У ове дане Васкршње радости Црква је установила
да се у ову недељу чита јеванђелски одељак, који доста често чујемо, будући да
га свештеник чита када у дому верника врши освећење водице и тако тој кући
доноси Божији благослов. У причи се говори о болеснику који не може да допре до
жуђеног исцељења, јер нема човека на
кога би могао да се ослони на путу до усталасане воде која са човека скида ма
коју болест. Како су тешке те речи – немам
човека.
Заједница је оно што је човеку потребно, што га
и чини човеком, па га остављеност и самоћа највише боле. Послао је Господ,
знајући за наше слабости, анђела који узмућује воду, али овог дугогодишњег
болесника нико не гледа, заборављен од свих он и даље – чека. Не само његова
родбина, већ и многи Јерусалимљани који су у бању Витезду долазили нису се на
њега сажалили, навикли су да он тако
ту лежи. А он никога није осуђивао. Јер, зар немају људи оправдања за то што су
га заборавили? Нико нема времена да посвети другоме, у томе нас наша себичност
спречава чак и за оне које волимо. Ето наше слабости! Ако се мера сналажљивости
огледа у томе да будемо добри са онима који су већи од нас, онда се мера
доброте огледа у томе какви смо према онима који су мањи од нас. И где нису помогли Јерусалимљани, дошао је
Назарећанин; где није помогао себичношћу обремењени човек, помогао је Богочовек
који Себе за нас даје. И једном речју Господњом исцељује се слабост природе,
јер Господ никада не заборавља те које су сви заборавили. Господ никада не
заборавља те најмање, којима највише треба – туђа рука за ослонац, јер кад нема човека, мора да има Богочовека.
А и ми смо слични овоме
болеснику и ово наше сабрање слично је оној бањи. Ми смо раслабљени душом и
болесни грехом, а Господ Духом својим узмућује сву природу и сав космос и
долази Сам Богочовек да се Њиме причестимо и тим Леком Бесмртности да се
исцелимо. А Господ нас је окупио да будемо једни другима на утеху на путу ка
исцељењу.
На данашњи дан Црква
слави и празник преноса моштију Светог Николаја из мале Азије у италијански
град Бари. Сећамо се светитеља који је заиста следовао Господњој поуци из бање
Витезде и увек несебично помагао потребитима. Неки мудрац је рекао да је
исправно уздићи се изнад другога човека само онда, када му је потребна помоћ да
устане. Овај велики светитељ је као добри пастир Цркве Христове помагао и
усправљао оне који су га молили за помоћ, па и данас као заштитник свих
данашњих свечара и свих њихових ближњих и вољених, он пред престолом Божијим приноси
молитве за оне који га прослављају.
Као и у време оно, Господ ни данас не
заборавља потлачене, заборављене, оне које су људи оставили. А да ли ми следујемо
путем Христовим као што је то чинио, па и данас чини свети Никола? Колико ми
дајемо себе, и колико ми у своме животу доживљавамо то да је та доброта према
нашем ближњем, према ономе кога виђамо сваки дан и коме можемо помоћи уствари
мера наше припадности Христу?
Зато да се помолимо
Господу и светом Николи да нас укрепи и дарује нам љубав и стрпљење да у Име
Његово не пренебрегавамо да учинимо оно што можемо за наше ближње, а Господу –
Оцу, Сину и Светоме Духу нека је слава у векове векова.
