелази у галаму код реченице у којој их Предраг упућује на свог адвоката.

Марјановић: Ма, то не може тако, па ми смо били обманути! Ми смо преварени!

Сандра: И како смо сви поверовали у ту причу о губитку памћења...

Душан (замишљено): Амнезија...

Док Душан изговара ову реч полако пада завеса.

К Р А Ј

О Амнезији

Постоји прича о комаду гвожђа и ковачу. Наиме, у ковачници једног ковача на доброме гласу постојао је грумен изванредног гвожђа који ковач није користио. Како је то гвожђе било много квалитетније и вредније од оног које је ковач иначе користио, оно се побунило и стално му досађивало питањима: „Кад ћеш ме обрадити?“, „Зашто ме не употребиш?“... Ковачу то досади једног дана и он узме гвожђе машицама, стави га у ватру и, по природи свог посла, почне да га кује. Гвожђе сад стане да се вајка како му је превруће, како му смета чекић што удара по његовом телу...

Судбина тог гвожђа би могла да послужи као илустрација судбине свих људи који који желе нешто само због тога што имају потенцијала да нешто постигну. Али, пут до спознаје истине је дуг и нимало једноставан и удобан. У трајању тог пута они који њиме ходе често се питају да ли им је ту место, и да ли се све одвија онако како би требало.

АМНЕЗИЈА је прича о једном таквом човеку. О човеку који је нешто наслутио, који је нешто осетио, али није могао то да дефинише. Сам је кренуо, без ичије помоћи путем где се сам не иде. Нешто му је привукло пажњу, нешто га је засенило, и за тренутак, нашао се на распутници. Шаренило око њега које га је тако заслепило није му дозволило да види да је пут одавно остао негде иза, на некој раскрсници коју је он прелетео.

Лик просјака се појављује као својеврстан катализатор приче, он је оно што Аристотел зове „хор“, он је прст vis maior-а. Он је чекић који ће зазвечати по гвожђу успаваног дива који ослепљује своје друге, другачије очи, он ће покренути Предрага, познатог писца, човека ког сви цитирају, увршћују у антологије... Ког у исто време неки други сматрају одрођеним од људи, од уметности пер се, и говоре да његово стваралаштво има елитистички карактер.

Ко је Предраг?

Можда се предалеко отишло са карикирањем тог света у коме он живи. Можда је сувише дозвољено клишеу. Шта зна просечан човек о животу једног писца? И зашто баш писац, зашто не политичар, банкар...? Бити писац (за мене) значи тежити ка суштини, покушавати да се искристалише та слика у измаглици коју нам инспирација пружа, да се формулише то што нам је на врх језика кад кренемо у авантуру која се зове „писање“. То што наслућујемо и то што се бавимо каналисањем те слике и енергије даје нам фантастичне могућности за личну трансформацију и приближавање суштини појма ЧОВЕК. Нека ми се опрости ова мала дигресија, ово излагање мог виђења уметности и то што кад говорим о писцима користим прво лице множине.

Елем, карикирање је било алат да се прикаже ред величина у једној бранши (овде: писци и они који то нису, а пишу) се једне, и општи слом свих система вредности који влада у свим аспектима живота и постојања с друге стране.

Да размотримо и конкретну ситуацију у драми.

Да ли писци стварно толико зарађују? Не знам, знам да неки од тога фино живе. А у неким прошлим временима познати писци партиципирали су и у друштвено-политичком животу и иза себе остављали фондове. Да ли заиста постоји оно што се у драми назива „петпарачки“ писац? Закључимо сами: постоје писци који потроше више новца на маркетинг своје књиге (билборди, телевизијске рекламе) него што износи колико нечија цела плата, постоје писци који се хвале чињеницом да своје книге издају од својих пара на тај начин што себи ускрате један пар италијанских ципела, постоје писци који пишу „у тренду“ (који надире са запада) и имају страховиту медијску подршку, постоје писци који за своје стваралаштво кажу „снашао/ла сам се“, постоје...

Толико о покорици ствари, и без жеље да вређам било чију интелигенцију, сматрам да сам и превише простора посветио овом небитном детаљисању, на то су ме нагнали коментари исте једне такве величине, и то је одличан шлагворт за следећи пасус.

Поента АМНЕЗИЈЕ је појава да се од дрвета не види шума, да се са пута скреће на распутницу а неретко и на странпутицу. Тренутак коначног отрежњења је болан, несхватљив, нежељен, али неминован, уколико се жели даље у бољег човека, у бољи свет.

Предраг Петровић је човек који нешто сазнаје, који тим сазнањем схвата где се налази и куда је кренуо. Сукоб у њему самом ствара неодговорено питање: „На ком месту сам ослепео, када и зашто се то догодило“? Конкретно, у драми он сазнаје да су око њега сви претворни, да му нико од људи који су му драги није заиста близак. То је мање битна ствар, то је фенотип суштине коју сам малопре изложио. Исто би било и да је учитељ Гавра Максимовић сазнао да пати од неизлечиве смртоносне болести и да у том тренутку прави нагли заокрет у оно мало живота што му је остало. Суштина приче је реакција на спознају те појавне истине, јаснија идеја где би се Истина (са великим И) могла да налази и престројавање на тај курс. Значи, та прва фаза трансформације, преображаја човека из индолентог у спознајног, сазнајог и делатног.

Можда се драма и превише бави емоционалним реакцијама писца, можда пренаглашава дволичност и прорачунатост других ликова, али то стога што се тежило да тежина тог првог корака који води назад ка живљењу (са великим Ж) прикаже на најреалнији начин.

Шта се после десило са Предрагом?

То је већ нека друга прича. Можда је отишао да живи на Дунаву, на неком сплаву, да пеца по цели дан и игра домине; можда се замонашио; можда је решио да обиђе пирамиде, бугарске манастире, Израел, Сибир, Рио Де Жанеиро... За ову причу даље није битно.

Чуо сам и коментар да драма подсећа на Нушићевог „Покојника“. Па, цели музички систем се своди на квинтни и квартни круг, а људи и даље компонују. Свака хармонија је déjà vu, али свака композиција је дело за себе. У димензионалном свету какав је наш све вруће воде су већ пронађене. Тврдити да АМНЕЗИЈА подсећа на „Покојника“ значи оптуживати сваку романсирану исповест ратних страдалника да подсећа на Дневник Ане Франк, значи тврдити за сваког ко искористи водопад као симбол вечне промене која измиче човековим могућностима контролисања, да је покрао Добришу Цесарића.

И, на крају, сложићу се с тиме да ни моје способности нису на нивоу довољног дочаравања суштине која се кроз дело само назире, вероватно сам и ја у тренуцима буђења. Не очекујем да ова драма неког одушеви и да каже: „Е, то је то, то желим да кажем целог свог живота!“, али се надам да ће се неки од вас макар замислити над проблемом који сам овде изнео, а у драми приказао. Ни у драми нема катарзе, а и ако је има мора се рећи да је половична, стога и ваша емпатија не треба после читања овог дела да вас доведе у стање блаженства, већ у напето стање разматрања и сумирања. Не треба да се дивите драми (као што и нећете), али ја бих био срећан ако је неко од вас због овог дела дошао на идеју да истестира свој живот. На крају, драма је због тога и написана.