- И шта кажеш: село је напуштено? – упита
Пера.
- Као и десетине других у овом крају. Нигде
живе душе. Можемо да се склонимо док не прође невреме – одговори Мика.
- Не знам, мени је некако сумњиво – вртео је
Лаза главом.
- То ти је тик из деведесет прве – насмеја се
Мика.
- Уосталом, ти си крив: твоје је било да
пратиш временску прогнозу, а не да сад уместо вргања скупљамо запаљење плућа по
планини. Нећемо ваљда да киснемо у сред шуме? – рече Пера зловољно гледајући
Лазу испод ока.
- Добро, у реду: крив сам – промрси Лаза – Али
ја вам кажем: овде нешто није како треба...
Стари
ратни другови лагано су ушетали у напуштено село. Пусте куће злокобно су
окруживале незване госте. Друм је био препун рупа, окружен густим растињем,
тешко небо боје олова притискало је планину, а најближи град био је удаљен
неколико десетина клометара. Под ђоновима старих војних чизама крцкали су
каменчићи, крхотине отпалих црепова и одломци разбијених прозорских окана. Били
су у потрази за било каквим склоништем, јер су се њихове прилично изношене
униформе добрано натопиле у шуми.
На
крају споредног сокака нахерила се бела двоспратна кућа. Некада витка грађевина,
са симпатично малим прозорима танких оквира привукла је Перину пажњу. Он показа
руком друговима у том правцу.
- Тамо – рече једноставно.
Лаза
и нехотично пређе прстом преко грба СФРЈ угравираног на цеви пиштоља који је
држао испод ветровке.
Неколико
тренутака пре тога у кући се водила жучна расправа.
- Неће доћи, кажем ти! – викао је Јанко.
- Да можеш да будеш сигуран, не бисмо били сад
овде, на километар од краја света! – урлао је Бранко.
- Да су могли да нас пронађу, већ би били овде
– рече Јанко помирљиво.
- Ако су успели да нађу плен, онда ће и до нас
доћи. Окренуће земљу наопако, знам их. Упорни су – Бранко је био забринут.
- Па шта и да дођу – пљесну Јанко дрвену
облогу аутомата – Није баш да само седимо и чекамо. А колико већ чекамо? Три
недеље кризираш свакодневно. На крају ћеш умрети од страха.
- Ћути! – прошапута Бранко ужаснуто.
- Боље изгледа изнутра – рече Мика.
- Ваљда има неки шпорет, да мало заложимо –
промрмља Пера.
Лаза
је оклевао да уђе у просторију која је изгледа некада била трпезарија. Два
прозора гледала су на двориште, док су врата с леве стране водила у следећу
собу. Само што су Мика и Пера почели да испитују просторију, из споредне собе
искочише Јанко и Бранко са оружјем у рукама.
- Је л' вас Максим послао? – прошкргута Бранко.
- Не – превали Пера после неколико тренутака
напете тишине.
- Лаже – режао је Бранко обраћајући се свом
ортаку.
- Како сте нас нашли? – питао је Јанко
сталожено.
- Нисмо вас тражили – рече Мика.
- Него шта? – нервозно подвикну Бранко.
- Печурке. Вргање, буковаче – поче Мика да
набраја.
- Ти мислиш да смо ми будале, а? – викао је
Бранко преко подигнуте цеви аутомата.
- Слушај, друже – поче Пера опрезно – Пошли
смо да скупљамо печурке, ухватила нас је киша, мислили смо да је село
напуштено...
- Па сте баш у ову кућу ушли? – насмеја се
иронично Бранко.
- Људи, није зезање, пошли смо у гљиве! –
викну Мика.
- Ваљда сте се враћали? Видиш како лажу –
церио се Бранко сумануто.
- Свеједно – рече Јанко ледено – Мислиш да сад
једноставно можете да одшетате одавде и ником ништа?
- Немамо појма ни ко сте ви, ни који матраг
тражите овде, нити нас занима. 'Ајде лепо да ми идемо својим путем, да не
правимо глупости сад овде и свима лепо – рече Пера.
- Неће моћи. Те Максимове форе више не пале –
Бранко се и даље церио.
- Баците оружје! – командова Јанко.
Лаза
се вратио неколико корака уназад у полутаму, стао у довратак с друге стране и
нечујно репертирао пиштољ. Дисао је тихо и напрегнуто слушао шта се догађа у соби
преко пута.
- Друже, немамо ми оружје. Имамо печурке, то
је све – рече Мика сталожено.
- И кад вас ја претресем, ако нађем оружје,
шта ћемо онда? – упита Бранко.
- Ало, брате – Пера се унервозио – Значи,
доста је. 'Ајде да прекинемо ову сцену, није више ни интересантно, ни ништа.
Немамо никакво оружје, упали смо без везе, не познајемо Максима и боли нас уво
шта чекате овде.
- А како онда знаш да се зове Максим? – крикну
Бранко.
- Чекај, ти си малочас поменуо Максима – рече
Јанко несигурно – Шта ако грешимо? Шта ако стварно само сакупљају печурке?
- Ти си луђи од њих! Видиш да те фортају!
- Е, ћути! – обрецну се Јанко на ортака – Не
могу да мислим, док ми вичеш уз уши.
- Не можемо да их пустимо – режао је Бранко –
Видели су нас, знају где смо.
- Знам, ћути! – рече Јанко и несигурно подиже
цев оружја.
- И шта сад? – проговори Пера гласније – Ви
стојите ту један до другог с аутоматима, у довратку с леве стране, а ми без
оружја испред прозора у сред собе!
Кад
је Јанко схватио и бацио се на десно, Лаза је већ летео ка поду и пуцао на њих,
а Бранко је панично отворио ватру ка Пери и Мики. Прасак пуцњаве заменили су
крици. Бранко је јаукао, Јанко стењао, а Мика урлао. Док је Лаза разоружавао
нападаче, Пера је ставио марамицу Мики на рану.
- Имаш срећу да га је одвукао рафал, само те је огребло – рече.
