Цариник и фарисеј

            У припремним недељама пред Велики пост, управо у седмицама које се налазе пре поста и уводе нас у њега, слушамо јеванђелске поуке које се тичу греха и покајања. То је потребно, јер Велики пост уопште има покајни карактер. А први корак у покајању јесте спознаја наше сопствене грешности.

            У причи о царинику и фарисеју видимо управо то, да нема покајања без спознаје колико смо грешни. Неки мудри човек давно је рекао да ако би неко почео да саставља списак сопствених грехова, не би му остало времена ништа друго да чини до краја живота, а понајмање да размишља о грешности другог човека. То је оно прво што одваја цариника од фарисеја: цариник је своје превелике грешности свестан; свестан је да се са дубином и трагедијом његовог греха ништа на земљи не може поредити, и осећа да га из тог безнађа и са тако дубоког дна може спасити једино сама милост Божија. У том сазнању, у тој нади крије се и наше признање пред Богом – да смо слаби и да смо с те слабости пали у грех; крије се такође и наша решеност да се не надамо у себе, своје моћи, своје знање, већ само у јединога Бога, Који зна унутрашњост сваког људског срца, зна наше страхове, наше муке, оно чему се надамо и оно што нас у животу весели.

            Све то, и још неисказиво много више – као што је сваки живот у својој стварности неисказиво чудо Божије – стало је у кратку молитву цариникову, који – каже – није смео ни да подигне поглед према небу, већ скрушено говори: „Боже, смилуј се мени грешноме...“

            А насупрот цариникове искрености стоји гордост фарисејева. Није фарисеј у својој молитви, која је уствари хвалисање, изрекао неистину: тај је цариник стварно био грешник, шта више и он сâм то признаје пред Богом. Даље, фарисеј се слова закона јаче држи, него цариник. Али, ту постоје три проблема. На првом месту – фарисеј нема душу, он се држи слова закона, али дух закона му измиче и он свему прилази немилосрдно, без саосећања. Даље, он о својој грешности уопште не размишља, иако му је – као познаваоцу старозаветног закона Божијег – сасвим сигурно познато да нема човека који не греши. И на крају – то што се фарисеј дрзнуо да осуди цариника, а нити је знао нити га је занимало шта се крије у души тога човека, није страшно само због тога што се фарисеј задржава лицемерно само на спољашњости, већ је страшније што таквом осудом он заправо приговара Богу. Као да каже: О, Боже, зашто си створио овога, који не заслужује да живи? Ја никад не бих дао да постоје такви грешници који прљају земљу... Он, дакле, сматра себе већим и паметнијим од Бога. А уствари је само саможив и незахвалан пред бездним обиљем Божије милости.

            Поука ове приче, дакле, јесте у томе да ако желимо да се кајемо – а то нам је неопходно – морамо да се сетимо оног ужасног осећаја после учињеног греха, када нам изгелда да смо учинили космичку, непоправљиву грешку. И гледано са позиција људске логике, заиста и чинимо управо такве грешке. Не треба да гушимо тај осећај у себи, већ он треба да нас окрене да завапимо Богу. А сваки пут када некога осудимо, ми вређамо величанство Божије, крајње безумно и крајње безочно.

            Пођимо, дакле, путем покајања попут цариника, јер смо већ прошли цариников пут падања у грех. Ако, пак, будемо као фарисеј, показаће се да је уздање у сопствену праведност капија пропасти у греху самољубља а од тога некад нас сачува Бог многомилостиви, Коме нека је слава...

Блок 70

Још једна песма је умрла незаписана 

можда за неког, можда ни за ког,

што говори о крајњем буђењу и сну бездана,

о несрећи магновења пустог окола мог.

Зар не газиш, види, ти већ једном ногом

на ту фину, плаву будућности брану?

Зар не видиш: већ си тамо, а још увек овде.

Зар не знаш? Одавде сви нестану.

А ја већ сам тамо, и овде - без дилема.

Иако се овде још по мало видим

ја тамо већ живим, а овде ме нема.

Дођи и одведи ме - ил дођи и помири!

Учини да желим да задржим слику

која титра, мути се и сиви.

Цариник Закхеј

            У време римске империје окупаторска римска војска је на појединим кључним положајима држала припаднике поробљеног народа. И цариници - сакупљачи пореза за рачун римског цара - били су не Римљани, већ припадници јеврејског народа. И они су од куће до куће ишли уз пратњу војника, узимали порез онолико колико је требало предати Римљанима, али неретко и више од тога. Можда су због тога били и омраженији, него због чињенице да сарађују са окупатором.

            А ево, данас смо чули причу управо о једном царинику, које колико је био духовно низак, толико је и телесно био низак. Али, прича о Закхеју - како се цариник звао - доводи нас до разумевања односа грешности и покајања.

            Сигурно је знао Закхеј шта његови сународници о њему мисле; али иако је имао положај и богатство, Закхеј се њима није светио, већ се бојао Бога. И како је реч Исусова, о којој је чуо, све више разгоревала љубав и чежњу за Богом у њему, толико је бивао све свеснији свог ниског духовног стања. И најзад, дошао је дан када се царинику Закхеју пружила прилика да и види Онога чија је реч богатог цариника потакла да се стара о својој души. Свестан свог малог духовног стања, Закхеј решава да превазиђе свој ниски раст, због кога не може да види Спаситеља Који долази, јер се око друма слегао велики број људи.

            Закхеј се тада пење на дрво. Управо тај чин показује да је овај цариник свестан својих недостатака, да му је потребно да види Христа Који долази, али ии то да он жели да се напајајући се од живе речи Божије почисти своју душу. Тај његов напор и то његово сагледавање себе нису остали беуз награде, као што Бог никада не презире оно најискреније што у свом срцу чувамо.

Закхеј  на дрвету је човек грешник, човек ниског раста, човек који жели да се покаје и Христос га тако и познаје, позвавши га по имену. Не назива га, дакле, ни цариником, ни грешником - односно Христос не идентификује Закхеја са греховима које је починио, нити са срамним положајем који заузима - него га зове по имену и каже му да ће бити у његовом дому. Христос то саопштава човеку без маске, без положаја - само обичном човеку који жуди за Богом.

            И Закхеј одговара са захвалношћу на Божију милост, са захвалношћу која окрепљује оне који се кају, те говори Господу и ученицима да ће половину свога богатства разделити сиромасима, и ако је коме нанеоп неправду приликом прикупљања пореза, вратиће четвороструко. Олакшање које човек добије у покајању не може се мерити ни са чим материјалним, и човек се лако одриче свега пропадљивог, свега што може сâм да стекне, у поређењу са вредношћу онога што му Бог даје у тајнама Цркве.

            Потребна је велика храброст да човек призна себи своје недостатке, да сагледа себе у свој својој беди. Човек воли да мисли лепо о себи, да се самооправдава, а људима попут Закхеја, које је Бог обременио неким важним местом, то бива још теже. Али, за ту храброст добија укрепљење  од Бога - како нам сведочи догађај са Закхејем, човеком који се пред Богом појавио без маске, огољен у својој грешности и и свом кајању, онакав какав заиста јесте. Бог нас воли овакве какви заиста јесмо, и треба само да се у Њега надамо, јер је Он Тај Који милостиво дарује опроштај грехова.

Несаница

            Зашто покушавам да начнем ову причу? Застрашујућа је белина папира преда мном, а срце се стегло, и шта из њега да изађе? Шта да кажем о њему уопште? Да, боли ме душа због њега. Он неће да сарађује...

            Ево, опет говорим о себи, уместо да рекнем неку о њему. А ваљда и мора тако, јер и он кад мене гледа – гледа мене, али својим очима. Тако сам ја – ја, а он – он. Ја сам због њега ја, он ме чини мноме, а ја, опет, њега чиним да он буде он. Зашто, за име света, покушавам да започнем једну страшну причу? Зашто му све то не бих рекао? Али, зар нисам? Можда ме није чуо. Можда ми није поверовао, можда ме није озбиљно схватио, а можда сам ја – не по први пут у своме животу – био неуверљив. И зато, изгледа, хоћу да папиру и читаоцу предам ову причу. Без обзира што је не говорим њему лично – а много сам му је пута говорио – ја ипак њоме њега чиним њиме. Да, за мене он је посебан, јединствен и једини.

            Ја ћу признати већ на самом почетку да сам се често понашао као баобаб кога нису стигли да почупају и немилосрдно, бескрупулозно и себично креће у освајања и нове покоре.

            Готово је. Већ миришем на злочинца. Као, ја бих све променио, све бих исправио, само како ћу? Као, сувише је времена прошло, и једно велико парче живота проживљено је овако... Како сад, после свих тих и толиких глупости, да се правим да сам нови човек? Негде сам прочитао овакву реченицу: „Сувише дуго је овако, да би било другачије“.

            Дуго сам се и пред собом оправдавао: заиста то није моја кривица! Па зар сам ја бирао прилике које су ме сачекале на земљи када су моја плућа по први пут удахнула слатки ваздух и када је моје грло по први пут закмечало? И стварно – нисам; ergo, не могу бити крив што је све још пре мене постављено наглавце и наопачке. Нико ме није питао да ли ја хоћу да угледам сунце. А и пре тога, све су други већ закували. И моја ће младост исто тако проћи: изменићу се до непрепознатљивости, да они који тада буду млади неће моћи да верују како сам и ја некада био еластичан, агилан и колагено насмејан без сувишка коже. Ја то, дабоме, знам. И шта сад да се ја ту кидам око нечега што ме је, дакле, дочекало и не могу да га променим?

            Ето, тако сам се оправдавао. То самосажаљевање језиво је исто колико је језив и проблем због ког је оно настало на ободима душе. А најјезивије је то што се и данас још понекад служим истим тим оправдавањем. А шта је истина?

            Истина је да истина никада није једноставна, а опет јесте једноставна. Она сасвим антиномично има два лица, која се не потиру, иако се међусобно често искључју. Моја истина је да мене све то погађа. Верујем да је унутрашња површина мога желуца упропашћена и да изгледа као месечева поршина, или као дрезденско поприште. Опада ми коса. Испод перути имам болне, црвене печате који пламте. Често добијем аритмију. Од дувана сам добио хроничну опструктивну болест плућа, а од алкохола који сам попио за своје младе године, почињем полако слабије да памтим. Као да покушавам да се самоказним.

            А она права истина, она која ће једном, можда, одговорити на питање да ли је све било истина, ту истину не знам. Знам само да иако ја не знам да ли јесте или није, осећај кривице ми скраћује и отима сан понекад и ноћима заредом. У мраку тада покушавам да разазнам ствари, напрежем се и мада сам свестан да су игре светлости и сенки само привиђења (на крају, како преко дана нисам видео фонтану у соби, и одакле она, уопше, ту?), ја им се препустим. Можда је то стање... онај полусан, оно кад си пијан од умора, а здраво заспати не полази за руком. Онда се појави та шарена фонтана и из ње изађе много чудна риба. Онако, окер жута, к'о у цртаним филмовима, са неким петрол плавим... уствари, можда пре азур плавим вертикалним штрафтама на боковима, онако прилично подсећа на новчић кад се убацује у аутомат, са великим очима – стварно баш слатка риба – изађе, дакле, и каже мирно: „Пиши у име истине, у име свега што памтиш и пре рођења, пиши за сведочанство себи, да се сећаш одакле си дошао. Пиши у име свега што се збило и онога што се одиграло.“

            Ја онда приђем фонтани и са једног њеног зида узмем фино зарезану графитну оловку, али жути, крути папир (подсећа на папирус) као да је натопљен уљем и не дâ ми се да запишем неке дивне, важне речи које су ми на језику, а знам да ће оне убрзо ишчилити из сећања. Ако су уопште и постојале неке речи, ако све није био немушти производ моје уобразиље. Понекад ми се чини да те речи заправо долете до мене и ја само треба да их забележим, док их неко други говори (можда она окер жута риба?), па оне уопште и не стижу до мог мозга, до мог сећања, осим ако бих успео да их прочитам, када бих претходно успео да их запишем. Али, преко проклетих листова оловка клизи не остављајући трага, а и сами листови се понекад распадају...

            Много ме муке стане онда да се отргнем и од фонтане, и од жуте рибице и од писања и од... свега. Кад следећег тренутка отворим очи окрвављене од несанице и аветања, фонтана неће бити ту. Један... два... три! Проклета окер риба је, на сву срећу, стварно нестала. Или је одлучила да оде.

            Останем у мраку, останем без мастила, останем без папира у овој суровој, форсираној неспаваној ноћи. Храбри немају савест, смели презиру одговорности. На кладионици расту квоте да ћемо преживети. Значи, почели су да типују на то да ћемо пропасти. Срећа да су изумели мобилне телефоне – сетим се у мраку. Моћи ћу да пишем без светла, без мастила и папира. Пишем 300, 700, 1200, 3400 карактера. Пишем у екстази. И не успем да запамтим поруку, да је сачувам у меморију телефона. Ујутру, уређај је стерилно чист од моје ноћашње инсомничне одисеје.

            Можда све почиње и полази од тога што соба обично буде глува, сама и хладна. И онда, пре него заспим ја отворим непроветрене фијоке и из њих извучем збирку најразличитијих артефаката музеја моје прошлости. Преврћем све те ствари које су већ толико пута испревтане и тако остављене за друго вече. Отцепци прошлости се ређају пред мојим очима. Да ли је то зато што желим да сањам оно лепо што сам некада доживео, или стога јер се јежим од осећаја déjà vu-а? Наилазим на све и свашта: познате предмете, познате рукописе, фотографије познатих лица, времена и места. Али како миришу женска писма! Као да жене генерацијама уназад развијају и с колена на колено – с мајке на ћерку преносе ту тајанствену вештину израђивања писама мушкарцима. Ма колико да је писмо старо, ма колико да је испресовано – као цвет рунолиста у хербаријуму –  кад се отвори коверат и папир се извуче, седеф ће се дискретно пресијавати исто као и некада, и полако, неприметно, тај чудни опојни, слаткасти мирис, тако карактеристичан, почеће да голица мозак. Можеш принети хартију уз саме ноздрве, али мирис нећеш осетити ни снажније, ни јасније. А биће ту. Летеће као звездана прашина око носа и неуморно ће подсећати на први пољубац, на прве женске груди, на прву топлоту тела, на бескрајну шетњу у трену једне зимске ноћи, на некада популарну „јеж“ фризуру и на још стотину лептирова у стомаку и још хиљаду дрхтаја.

            Можда је све то борба против очајања, против безизлаза кривице. Јер, страшно је кад видиш звер како се помаља испред тебе, како лагано устаје и загосподарује простором. А ти си беспомоћан и немаш ништа у руци чиме би је обуздао, макар примирио, ако не баш отерао. Отварају се дубоке јаме деформација и стидних тајни, чуваних са руменим образима. Све су то путокази кроз страшну шуму душе. Ти путокази показују правац где се налази она страшна, нема, потмула истина, која је, и тако саката, одговор на многа питања, можда чак и она почетна и крајња.

            А он све ово не зна. Мислим да никада чак није ни наслутио. И он, додуше, има своје несанице: рачуна, пише, брише, гужва папире – све ћутке. Понекад, кад се јако замисли, кад одлута у мислима веома далеко, може се видети како му се усне ситно, ситно мичу. То он сам са собом говори. Решава нерешиво и уклапа неуклопиво. И зачудо – врло често успева у томе. Међутим, оно што је вредело у струци, у свету мера и материјалâ, сметало је у животу. Увек је нешто запињало – сећам се. Изгледа да је он себи сâм био најбољи саговорник. Рекло би се – машина. А ја осећам кривицу, што мора да значи да и он бол осећа. Можда рачуна само механички, а уствари о томе са собом разговара? Изгледа да је тај његов унутрашњи саговорник, тако нем за околни свет, био страшно гласан и глагољив изнутра: он никада није умео да слуша другог, а да не одлута погледом у неку недогледиву даљину. Дуго сам се био питао шта то има у његовим наочарима, шта се то у њима види, па сам их једном чак и метнуо на нос, да проверим. Ништа, само мутно од диоптрије у плусу.

            Никако нисам успевао да га схватим. Али сам га ипак некако осећао и тако разумевао. Нисам знао шта он унутра то говори, али сам осећао да није пријатно. Нешто није било у реду. Мислим да сам тада највише од свега желео да ме он разуме, макар да ме саслуша. А време ми је цурило као песак кроз прсте, већ сам каснио са одласком и требало је да сам већ на путу. Нисам могао. Нисам могао, јер сам морао да му се оправдам, а то није било могуће. „Глупе ли ситуације!“ – помислих једне ноћи. Ја дрхтим као тинејџер, тресем се као отровани пацов сламајући се и давећи се у његовом болу, а он опет уклапа потребе и могућности, производ и доступан материјал. Но, није време које ми је одлазило било проблем: годинама уназад ми смо се гледали са чуђењем. Он није схватао зашто ја морам тако, али је разумео да не могу другачије. А и ја сам то исто осећао кад је он у питању. Међутим, и поред свега ја сам се осећао као лупеж који долази по ноћи (зар зато ноћу аветам?) да раскопа и украде. Ипак сам ја због њега ја, а он је он због мене.

            И онда сам се само пустио. Престао сам да се батргам, престао сам да покушавам. „Решиће се само од себе“, мислио сам (показаће се да сам много пута касније у животу посегао за таквим решењем, што није особина којом се поносим). Каква кукавичка предаја! Стварно сам лопов. На крају – десило се управо оно чега сам се прибојавао. Он је био повређен. Потмуло је јечао. Чудо једно како све може да изгледа повређен човек. Човек, дабоме, бива другачије повређен него пас, или шаран, или храст. Углавном, био је ужасно повређен, као да је и он све разумео, као да је и он унапред све тачно знао, само се трудио да ту мисао угуши у себи. Ту смо изгледа исти он и ја: мислиш – ако негираш, ако не мислиш о проблему, он ће нестати, сâм ће се од себе решити, околности ће га натерати да се реше. И тако, док ти се неумитност приближава уз тутњаву, ти се попут осуђеника на смрт надаш да ћеш погубљење избећи, да ће те у последњем часу помиловати. Али, није тако.

И после тог почетног удара он је некако спласнуо. Далеко од тога да је бол уминуо; не – он је још јачи и дубљи био, само га није надимао, већ му одузимао тонус. И још више је ућутао, као да је успео да и оног унутрашњег себе натера да умукне. Ћутао је и ћутао. Ја сам испрва испрекидано, трапаво покушавао да се оправдам. Мрсио сам неспретно о овоме и ономе, тако и толико да ни мени више није било јасно шта ја хоћу да кажем и чему све то. Његово ћутање ме јепоражавало. Да само није било тако! Лакше је бити роб него слободан, лакше је мрзети него волети (што је парадокс, јер волети јесте у природи човека, а мрзети није), лакше је бити мртав него жив. Да смо се бар мрзели, све би било лакше. Али у том случају, нити бих ја био ја због њега, нити би он био због мене он. Било би нам лакше – то сигурно; али нестали бисмо, престали бисмо да постојимо. А за човека је ипак најважније да буде човек, јер на другачији начин не би могао да постоји, и то у свакодневним стварима, а тек у жудњи да се разуме шта је то што јесте и зашто је оно. Ако би престао да буде човек, преживео би катастрофу – то да, али изгубио би интегритет. Слушао сам једном да ће неку будућу катаклизму преживети само бактерије и бубашвабе. Што се мене тиче, то значи да ће свет престати да постоји: људи чине наш свет, ја не постоји без ми. А овде смо били уздрамани управо ми: и он и ја.

Отишао сам и оставио га у непомичном ћутању. Али и ја сам се променио: наш неми разговор се продужавао без престанка, јер сам и ја добио једног унутрашњег саговорника. Тај је покварењак увек држао његову страну и без престанка ме осуђивао не уважавајући ни један једини мој аргумент. Нисам се љутио – можда је и био у праву. Уствари, радовало ме је што после тог слома, тог земљотреса ми нисмо остали изломљени; били смо – напротив – залепљени на један чудан начин. Несанице су постале стална стварност и скоро увек ми се догађало да последњи тренутак инсомничног магновења, тамо пред зору кад бих обично заспао исцрпљен, ја размишљам о њему. Почело је и то да ми он буде прва мисао кад отворим капке изнад отежалих подочњака, премда сам у потпуности и неподељено уроњен у свој живот, који је тада био посебно неумољив и немилосрдан. А он не знам како је спавао. Не знам ни да ли је спавао.

Време је пролазило и ми смо се некако залечили. Остао је тај јаз који нисмо успели да савладамо, о неким стварима (управо – о једној јединој) више нисмо говорили, али смо постојали. Нашли смо начин (или се начин сâм нашао), и постојали смо можда и садржајније него икада пре. Рекао сам раније да је лакше умрети, а да је теже живети; да је лакше мрзети него волети. Још увек мислим да је тако. Али, када се све сведе, није ствар само у томе да нешто буде лако. Не треба мешати утеху и удобност и сматрати једно за друго. Јесте лакше умрети, али је радосније живети. Залечили смо се и често смо скупа ћутали. Или смо почињали неодређене реченице, које се чак нису завршавале ни са три тачке: једноставно би се изгубиле у неговорењу, утихле би у ћутању. Једном сам га поздравио и кренуо окружен својим животом. Ништа више није било као пре, нити ће кад то моћи поново да буде. Али може се рећи да смо сада постојали на један нов, неустајали, свеж начин. Ваљда је све у сагледавању ствари, а свако има свој став и своју перспективу. Он и ја исто тако. А ја сам и даље ја јер постоји он. А он јесте он због мене. То је једино битно. На несаницу човек навикне, мени чак и згодно дође: у њој утапам осећај кривице. Једино тај осећај још никако да прође.

(V 2007.)

Два'ес'девети

Много дана већ узалуд прође
не питавши за знање ни име,
тупо, пусто, све у измаглици
оставивши безначајне риме.

И нек трепти срце све лаганим ходом,
све док својој будућности ступам,
што птицу мрежом хвата и отвара небо -
за што пролазнике упорно ја питам.

Шаренило ваше, о људи незнани
(а ја силно желим с вама пријатељство)
још до јуче мамило ме и још кушаће ме
као старо, болно, камено проклетство.

Како да се мирим са пустињом својом?
Како? У њој нема одјека ни жара,
ни ветра ни цвећа, шапата, бокала -
ланац сâм са зидом само разговара.

Нек останем путник, без капе, са штапом,
ципелом зјапећом и молитвом слеглом;
самоћа унутра нек је - ако је то цена,
док не склопим очи и смирим се једном.

(IV 2004.)

Дух Који надахњује

После изгнања наших прародитеља Адама и Еве из раја, човечанство се нашло у промењеној природи. Обично људи мисле да је рај био неки простор где је Адам пре ко зна колико хиљада година имао плазма телевизор и ко зна какве све не погодности које живот данас може човеку да понуди. После греха – мисле многи – Бог је Адама избацио из тог посебног простора, другачијег од остале природе. Али, биће да ипак није тако.

Док Адам није сагрешио, био је слободан. Никакву сенку није имао на себи и све му је било лепо и приступачно. Није било сумње или страха у њему. После греха, Адам се скрива од Бога! Покушава да се повуче, да се склони, да није ту где јесте. То му се догађало и после; тај исти немир обојио је целокупну творевину и Адам више нигде није могао да нађе онај мир какав је имао пред лицем Божијим. А природа зависи од човека, она је управљена на човека. Бог каже прародитељима: Рађајте се и множите и напуните земљу и будите господари... Бог ствара свет, али жели да човек са-ствара, зато и зове Адама да даје имена животињама, а не говори му просто која ће како да се зове. Зато је првородни грех погодио и природу. Она је остала збуњена, остављена сама себи, без господара и – да тако кажемо – уплашена.

Тако се човечанство нашло у природи која је негостољубива, опасна по живот, непријатна. Мало по мало, притиснути тешким невољама, трудећи се само да преживе и ништа друго, људи су заборавили Бога. (Зар то не би могло да се каже и за данашње време?) Не сви, јасно. Остало је једно мало племе које се сећало Господа, призивало Га и славило Га. Од таквих је био Мелхиседек.

А Бог није желео да напусти свој народ. Јер онда су сви народи били Његови. Као и данас, уосталом. И зато је позвао Авраама, обратио му се. Из Библије видимо да се Мелхиседек обраћао Богу, али видимо и то да се Бог обратио Аврааму. И кроз целокупну старозаветну историју је тако: Бог се обраћао увек преко једне одређене, посебне личности. Били су то најпре праоци: Авраам, Исак и Јаков. Јаков чак добија од Господа име Израел – што значи човек који гледа Бога. Потом је Бог своју вољу своме народу обзнањивао преко пророкâ и судијâ – најпре Мојсија, па онда свих осталих.

Поред овога, знамо да Бог понекада своју вољу објављује и преко анђела. Посебну улогу у старозаветном откривењу игра Анђео Господњи, о коме смо нешто већ рекли. Осим у ретким извештајима који су изузетак, анђео је антропоморфан (= има изглед човека). Смисао овога Божијег обраћања преко једне личности је наглашавање монотеизма. Стари Израил био је, наиме, окружен великим цивилизацијама, које су све биле многобожачке. Израил је и економски и културно умногоме зависио од великих цивилизација, какви су били Египат, Вавилон, Персија... Јевреји су били мали народ и обични људи су често пристајали за страним божанствима. То је разлог да Стари Завет стално и стално и опет потенцира монотеизам.

Можемо то овако да илуструјемо. Срби су мали народ. И културно и економски зависимо од великих сила. Бар 80% од свега што свакодневно користимо (одећа, техника... чак и храна) потиче из Америке, ако не по производњи, онда је тамо дизајнирано или пронађено (фармерице, патике, бејзбол качкети, рачунари, мобилни телефони... чак и сленг). Америка је Вавилон данашњице. Стари Јевреји били су у још тежем положају, јер су били и физички и културно још ближи народима који су им у верском погледу били најдаљи могући.

            Међутим, када се испунила пуноћа времена рађа се Христос. Преднајављени Месија јесте Онај Који ће изабрани народ Божији повести у велику будућност. Раније смо већ говорили о томе како се Он рађа без греха. Међутим, ипак треба да се вратимо мало на то и покушамо да објаснимо шта то тачно значи – без греха.

Да ли се деца рађају у греху? Ако се подсетимо 50. псалма, који има веома значајно место у богослужењу, видећемо речи: У безакоњима сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Под утицајем пијетизма многи су почели ове речи да тумаче моралистички, као да се односе на полни чин, у којем је човек зачет, па чак и на сами порођај. Ипак, у питању је нешто сасвим друго. У питању је људска природа као таква, та сенка која се још од Адама наткриљује над потомством прародитеља. Можда је и сва суштина првородног греха управо у томе, што је Адам желео свет без Бога, желео је да живи не само противно Божијој заповести, него као да Бога нема. Ако раскида пупчану врпцу између свог живота и Бога, Адам мора да нађе други извор енергије, да би могао да настави да постоји. Излаз је пронађен у – храни. Једењем (од) створене природе Адам се напаја храном. Последица је у томе што се донекле (или чак веома значајно) мења људска природа.

Једна је људска природа онаква, каквим је Бог човека створио. Он није бесмртан сâм по себи, али јесте по Божијој благодати. Пошто је у сталној и најприснијој вези са живим Богом, смрт је нешто непознато за човека. Сада, када је Бог удаљен из човековог живота, природа човека је пала, грехопадна. Она је смртна, трулежна, пропадљива, слаба, подложна страстима и новом паду у грех.

Из перспективе те природе делују наизглед логичне речи Томаса Хобса: Homo homini lupus est. Из перспективе те природе може се рећи да је хришћанство неприродно, да је пост неприродан, да је све што има везе са вером у Христа надприродно, јер нас управо призива на подвиг (двиг = уздизање) изнад наше грехопадне природе. Јер ова друга, пала природа карактеристична је по себичности, саможивости, слабостима, а Црква нас кроз своје Тајне води ка првој природи, оној која је уствари права људска природа, у којој је човек био пре грехопада.

            Управо зато Христос око себе окупља заједницу. Ако се у Старом Завету Бог обраћао народу преко посебно издвојених појединаца, Он се сâм у Новом Завету обраћа заједници апостола и народа. Управо та новозаветна слика сачувана је у Цркви до данас: као некада око Христа апостоли данас око епископа седе окупљени презвитери, а око свих њих окупљен је народ Божији. Та структура је важна не само у погледу хијерархије, већ суштински, јер она изражава природу Цркве као Божије заједнице.

Данас постоје организације које су клерикалистичке – у којима народ Божији скоро да нема никакву функцију, где је његова улога пука формалност. С друге стране, као реакција на такву организацију, јављају се егалитаристичке групе, где нема клира, него су сви у заједници једнаки. Уствари, и једни и други „промашују тему“ и потпуно занемарују оно што је у структури Цркве суштинско: у средишту свега је Христос, око Њега апостоли, а око ових народ, којем они проповедају. Икона Христова је епископ, око кога су презвитери, а око њих народ, којем они проповедају и у име епископа предстоје конкретним локалним литургијским заједницама.

А ту заједницу гради Дух Свети. Исус обећава својим ученицима Духа Утешитеља, и Он долази доносећи им дарове језика. Од обичних рибара, људи једноставних и необразованих, Дух Свети чини непоновљиве проповеднике. Дух Свети је Тај Који раздељује дарове Христове свима нама – свакоме по мери. Али сви ми заједно – и само сви ми заједно – чинимо оно делотворно јединство, које има привилегију да загази у вечност Царства Божијега када је окупљено на Евхаристији.

Дух Свети гради Цркву од нас. Али не од нас појединачно, него од нас заједно. Дух Свети Цркву гради не од наших способности, знања и вештине, јер да је тако – због наше лењости, себичности и грешности Цркве одавно не би било. Али, Он је гради од нас – из овога света – па Црква ипак није од овога света. Ми смо материјал, а Дух Свети јесте везивно средство, које Цркву гради, и чини је Невестом Христовом.

Дух Свети је Животодавац, Он је надахњивао пророке и писце библијских текстова. Али, Он их није – да се тако изразимо – опседао. Сваки акт историје спасења јесте богочовечанско дело, јер сваки указује на Христа – Богочовека. Библијски писци нису били само руке које су држале писаљке, нити су пророци били само уста која су говорила, већ су надахнути Духом Светим оно ванремено што им је откривано изражавали језком свога народа, свога времена, своје културе.

Тако и данас Дух гради Цркву кроз њене Тајне. У Духу Светоме се крштавамо, миропомазујемо; у Духу Светоме се кајемо и исповедамо; Дух Свети окупља сабрање и дели благодат свештенства кроз полагање руку епископа; литург призива Духа Светога на предложене дарове, да учини хлеб часним Телом Христа, а вино у чаши часном Крвљу Христа.

Ми – сами за себе – тонемо у палој природи. Дух Свети узвисује нас као Цркву, као догађај сабрања у Духу Светоме, да се приближимо Христу; Дух Свети низводи Божанску реалност и вечно Царство Божије у нашу историју, те Црква постаје икона велике Будућности. 

Dementia

Не одлази у ноћ магле и паучине
Јер ја нисам чуо реч твоју, кажи је
Са свих страна нападају из ваздуха десетари
У мраку, у углу, у уму видиш ствари

Зашто не допирем до тебе кад те молим
Варка је да си свет обухватио погледом голим
Варка је да си чуо што није изашло из мене
Изађи на светло, нек мру успомене

Ти мислиш да се сећаш, то је шупљина
Истина се откида, пада у море са хридина
Певачи изгубили глас, јече, запомажу
Птице са висина стрељају и лажу

А ти се смејеш и окрећеш на плач
Из каније кожне тамне кратки прети мач
Све се мути и гаси део по део
Опсена пустињског песка: нестаје човек цео

Страх те савладава, поклекао си
Ноћ пада, питаш се да ли заиста јеси
Никад сванути неће, то није до тебе
Укруг, укруг, укруг, док душа зебе

Не одлази у ноћ магле и паучине
Зашто не допирем до тебе кад те молим
Ти мислиш да се сећаш, то је шупљина
А ти се смејеш и окрећеш на плач
Страх те савладава, поклекао си...