Демилитаризација

 

У држави Минесота има десет затвора. Оук Парк Хајтс је најгори, најстрожи. Претпостављам да за то што се сам нашао у њему немам кога да окривим осим себе самог. За мене је та прича давно завршена и нећу се на њу враћати, поготову не сада. Било је шта је било, шта нас чека тешко је рећи, а то ме тренутно преокупира.

Треба да знате да има много типова затвореника, од оних који стално кукају како су невини, до оних који се никада неће поправити и којима је кад се боље сагледа сасвим свеједно да ли су у затвору или изван њега; те звери у људском облику могу да убијају и све друго што звери иначе чине и у затвору а и изван њега. У зависности од тога шта човека интересује, он може чак и да учествује у животу изван ове установе, која се тако распрострла по благој косини, да гледано са стране изгледа скоро као призор са разгледнице. Не знам колико је заинтересованих међу нас тристотинак било. Ја свакако међу њих нисам спадао: тешко је рећи да ли сам још некога имао изван зидова затвора. Отаљавао сам своје дане на начин на који је то било могуће.

 

            Минеаполис није био на удару.

Ипак, далеко од тога да је све прошло глатко. Људе је, природно, ухватила паника, а пад свих система, што ће рећи и енергетског, и интернета, и изгледа свега осталог довео је до промене буквално преко ноћи. Изгледа да се удар одиграо у 3 часа и 31 минут после поноћи. Разуме се, ми ништа од тога нисмо чули. Руку на срце, можда је могла да се осети нека напетост међу чуварима неколико претходних дана. Напољу је владала озбиљна паника која је људима помућивала разум. Свако зна да је у близини постојао само регрутни центар и мања ваздухопловна база, ако не рачунамо националну гарду, која никада и није била намењена да делује изван граница наше државе. Миљама унаоколо, дакле, није било валидног циља. Наравно, увек постоји могућност да електроника полуди и да нас погоди нешто што није било нама намењено.

У сваком случају, пробудио ме дубоки мрак, другачији од мрака каквог знамо. И тишина, чудна гробна тишина. Кроз ту муклу тушину и густи мрак пробијао се некакав метални звук и узбуркани жамор. „Могу, могу да се отворе!“ – чуо сам како неко френетично виче. Ухватио сам врата и – она су се померила. На ходнику је мрак био још гушћи, а ја сам инстинктивно кренуо ка излазу. Стражара није било нигде. Уствари, никога осим затвореника није било нигде. У само неколико ћелија видео сам да људи још увек седе, можда се премишљају шта да раде, видео сам да им очи сијају у мраку.

Напољу ме је пресекао свеж ваздух и једнако дубок мрак. Небо као да се поцепало и сав сјај са њега је нестао. Све око нас било је мукло и пусто. Где су сви?

 

            Инстинктивно сам се орјентисао ка Минеаполису, супротно од реке Сент Кроа. Да сам у редовним околностима изишао из затвора на овако не баш легалан начин, или бих некако прешао реку и тако се нашао у држави Висконсин, или бих кренуо даље на север, према Канади. Међутим, нешто ми је говорило да ако већ нема чувара у затвору Оук Парк Хајтс у Стилвотеру, не верујем да ћу срести полицију да ме малтретира и врати у изгледа сасвим напуштен затвор. Бледа месечина помогла је да одредим правац. Кренуо сам печице. Преда мном није био једноставан пут: било је то осам и по сати ходања, више од 25 миља. Али и тај пут почиње првим кораком. Кренух на запад улицом Миртл, па прекопута Ленове радње скренух ка језеру Лили и у улицу Олив, поред лутеранске цркве. Улице су биле сасвим пусте, људи су некуда нестали. Нигде нисам видео ни једно једино светло. Као да је прошла некаква куга и све однела незнано куда. Да ли је могуће да су сви евакуисани? У Стилвотер булевару, на паркингу испред тржног центра баш где је требало да скренем у Шездесетдругу улицу видео сам аутомобил са отвореним вратима са возачеве стране. Био је то мали, страни ауто, старији модел. Скоро дотрчах до аутомобила и инстинктивно се окренух пар пута око себе, покушавајући да уочим власника возила. Али није било нигде никог. Преда мном је зјапила празнина једнако као и мрак. Седох на место возача и опипах у тами: кључ је ипак био у контакт брави. Окренух га и засијаше се жуте и црвене лампице на инструмент табли. Казаљка је показивала да у резервоару горива за још трећину резервоара. Више него довољно до куће. Стартовах мотор и он некако непристојно наруши тишину.

Кренух ка путу број 36. Сетих се неке старе епизоде оне црно беле серије „Зона сумрака“ и помислих да или сањам ово што се догађа, или сам упао у једну од тих епизода, које су ме као клинца страшно плашиле. Пут је протицао у ћутању, нисам се сетио да укључим радио. Никад нисам волео да слушам музику док возим, то је можда чудно. Возио сам опрезније него што бих иначе, јер је ситуација била више него бизарна.

Испред петље код Пајн Спрингса помислих да скренем на друм 694 и одем до четврти Мала Канада, како бих проверио да ли је Брајан код куће, али одбацих ту помисао: ако никог нигде нема, зашто би баш он био код куће.

 

            Ни сам не знам зашто, спустих се путем 35 до Сент Пола, сасвим супротно од четрврти Мала Канада, са намером да до Миенаполиса одем друмом број 94. Не знам, можда сам хтео да видим да ли и у Сент Полу влада иста пустош. На једној раскрсници видех групу људи, који полетеше ка мени, ка аутомобилу уствари, али ја некако успех да их обиђем и наставим ка мосту код Проспект парка.

Ипак, даље се аутомобилом није могло: седам, осам или можда десет тешких камиона попречило се преко свих трака и није било шансе да се аутомобил, чак ни овако мали, некако провуче између њих.

Нисам могао да се орјентишем у времену и у даљинама, нисам знао колико иза мене се налазе они људи што су потрчали за аутомобилом. Другим речима, нисам знао да ли имам времена да се кренем ка неком од других мостова. Решио сам да пређем што неопаженије и одлучих да кренем пешице преко моста. Колико сам успео да разазнам у мраку, мост је још увек био ту. Пре него што сам напустио возило, претражих на брзину седишта и преградак за рукавице. Био је ту један мобилни телефон и нешто пара у ситнијим новчаницама које сам узео са собом.

Знао сам Карлин број напамет. Помислих да је позовем кад спакујем новац у џеп. Али, сигнала није било. Телефон је био мртав, а батерија је била на 10 – 11% па нисам могао да искористим ни лампу. У тренутку ме савлада нека мешавина страха и беса. Заврљачих бескорисну справу у Мисисипи.

 

            Трудио сам се да се утопим у околину, а у њој је све што је живо штрчало. Виђао сам људе како стоје на прозорима, почело је и да свиће и изгледа да су сви били куражнији кад се тама повлачила. Ходао сам незаинтересовано. Морам да признам да како је ноћ одмицала и како се неумољиво примицало свитање и ја сам се осетио пријатније.

Одлучих да одем до Дојла. Од свих пара које је однео, седамдесет хиљада било је моје. Куга или не, прошлост или не – моје паре ће морати да ми да. Морам поново од нечег да кренем. Тако сам се спустио неких седам или осам блокова испод Јужне Шесте улице и дођох до његове куће боје слонове кости. Био сам уморан, дуго нисам ходао толико дуго, и оно усхићење прошло је са свитањем, био сам мрзовољан, а у мешавини наде и страха сада је преовладавао страх. Ипак сам сматрао успехом што ме ето до овде нико није зауставио, нико ништа није упитао, дошао сам као дух. Дошао сам као дух и закуцао врата.

Учинило ми се како се тај звук проломио улицом. Сачеках неколико тренутака у гробној тишини, истој баш као у „Зони сумрака“. Како одговора није било, залупах још једном, снажније и брже.

 

- К... Ко је? – зачу се Дојлов глас с друге стране врата.

- Божић Бата! – рекох мрзовољно.

- Пирсе?

- Отвори, чујеш ли! – зарежах.

- Ја... не смем, Пирсе...

 

            Дојл је спадао међу најпаметније људе које сам упознао, али је такође спадао и у најплашљивије. Узалуд сва та памет, кад није имао баш ни зрно храбрости. Зато је из његових шема увек неко морао да заглави. Последњи пут био сам то ја. Али, сви смо га чували као мало воде на длану, јер тај момак је стварно имао кликер. Ипак, његово предомишљање било је превише у овом тренутку. Погледах лево и десно – улица је била пуста као и малочас. Шутнух десном ногом браву, његова врата попустише и отворише се уз тресак, а Дојл јаукну и посрну. Схватих да се није био довољно одмакао од врата и да сам му вероватно расцветао аркаду, али није ми било жао због тога. Уђох и брзо затворих врата за собом, онолико колико су хтела да стоје на свом месту.

 

- Шта се то, дођавола, догађа, Дојле? Шта је са овим светом и шта је, за име света, са тобом? Зашто ме не пушташ да уђем? – рекох док сам га хватао за ревере и покушавао да га усправим.

- Немам појма... – рече тупо – Мислио сам да то можда ниси ти.

- Сигурно није стварно Божић Бата! – повиках – Какве то игре играш? И шта је ово напољу?

- Не знам, стварно не знам шта је ово. Нема струје, нема интернета, нема ничега. Око два ноћас протутњала је национална гарда и позивали су на евакуацију, али... мислили смо да је нека вежба у питању и не знам колико људи је пошло.

- Напољу нема никога. Од Стилвотера до овде не верујем да сам видео више од стотинак људи. И све је црно.

- Нема струје и ништа не ради. Изгледа да се догодило нешто крупно, Пирсе, некакав напад.

- Мислиш као... Ратни напад?

- Мислим да је почео рат, да.

- Па како ништа нисмо чули... Шта знам, неке експлозије, нешто тако?

- Џумбус овог нивоа могу да направе само нуклеарне главе. Нису гађали ништа тако близу, па их нисмо чули, али ако јесте био нуклеарни напад, онда ћемо га свакако осетити наредних дана. Ветар или река донеће нам радијацију.

- Радијацију? – упитах с неверицом – Мислиш да ће бити радијације?

- Па ти си изван затвора, зар не? А не бих рекао да су те пустили.

- Чувара није било... Није било никога уствари. – одвратих.

- Евакуација. – рече Дојл и слегну раменима.

- Каква евакуација, куда? – завапих у бесу, што је баш чудна мешавина осећања.

- Не знам, човече, нема  и н т е р н е т а! – сада је Дојл био бесан, као да је одједном био ван себе. Њему је интернет био заиста важан.

- Чекај, сабери се! – рекох му – Чак и да има интернета, нема струје, како би могао да знаш, дођавола?

- Укључујем телефон повремено, да сачувам батерију. И ништа. Нема ни мреже, ни интернета. Све је мртво.

- А радио? – упитах.

- Шта „радио“? – упита Дојл; тај момак је данас баш споро капирао.

- Знаш да радио увек функционише. Сећаш се у „Терминатору“, кад Џон Конор јавља да су живи из оног бункера? Можда има нешто на радију. Имаш ли транзистор на батерије?

- Немам ни радио, а немам ни батерије... – рече Дојл безвољно.

- Онда идемо да га нађемо. – рекох док сам устајао.

- Шта да нађемо? – упита Дојл; заиста, интернет му је испрао мозак, изгубио је могућност да размишља док сам био овамо, у институцији.

- Па радио, Дојле, радио! Идемо до неког аутомобила, јер аутомобили имају акумулаторе, а имају и радио апарате. Укључићемо неки радио, потражити неку станицу, можда ћемо чути нешто, било шта.

- Не знам, човече... – промрси он.

- Шта је сад? – рекох благо.

- Нешто чудно се дешава, а онда су и људи чудни.

- Добро. – рекох му – Ти имаш ону стару „импалу“? Хајдемо у гаражу, укључићемо радио и покушати.

 

Тако смо и учинили, али то је био први фијаско у низу. Очекивао сам нешто, не знам ни ја шта, макар неко обавештење, неке вести, као оно у филмовима. Уместо тога вртели смо и вртели точкић за претраживање станица и нисмо добили ама баш ништа. Само шуштање, скоро једнолично. Додуше, на два или три места на скали наишли смо на тишину, дакле не шуштање, него баш праву тишину. Дојл рече како је то уствари емитовање сигнала, али да у етар не одлази ништа што би могло да се чује. Такође, није могао да каже ни које су то станице у питању, нити где се налазе. Да интернет функционише, рече, могао би да претражи према фреквенцији на којој емитују, а овако...

Било ми је јасно да тако ништа нисмо постигли. И било ми је јасно зашто је то тако: то су цивилне радио станице. Помоћу обичног радио пријемника могу да се ухвате само цивилне радио станице. Ако је у питању нека ванредна ситуација, као на пример та евакуација о којој Дојл говори, онда је јасно да нећемо моћи ништа да чујемо, да се ништа неће емитовати. Зато нам је била потребна војна или полицијска радио станица, апарат који може да прати њихове фреквенције. То сам и рекао Дојлу.

 

- Да интернет ради, могли би да их слушамо преко мреже, знам сајтове где то можеш да нађеш... – рече Дојл са сетом.

- Ма немогуће да тако нешто ставе на легални сајт? – упитах сумњичаво.

- Не на легални, наравно. Него на дубокој мрежи. – одговори Дојл.

- Стани, па можда дубока мрежа ради, а само је овај званични интернет пао! Јеси ли пробао са неком апликацијом за дубоку мрежу?

- Не, не. – рече Дојл – Провајдер уопште не даје пролаз, разумеш, сигнала нема, мртав је, жица је празна.

 

Настаде тајац. Дојл је седео у аутомобилу, просто се некако простро преко седишта, као да је сва снага изишла из њега, као да није остао ни грам воље за животом. Ја сам, пак, био напрегнут и размишљао сам на који бисмо начин могли да дођемо до било какве информације. Није ми ни пало на памет да би ме неко могао вратити у ону исту ћелију где сам још јуче отаљавао време. Већ ми је тада било јасно да су шансе за то мизерно мало. Догодило се нешто необично, нешто толико озбиљно, да се до сада нисмо сусрели са таквом ситуацијом. А такве ситуације све мењају. Ранија правила престају да важе. „Ранија правила престају да важе“, рекох у себи и уплаших се тог сазнања.

 

Требало је изаћи на улицу. Кренути до неког полицијског аутомобила или до полицијске станице. Или можда... Можда да се вратим горе, можда да се вратим оним истим путем којим сам дошао пред Дојлову кућу боје слонове кости? Не верујем да ће ме неко сачекати тамо. Или барем, неће ме сачекати како би ме задржали. Да су хтели да ме задрже, не бих се тако, без икаквог напора нашао на слободи. Ако је ово била слобода.

Нисам био ни свестан колико ме је снажно обузела потреба да сазнам нешто о ситуацији у којој смо се сви нашли, али то је заиста био јак нагон. Толико јак, да сам потпуно заборавио оних седамдесет хиљада које су висиле код Дојла.

 

Питање је било само: ићи натраг до затвора путем којим сам већ недавно прошао, или ићи даље у супротном правцу у потрази за нечим... или за неким? Дојл није могао да буде од користи. Тај даса био је један од најпаметнијих ликова које сам познавао, али нешто му се догодило и он као да је забаговао. Видео сам да се на њега не могу ослонити.

Додуше, могао сам да останем код њега, ту ништа не би могао ни да промени ни да поквари. И вероватно да ћу се и вратити до његове куће, чим на некога будем наишао и чим будем нашао одговор на питање шта се догодило.

 

- Јејтс... – промрси Дојл.

- Шта? – рекох му.

- Јејтс од прекопута. Он је радио аматер, има ону си-би радио станицу. – рече Дојл и поскочи до прозора па склони завесу – Видиш, антена!

- Добро... – рекох као упитно гледајући га нетремице.

- Да одемо до њега. Можда би он могао да покрене станицу помоћу аутомобилског акумулатора, да видимо да ли ће неко доћи да нас... спасе, шта знам?

- Да знаш да сам таман почео да губим наду у тебе, човече. – рекох му искрено.

 

Скоро смо претрчали улицу. Дом Јејтсових није баш тачно прекопута Дојлове куће, него је мало даље низ улицу. Помислио сам да се Јејтс бојао радијације, зато смо тако трчали као без душе.

Ја ништа нисам био осетио док сам долазио од затвора до ове улице. Мада, ако ме бледо сећање из бескорисних школских дана служи, радијацију и не можеш да осетиш, то је само тако некако... нешто долази из далека и пролази кроз тебе, кроз твоје тело, кроз твоје ћелије, и раствара или разара ћелијска једра и човек се после неког времена само строши.

 

Дотрчали смо до куће, у кораку се попели на трем и залупали на мрка врата. Није било одговора. Залупали смо још једном. Па опет. Дојл је опет забаговао: гледао ме је глупо и није знао шта би наш следећи корак могао да буде. Приближио сам главу вратима и приљубио ухо уз мрко дрво. Покушавао сам да ослушнем да ли се у кући неко миче. Ако неког има, и ако су живи, мора да су чули како лупамо, нема шансе да нас нису чули. Можда су се бојали? Можда су се притајили? Можда су забаговали исто као Дојл? У сваком случају, унутра се ништа није чуло, ни шум. Као да нема никога. То сам и рекао Дојлу.

Он опет није знао шта би, па ми ништа није одговорио. Једноставно ми није било јасно како то да Дојл не уочава очигледне ствари. Треба да развалимо врата и уђемо унутра, просто.

 

Моје стопало прилично прецизно је погодило поред кваке и врата су попустила без много напора. На први поглед заиста није било никога.

 

- Где се налази та станица? – упитах Дојла.

- Овуда... – показа Дојл руком и крену у неку следећу просторију.

 

На полици се налазило много различитих станица, а на зиду је доминирала велика карта света. Само, станице су биле мртве, није било струје, то смо опазили када је Дојл почео да притиска њихове прекидаче. Није било никаквог звука.

 

- Овде има батерију за стару џерзи. – рече Дојл сагињући се испод полице.

 

Нисам знао шта бих рекао, а свакако нисам могао да му помогнем. Најпре, не знам ни где је батерија, ни шта бих са њом. Ипак, Дојл је изгледао прилично спретно. Подигао је једну плаву пластичну коцку и са њој се изгубио негде иза низа уређаја поређаних по полици. Чуо сам неко чангрљање.

 

- Сад би требало да прордаи. – рече Дојл судбоносно и погледа ме тако, да сам се безмало уплашио.

 

Он седе на столицу испред полице некако свечано. Дојл притисну дугме, укључи се једна лампица на уређају и из сиве кутијице на крају увијеног кабла зачу се шуштање. Дојлу се по лицу разли осмех.

 

- Па реци нешто. – казах му.

- Не, не. – одмахну он главом – Дај да прво видимо да ли је могуће некога да чујемо.

 

Лагано је окретао један велики точкић а на дисплеју испод њега муњевитом брзином мењале су се неке цифре. Шуштање из сиве кутијице било је релативно уједначено. Одједном – налетесмо на тишину.

Дојл ме погледа уплашено, али кунем се да је у том страху била макар и мрвица наде.

 

- Неко емитује! – рече тихо, скоро шапатом, као да се плаши да ће га неко са друге стране чути.

 

Зачуо се глас који је говорио умереним и одмереним темпом, чисто и јасно, скоро као да говори машина.

 

- Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Екипе за деконтаминацију и евакуацију доћи ће до вас у најкраћем могућем року. Опасност је прошла и нормализација живота и производње може се очекивати у наредним данима. Не прилазите војним и значајнијим инфраструктурним објектима. Становништво са источне обале још увек нема одобрење за кретање. Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Ако сте у критичној потреби за животним намирницама или водом, истакните на прозоре тканину плаве боје. Ако вам је потребна медицинска помоћ истакните на прозоре тканину црвене боје. Ако има настрадалих истакните на прозоре тканину жуте боје. Пажња, пажња! Ни у ком случају не отварајте прозоре и немојте прилазити екипама на терену. Радије сачекајте екипе у својој кући. Становништво са западне обале не сме се кретати ван својих домова након 22 сата осим уз посебну пропусницу. Пажња, пажња! Припадници војске, националне гарде, шерифских канцеларија и сва званична лица у обавези су да предају оружје и прикључе се служби за одржавање реда. Припадници авијације и морнарице морају одмах предати оружје. Ово је последње упозорење. У току је општа демилитаризација. Пажња, пажња! Останите мирни и не пружајте отпор екипама на терену ни у ком случају. Ако останете мирни и не пружате отпор, нема разлога за забринутост. Пажња, пажња!

 

Након неколико секунди паузе глас је понављао све поново и изнова. Не знам колико пута смо чули целу поруку, можда три или четири пута. У сваком случају, схватили смо да нећемо чути ништа ново, ништа више од онога што смо већ чули.

Дојл и ја смо се згледали. Сам текст поруке није нас нарочито уплашио. Али оно што нас је избезумило био је јак и упадљив азијски нагласак којим је глас говорио.