Трактор у Олуји

 

            Изругују се наша „браћа“ Hrvati избегличким колонама, када су очистилили Србе, чији су их, пак, дедови до смрти бранили од продирања Турака. Али, када је опасност од најезде попустила, тада се и hrvatski ћурак окренуо наопачке, па се тада и појављује струја коју формулише несрећни Ante Starčević (а мати му је Српкиња била...), који Србе проглашава нижим обликом људи.

Обратимо пажњу најпре да тако што никада Срби – ни они у Аустроугарској, нити било где друго – нису ни мислили ни изражавали, нити према Hrvatima, нити ма према ком другом хришћанском народу. Па иако су сатанистичка оргијања у NDH и починиле ustaše, ипак су етничко чишћење и покоље цивила '95. спровели Hrvati. А истини за вољу, NDH и '95. се разликују само у томе, што су се '44. ustaše нашле на губитничкој страни, па су читаве пуковније domobrana на брзу руку постајале пролетерски одреди. Није им то била првина: како би се извукли из брода који је тонуо, а и од плаћања ратне репарације, они су тако prvog prosinca tisuću devesto osamnaeste године прихватили и Југославију краља Александра, ипак у срцима кетмански оставши верни синови Ante Starčevića, који је и сâм био полутан. А '95. били су на победничкој страни. И није им толико причињавало весеље што су победили, већ што су поразили Србе – тај коровски накот, који што више истребљујеш, он све више прашта; па како онда да га не мрзиш?! Ако и до Трећег Светског рата буде дошло, сва је прилика да ће наша „браћа“ по старом обичају бити на оној страни, на којој су и прва два пута били. Ако им будемо допустили да без последица изиђу из још једног пораза, нико нам неће бити крив.

Углавном, један „брат“ Hrvat, који себи сâм делује духовито, написа на интернету пошалицу, која без сумње одавно кружи међу нашом „браћом“, која нам – ето – ни за један од два светска рата, а у оба су били на страни која је изгубила, никада нису платили репарацију, као што ни никакаве последице нису сносили. Пошалица гласи: Tko se tenka laća, traktorom se vraća.

 

            Тај ме је афоризам запекао. Не зато што је духовит, јер то није, нити зато што они ликују. Запекао ме је као монструозна нелогичност у себи и по себи, па сам приморан да му се посветим и да га рашчланим.

 

            Пре свега, то је парафраза јеванђелског текста, али укалупљена на баналан и по мом мишљењу хулитељски начин. Првенствени проблем није, дакле, што се афоризам изругује протераним Србима, него што се спрда са Светим Писмом.

Питамо се потом tko се то тенка лаћа? Јер, има нас који се још увек сећамо и како и зашто је почело оно што „браћа“ Hrvati не без ироније називају „балван револуцијом“. Подигао се народ, ловачким и лаким пешадијским оружјем наоружан народ, у страху да му се опет не понови сатанско оргијање из периода NDH. Клима је већ била таква, да међу Hrvatima није било разлике између Срба и Југославије, па су још једном оживеле демонске идеје Ante Starčevića, сада још додатно зачињене иконографијом NDH, које се српски народ управо и бојао, и то се бојао на подсвесном, телесном нивоу.

Није народ имао тенкове. Тенкове је имала JNA, творевина управо оне Југославије која је Hrvate колективно аболирала за њихов сатанизам, одговорност сваливиши на шачицу ustaških časnika; оне, дакле, Југославије, која је у исту раван довела koljače и поклане, Hrvate и Србе, али која је ипак шкргутала зубима на спомен српских жртава и злочинства Hrvata. И како би се историјска слика ова два народа диктатуром пролетаријата изједначила, а „да се Власи не сете“ – како каже изрека, морала је да се у свему начини аналогија између њих, између народа који „није крив“ и шачице одговорних. По тој насилничкој аналогији у Србији је морао да буде на брзу руку осуђен и нечасном смрћу погубљен генерал Драгољуб Михаиловић. Али, и ту се показало како је Titova Југославија била попустљива према maršalovim саборцима из Првог Светског рата: највећи део ustaša избегао је казну; отишли су својим природним путем, наиме – пацовским каналима, у нови живот, носећи и даље непромењено и непокајано дух Ante Starčevića, тог полутана и протонацисте.

Пошто је JNA имала тенкове, она их је и употребљавала, и то не да би заштитила Србе од онога што ни сама није признавала да се догодило у прошлости, већ како би бранила мртву Југославију одавно већ мртвог Tita. Занимљива је, међутим, та храброст „браће“ наше Hrvata, која ће се додатно осведочити у масакрирању избегличких колона и ненаоружаних цивила, да су само једно desetljeće након смрти свога сународника Broza морали скупљати храброст, па се суочити са њиме покојним.

Ипак, вратимо се афоризму. У првом делу он не стоји, јер се није народ – потомци оних кланих и злостављаних – латио тенкова, већ JNA. Уствари, већ и само поспрдно име које су Hrvati сковали, „балван револуција“, говори да се то народ дохватио онога што му је било доступно, макар како примитивно било. Српски народ и JNA су само привидно били са исте стране. JNA није хтела распад СФРЈ (или како је то Tuđman пургерски прпљаво изговарао – eseferjot), а Срби нису хтели да их се трећина покоље, трећина покрсти, а трећина прогна. Наша „браћа“ Hrvati су, пак, све то баш хтели, па су се тако невољно JNA и Срби нашли са исте стране ватрене линије. Колико је JNA била способна довољно говори чињеница да су буквално сви генерали издајници прошли без казне, иако су постојали снимци њиховог издајства, а колико је та народна армија непостојећег народа била корисна Србима најбоље показује сама Oluja. Истини за вољу треба рећи да је дух ондашње JNA потицао од њених највиших официра, те да су обични борци били једнако жртве сулуде политике, а неретко и примери јунаштва.

Треба додати да су из истог миљеа Brozove Југославије изишли и Tuđman и Милошевић. Само је Tuđman узео све што је могао од те земље, а кетмански остао верни син Starčevića, Pavelića и иних (како је оно беше рекао: „tako da praktićki nestanu“), а Милошевић је био балван, који је најпре био комуниста – титоиста, па Југословен и сасвим случајно (и нажалост) Србин.

Лаж је, дакле, да се народ латио тенкова. Али, лаж је добро послужила нашој кршћанској браћи у XX столећу; зашто мењати или поправљати оно што ради. И не само да функционише, већ је бившем генералу JNA Tuđmanu пошло за руком оно, што ни Pavelić у своје време није успео, и то је још успео некажњено! За то му се мора одати признање. То Срби никада не би могли. Срби нису кетмани и не могу да буду издајници, што лепо илуструје још један пример који „браћи“ Hrvatima служи за поспрду: мајор Милан Тепић, који је био Србин, упркос томе што је био официр JNA.

 

Пређимо сада на traktorom se vraća. Где се то тачно враћа? То су људи прогнани са својих сопствених поседа – то је објективна стварност, на страну протонацизам Ante Starčevića који Србима оспорава све. Нису се избеглице биле враћале нигде, јер никуда нису имали да оду – на чему се баш и приказује Милошевићево југословенство, што му Срби никада неће заборавити, уз још доста тога чиме их је задужио. Користити глагол враћање није само ублажавање монструозне стварности, него је баш израз нацистичког идеолошког језгра hrvatske мржње према Србима. Лаж је, значи, и да су се они враћали. Али, Hrvati и лаж лепо иду заједно, што каже песма: like a horse and carriage.

 

            Једино, дакле, што у реченом афоризму одговара истини јесте – трактор. Претпостављам да трактор и може да изгледа као страшно оружје потомцима дуге лозе коњушара. Међутим, трактор је само ратарско оруђе, алатка која земљораднику служи да произведе жито, кукуруз, поврће и воће како би нахранио самоуправну господу другове. Господа другови били су, дабоме, дојучерашњи кољачи, а место за воланом трактора у систему братства и јединства било је остављено, видимо, за оне који су ипак преживели каму и њихове потомке.

Изругивати се трактору исто је као да се ругате учитељевој књизи, лекаревом стетоскопу или svećenikovoj stoli. Јер, видите, трактор није ни кукасти крст, нити кама и бомба, нити петокрака звезда, нити било који други симбол кога се ваља стидети. Трактор је управо показатељ да је страдао народ, цивили, и да су Hrvati још једном доказали своје јунаштво.

 

А опет, није ни проблем што се Hrvati изругују трактору. Сваки се страдалник и мученик поистовећује са Христом, Првим Страдалником, Кога својим страдањем сведочи. Као што су се онда ругали Христу, оних су се година и све до сада ругали избеглицама. Као што су се онда подсмевали Крсту, сада се подсмевају трактору као симболу страдања. Као што је Христос страдао само зато што је Месија, а без праве кривице, тако су исто и они мученици страдали без праве кривице, само зато што су Срби – предмет сатанске мржње полутана Ante. Хришћанин и иначе на овоме свету има само право жртве. А ми имамо онолике и онолике мученике, пострадале за Име Христово, да нас заступају пред Престолом Пресвете Тројице и да се моле за нас, да макар будемо достојни да сачувамо успомену на њих, које је и сами Бог обукао у беле хаљине и дао им палме у руке.

Зато треба добро запамтити овај афоризам: Tko se tenka laća, traktorom se vraća. Он је траг времена, сведочанство о томе ко је где и ко је какав. Он је онај зид, одавно подигнут, између njih и нас.