На први поглед делује као да еколошки
проблеми немају никакве везе са вером, са теологијом, али тек кад еколошку
стварност поставимо као верски проблем, увиђамо пуну озбиљност пута којим се
човечанство упутило у доба убрзане и некритичке индустријализације. Међутим,
чак и овако постављене ствари делују да све то нема никакве везе са појмом
првородног греха. Ипак, да ли је заиста тако? Или су можда управо некритички
експлоататорски приступ природи и сенка првородног греха уствари две стране
исте медаље. Како бисмо могли да понудимо одговор на та питања, потребно је да
се најпре мало подсетимо шта је то првородни грех.
Рекли смо да Господ Бог човека ствара као
круну творевине, као биће које у себи врхуни све што је раније створено и које
у себи спаја видљиви (тј. материјални) и невидљиви (тј. нематеријални) свет
који је Бог створио. Због тога Псалмопојац Давид пише: „Шта је човек, те га се
опомињеш, или син човечји, те га полазиш? Учинио си га мало мањег од анђела,
славом и чашћу венчао си га; Поставио си га господарем над делима руку својих,
све си метнуо под ноге његове“ (Пс 8, 4-6).
Назначење са којим Бог ствара човека јесте да
круна творевине буде космички свештеник.
Свештеник је, као што знамо, онај који узноси принос Богу. У том смислу,
природа коју је Бог створио, а коју човек врхуни, требало је да са Богом
остварује заједницу преко човека, управо тако што ће човек осмишљавати
творевину, о чему Свето Писмо сведочи кроз извештај у коме се говори о Божијој
заповести Адаму, првом човеку, да свему што је створено да име, а потом на тај
начин што ће човек као састворитељ Божији ту с човекове стране осмишљену
природу принети Богу.
Проблем настаје оног момента када човек
преступа своје назначење, када промашује циљ са којим га Бог ствара. Подсетимо
се такође да грчка реч αμαρτία, коју најчешће преводимо као грех, уствари значи промашај циља.
Као што је познато из учења о првородном греху,
уместо да своје постојање, свој идентитет темељи на заједници са Богом, човек преступивши
Божију заповест о посту, своје постојање везује за једење хране, а храна је део природе која је као и човек створена из ништа (ex nihilo). Не само да оно што је и само у
суштини небиће не може човеку да понуди вечно постојање, него експлоатисањем
створене природе човек додатно поништава своје назначење космичког свештеника Наиме,
уместо да преко човека природа остварује заједницу са Богом, човек занемарује
Бога и уместо да природу чува, осмишљава и приноси, он је експлоатише.
Последице првородног греха су нам знане: смрт
је ушла у творевину и то је најзначајнија промена коју је грех донео. Она је
толико значајна, да православно учење творевину посматра кроз призму два
различита раздобља постојања: пре и после грехопада. Дубина, пак, ожиљка који
је првородни грех нанео природи огледа се у томе да кад кажемо природно, ми уствари најпре мислимо на грехопадно. То практично значи да оно
што ми данас сматрамо природним уствари је грехопадно, а да под оним што је
заиста природно уствари треба сматрати стање пре првородног греха.
Даље последице првородног греха подразумевају
промену у односу између човека и природе, или сада је можда већ прецизније рећи
између природе и човека. Природа је, наиме, била ослоњена на човека, али човек
је њу изневерио тиме што је пренебрегао своје назначење. Изневерена природа,
којој је човек укинуо заједницу са Творцем, бунтује против човека и то доводи
до тога да природа за човека од освита његове историје па све до сада бива пре
свега негостољубиво место, упркос
чињеници да је човек чак и као биолошка врста настао и развио се у условима
природе на нашој планети, а не негде другде. Односом природе према човеку
доминирају болести, тешкоће, трулежност, опасности сваке врсте.
То је оквир у коме су настали еколошки
проблеми.
Када говоримо о еколошким проблемима треба се
пре свега осврнути на чињеницу да није само индустријализација, дакле период
након што је Џејмс Ват пронашао парну машину и тиме покренуо лавину догађаја
која још увек траје, једини узрок климатских промена. Човек је и пре тога мењао
климатску слику планете, најчешће драматичним, катастрофичним и наравно пре
свега грешним изборима. Забележено је да је покољ домородачког становништва у
Јужној и Северној Америци био један од услова за глобално захлађење које неки
научници називају Мало ледено доба (Little
Ice Age)! Може се само, не
без извесне језе, претпоставити колики је био обим тог истребљења, када је
довео до глобалне климатске последице у то доба, толико пре загађивачког
утицаја било какве индустрије!
Поред саме индустрије, и култура свакодневног
живота човека има своје еколошке импликације, а то такође није без верског
предзнака. Човек нашег времена, наведимо само један пример, троши вишеструко
више енергије него човек чак и блиске прошлости, премда човек овог времена исто
толико пута више говори о енергетској ефикасности.
Са аспекта хришћанског учења експлоататорски
однос према природи на првом месту је истрајавање у прародитељском греху: човек
и даље темељи своје постојање на створеној природи и даље црпи живот из ње.
Икономија Божијег домостроја спасења пружила
је тајинствене начине васпостављања праве човекове природе, најпре кроз
превазилажење биолошке ипостаси образовањем еклисијалне ипостаси и кроз свете
Тајне Цркве, у ком односу заједнице човек опет бива космички свештеник, који осмишљава природу и приноси најпре свој
рад, а потом и плодове природе Богу. Јер, приметимо да се у Цркви не приносе
грожђе и пшеница, него хлеб и вино. Човек учествује у Тајни и тиме што
преображава природу, па од жита настаје хлеб, а од грожђа вино. Али и поред тога,
појам природног још увек везујемо за
црпљење живота из створене природе; још увек експлоатишемо Божију творевину,
уместо да руководимо њеним спасењем – уласком целокупне твари у Вечно Царство
Божије.
Осим тога, недомаћински однос према природи,
која нам је од Бога дата на коришћење, обделавање, осмишљавање, преображавање –
дакле на са-стварање Богу, управо представља грех према Творцу.
Отуд спирала међусобног неповерења и
изневеравања између човека и твари, те геометријском прогресијом нарастајући
проблеми који се гомилају између ова два, доводе до садашње кризе
Нема коментара:
Постави коментар