Мале, споре промене и зомби апокалипса

 

Чудне, тешке, велике ствари одвијају се око нас; наизглед оне су ван наше контроле, али и ми смо захваћени таласима догађања и бура изазвана незнано где незнано чијом руком не штеди ни нас. Чак и они који немају обичај да размишљају о променама које се око нас одвијају, морају да признају како опажају неке необичности, неке нелогичности, неке „гличеве у матриксу“. Ове године то су пожари, неуобичајено велики број пожара да би се могао сматрати неизазваном појавом, као и све чешће смрти релативно младих људи. Да не говоримо о монструозном броју појава обољења код деце. То је оно што је стварност, то је око нас.

Народ устрашен, народ који безочно и бахато лажу, народ слуђен и исповређиван тим бескрајним и непрекидним и све безочнијим лажима, постаје врло често жртва заблуда које као да неко намерно пласира на интернету, као некакав вид димне завесе, како би се на тај начин, то јест тим намерним глупостима сакрила истина.

Тако, наш се народ најозбиљније боји да га одозго засипају некаквим хемикалијама из авиона путничких и теретних. Наш народ се боји вакцина. Наш народ се боји мобилне мреже, иако се она емитује у оном опсегу уз који смо одрасли, када се емитовала телевизија у сада застарелом и већ одавно угашеном ПАЛ систему. Наш народ се боји научника.

Ако ћемо поштено, тих потоњих се можда и треба прибојавати, и то из два разлога. Наиме, иако дрско изјављују да је наука решила сва питања и да ништа друго осим науке не само да није потребно у животу нашег друштва (нпр. уметност, филозофија или не дај Боже вера), него је свака друга људска активност осим науке уствари као срамота, као да је то нешто што би карактерисало неки нижи облик човека. Истина је, дабоме, сасвим другачија: видећемо да има много питања на које наука не само да нема одговор, него се њима уопште и не бави, нити се бавила, док није постало можда већ касно. А то нас доводи и до другог разлога због кога с подозрењем гледамо на неке научнике: иако они науку обоготворавају, истина је да је наука уствари ангажована активност, она је најчешће слушкиња у служби крупних капиталиста, транснационалних и мултинационалних компанија, које води само интерес за зарадом, а етика им није ни у првих педесет тачака. Кад се таква бестијалност укрсти са огромним средствима за финансирање и научним потенцијалима које нуди данашњица, добијемо... па – тренутак у коме живимо.

 

Ипак, заиста постоје око нас ствари и твари које утичу на наш живот и наше здравље.

Управо тиме и хоћемо да се позабавимо.

 

Најпре – пластика.

Тек од недавно неко се сетио да почне да детектује микропластику и да мери њено присуство у свету који нас окружује. Резултати су од самог почетка били катастрофални и поражавајући. Трагови пластике нашли су се у људском телу, шта више – у плодовој води. Пластике има у води, земљи, ваздуху, храни, живим бићима... Пластике има толико, да је питање може ли се она уопште уклонити. Њен утицај није могуће до краја предвидети.

Сасвим сигурно, они који су развили пластику, који су изумели њену примену у масовној производњи требало је да се унапред позабаве питањем шта ће бити са толиком пластиком? Али нису се тиме бавили, и тако смо дошли до тога да пластику имамо и у плодовој води, да смо са њоме суочени и њоме затпани још пре него што отворимо очи на свет и удахнемо ваздух по први пут, још пре рођења. И не мора да значи да је то тек од недавно тако; можда је то тако већ годинама, можда већ деценијама, само се тиме нико није бавио, није истраживао, па се о томе ништа није знало.

Да ли је могуће да толика количина ситне и још ситније пластике негативно утиче на наше здравље? Сасвим сигурно. Већ пре десетак година доказано је да неке хемикалије које испуштају неке врсте пластике могу да утичу на хормонални статус код човека, да чак утичу на појаву пубертета код деце. Да не говоримо о чисто механичком таложењу пластике у нашим крвним судовима, међу нашим нервним ћелијама...

До пре тридесетак и више година у нашој земљи већина напитака се продавала у стакленкама. Пластична амбалажа била је резарвисана за кућну хемију. Онда се појавила округла пластична флаша од литар и по једног интернационалног пића, познатог по томе што је отело јубиларне олимпијске игре земљи у којој је олимпијада и настала. Дно те флаше било је од црне пластике, истог састава као и затварач. Данас је, пак, скоро немогуће наћи пиће у стакленкама: СВЕ је спаковано у пластику, од воде до вина.

Зар мислите да то не утиче на здравље? Зар то не треба да видимо као проблем, али ћемо мислити како нас посипају из авиона и говорити како небо није било тако избраздано траговима летелица када смо ми били деца, пре тридесет и више година? Наравно да није, јер је тада било неупоредиво мање људи на Земљи, мање авиона, мање прелета. Али за нас је, мислим, важније, што је било и мање пластике.

 

Хајде да се задржимо још на хемији.

Недавно су се неки добровољци, иначе високи званичници (читај бирократе) ЕУ, подвргли неком истраживању, које је утврдило да се у крви свих испитаника налазе трагови пер- и полифлуоралкилних супстанци, такозваних „вечних хемикалија“. И сама америчка агенција за заштиту животне средине на свом званичном сајту признаје да се о тим хемикалијама много тога још увек не зна. На пример, како тачно утичу на човека, на живи свет, на воду, на храну... Зна се само да их има много, да их има свуда око нас – ето чак и у крви човека, да се изузетно тешко распадају и да их је начинио човек у процесу индустријске производње.

Ето још једне ставке о којој је требало поразмислити. Ипак, тек кад исечемо грану на којој седимо, научници који иначе имају одговоре на сва питања и ништа осим њих самих човечанству није потребно за стрмоглави напредак, примете да уопште ништа не знају о грани коју су исекли. А зашто је то тако? Зато што науком управља бизнис. Пса храни онај, на кога пас не сме да залаје – каже стара изрека. Пошто безимени бизнисмени који поседују наше животе финансирају научнике, научници се баве само ониме што им је наручено и ни корака преко тога, да не би случајно набасали на неко поље дивље етике, опасне биљке коју бизнис уопште не подноси и труди се да је искорени на сваки могући начин.

Док год се државе, као носици суверенитета народа, не позабаве контролом науке и научника, или боље рећи на првом месту њихових послодаваца (што се у садашњем распореду звезда неће десити никада), троваће нас и даље, и даље ће рударске компаније уништавати вековна светилишта домородачких народа... и ником ништа. Жетони имају јединствено пријатан звук, док се убацују у купљене политичаре, новинаре, научнике, „аналитичаре“, звезде и селебритије.

 

Да не говоримо о исхрани и присуству хемикалија у храни. Уствари, питање је колико у данашње време уопште постоји природна храна, кад знамо да постоји огромна компанија која се бави тиме да својим семеном затрује поља, да на њима после тога не може да успева ништа, осим – њиховог семена.

Ми који смо били деца пре тридесет – четрдесет година памтимо другачији укус хране, од пилетине до кромпира. Старих, аутохтоних сорти више нема. Да ли због свеприсутне пластике, или због тога што је продуктивност апсолутни императив, тек – све има укус пластике.

Индивидуални произвођачи су потиснути до тачке практичног нестајања. Фармери треба да нестану. Као што је на пример плански затиран сточни фонд у нашој земљи од 2004. до 2010. године. Мали трговци и занатлије нестају планским ширењем великих трговинских ланаца који ће све унификовати и униформисати. Неће бити другог избора. За оне који су сурвивалистички настројени, па покушају да нешто сами узгајају, ето законских регулатива које ће све то лепо криминализовати и довести до бирократског апсурда, да нећеш смети да печеш ракију код своје куће за своје сопствене потребе, ако не ангажујеш овлашћеног технолога и еколога. Са печатом, можда електронским.

Да, и кад смо ми били деца било је разних Е додатака у храни, али данас скоро да нема хране у којој додатака нема. Ми смо систематски затровани. Не кажем да је циљ депопулација, циљ је профит, али питање је колико тај и такав профит не значи истовремено и депопулацију? Емулгатори, појачивачи укуса, конзерванси, вештачке боје, ароме и заслађивачи налазе се у свему – од алкохолних пића, преко производа за бебе (!) до хлеба и млека.

 

Добро, осврнимо се и рецимо на електромагнетно зрачење.

Да, мобилна телефонија пете генерације емитује се у опсегу који је раније заузимала телевизија, ПАЛ телевизија, у оно време када су се наши очеви верали по крововима вишеспратница и обртали антене више ка Јастрепцу или више ка Црном врху, док је старији брат са прозора описивао квалитет слике: „Сад има снееег! Дупла слика!“ за сваки од три до пет доступних канала понаособ. Сада се, дакле, у том опсегу емитује сигнал мобилне телефоније, који осим што преноси глас и систем кратких порука преноси и брзи интернет и триста чуда које не знамо. Кад смо ми били деца, релативно честа игра је била да пребацимо радио апарат на АМ опсег и слушамо необичне звукове који долазе из звучника, па да тумачимо шта би то могло да значи. Данас има неупоредиво (НЕ-У-ПО-РЕ-ДИ-ВО) више не само радио пријемника (у њих спадају и мобилни телефони и таблети, чак и паметни телевизори и апарати за интернет радио), него и репетитора и предајника (у њих, опет, данас спадају и мобилни телефони и таблети, чак и паметни телевизори и апарати за интернет радио, али и машине за прање веша, фрижидери, котлови за централно грејање и ко зна шта све не, а што је способно да оствари вајфај конекцију). Одатле следи да је и електромагнетна „бука“, то јест електромагнетно загађење данас неупоредиво веће, него што је било пре само тридесетак година.

Да ли то утиче на здравље људи? Истина је – да ни то нико не зна. Научници, плаћени научници, имају ту тенденцију, да све оно што њиховим газдама не иде у корист прогласе теоријом завере, иако се после за много случајева покаже како су људи били у праву, а научници лагали за рачун финансијера. Додатно компликују ситуацију маркетинг стручњаци (и они се баве неком врстом примењене науке), који сами конструишу и пласирају аспурдне теорије завере, како би бесмислицама дискредитовали и оно што није бесмислица. Поента је да ћемо много тога сазнати можда тек кад буде прекасно, као што се својевремено десило са талиомидом, за који данас изгледа опет расте интерес! Очигледно, људима једна катастрофа у сто година није довољна...

 

А где је још загађење? Истина је да макар у нашем народу и у мањим срединама индивидуално ложиште није непознат појам, али сада говоримо о другачијем распореду становништва. Села су или празна, или готово испражњена, тамо више нема дима из оџака. Али зато су градови релативно густо спаковани, па има нешто више оџака по квадратном километру него пре четрдесет година. Да не говоримо о количини топлоте која се емитује у атмосферу. Број возила, путничких и теретних, количина загрејаних просторија... Људи троше много више енергије него пре тридесет година.

 

Погледајмо, зато, промене у свакодневном животу које су се догодиле у најскорије три деценије и како се оне рефлектују на здравље људи.

Рецимо најпре да су то велике, изузетно крупне промене, и да су доста брзе, јер су захватиле неколико генерација – можда су почеле од миленијалаца, а можда су делом захватиле и генерацију икс. Ипак, пошто је наше сећање лабаво, а можда и намерно затупљивано, нама се чини да су се оне одиграле глатко, премда их заправо уопште и не примећујемо.

О чему говоримо?

Говоримо о томе да деца данас не знају како се играју кликери, шта је то праћка, како су девојчице за игру користиле ластиш, како се пење на дрво... Деца се више не играју на улици. Чак и када су заједно, лакше им је да једно другом шаљу поруке преко инстаграма или снепчета, него да изговоре оно што им је једноставније да напишу. Док та деца одрастају родитељи, који раде од данас до сутра и неретко доносе код куће не само стрес с посла, него и сами посао, јер мобилни телефон увек мора да буде доступан за шефа и у томе никакву улогу не играју ни сат ни светак ни петак, присиљени су да дете оставе испред екрана, тог проклетог екрана, на коме се најпре налазе јутјуб и дечије песмице са једноставније анимираним видео покривањем, па онда цртани филмови, па онда уместо јутјуба долази већ и андроид и дете улази у комуникацију са УРЕЂАЈЕМ, са СИСТЕМОМ, постаје чинилац система, и писмене саставе у нижим разредима основне школе већ му пише чет џи пи ти.

Ипак, занемаримо да деца имају проблема са говором, читањем и писањем, да почињу да мисле на пиктографски начин; упитајмо се какве то рефлексије има на здравље?

Седелачки начин живота доводи до низа проблема који су уочени и детљано описани, али сада се они јављају у најранијем животном добу и још увек се не зна какву ће старост у здравственом смислу имати генерација која је одрасла седећи нагнута над екраном и са блутут слушалицама у ушима.

 

Пре тридесет и више година била је једна прилично гледана емисија на телевизији. Звала се „После двехиљадите“ и бавила се предвиђањима, како ће изгледати свакодневни живот у новом миленијуму, колико ће га технологија олакшати и поједноставити. Предвиђало се да ћемо имати патике које саме везују пертле, скејтборде без точкова и роботе који љуљају децу на љуљашкама по парковима. Нажалост, изгледа да смо имали превелика очекивања од двадесет и првог века. Уместо свега онога добили смо пластични чеп који је немогуће одвојити од пластичне флаше и интернет који је открио монструозне обрисе неписмености нашег народа. У време док су још постојали научници који нису само продавали своје експертизе, него су промишљали о општем добру, упозоравало се на опасност од отуђења и површности потрошачког друштва. У међувремену појавила се научна дисциплина која се бави могућношћу одабира (евристика или хеуристика, зависи како ко чита грчки), а научници се баве применом свога знања на маркетинг, па су онда корпе у меркетима све веће и веће, чује се само музика у парном такту и обавезно дурског тоналитета, да нас ништа не растужи и не поремети, па да се не дај Боже замислимо док се спремамо да потрошимо новац који смо једва зарадили и да још будемо срећни што смо новац мењали за смукћане бућкурише где је више труда уложено у амбалажу, паковање и рекламирање, него на ваљаност самог производа.

Зато можда има проблем који је можда већи и од пластике, и од хемикалија и од електромагнетног зрачења. А то је изгубљеност. Људи су толико навикли да их вуку за нос, да сада већ не могу да се снађу без неког водича. Тешко им је да размишљају својом главом, да се не служе туђим мислима, туђим маштаријама и заблудама. Добар пример за то је псеудоисторија – измишљена древност потпомогнута компјутерски генерисаном графиком коју саставља вештачка интелифенција. И ето зачас визуализације како је изгледао неки измишљени лик из прошлости. Ништа зато што је у питању неаутентична слика, она је таман прави доказ за масе са туђом руком на носу.

Холивудска треш продукција научила је гледаоце (боље рећи конзументе) да се прибојавају зомби апокалипсе. А она је већ наступила: ако су зобији они који немају свој, него се хране туђим мозговима, ето како свуда око нас надиру зомбирани безмозговићи. Миље нашег народа, где није срамота отићи код бабе да ти „гледа“, али јесте срамота отићи код психолога кад имаш проблем, где ћеш радије узети мелем, него поверовати лекару (иако је корупција у свим секторима, па тако и у здравству сасвим валидан разлог за подозрење, али не и оправдање за коришћење бескорисног мелема), сигурно не иде на руку у условима зомби апокалипсе. Пошто смо ми раз света, онда се и наша апокалипса разликује од оне у широком свету. Али није ништа мање страшна ни мање срамна.

 

Ово није научна фантастика, није дистопијски хорор. Ово је наш садашњи тренутак. То ми живимо. Али, свакоме од нас се укаже тренутак да се пробудимо из матрикса и да почнемо да дишемо сопственим плућима. Одлука да за тим посегнемо зависи само од нас.