Југославија...
Немојте ме погрешно схватити, немам ништа против Југославије. Не бих
могао да имам. То је земља у којој сам рођен и коју су ме (на)учили да волим
још од када смо у првом разреду основне школе „Вук Караџић“ код учитељице сада
почивше Борице Стајић лепили слике „маршала“ Josipa Broza Tita на првим
странама свесака из математике, српскохрватског језика и познавања природе и
друштва – слике мртваца у униформи, покојног председника земље која ће се ускоро у крвавом хропцу упокојити и коју је била захватила некроза још пре него његову ногу. Ипак, свако има своју Југославију и
свој доживљај те земље. Проблематично је што су у пропагацији свог сопственог
доживљаја те помало вештачке стварности данас најгласнији они, који протурају
причу како је само њихово виђење једино исправно, једино објективно, једино
потпуно. Нажалост, то су листом они, који су од те покојне Југославије добијали
много тога лепог и скоро ништа лоше. А обиловала је лошотињом. Није, дакле,
Југославија само оно чега се сећају југоносталгичари,
већ и више од тога.
Југославија је кад „ослободиоци“ умарширају у град који су им ослободили
Совјети и без суђења просто поубијају оне који им се не допадају по разним
линијама – политичкој, економској, али најчешће личној. Јер ко би шта могао ослободиоцу? Управо, ту се и огледа мера
слободе, да се према ослободиоцу
односиш скоро исто као према окупатору, само се униформе помало разликују и
комуницира се на српскохрватском, ипак без ћирилице.
Југославија је када ослободиоци национализују фабрику: просто је одузму
од власника, под фирмом да фабрика припада радницима. Али то није све – како кажу
на покојном телешопу: онда ту исту фабрику пред очима радника расклопе и однесу
у неку другу социјалистичку републику, а радницима подигну другу, једноставнију
и прљавију фабрику, са лошијим условима рада и мањим обимом зараде. Па уместо
да правиш камионе, ти склапаш тракторе, али претходно мораш у духу братства и
јединства да обучиш другове из братскојединствене неке тамо републике како да раде
на твојим алатима и на твојој технологији. И да се богате.
Југославија је када се од пољопривредника на силу „откупљују“
прехрамбени производи, то јест жито, кукуруз, грожђе, али и вуна и тако даље. Другови
ослободиоци предвиђају колико ће свако пољопривредно домаћинство моћи тога да
произведе и према томе разреже колико ће морати да преда властима. Другови
ослободиоци, дабоме као и сви дунстери, не знају да треба урачунати и могуће
метеоролошке утицаје, то јест да ли ће година бити родна или не. Другови
ослободиоци квоту која треба да остане самим члановима домаћинства које
производи и предаје на „откуп“ рачунају као да су окупатори, и то чувари
логора, а не ослободиоци, али ни то не мења чињеницу да сељак мора да преда на „откуп“,
који се само тако зове, јер за то што је предао сељак ће добити само батине, а
неретко и затвор – тиме ће га платити шумски другови. И биће срећан док има
парне органе у парном броју и једну главу на раменима. Јер и то лако може да се
промени.
Југославија је када отац има тројицу синова. Двојица старијих су
домаћини, радници, своји људи. Трећи обуче кожни капут, па у затвор баци и
браћу и снаје због претходнопоменутог откупа. Али, да би се још боље доказао
друговима и да би се још више дистанцирао од браће, трећи брат промени презиме
и прекине сваки контакт и са браћом и са остарелим оцем. Деца му се расеју по
свету, па кад је дошло време да се брани Југославија, деца овога који је
променио презиме мирно капиталишу у разним капиталистичким земљама, док се унук
једног од браће нађе у униформи, под капом са звездом коју не симпатише, али
брани земљу којој је дао заклетву. Издајник ће, дакле, увек и у сваком систему,
са кожним капутом или са црвеним пасошем, увек бити издајник.
Југославија је када петогодишњу девојчицу из срца Србије, рођену мало по
смрти вољеног маршала, не услуже у самопослузи у Задру, само зато што је
затражила хлеб, а не kruh,
а она не схвата зашто је гледају тако презриво, кад она све њих воли.
Југославија је када смеш да на радију неке републике пустиш и слушаш
њихову химну – на пример Ljepa naša,
али не смеш да помињеш некадашње химне Србије – на пример Ој Србијо, мила мати, јер је Југославија јака само ако је Србија слаба
– што је била званична доктрина вољене нам земље.
Југославија је када се у некој од братскојединствених република догоди
нека несрећа, као на пример земљотрес, па радници у Србији годинама одвајају за
самодопринос за помоћ тој републици. А онда се све то заборави и мрзе нас, јер
су их наши очеви, који су одвајали од своје плате за њих, притом су њихове
плате најчешће биле знатно веће од плата наших очева, држали у „тамници народа“.
Југославија је када те не уче да су читаве домобранске постројбе преко
ноћи постајале пролетерски одреди, и када клање српског народа не треба баш
помињати, него тако ћутке прелазити преко тога. А ако се и помиње, онда се
обавезно уз кољаче и издајнике из братскојединствених република морају као
контрабаласт помињати и они које су савезници и псеудоисторија издали.
Југославија је када на дан републике не добијају сви нови пионири исте
капе и мараме, него деца лекара, директора, официра и милиционера приде добију
белу пластичну цевчицу кроз коју ће провући крајеве црвене мараме, а деца радника
добијају само мараму, без тог спасоносног детаља, па морају сама да везују чвор
у полумраку сале дома ЈНА и тако се већ и на полусвесном нивоу опредељују за
капиталистичке каубојце, уместо за шумске социјалистичке другове.
Југославија је када живиш у стамбеној згради у којој станују и
милиционери, па комшија добије батине на прагу улазних врата свог сопственог стана
и до краја живота остане са једним згрченим прстом, јер је пустио музику онда
када је друговима милиционерима милије било да у туђем стану нема музике.
Југославија је када твоји родитељи морају да иза низа књига крију Нови
Завет и Молитвеник, и када су се неке књиге, попут „Судије“, „Ножа“, „Књиге о
Милутину“ позајмљивале само провереним познаницима, јер би иначе могао имати неприлике.
Југославија је када си борби за слободу дао две ратне године, и још три
после рата, те када си дао три прста своје руке за изградњу социјализма, а
зарадио си за читав живот један томос аутоматик. Јер ниси био лопов.
Југославија је када чланови савеза покушају да те убију због имовине, па
не можеш ништа ни да докажеш, нити смеш да се коме пожалиш.
Југославија је када директор немилице краде предузеће, али нико му ништа
не може. Тако се нестали фирмини цитроени нађу у приватном власништву неколико
година касније. Такође, Југославија је и када професионални нерадници и
бадаваџије међу радницима подбуне раднички савет и истерају способног
директора, отворивши тако врата неумитне пропасти гигантског предузећа.
Југославија је када на већину одговорних места по кључу поставиш другове
из братскоједнаких република, нарочито у војсци, а они листом издају земљу која
их је школовала, масно плаћала и обасипала их свим замисливим привилегијама,
што је баш карактеристика тамнице у којој су народи њихових република
затворени тамновали.
Ето, то је само што је мени на памет овог момента пало. А још колико тога има... Међутим,
ни ово чега сам се ја присетио, нити оно многобројно томе слично некако никада
не пада на памет југоносталгичарима. Зато није баш добро да „на кеца“ усвајате
оно чиме нас југоносталгичари засипају, него радије упитајте неког блиског, ко
памти ту земљу, ко је у њој живео и ко ју је волео, каква је она била.
