Подручје на коме
се данас простире градић Деспотовац насељено је много пре него што је настало
данашње насеље. Истраживања указују на то да је на простору деспотовачке бање
већ давно у праисторији постојало насеље. То не чуди, ако узмемо у обзир да је
природа према овим крајевима одувек благонаклона, не само због своје
спектакуларне лепоте, већ и због веома погодних услова за живот човека.
Може се
претпоставити да су и овим крајем протутњали сви они народи који су се дуже или краће
задржали у данашњој нашој земљи. Ипак, сви они се изгледа нису задржали у
прибрежју Кучајских планина толико да би иза себе оставили неки значајнији или
упечатљивији материјални траг. Права историја ових крајева почиње доласком
Срба.
Када је сāм Деспотовац у питању, његово постојање први пут
документовано је у XIV веку. Под Деспотовцем се ту уствари мисли на данашње
село Војник, које ће у наредним вековима бити неколико пута напуштано и поново
насељавано, изгледа не баш сваки пут на истом месту, али увек са истим именом.
Што се имена
тиче, изгледа вероватније она верзија, по којој је село добило име због војске
која је по деспотовој заповести била распоређена релативно близу манастира
Манасија, како би чувала задужбину високог деспота. Следствено томе, може се
претпоставити такође да су становници тог војног насеља биле како породице
војника, тако и занатлије које су једној војној постаји биле неопходне.
Са одласком
вековних турских окупатора и локација насеља је утврђена, а пошто су судбина и
идентитет овог места нераскидиво повезани са личношћу деспота Стефана
Лазаревића, краљ Милан Обреновић својим указом променио је име насеља у
Деспотовац и дао му статус вароши. Био је то и трећи, поред ћупријског и
свилајначког, градски срез у ћупријском округу.
Каснијих деценија
привреда и судбина читавог овог краја биле су везане са рудником угља, па и
градић унеколико поприма карактер рударског насеља, где су се преплитале разне
националности и културе. Ситуација се понешто променила након распада СФРЈ, али
и у тим несрећним годинама и сложеним околностима Деспотовац је наставио да се
гради и развија.
У то време се
пада и настанак Цркве у Деспотовцу.
Рекли смо раније
да је Деспотовац од свог настанка на сваки начин везан за деспота Стефана
Лазаревића, тако је духовно био ослоњен на деспотове задужбине Манасију и Белу
цркву. Имајући у виду да Ц.О. деспотовачка настаје тек половином 1996. године,
може се рећи да је све до краја прошлог века Деспотовац скоро искључиво био под
духовним старањем манастирских духовника. Они који су се у Деспотовац
досељавали из околних места, најчешће су остајали део парохијских заједница
којима су раније припадали.
Ипак, када су се
стекли услови да Деспотовац и у духовном смислу изгради свој сопствени
идентитет, благословом епископа браничевског Г. Игнатија 1. јуна 1996.
основана је у оквиру ресавског архијерејског намесништа црквена општина
Деспотовац. Први парох деспотовачки био је тадашњи јереј Драган Предић,чијим
доласком црквени живот у Деспотовцу добија нови замах и за чијег службовања и
почиње изградња Храма посвећеног деспоту Стефану Високом.
Разуме се,
свештеник у свом позиву сведочења Јеванђеља не наступа сāм, већ се у свом деловању увек ослања и на поверену
му паству, пре свега на чланове црквеноопштинског одбора. Божија је воља била
да су и о. Драган, али и свештеници који су у Деспотовцу службовали после њега,
у одборницима имали велику потпору, то јест да је састав тог градитељског и
црквеног одбора неподељено и до краја искрено био посвећен настанку овдашње
Цркве.
Храм је од почетка своје изградње био
посвећен светом деспоту Стефану Високом, како се наводи у Летопису цркве
деспотовачке: “покровитељу и патрону браничевске епархије који се слави 1.
августа по новом а 19. јула по старом црквеном календару.“ Летопис даље наводи:
„После проналажења моштију св. деспота Стефана у југозападном делу наоса
манастира Манасије 2006. г. епископ браничевски Игнатије установио је празник Преноса
мошти деспота Стефана за 18. октобар (односно пети, по старом календару). Од 2008. г. слава цркве је овај
празник.“
Темељ за изградњу
храма по пројекту Драгана Михајловића из Јагодине освећен је крајем маја 1998, а
до краја те исте године Црква је стављена под кров. Земљиште на коме је
изграђена како Црква, тако нешто касније и парохијски дом и црквена сала, у
потпуности су донација верног народа, и у великом и важном послу изградње
Црквена општина деспотовачка увек је у највећој мери зависила управо од великих
приложника, чији списак сāм свети деспот приноси пред Престо
Свете Тројице на Небесима.
Живопис Цркве,
иако још увек незавршен, дело је више мајстора, што се види како на
композицијама, тако и релативно различитом сензибилитету мајстора у погледу
колорита и стила којима су изображавани ликови.
Дуборезни
иконостас савремено је дело поузданих и потврђених мајстора, а престоне и
целивајућа икона дело су руку ресавског зографа Момчила Вуксановића, Моме
Браде. И на примеру иконостаса и икона види се нераскидива повезаност храма и
овдашњег народа, где народ припада храму и храм народу.
И сами Храм, али
и ансамбл који твори његова непосредна околина још увек се уређују према
првобитно утврђеном плану. У том смислу изграђују се додатни објекти и изводе
се припремни радови за поплочавање стаза око храма, сувенирнице, црквене сале и
тако даље.
Још једном Црква
зависи од приложника и дародаваца. Уздамо се у светог деспота Стефана, који се
за нас моли пред Престолом Пресвете Тројице, да ће и овај посао бити завршен на
славу Божију и у част великог деспота чије име носи и у чију молитвену заштиту
се наша литургијска заједница поузда.
