Како мој деда саставља бицикл

            За седми рођендан сам од деде добио бицикл. Сјајно! Само, невоља је што је мој бицикл дошао у кутији, а то је значило да треба узети алат и склопити поклон у возно стање. Ни то није проблем. Проблем је мој деда. Пошто је он купио бицикл, заинатио се да одмах ту, пред децом, сâм склопи тај бицикл, а још је био проблем што су алат и мајсторисање и мој деда потицали са две различите планете – тако каже моја бака.

            Тата је уздахнуо. „Добро, остави сад, то ћемо сутра ти и ја“, рекао је. „Ти имаш госте и заузет си, а ја и онако ништа не радим. Очас ћу ја то!“, брундао је деда са тихим узбуђењем. Ја мислим да је мој деда имао лептириће у стомаку сваки пут када би у руке узео неку алатку. Одједном би се сплео, као да су му руке везане, и све би ишло наопачке: кад заврће, оно би се одвијало; кад лепи, оно би се одлепљивало. Јао, једном сам се тако обрукао због њега! Кад смо били трећи разред коначно сам скупио храбрости да питам Наташу да јој понесем торбу до куће. И негде на пола пута образи су ми тако горели – што је и разумљиво, ако знамо да сам био заљубљен у њу још од првог полугодишта другог разреда – а у стомаку су мо се разројили неки тако немирни лептирићи, да сам се нехотице сетио свог деде како мајсторише и одједном дрекнуо: „Радапцигер!“. То је Наташи – опет сасвим разумљиво – било чудно, па није хтела да разговара са мном скоро цело тромесечје.

            А сви који га познају слажу се да је мој деда веома паметан човек, чак јако окретан и сналажљив. Само, кад се дође до мајсторисања, и поред најбоље дедине воље да нешто поправи, испало би као да је хтео нешто сасвим супротно. Кад он нешто узме да оправи – тако каже моја бака – то се сасвим расправи.

            Него, вратимо се бициклу. Уз рам, точкове, ланац, гувернал и остале делове дошла је и књижица, илустровано упуство за склапање бицикла. Делови су били обележени бројевима по редоследу којим их је требало монтирати. Деда се чешкао по бради, грицкао врх графитне оловке и нешто неразумљиво х-мкао. „Добро... значи, ово иде овде, онда прво ово, па оно... затим ово... или оно тамо? Хммм...“ Моји другари су јели кифлице и пили сок у паузи између две игре, и видео сам како сви кришом посматрају мог деду, јер је цело суседство знало колико је сплетен и тврдоглав са алатом.

            Кад је проучио упутство кренуо је да саставља бицикл. Заборавио је да тата има госте, па је стално баш од њега тражио алат. „Тринаест окасти... крстасти шрафцигер... имбус кључ... гедора седамнаестица“, заповедао је деда озбиљан као Никола Тесла. „Тата, шта ће ти гедора за бицикл“, питао је тата свог оца очајно. Деда је притезао, уклапао и – склопио бицикл.

„Ево га!“, узвикнуо је.

            И заиста – пред нама је стајао бицикл небеско – плаве боје са широким гумама и равним гуверналом. Уф, како је био добар! А видео сам да се свидео и мом друштву. „Па... да га испроба?“, упитао је тата бојажљиво. „Него шта!“, рече деда гласом капетана дуге пловидбе. „Види ти како је то јак и чврст бицикл“, каза деда и лупи својом не тако малом шаком по седишту и у том тренутку... У том тренутку бицикл се једноставно распао! Предњи точак је отишао на једну, задњи на другу страну, звонце се откотрљало (нашли смо га тек после три дана детаљне претраге дворишта), гувернал се закуцао једним крајем у земљу попут копља које је неко бацио. А нашим двориштем завладао је тајац.

            Деда се чак ни тада није збунио. Окренуо се према мени и мирно рекао: „Уствари, сутра ћу ти купити други. Ономад су имали само ову боју, а то и није одговарајућа боја за таквог момка“, рекао је. „Мени се свидео“, промуцао сам. „Тим боље, сутра ћеш имати два бицикла“, каза деда убедљиво. И стварно, сутрадан је донео један тегет бицикл, али овај је већ био склопљен, а тата је тог јутра саставио и онај небеско – плави. Тати је требало само пола сата за тај посао, али је деди рекао како се мучио целог јутра и како је то био неки страшно компликован бицикл. 

Најмање дрво на свету

            Ви сигурно мислите да је најбитније – бити велики. Мислите да су само велики моћни и важни. Онда сигурно нисте чули за бонсаи. Стварно нисте? Бонсаи је јапанска уметност узгајања минијатурних биљака, које изгледају као право дрво. Али, да ли сте знали да је бонсаи дрво спасило своју велику браћу? Не знате? Ево како је то било...

Некада давно један прилично разуздани ветар протутњао је кроз једну храстову шуму. Била је то чувена шума и људи су јој се дивили; ниједно дрво нису посекли, толико су је поштовали. А дрва су се ослањала једно на друго и одолевала олујама и непогодама.  Ветар је понео једно семе храста из те моћне, столетне шуме, подигао га високо – када је оно последњи пут видело свој завичај – и однео га чак на другу страну планине, где није било ни шуме, ни траве, ни ништа. Биле су ту само ћутљиве стене. Сирото семе храста је пало у расцеп једног огромног камена и ту се шћућурило. Мислило је да ће му ту бити и крај, чак и пре него што је имало прилике да се развије у дрво. И кад погледате, заиста је тужно кад неко не добије прилику ни да се роди, а већ му смисле крај. Међутим, преварио се онај блесави ветар, а преварило се и сирото семе храста. Наишао је један буцмасти облак, приметио семе које се сакрило у расцепу и исцедио мало своје спасоносне кише баш на голетној страни планине. Семе је преживело и изникло.

            Пошто није имало земљу која би хранила његов корен, дрво је било веома, веома мало. И било је веома тужно. Било му је жао што није код куће, у оној густој шуми, где су сви његови рођаци, а било је тућно и због тога што се разликовало од другог дрвећа, познатог по својој висини и снази. Оно је било тако мало и слабашно дрвце. Обилазиле су га усамљене птичице и понекад му у својим кљуновима доносиле по неколико капи воде. Захваљујући њиховој доброти дрво је могло да преживи. А због тога што је расло међу камењем корен овог дрвета био је дручачији, много чвршћи и јачи од дрвећа које је удобно расло на плодној шумској земљи.

            Али онда су се времена променила. Дошле су тешке сушне године. Најпре се изгубило малено језеро које је красило храстову шуму, а онда је мало по мало пресушила и река која је кроз шуму пролазила. Храстова шума била је у опасности. Дрвеће више није било онако раскошно и весело, све је изгледало много јадније. А и малено дрво с друге стране планине чуло је шта се догађа и било му је још теже. Једног тмурног дана скупили су се над голетном страном планине неки црни, мрзовољни облаци и за тренутак се глуво време претворило у олују. Киша је падала и падала и процепи између стена претворили су се у безброј малих потока.

            Тешко је било малом дрвету да се одржи на свом месту за време такве олује, али га је спасао његов необично јаки корен. И оно се досетило! Свом својом маленом снагом пустило је што је брже могло корење кроз планину. Киша је и даље падала, воде је било све више и више, мало дрво се скоро давило, али није попуштало. Решило је да помогне својој браћи у столетној шуми, заборављајући да је и оно само у невољи.  Задњим делићима снаге – дошло је својим кореном до друге стране планине. Није се планина распрсла, јер са њом се борило најмање дрво на свету, али пукотина је била довољно велика. Срећа је била у томе што је оно било смештено више од храстове шуме с друге стране. Необуздана вода брзо је нашла свој пут и у храстовој шуми појавио се извор! Сува земља се брзо и халапљиво натапала. Шума је била спашена.

            Усамљене птице су касније огромним, поноситим храстовима испричале ко их је и како спасао, а они су замолили ове добротворке да малом дрвету пренесу изразе љубави и поштовања. Мало дрво наставило је да ћутке живи на голетној страни планине, али – срећно. Птице су после пронеле причу о малом дрвету по целом свету, све до далеког Јапана, где су били тако одушевљени тим догађајем, да су мало дрво пренели у најлепши врт пред царском палатом, где је оно својом преданошћу и мудрошћу надахњивало безброј посетилаца дивног врта.

            У успомену на тај мали храст Јапанци данас узгајају бонсаи дрвеће. Или је бар мени тако једна птица испричала.