Ја
хоћу да будем писац и ја сам писац. Зашто да не? Забаван сам, занимљив сам,
упадам људима у очи. А прича имам на претек. Ретки завидљивци, људи тврдог
врата, црвених образа и скамењеног духа за мене кажу да сам пре блесав (или чак
и отворено говоре да сам луд), него што сам материјал за писца. „Будала!“ –
најчешће кажу. Питају ме од чега бих живео као писац. „Шта ћеш да вечераш?“,
грми на мене један тврди врат, који повремено пати наизменично од опстипације и
метеоризма. И да се разумемо – нисам ја будала. Нисам толико ударен морком
чарапом, па да вечеру – или храну уопште сматрам узгредицом или животном
баналношћу. Чак и кад би ми свест помрачила ставове на такав начин, моје широко
знање не би ми дозволило такву глупост. Али, ја ипак хоћу да будем писац, и ја
сам писац. Шта сам, уосталом, вечерао до сада? У мојој земљи је то питање
једнако чудно и узбудљиво, као и несхватљивост судара галаксија, или тајна
првог бебиног плача.
Ако ме због питања вечере гледају подозриво, нека
најпре преиспитају себе, па ће видети да целу ови нашу заборављену недођију,
ову нашу презрелу нежељену удавачу треба посматрати не само са подозрењем, већ
и са отвореном резигнацијом. А ако су ме само питали реторички, тим пре треба
да фокус са мене пребаце на ширу слику, којој не припадам само ја, него смо у
њу, као у житко, лепљиво блато, уткани сви, па тако и они који ме држе за
блесавог.
Добро,
шта ме то квалификује за писца? Најпре моје широко опште образовање, које је –
рекао бих – једино што ја заиста поседујем и једина имовина са којом радим шта
хоћу. Знање ми омогућава да уочим ствари које су људима иначе скривене, а онима
са тврдим вратовима потпуно непрозирне. О чему се ради? Ето, једном сам шетао
ходником психијатријског болничког одељења. Био је 14. септембар. Истом брзином
као и ја, али увек у супротном правцу, шпартао је један старији господин.
Колико сам успео да закључим – питање је било да ли ће га задржати на одељењу,
или отпустити. А лекар је тог јутра био изузетно зловољан (касније сам чуо да
су баш тог лекара баш тог јутра на колегијуму нешто рибали, па је сигурно био
нервозан због тога) и био је решен да сваки проблем пресече по кратком
поступку. И прилази, тако, и том господину. А господин стварно... миран човек,
само по мало језив, подсећао је са том својом свиленом косом лутке и
импрегнираним лицем на немачке туристе. Прилази, дакле, лекар немачком туристи
и пита га: „А с тобом шта ћу?“ Старији господин одговара са помало – руку на
срце – болесно укоченим смешком: „Изаћи ћу ја данас напоље, верујем у то.
Уосталом, данас је и празник“. Доктор га погледа чудно па рече: „Какав празник?“
Мада, морало би се лекару замерити што са пацијентом разговара тако на ходнику,
на очиглед свих... „Нова година“ – рече господин мирно. Одмах потом су му
наместили кревет.
А ја се нисам усудио да станем у његову одбрану,
премда заиста и јесте била Нова година. Видите, четрнаести септембра по
грегоријанском је први септембра по јулијанском календару, а то заиста и јесте црквена Нова година, јер
богослужбени циклус непокретног круга празника почиње првог септембра, а
завршава се тридесет и првог августа. Тај датум, тај први септембра, био је
почетак административне године у Византији. Човек је, дакле, рекао истину и
испао луд. Тако је то у овој земљи. Зато овде треба ћутати. Или писати: за то
не могу да вас стрпају у собу са решеткама, само издавачи могу да вас одбијају.
Онда,
ја имам тај чудан осећај да могу прилично добро да осетим како се други људи
осећају. Да ли сам због тога емпата, или пак патим од хиперсензитивности или
анксиозности? Не знам, можда ни једно, можда је све могуће и тачно. Тако сам
једном приликом у једном граду, у аутобусу градског превоза, на задњој
платформи видео човека који је сву несрећу тог негостољубивог града носио као
Атлас на својим плећима. Густа, запуштена брада неправилно је уоквиривала
његову главу, која је почињала испод неуредне косе, непослушне попут бодљикаве
жице, и завршавала се... добро, тешко је са сигурношћу рећи где се његова глава
управо завршавала. Оно што ја поуздано, потврђено тим мојим унутарњим осећајем
зхнам је да је запремина његове главе била сасвим одговарајућа да у себе прими
и задржи сваки јаук, сваки уздах, сузу и уопште материјализацију људске невоље
тога места. То га је прогањало. Он није слутио да ће га судбина одредити да
буде бележник несреће суграђана и та му је улога тешко пала. Уопште, духовна и
интелектуална аристократија се разликује од ове обичне аристократије по томе
што је дубоко несрећна и као окована својим положајем. Сироте обичне
аристократе нису осећале да су и они заробљеници – и то једног чаробног круга
неосетљивости, непоштења, уживања и гордости. Нису знали да то смрт од њих
прави што укуснији залогај. Али, њихова је срећа била у томе што не знају.
Посматрао сам свог случајног сапутника, постамтрао сам како се плебс стиска на
платформама, само да би били удаљенији од њега. Јадни робови – конзументи! Они
мисле да напарфимисани ваздух не смрди. И њих сам осећао, али они су били
безизражајни, шупљи, и ѕьмлели су. Он је стога био већи изазов.
Био је тако одсутан у својој свеприсутности. Искрено,
можда сам на тренутак и ја помислио: „О, јадан човек!“, али не из истог разлога
као и плебејци потрошачког типа. Није он био мизеран; он је био смрвљен. Свет
га је као жрвањ притискао и заклањао му и оно мало неба куда је могао да се
вине. Знао сам да би он најсрећнији био, када би могао да се спусти у
канализацију, јер би му бескрајни смрдљиви ходници дали више слободе, него ове
тикве на две ноге. А ето, то нико не осећа.
Заиста
није лако бити геније, а још је теже када то нико не схвата, кад промашују тему
захтевајући (како бесмислено!) објективни, чак административни доказ нечијег
интелекта. Да ли га је имао Маркес? Или Буковски? А познајем човека, који се
због разних титула које има потписује бар минут и по, премда све даљинске
управљаче у кући држи у кесама од целофана. Познајем једног коме су генијалност
признали тако да му је титула срасла са именом, па ју је и у нужник носио, а
опет је у пластичну фолију увијао тастатуру рачунара (чуо сам да је то покушао и
са екраном осетљивим на додир). И може ли се рећи за те људе да су паметни?
Добро, стручни су у својим областима, то је неоспорно; али, да ли су нормални?
Међутим, шарени папир који поседују отворио им је пут у вишу касту.
Што се мене тиче, ја сам већ у вишој касти. Онај ко
то не увиђа – губи сâм. И тако сам се једног јутра пробудио и решио да
хоћу да будем писац. И ја ћу то бити, и ја то јесам. Јесам – јер пишем ово, а
бићу када завршим... ако крај у овом вилинском колу уопште постоји. И уопште, ја дубоко верујем да људи сами бирају своју касту, али морају бити
свесни жртава које ће морати да положе у путу узрастања. Највиша каста је –
слобода. Уосталом... Ето, то је мој проблем! Почео сам да описујем човека у
аутобусу и отишао предалеко. Сад се више не могу вратити на њега. Претпостављам
да је то ствар заната, да се може научити како да се не направе превелике
дигресије. Можда је у питању и вежба. Ако је ствар у генетици, онда нема
проблема! Никада нисам оптерећивао људе. Не због латинске изреке да човек има
два уха а једна уста – те стога треба двоструко више да слуша а упола мање да
говори – не због тога што сматрам да су моје речи скупе – ја то заиста и
сматрам, али верујем да је сваки човек скупљи било од које људске речи – међутим,
отварам се тек када неко други то пожели, јер ништа не бива на силу; понајпре
не оптерећујем људе, дакле, јер верујем да немам права на то. Реч је оштра, али
лака ствар; може да убоде, али се одвије и спадне с човека. Она може заиста да
допре до човека само ако он то жели. Кад видим да људи не уважавају моје речи,
ја и не говорим. Бесмислено је трошити њихове уши, моја уста и наше заједничко
стрпљење и време. Јасно ми је да је и ово дигресија, али неопходна је. Први пут
пишем као писац и желим да будем сигуран да се добро сналазим. У једну руку је
незгодно што не постоји школа за писце – много ствари остаје отворено и многа
питања упорно остају нерешена; али у неку руку је и добро, јер ја са школама
никада нисам баш био у љубави. То је ваљда зато што нисам нарочито штитио ни
тастатуре, ни даљинске управљаче. Јасно
ми је да ће ме уредници издавачких кућа и критичари – ако до њих стигнем – због
тог мог недостатка формалног образовања посматрати са подозрењем, али ја имам
школу коју имају Маркес и Буковски. Није баш да смо другари из одељења, али...
Уствари,
да сам познавао Буковског, он и ја би били све, само не пријатељи. Поштовао бих
га, то свакако – као што га уосталом и данас поштујем, али га не бих волео –
као што га уосталом и данас не волим. Вратим му се понекад, после неког личног
бродолома, кад моја гордост дозволи себи да тугујем. Кад се погледа, свако моје
расположење има свога писца. Кад сам бесан и пун презира, најрадије читам
Милерову „Ракову обратницу“. Кад сам бесан и беспомоћан, ту је Хенри Кинаски у
свом вагену, или поштанским ципелама, или... Кад ме притисне туга, она без гордости,
она која прочишћује дисање, на сцену ступа Џојс. Кад ме несрећа сколета толико
да отвара видик и бистри поглед, онда читам Достојевског. Кад сам оптерећен
финансијама, волим Ежена (или Еуђена) Јонеска. Кад политика почне да дави
живот, читам Хармса. Док задовољно мљацкам ситне гутљаје доброг вина читам
Андрића (црно вино) или Маркеса (црвено вино), или пак руску кратку причу ХХ
века (бело вино). Кад сам радостан ту је Егзипери... Добро, писци се мењају с
времена на време. Права катастрофа настаје онда – премда се то догодило само
неколико пута – када се не ускладе расположење и писац кога читам: тад се
расположење разлије у амебоидну непрепознатљивост мог карактера (може ли ово
овако да се каже? Ах, глупо питање, овде сам ја писац и у мојој причи – може),
а ни читање не иде.
Независно од оне вечере о којој сам раније говорио,
заиста пишем јер тако волим. Месецима
тражим што старије свеске, са листовима од грубог папира, који није избељиван.
Увек прво пишем руком, па тек касније прекуцавам. Наравно, не пишем хемијском
оловком, већ пером: мешам мастила разних боја, да добијем онај тон који оставља
крв на папиру. Понекад користим и писаћу машину. Имам једну, чувам је као
реликвију, али у данашње време је све теже наћи пантљику за њу. Искрен да будем
– и мени самом је чудна та моја опсесија стварима којима пролази рок употребе и
полако их избацују из строја. Јер, ја слушам радио, а не гледам телевизију;
одушевљава ме пуцкетање грамофонских плоча и баршунасто замућени звук музичких
касета; у ери дигиталних књига, ја уживам кад странице шуште међу прстима;
презирем ситоштампу и прелазим врховима прстију са уживањем преко штампе која
слог утискује у папир.
Ишао сам и код лекара и код астролога. И код једних и
код других – само забаве ради. Ови први би можда нешто и могли да сазнају о
човековој души, кад би их то заиста занимало. Али прегазе их врло брзо сујета и
стравична непоправљивост живота, па онда лако прелазе преко човекове душе, лако
као кад ходају преко трга или кроз тржни центар. Отприлике су једино
незаинтересовани и астролози, осим оних који су болесно убеђени у фантазију о
судбини. Глупости! Није моја судбина да будем писац. Судбина уопште и не
постоји, јер да постоји, ја бих сасвим сигурно постао часовничар, вулканизер
или златар. Управо чињеница да нисам ни једно од та три (што судбински иде уз
мој карактер и моју фигуру) него сам упркос свему постао писац, говори да је
судбина мит, плод људске маште, који рађа слободу од одговорности.
Морам да признам да је ми је та идеја била веома
примамљива. Веома! То живот чини тако лаким... Просто: ни за шта ниси
одговоран, све је последица судбине, која је записана без твоје воље и која
плете околности према свом нахођењу, док теби остаје да прихватиш само оно што
јесте. Онда можеш да будеш пијаница, коцкар, убица (је л' тачно да су пронашли
убилачки ген?) – и нико те не може кривити. Кривац је судбина. Ето, ја сам
веровао да то човеку даје један сигуран живот, мир и више од тога – спокојство.
„Бог је тако хтео“ – мрмљао сам себи једно време. Онда сам једном приликом
видео како кољу свињу (одвратан призор и грозно скичање! Мислим, да се
разумемо, кад сам био мали нисам играо Nintendo, већ Sega, али ипак...) и згадио ми се човек кога ослобађа судбина.
Добро, нас не натове, па закољу, али суштина, суштина! Нека се догоди да
напуним бураг, па да ме после камион размаже по асфалту, или ме муња здеси
тачно у теме, или се оклизнем у купатилу... исти је: чекао оно што је
непромењиво, а чекање у неизвесности је најстрашније стање које може да задеси
човека. Какав је то, онда, човек? И какав је то Бог, који ужива да се иживљава
над људским бићем, као да је животиња? Не, Бог би могао бити свемогућ само у
случају када би укинуо судбину и свакоме човеку дао да одлучује о себи. Добро,
тако би сигурно имао и више посла, али само тако би то био прави, слободни Бог.
И рекао сам да ћу поверовати ако ми неко буде представио таквог Бога.
А и погађачи и деконструктори људске психе су
говорили само једно: проблем је у мени. Није ми то пуно помогло, јер проблема
није било. Тај проблем је уствари био мој порив да се побуним против судбине,
да је срушим онако како се људи руше под њеним именом. Није то лако. Много је
удобно заклањати се иза ње. И да није било те животиње, те свиње, и ја сâм
веровао бих да сам у проблему, а то је смешно.
У
сваком случају, већ тада сам одлучио да сам писац. Природно, требало ми је неко
време да се припремим за то. Родила се идеја, јавио се мотив, почела је да се
кристалише слика. Заправо, ја верујем да је само моје постојање ствар противна
судбини. И сваки дан који преживим, сматрам да сам тиме заврнуо судбину. По
чему је судбина да ја постојим? Реалније је очекивати да је судбина
благонаклоно окренута онима што испијају шарене коктеле на палубама скупоцених
јахти усидрених негде у карипском мору. Но, ја ипак сматрам другачије: ни они
не могу без кисеоника, зар не? И кад покисну, буду мокри. И имају исте
рецепторе на кожи као и ја, као и сви уосталом. Имао сам пријатеља који то није
знао. Или није веровао, свеједно. У сваком случају, решио је да више не живи
животом за који је он сматрао да је бедан испод сваког нивоа поднођљивости и
који, према томе, није достојан човека. То је мало смешно, а више глупо.
Највише је чудно, јер онолико колико сам ја познавао тог човека – он није био
глуп. А опет је закључио да живот може да буде недостојан човека. Логичка
грешка у томе је што и достојност и недостојност постоје само у животу, исто
као и човек. Како онда рећи да човек није достојан себе? И на крају, мој
пријатељ се убио на та начин што је између шина дочекао неки теретни воз на
половини неког железничког моста. Али, то је заиста врхунац глупости – убити се.
Ако ти се живот не допада, живот ће те већ ослободити живота. Свакако се мора
умрети. На крају, умреће и онај испијач шарених коктела; неће га спасити јахта
укотвљена у Карибима. Онда ваља живети сваки дан макар из ината према судбини,
ако не већ ради мисије да се пронађе и оствари она слобода, која је супротност
судбини.
Ко зна, да се све догодило раније, можда би се све
десило другаћије. Да сам раније видео животињу коју кољу, да сам раније заратио
против судбине, да сам раније постао писац, можда би мој пријатељ још увек био
жив, или можда макар не би извршио самоубиство. Али, рекох, живот ми је био
збркан и пре него што сам постао писац. Тај порив, тај ратнички инстинкт који
сам окренуо против неумитности – признајем да ми је учинио живот сложенијим,
али је унело и нешто реда. И на крају кад одлучиш шта си, можеш да одахнеш. Већ
имаш циљ, не мораш више толико енергије да трошиш на лутање.
И
ето, тако сам почео да размишљам о смрти на овај начин: сваки дан који угледам
је чист добитак; ако сам га већ добио, онда нема смисла страховати, треба га
доживети у потпуности – јер и зло и добро су једнако доживљаји, шта год да нам
се догађа, то је исто искуство. А кад точак времена једном стане за мене...
Неко други ће се радовати новом дану, али ја нећу туговати за њим, бићу заузет
доживљајем престанка доживљавања.
Види, ја не бих да те давим, али рачунам да нечим
мораш да испуниш време. А можда нађеш и нешто корисно у свему овоме. Знаш да не
подносим мирис болнице исто колико и саме мантиле. Мислим да ћеш моћи да
прочиташ два пута све ово за време посете: једном гладно, на брзину, и једном
детаљније, кад савладаш први утисак. Хоћу да ти кажем да... Шта бих имао
паметније да кажем у твојој ситуацији? Ја сам писац, разуме се, али живот и
фикција се често сударају и још увек ми није јасно ко ту чешће извлачи дебљи
крај.
Уосталом, ако се и не видимо, видећемо се, буди
уверен у то. Не одступај од своје слободе. Она је у твојим очима; ако јој
допустиш, могла би све да ти обоји пријатним тоновима у ритму крила анђела
чувара. Ако је закатанчиш... Па, онда нећемо успети да се упознамо. Јер само у
њој и преко ње може човек достићи душу другог човека.
А сада, ако већ по други пут читаш, време посете мора
да се сигурно већ завршава.
