Свет у коме живимо је у опасности. Да
ли га је у ту опасност довео човек и колика је уопште улога човечанства у
читавој заврзлами која нас је снашла сада је тешко рећи, али промене су болно
евидентне и по свој прилици не ради се само о пролазним и појединачним
феноменима. Нажалост, изгледа да свет више никада неће личити на онај од пре
само двадесетак година. Али опасности које нам прете не тичу се само еколошких
катастрофа и климатских промена, иако је неоспорно да се човек према свету који
је дело Божије односио и више него недомаћински, те да у томе полако почиње да
назире проблем, али не и грех који такав однос према творевини Божијој
подразумева. Како су појмови истине и правде полако нестајали са хоризонта
интересовања људског друштва и како су њихово место заузели појмови користи,
забаве и још неке друге итерације уствари све једне исте суштине која вазда
стоји насупрот истине, правде и добра, узбуркавање таласа светске политике,
који хтели ми то или не хтели запљускују и наше удаљене плићаке, гоњено је више
апстрактним и загонетним геополитичким настојањима економије, него идеологијама
као што је то у прошлом веку био случај. И премда постоје разлози да се верује
како је идеологија још тада, а можда и дуго пре тога, била само кринка иза које
су се скривали ови исти интереси и тајанствени моћници који данас нешто
нескривеније владају светом, данас се већ и на сам помен идеологије гледа тако
некако презриво, како би можда онај Ничеов надчовек могао да посматра шимпанзу
коме су у руке дали виолину.
Јавни простор
је скоро стерилно очишћен од питања смисла, живота и смрти (нарочито смрти) и
вечности. Јавни простор пуне и препуњавају младалачким насмејаним ликовима са
преланулим теном и „америчким осмехом“. Холивудске звезде и светски политичари
подједнако се подвргавају интервенцијама и третманима како би остали што дуже,
а пожељно вечно млади, јер жуде да у шездесет петој изгледају као да им је
двадесет и седам година, па макар та шарена окреченост подразумевала јаловост у
сваком другом смислу осим визуелно – манекенског. И са њима се као са пожељним
моделима понашања и живота уопште идентификују генерације и генерације
девојчица и дечака који су унапред осуђени да раде у условима прекаријата и
сталнопристуне немилосрдне неизвесности, док богати необјашњиво постају још
сулудо богатији, а вештачка интелигенција ради само фине послове. Ти дечаци и
девојчице не желе и шта више не пружа им се прилика да се суоче са чињеницом да нужно неће сви они „успети“ и да
су приче о томе да треба имати свој сан и следити га, управо то – празне приче.
Сиротињи је уместо третмана довољно обезбедити мајсторе за тетовирање.
Свет око нас се љуља, понегде већ и
гори, а негде се право и руши. А ми као да пред тиме затварамо очи.
Као хришћани
не смемо ни пре чиме да затварамо очи, јер смо ми пред Богом одговорни за овај
свет. И то је свет двоструко наша одговорност. Најпре смо одговорни за стање у
коме се свет нашао, јер смо како је Достојевски сматрао „сви криви за све“, па
смо својим (не)чињењем допринели да се сви скупа нађемо у овом лонцу. А потом,
нас хришћане Бог шаље у свет да га преображавамо, да га призовемо у Цркву, у
заједницу са Христом. Ми се за тај свет молимо на свакој служби. Молимо се „за
мир свега света“. Молимо се „за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова
земаљских и времена мирна“. Молимо се за „мир свету“. И то нису само празне
речи, које ми механички понављамо само зато што су изнете у чиновима као прозбе
у јектенијама. Не, то треба и то мора да буде наш живот, јер је то наша вера.
Ипак, сувише
често смо болно непривезани за свој живот, па уместо да изгарамо у љубави, док
се свет око нас руши ми се расправљамо око тога да ли ће се двери затварати,
или ће остати отворене и самозатворени у тај мучни бесплодни лавиринт полемике
ради саме полемике, остајемо вечно удаљени од онога што је наше право,
суштинско, богопостављено назначење – да удахњујемо душу свету, да будемо со
земљи. Сасвим незаинтересовани за свет који се руши и при том пати у огњу који
га полако сажиже, браћа која у свему и свакоме (а понајпре у ближњем) виде увек
и само зло и опасност себи приписују титуле бранитеља чистоте вере, па ето
рецимо то питање двери проглашавају врхунцем или и једином суштином и
показатељем чистоте вере. И бљују срамне и хулне осуде, потпуно удаљени од
реалности, потпуно незаинтересовани за патњу, за бој, за избављење, за спасење,
за утеху, за братство, за Христа. Као, доста је Христу што је двери, шта Он хоће –
још и да буде тамо где деца страдају од рата, од глади, од оскудице, од
хладноће, од болести, од жеге, тамо где су стари заборављени и остављени... Још фали само да кажемо: Шта
хоће Тај Христос?
Па, Христос хоће љубав; милости хоће, а
не жртвоприношења животињских инстиката превеликих „ја и само ја“ који су
толико забраздили у бесплодна празнословља, да им ни на памет не пада чак ни на
трен питање: „А шта ако можда ја нисам у праву?“ То, пак, питање човека, који за
Богом трага ходећи кроз овај живот у покушају да колико до њега стоји од
Вавилона трудом својим уз Божију помоћ твори свет Божији, никада не напушта. А
не напушта га, јер се такав боготражитељ не поузда у човека, па ни у себе
самог, него само и увек и једино у Бога. Ипак, кад се подигну таласи и буре
навале и кад логика људског погледа не види излаза из ватре и воде, догоди се
да тај боготражитељ, тај човек слаб и грешан и позавиди онима који тако
самоуверено сматрају да се истина може поседовати, али сами нису на фронту,
него су у својим личним дубоким позадинама, безбедни од сумњи и ожиљака, сигурни да знају све.
А око нас, који смо призвани Крштењем у
Име Господње да се трудимо и да баш са света скидамо лажни лик Вавилона, те да
му вратимо богомукрашену красоту, има толико помрачених и мрачних душа.
Док ми живимо
своје животе у релативном миру, неко отвара ватру на децу, жене и старце
окупљене у реду за воду и храну. Колико ли је помрачена душа људске особе која
повлачи обарач и коси гладне, жедне и ненаоружане људе? Колико ли је помрачена
душа човека који само свој сопствени род сматра људима, а све остале сматра
нижим бићима и не баш сасвим људима? Он не помишља да је двомиленијумско
расејање од немила до недрага измешало крв његових предака, ма како да су
херметички затворени били, са другим народима. Не, он зна да је он изабран и да
ако неко његовом роду прети, а нарочито ако прети истребљењем, онда је право да
нестане читава планета, јер ионако ако његовог рода нестане, на Земљи свакако
више неће бити људи. За остале и није гре'ота. Он не разуме да истрајава у
гадном и погрешном тумачењу појма месијанизма и он, чије су претке истребљивали
нацисти, сада се држи управо нацистичког учења у погледу расе и нације. А у
наручју Авраамовом ипак је убоги Лазар Дамаштанин, верни слуга, а не богати
наследници домаћинови.
Док ми живимо
своје животе у свети који програмирано гуши духовност, неко проповеда да је
онај ко убија, силује (макар и децу) и чини сваки могући и замисливи грех, али клања свих пет намаза, исправнији од онога који не чини никакво зло, али се и
не моли. Брате човече! Ако се не молиш, својој сопственој души зло чиниш. Али
ако твориш зло, науђујеш и својој сопственој души, али и другој деци Божијој!
Осим ако, подобно ономе што пуца на гладне и жедне, друге не сматраш баш људима,
па тако ни равноправном децом Јединога Творца. Зар не разумеш да невидљиви а
свудаприсутни Бог гледа и цени оно невидљиво, унутрашње, а не оно спољашње? Јер
Господ је свима опраштао: и блудницама, и разбојницима... свим грешницима. Само
није фарисејима, лицемерима, а то би се данашњим речником могло назвати –
фолирантима. А зашто Господ њима није опраштао? Зато што они нису ни тражили
опроштај, нити су приносили покајање. Они су били убеђени да не треба код себе
ништа да мењају, да су исправни и на исправном путу, да нема потребе да
узрастају и да напредују, јер су већ на висини. Поуздали су се у своју чистоћу,
која је уствари била провидно привидна, дакле поуздали се не у Бога, већ у
људско. И не само да нису сматрали да себе треба да мењају, него су хтели друге
да мењају, да друге уподобе својој вољи. Како је Лао Це написао: Такви ће зацело
пропасти - јер нема друге могућности.
Како мора да је страшно живети живот у
пустињи самопоуздања! Такав ће доћи у црквену палионицу и ту палити свеће
наопако! Дакле, прво ће веровати да припаљивање свеће наопачке уопште има неку
моћ, па ће онда посегнути за тим да ту тороксе моћ упери против другог човека и
на крају крајева све то у црквеној палионици, без и трунке свести о томе да је
Црква лечилиште духовно, место утехе коју дарује покајање... Али за ту свест
потребно је претходно имати сазнање личне грешности, имати свест о личној промени, потребно је имати сумњу у сопствену
исправност.
Како мора да
је страшно живети у пустињи самодовољности! И та нека наша браћа, све у име
борбе за веру, а заправо у име свога сопственог превеликог ега (јер борба за
веру увек је борба са самим собом, са сопственим слабостима и страстима, а кад
је борба са другим, онда је то борба коју погони его) пљују и хуле на људе чију
висину никада неће успети да досегну, нити чију ће светлост моћи да виде.
Недавно сам видео да опадају Антонија Блума и олајавају Атанасија Јевтића. Али,
не хуле они на Антонијеву висину, јер се није Антоније сам од себе ни сам по
себи уздигао. Не пљују они Атанасијеву светлост, јер није Атанасије сам по себи
и сам од себе просијао. Не, та јадна и помрачена браћа, устрашена у тамницама маловерја,
ти који јалов посао раде не излазећи из самица, они хуле на Бога који прославља
своје слуге, Који нам и шаље своје слуге да нас управи, да нас утеши, да нас
укрепи. Какав адски понор ти људи опостојавају, па још све у име вере!
А живот је живот, само онда када је са
Богом; само онда када смо у сваком часу и сваком трену привезани за веру у
Њега, само онда када се у свему и за све поуздамо само у Њега, само онда када
се увек и стално Њему радујемо и Њега ишчекујемо. А Он нам се даје као лек за живот
вечни, јер је нас, овако слабе и грешне, откупио скупо нас плативши – Крвљу са
Крста.
Па шта
можемо? Можемо да се молимо; непрестано да се молимо, дан и ноћ, удах и издах,
корак и трептај. Можемо да се поуздамо у Бога и да чинимо што до нас стоји, да
оно што нам је дао обрадимо и да тамо где нас је поставио сведочимо. Али такође
да трпимо. Јер Он нас ставља на оно место и међу оне људе, који су добри за
наше спасење. Морамо да трпимо, да нас проведе кроз ватру и воду како би нас
извео на место равно. Не трпимо ли, онда не поштујемо Његову вољу. Трпети значи
да разградимо старог себе, природног себе, како би Господ изградио себе у нама.
Као кад се руши страћара, како би се изградила нова, лепа, чврста кућа. Нисмо
сви једнако велике куће. Онај ко је већа и чвршћа кућа мора да претрпи јаче и
дуоготрајније рушење. Али у свему стоји трпљење и поуздање у Бога. Као у животу
уопште, и у трпљењу, сигурно, постоје црвене линије, као што и ревност може
бити не по разуму. Али и кад нам Господ открије да нешто треба променити, опет
мењајмо себе – ми променимо место, а никада не терајмо другога да промени своје
место због нас.
Молитва је
немерљива утеха, али и велика школа, искуство у коме се отварају невидљиве
ствари и којим се познају ствари које је речима тешко, ако не и сасвим немогуће
изразити.
Нема коментара:
Постави коментар