И
ти чекаш овде, је ли де? Па сигурно, брате, овај ти је љекар најбољи, један
кроз један. Мој један рођак исто љекар, овај му био професор. И каже тај мали:
„Тетак, код овог само иди, он ти је прави!“ Стручњак – каже; има тих титула,
питај мајке божије. И ти с' код њега? А ја само за неке лијекове, не може
другачије: он их мора преписат. Не, пази, све ти је самном у реду, змај огњени
сам ја, него морам ради неких папира и то.
Овдје,
код вас, док чују да с' рат преживио, стотину ти папира траже. Ништа они што ја
њима говорим – папир, па папир. Рек'о сам ја њему то, шта ми тих папира траже.
„Ма, гони их“, каже ти он мени, ал' ми даде фол терапију да б' добио папир.
Добро, ја понекад и узмем ту неку таблету. Има понекад, не да ми спавати. А ја
једну ову зелену – и готово. Кажем ти: један кроз један. А земљак, из Бијељине.
„Одакле си“, каже „ти?“ Реко': „Из Грахова.“ Он се обрадова... Ма, нормалан
човјек, брате, воли он с тобом попричат. Рек'о сам ја њему за ту несан'цу.
Безвезе је то почело...
Кад
су дошли били ови „тигрови“ што су их звали, то се одмах дало на пљачку. И сад,
им'о сам ја друга из школе, ма цијели га је град познавао. Добар човјек, брате:
никада ти он нешто није потенцирао да је он муслиман, а ти рецимо Србин, а онај
други Хрват. И он и његов брат Српкиње ожен'ли. У Хрватској оно кад је почело,
преко телевизије јављају, а он се код нас нешто засједио. Моја мајка каже: „Сад
ће нас опет клат“, јер код нас су ти усташе зулум биле направ'ле до четр'ест
пете. А и он био преблиједио, конта да смо сви у истом срању.
Углавном,
тај мој Хамзо остао у граду, па сви с' га познавали, болан. Куд ће човјек од
своје куће? А ја сам начуо да ће муслиманима узимат куће. Још тај што је то
одређив'о и те спискове правио – наш професор историје. С татом се мојим
познавао цијели живот. И ја код њега оде, представим се, подсјетим га ко сам и
чији сам. „'Оћу“, реко' „ја Хамзину кућу, јер ми је сестра са зетом избјегла из
Задра, а Хамзо има ону стару кућицу гдје му мајка станује.“ А добра је жена
била његова мајка. Кад је то дошло да пљачка, а она каже мени и мом Славку:
„Узмите, дјецо, ви ове бунде од моје снахе. Боље да их ја дам ономе кога волим,
него да их отме кога не познајем.“ „Не смијем ти ја то, мајка“, а тако смо је
сви мајком звали; реко': „Не смијем, рећ' ће људи да те пљачкам.“ А Славко јој
рече да наше жене то и не носе, па је умирисмо. И мислим да их је сачувала.
Него,
гледа ти мене мој професор, ћути, па ће тек рећи: „Немој да то буде нека
намјештаљка!“ А мог су тату сви по поштењу познавали, па ја то подсјетим
професора. Некако ти ми то углависмо, а ја срећан, реко' – да пожурим Хамзиној
кући, да му јавим. А много је несреће, брате, било тада. Ови се били скупили,
требало је на Ливно кренут... Што на Ливно, кад смо ми тамо увијек у мањини
били, шта је Ливно коме требало – то ваљда само Бог драги зна. Ту у једном селу
војска је за ноћ човјеку петнаест оваца заклала. И то не ова наша војска, него
ти „тигрови“. И све то, брате мој није слутило на добро – к'о што се и десило:
гдје је сад моја кућа? Него се потуцам овдје по Србији колико година већ...
Него,
кренем ја, кажем ти, код Хамзе, да му кажем да не брине за кућу (а смислио сам
био да и нешто својих ствари однесем код њега, да разбацамо, па ако неко
упадне, да стварно изгледа као да тамо спавамо), ал' ето ти мога Зорана. Нешто
се промјенио у лицу. „Знаш ли, Мирко“, пита ме, „да су ови наши ноћас одвели
попа Рашу?“ Ја га гледам, па га не разумијем. „Ама, који наши, божји човјече?“,
упитам. „Ови“, каже, „Србијанци, специјалци“. А ја мислим – напио се па не зна
шта говори. „Сакрио је“, каже Зоран, „сина Мустафе ковача, ови су га хтјели
заклат, а поп га склонио. А они ни пет, ни шест, већ попа за браду, па у комби.
Нико не зна гдје су га одвели.“ „Какви ће то наши попа хапсит?“, ја се питам.
Поп Рашо, болан, није ливански фратар. Могу л' бит наши ти што попове хапсе?
Ал' видим ти ја – даће се све на зло... Најгрлатији ту био је неки наш Босанац.
Мало се о њему знало. Звали су га Петар из Мркоњића. И у тим мислим мојим прене
ме слика: на улици стоји тај Петар из Мркоњића (и још неки с њим, мислим да
нису били наши) и овај наш несретни Хамзо. „А гдје с' ти пош'о, кад си
муслиман?“, каже Петар, па се маши за пиштољ, опали – и наш Хамзо паде ту, на
сријед ул'це. Наши људи стали, забезекнули се: нико не смије, нико не умије
ријеч да проговори.
За
попа Раша сам чуо да је у Србији, код Крагујевца. Али, каже, није издржао шта
су му радили, па се пензионисао чим је у Србију преш'о. Послије њега дош'о неки
калуђер Србијанац. Њега су још више малтретирали, али он онако мали и брадат
није се лако дао: кад развеже језик, кад
их оплете, бо'ме је два – три пута рају подизао на њих; у Бањалуку је чак,
кажу, ишао да се жали.
А
ја ти ноћу све видим нашег Хамзу како пада. Све мислим, да је жив имао бих код
кога отић у моје Грахово. Овако... Нема више тамо ни Хамзе, а ни мене. Ал' ми
рече овај доктор, каже: „Мирко, ове само“, каже, „таблете узимај, па ће све бит
у реду.“ Стручњак. Ма, док сам ја видио да је он Босанац, то не може бит лош
љекар.
А
шта рече, брате, и ти ко њега чекаш, је л'? Па хајде ти само, ако т' се жури,
прије мене, могу ја причекат још мало.
(31.
VIII 2011.)
