СУНЦЕ КУПАНО
АКВАРЕЛОМ
- радиодрама -
Лица:
Писац – отишао од куће и оставио омиљену
оловку
Просјак – отишао од света и пронашао омиљени
контејнер, једино му је мучно уторком
Илинка – трафика девојка, поји Просјака врућом
кафом
Полицајац – као и сваки полицајац, нељубазан
Заслужни грађанин – оригинал непрскани,
старији човек
Младић – обичан, нервозан што мора да ринта за
сићу
Тетка – младог, трагично настрадалог сликара;
климактерична, лажно уцвељена
Девојчице – „гранд“ домаћице у најави, враћају
се са журке
Звучна атмосфера дочарава град који се буди у хладно зимско
јутро: саобраћај на некој већој улици, понеки аутобус, али нема пролазника,
корака, не чују се птице. У даљини се чује завијање сирене на полицијским
колима.
Уопште, како комад протиче, звучна слика се постепено мења:
почев од глувог, леденог јутра улица на којој се радња одвија се све више
открављује.
У првом звучном плану је чепркање по стварима: шушка
пластика, папир, чује се понеки ударац о металну плочу. То Просјак тражи нешто
по контејнеру. За тренутак то чепркање застане.
Просјак: Шта ти радиш
овде?
Писац: Па, ето,
велим... био си ме позвао својој кући, па ја навратио...
Просјак: И то значи да
си завршио са својим животом од пре?
Писац: И он је
завршио самном... А реци ми куда ћемо даље?
Просјак: Ми?
Писац: Па, ти
си ме привео овоме сазнању... ја јесам био горд, али умем да видим кад је неко
паметнији од мене. Ти се питаш.
Просјак: Ех... сад, кад
тако поставиш ствари, делује логично, али то ти је све лаж: овде, у овом свету,
на начин на који ја живим, нема ти логике.
Писац: Значи,
не знаш где би требало даље да идемо?
Просјак: Не. Не још
увек. И нико не може рећи да ли ћу ја или ти први дознати.
Писац: Добро...
звучи разумно, мада мислим да смо полудели и ти и ја... Сада треба да
прекратимо вријеме.
Просјак: Време тече – па
тече, убрзавали га ми или не. Сутра ће свакако осванути.
Писац: Знам...
Хоћеш ли ми сада рећи како ти је име?
Просјак: Зашто бих ти то
рекао? Човече, ниси ми знао име и кренуо си да живиш овако како ја живим,
оставио си све: каријеру, углед, новац, жену, комодитет! Па, што ће ти сада,
кад си већ побегао, моје име? Што сад можеш из њега сазнати? Што ти оно сада
може допринети?
Писац: Не,
нисам мислио због тога, него, велим, ти знаш моје име. Желeо сам само да будемо
равноправни.
Просјак: Равноправност
ћемо вежбати кад у овом контејнеру нађемо само једно, па и то мало парче хлеба.
А што се твог имена тиче, лакше би ти било ако би га заборавио. Име је понекад
претежак терет.
Писац: Па, ко
ћу бити без имена?
Просјак: Личност.
Личност, наравно, има име, али ти то твоје сада не треба... Није само име оно
што раздваја личност од личине, нажалост.
Писац: А,
добро, дај реци ми нешто, упути ме унеколико...
Просјак: Ето, седимо
овде, чекамо да дође Илинка да отвори трафику... можда одемо у парк поред
реке... Пре, ја бих одлазио код тебе, заговарао Магду, засмејавао је...
овако...
Писац: Ако ми
је због нечег жао, онда је то што се вас двоје од тада више не виђате.
Просјак: Па нисмо се ми
ни пре виђали. То сам ја њу тако заговарао кад ти навратим. Она би ме мршкала,
говорила ми ово и оно. Била је помало смешна, тако... тако ревносна. Добра је
она.
Писац: Добра
је.
Пауза.
Атмосфера је иста – јутарње глува.
Просјак: Знаш да се сви
питају где си?
Писац: Знам.
Просјак: Видео сам јуче
у новинама, кад је Илинка отворила, да су те тако лепо уоквирили, мислим твоју
слику су уоквирили; па ретроспектива твојега рада, шта критичари мисле о
теби... Скоро као да си... знаш...
Писац: Волели
би они то, знам. Знаш и ти.
Просјак: Добро,
ваљало би им, то је јасно.
Пауза.
Појављују се кораци на улици. Неко од пролазника кашље.
Писац: Мислио
сам... можда да почнем нову књигу...
Просјак: Књигу?
Писац: Да,
нову, потпуно другачију. Другачију од свих осталих.
Просјак: Дошао си да
живиш самном овде, између два контејнера, и желиш да пишеш књигу?
Писац: И Хенри
Милер је тако живео.
Просјак: Ма, ти немаш
никога ко би те једном недељно хранио, као што је имао Милер.
Пауза.
Пролазници сада већ и разговарају, али тај разговор је нама неразумљив. Чује се
и звоњава неког мобилног телефона.
Просјак: И о чему би
писао? Много је година прошло од Милера. И мислим да је он исцрпео живописност
клошарења.
Писац (смеје се): Мислиш?
Просјак: И мислим да је
Париз, Авр... Француска много интересантније место за клошаре него ова два наша
контејнера иза Илинкине трафике.
Просјак: Не, видиш,
мислио сам да пишем о себи сада, о правом, дубоком, новом – или старом? – мени.
Просјак: О себи? А како?
Са фуснотама? Са грчким и латинским изразима?
Писац: Не...
мислим – заиста о мени! О ономе што јесам, о светлости и силама енегрије између
атома мога тела, о побуни мене против мене самог, о жељи да рукама своје
слободе уздигнем своју личност изнад своје утопљености у...
Просјак: Као што
је био један Милер, тако је свету сасвим довољан и један Вилхем Рајх. Можда је
и он био превише.
Писац: Али, ја
не говорим о малим и већим људима и размазаној граници међу њима... Не желим да
дижем глас против људи, човечанства... хоћу да пљујем на себе, на тог што су му
уоквирили слику, тог што се сликао за новине.
Просјак: То можеш и у
тишини, за то ти нису потребне књиге.
Писац: Вероватно
си у праву... да ли је могуће да је то још увек неки стари, ослепели „ја“ у
мени, да се још увек рита?
Просјак: Све је могуће.
Могуће је да ноћас дође до неке техничке катастрофе која ће цели свет отерати
пред врата ништавила... све је могуће.
Писац (смеје се): А могли би да покушамо да имитирамо Рајха, да
направимо антене за оргон од контејнера.
Просјак: Мислим да не
бисмо имали муштерије, а и Илинкине би отерали...
Писац: Кад
кажеш да она долази?
Просјак: Требало је већ
да стигне: обично дође кад баш почнем да се кочим од хладноће. Скува ми кафу,
загрејем се... понекад ми дозволи, ако је зора јако ледена, да уђем код ње у
трафику. И чувао сам јој трафику ноћу: она остави грејалицу, ја легнем на под и
спавам...
Писац: Зашто
никада ниси дошао код мене да преспаваш, да се наједеш?
Просјак: Зато јер када
сам некада давно презрео етику, можда и морал, ја сам развио један свој
пропис... компилацију, уствари, древних осећаја утканих негде у почетке
човечанства... то, што се некако пробудило у мени, а што је некако још увек
успавано у многим другим људима, није ми дало да тако нешто предложим ни себи.
Писац: Не
разумем.
Просјак: А ја не знам
како да ти објасним. Но, имамо пуно времена да то схватиш... Контејнере односе
уторком.
Писац: Шта?
Просјак: Контејнере
односе уторком. Тад треба да се другде снађемо за ручак.
Дужа пауза. Пролазници су се опет проредили. Почиње да
дува ветар, онај лагани, ледени.
Писац: „Чекајући
Годоа“...
Просјак: Шта?
Писац: Ништа;
кажем, личимо на оне несрећнике из Бекетовог комада „Чекајући Годоа“.
Просјак: Не личимо. Ми
смо живи, а они су слика једног покушаја. Они не живе, ти и ја живимо.
Писац: Да ли
живимо? Да ли заиста живимо, пријатељу?
Просјак: 'Еј, ако ти до
сада нисам рекао, ево да ти кажем: не бацај те твоје глупе питалице испред мог
контејнера! Таква питања приличе удобној собици из које си побегао и финој,
згодној фотељи у којој би заспао с неком прашњавом књигом у рукама. Овде такве
измишљотине не пролазе.
Писац: Добро. А
шта овде пролази?
Просјак: Оригинал. Ти
сам. Да се очистиш у ђубрету, и ја с тобом и сви... да кад се једном
пробудимо...
Писац: Да?
Просјак: Ма, пусти, и ја
претерујем, па не знам за доста... оригинал: живи живот, и то је све. Буди мало
насамо са собом, осећај уживање при сваком задирућем залогају сувог, претврдог
хлеба ког је неко имао образ да баци. Или, ако нећеш тако, ти затвори очи,
изађи из сваке норме, закорачи у непознато.
Писац: Ау!
Просјак: Шта је сад?
Писац: Па, и ти
умеш да филозофираш...
Просјак: Питао си ме и
одговорио сам ти. А сад, мисли позитивно да се Илинка већ једном појави...
Писац: Шта
мислиш, шта се догађа тамо одакле сам отишао?
Просјак: Хоћеш уопштено,
или да идем до болних детаља?
Писац: Пријатељу,
не познајем те таквог...
Просјак: Извини,
постајем опоро горак због ове хладноће... Па, шта се догађа: у излозима свих
књижара у Нишу, у Београду, у Крушевцу, Новом Саду, стоје твоје књиге, јер ти
си сада хит. Познаваоци одмахују главама и цокћу, што због сумњичавости, што
због тога што немају пара да купе оно што желе, а на килограме купују разни
чудаци и фенсери и сератори који неће разумети ни слова. Књижари извлаче све
залихе књига са твојим потписом... У седмичним додацима из културе у дневним
новинама излазе прикази твог рада и живота са потписима неких препаметних
критичара, у неком недељнику излази фељтон о теби који је механички и занатски
писао неки оматорели новинар коме није стало ни до његовог сопственог текста, а
још му је мање стало до тебе...
Писац: Уф, уф!
Ти баш...
Просјак: И пази, нећу
залазити у детаље.
Пауза. Писац кашљуцне. Није
навикао на овакву студен тако рано изјутра. Он започиње нову тему разговора да
одагна хладноћу, покушава да се загреје сећањем.
Писац: А знаш,
ипак има по нека ствар због које жалим...
Просјак: За чиме жалиш?
Писац: Имао сам
много хемијских оловака, али једна је остала тамо, у фијоци радног стола...
волео бих да сам је понео са собом. Знаш, кад се оловка истроши, просто је
бациш и не приметиш кад си узео нову из паковања...
Просјак: А шта је
специјално у вези са том заточеном оловком?
Писац: Ех, то
је једна од оних старих, са измењивим минама и телом од метала... Давно, још
кад сам био дечак, поклонио ми је ту оловку мој стриц. Причао сам ти о њему,
мислим: он је такође био писац. Није дочекао, сиромах, да му иједан текст буде
објављен. Тек када је склопио очи, неко
се сетио да штампа његова дела у пет књига. Увек га се сетим када пишем том
хемијском оловком, као да тада пишем оном његовом бездном енергијом. И када
објавим нешто написано баш том оловком, као да му се одужујем због неправде...
Није доживео да прелиста ниједну своју књигу.
Просјак: Успомена...
Писац: Више и
од успомене, као завештање, као аманет. Мало се и стидим што сам је оставио.
Просјак: Видећеш да је
цели свет завештање и успомена, и у њему ћеш препознати свога стрица и све које
си волео и волиш, у несагледивом погледу и громогласној тишини.
Писац: О чему
говориш, пријатељу?
Просјак: Још је рано да
ти говорим о томе, још увек си огорчен и бегунац. Опрости, али биће времена за
то.
Писац: Чујеш
шкрипање корака? Неко нам долази!
Просјак: Биће да је то
Илинка. Коначно...
Долази Илинка.
Илинка: Шта је,
Хераклите? Зима, а?
Илинка почиње да откључава трафику. Чује се један,
други па трећи катанац, једна реза, друга реза... За то време разговор тече.
Ипак, она застане са послом када је Писац изнервира назвавши је госпођом.
Просјак: Укочисмо се, а
тебе нема, па нема.
Илинка: Ју! А који ти
је овај ухрањени?
Просјак: А, он...
Пријатељ, Ико...
Писац: Више као
колега...
Илинка: Какав си му ти
колега? Види на шта личиш! Немаш ништа
кинеско на себи. 'Еј, Платоне, не зезај ме. Говори ко ти је овај, одаје га
одело да није из твоје банде. Није ваљда полицајац, а?
Просјак: Није, Ико,
није.
Илинка: Црни Сократе,
шта си направио?
Писац: Нисам
ја, госпођо, полицајац.
Илинка: Слушај ти,
румени, прво и прво ја нисам никаква госпођа, ја сам госпођица. Госпођица,
разумеш!
Писац: Извините,
нисам знао...
Илинка: Ниси знао. Па,
што, јел' ако неко ради у трафици одма' мора да има мужа пијаницу и троје деце,
а? Имам и ја неке квалификације, знаш!
Писац: Мени је
стварно...
Просјак: Ико, наш је
човек...
Илинка: Нисам ја крива
што с правно – биротехничком школом могу само у киоск!
Просјак: Није знао
човек, Ико.
Илинка: Није знао... И
ти си ми нека фела, Хераклите. Боли тебе уво. Док Илинка троши младе године у
овој конзерви, ти – штрапац по граду. Ех, ви-и...
Илинка за тренутак оклева да ли да скува кафу коју
Просјак редовно добија. Потом се чује отварање врата трафике.
Илинка: 'Ајде, ула'сте.
Немам појма како ћемо сви да спакујемо унутра... Е мој Сократе, Сократе...
Музички прелаз. После тога Просјак и Писац су поново
на улици.
Писац: Реци ми
зашто си напустио тај твој стари живот?
Просјак: Дошао сам до чудне,
чак апсурдне ситуације: видео сам град изнутра, само његово наличје. И та
песпектива је толико преовладала да је мучнина постала неиздржива. Нисам више
могао...
Писац: Какво
наличје?
Просјак: Ходајући
улицама ја не видим шетаче, ја видим конобаре који служе, не видим лепе излоге,
већ видим некога ко те излоге аранжира за новац и то му одузима време... време
живота.
Писац: Па то је
диогеновска филозофија.
Просјак: Није, није...
Гледајући у сами плочник ја видим да неко бдије ноћу да би зарадио за хлеб рибајући
тај плочник што шетачи пљују по њему; даље, видим некога ко цели живот проводи
у постављању нових плоча у плочнику, ко се никада не шета, већ ради и тим радом
је свезан, док неки други уживају... Разумеш, за тог радника градска тврђава
није шеталиште, него радно место на коме је обавезан да буде.
Писац: Ма, то
је Диоген. Па, не могу сви да живе у бурету!
Просјак: Није ствар у
бурету. Уопште узев, ја видим само бесмислену људску муку, несвесну и безглаву
окованост у таштину. Сама самоћа. Несрећа.
Писац: И то те
је одагнало из света?
Просјак: Па, да. Почело
је да ме пече питање куда то све иде, чему самодовољност и самоћа, а у исто
време окованост...
Писац: Ками...
Просјак: Шта Ками?
Писац: Камијев „Странац“.
Само он је због тог осећаја убио Арапина.
Просјак: Шалиш се,
пријатељу. Нема у том никакве утехе.
Писац: У чему?
Просјак: У уметности.
Писац: Зашто то
кажеш?
Просјак: Зато што ти
уметност сама не може да створи заједницу. У неку руку, може донети утеху и
разговор у самоћи, али то није лек, то је залечење. Уметност треба да покаже,
да упути, да упозори...
Писац: Мислиш,
педагошки да делује?
Просјак: Да. Ето, тај „Странац“,
требало је да људима покаже како их друштво усисава, меље и сакати; да људи
остају сами и да се то неће променити куповином шарених играчака... И шта се
догодило? Свет је оберучке прихватио тај живот самоће, а сви хвале Камијев
роман и изучавају га. Да ли су га разумели?
Писац: Пријатељу,
не можеш срушити свет.
Просјак: Знам. Зато сам
и отишао из света. Овако, у позадини, мучнина је мања. Просто, ако не могу
нешто да поправим, нећу да учествујем у општем лудилу и присиљавању.
Писац: Па, не
знам...
Просјак: Погледај како
људи купују, како зарађују, како троше, како опет зарађују, како купују све и
свашта непотребно... како неки други у исто време немају шта да једу...
Писац: Као нас
двојица сада.
Просјак: Не, ово је наш
избор. Ми смо ово сами тражили. Него, видиш шта све људи бацају: хлеб, храну,
одећу кад изађе из моде... Видиш како се глупо троши вода на прање аутомобила,
само да би били лепи и...
Писац: Може ли
се ту нешто учинити?
Просјак: Сам си јутрос
поменуо Бекета: „nothing to be done”.
Однекуд, из неког киоска са брзом храном можда, допире
звук неког радија са звучника лошег квалитета. Надаље, тај звук ће се у
позадини стално чути.
Град се буди, кораци су већ
скоро стални, а чује се и понеки разговор покаткад. Саобраћај је такође већ
врло фреквентан.
Писац: А чиме си се
бавио пре? Мислим, док ниси...
Просјак: А чиме човек
може да се бави у овој земљи? Овим и оним, помало од свега.
Писац: Мислим, јеси ли
радио негде?
Просјак се насмеје.
Просјак: То би, као,
требало да буде део мојих генералија. Као у „Балканском шпијуну“ кад на почетку
филма Милан Штрљић преко телефона пита (опонаша): „Кад сте то приметили?
Где радите? Где он ради?“ Шта то уопште значи? Као да се може наћи нормалан
посао.
Писац: Ниси радио?
Просјак: Не кажем да
нисам. Уствари, вероватно имам дужи радни стаж од тебе.
Писац: И? Чиме си се
бавио?
Просјак: Радио сам
најразличитије послове. Никада нисам био морнар, додуше. Не подносим таласе и
бојим се дубоке воде. Био сам и ја везан за радно место.
Писац: А зашто те
Илинка зове онако, именима античких филозофа?
Просјак: Зато што сам
јој једном говорио како је Сократ рекао оном жутокљунцу „младићу, говори да бих
те видео“, али њој су сви ти филозофи једнаки, па ме зове именом које јој у том
тренутку падне на памет.
Писац: Па и не бави се
свако тим стварима.
Просјак: То ми је био
можда најбољи посао.
Писац: Које?
Просјак: Давао сам
једном филозофу часове шпанског, а он је мене заузврат подучавао филозофију.
Писац: Ваљда ти се
исплатило?
Просјак: Не знам...
Ваљда јесте.
Писац: Говориш
латински, познајеш све и свашта... Па, коју си школу...
Просјак: Школа нема
везе. Човек расте, или да кажем узраста. Како се дете претвара телесно у
одраслу особу, тако и ми, ограничени данашњим светом, морамо да одрастамо.
Писац: Мислиш
интелектуално?
Просјак: Неко каже
интелектуално, неко каже духовно... како год желиш.
Писац: И јесам ли и ја
на том путу?
Просјак: Пријатељу, све
што си ти написао су „Записи из мртвог
дома“, мада то ниси ни знао. Треба ти још пуно до „Браће Карамазова“.
Писац: Како то мислиш?
Просјак: Далеко си и од
бабе која је убијена...
Писац: Ма какве бабе?
Просјак: Раскољникове
бабе. Оне, управо, коју је Раскољников убио.
Писац: Па ко је
Раскољников? Мислим, ко је сада Раскољников?
Просјак: Свет и свако
појединачно.
Писац: Или је још увек
много хладно или са мојим мозгом нешто није у реду... ја те не разумем.
Просјак: Шта сам ти
говорио раније о безглавој муци у свету? То је самоубиство... скоро ритуално
самоубиство у име коришћења ресурса на које само привидно појединац полаже
право.
Писац: Свет...
Просјак: Да, свет. Само
је та баба добро скривена. Рат за земљу, рат за нафту, рат за жито... Онај ко
ресурсе стварно користи не види мртву бабу. Онај који бабу убија то у данашње
време ради на даљину, притиском на дугме. Чак и ако је види, он личо не ужива
ресурсе које од бабе краде, па му је савест умирена. Перфидно богаљи свет...
Писац: Знам, али ја
никада нисам...
Просјак: Ниси видео
мртву бабу. Зато си овде, јер те нешто нагнало ван, натерало те да изађеш, да
спасиш главу. Наслутио си, чак и окусио бар мало. Овде си да би био баба. То је
семе које си посадио.
Долази
Полицајац.
Полицајац: Добар дан.
Просјак: Добро јутро.
Полицајац: Шта радите
овде?
Просјак: Чекамо.
Полицајац: Шта чекате?
Просјак: Пријатеља.
Чекамо једног пријатеља.
Полицајац: Личне карте.
Пауза
док прегледа документа.
Полицајац: Ког пријатеља?
Просјак: Годоа.
Полицајац: Кога?
Просјак: Годоа.
Полицајац: Аха... А чиме
се бавите ви, господо?
Писац: Ја сам писац.
Мислим, био сам писац.
Просјак: Ја сам био
свашта. Сад сам између послова.
Полицајац: А јел' можете
ви да чекате тог Годоа на неком другом месту?
Просјак: Па, ми ником
не...
Полицајац: Јел' имаш ти
неке опијате у тој кеси? Боље кажи, да не претурам ја.
Просјак: Немам ништа?
Кратка
пауза, Полицајац напрегнуто размишља како да им одбруси.
Полицајац: 'Ајде, марш
одавде!
Писац: Али...
Просјак: Чуо си друга,
идемо полако.
Музички
прелаз
Писац: Чекамо неки
аутобус, или... ?
Просјак: Стајалишта
имају клупе и настрешнице. Седи.
Писац: А што не одемо
на железничку станицу?
Просјак: Зато што и тамо
има полицајаца који не знају да Годо никада неће доћи.
Писац: И ти овако
сваки дан?
Просјак: А шта си ти
мислио, пријатељу? Да се ја мало играм, па после нећу више?
Писац: Не, само питам.
Просјак: Па... имам ја
један кућерак на периферији, али ретко идем тамо. Баш кад је много хладно, а уз
то не могу да нађем ни једно друго склониште.
Писац: Како ти то... а
жене?
Просјак: Да, волим жене,
ако ме то питаш.
Писац: Ма, не, знам
то. Него, да ли је постојала нека жена?
Просјак: Мислиш да сам
због тога ту где сам? Не, не. Само и то је исто као и све друго. Лепо каже
Лемуило да је жена ређа него бисер. Па,
било је. Али, све су одлазиле, ниједна се није задржала. И онда, сећаш се „Урнебесне
трагедије“, почео сам да се осећам као Василије, кад са дубоком тугом схвата да се његов мали унук више никада неће
вратити. То ми није требало, то осећање губитка, чупања нечег из груди.
Писац: Да, знам...
видиш шта се мени десило.
Просјак: Ето, то ти је
то.
Наилази аутобус, стаје, отварају се врата.
Просјак: Видим да ти
јутарња студен ствара нестрпљивост. 'Ајде да уђемо у овај аутобус.
Врата
се затварају, чује се звук мотора.
Заслужни: Полако, полако!
Што се гурате?
Писац: опростите, није
намерно. Аутобус је нагло кренуо.
Заслужни: Нагло кренуо...
Па, што се не држиш? Што се возиш аутобусом кад не знаш како се то ради?
Просјак: Господине, мој
пријатељ је већ замолио за извињење, нема разлога да дижемо тензију овако рано.
Заслужни: Извињење! 'Еј,
долазите са свих страна у овај град, па мислите да можете како ви хоћете.
Младић: Добро, бре,
пријатељу, није човек намерно. Шта вичеш толико, аман?
Заслужни: Молим Вас, с
Вама немам ништа.
Писац: Мени је стварно
жао...
Заслужни: Жао ти је! А
мени је жао што се данас шетају такви као што си ти! Е, бре, што ми није нека
шездесет шеста, шездесет осма, седамдесет четврта...
Писац: Ја стварно не
знам...
Заслужни: Не знаш ти,
дабоме да не знаш. Је л' знаш ти, бре
слинавко, кога си гурнуо?
Писац: Не, не знам.
Заслужни: Ја сам, бре,
заслужни грђанин ове земље!
Младић: А какав то
заслужни грађанин?
Заслужни: За све ово што
је ова земља постигла и што је данас!
Младић
(значајно): Је л'?
Заслужни: Да, да. Још се
ти ниси родио кад сам ја свој зној и крв уложио у ову земљу. Ја сам тај који је
створио.
Младић: А, ти си,
значи, тај? Е, па тебе ја тражим, заслужни грађанине, последњих десет година,
бре!
Заслужни: Ко си, бре, ти?
Јесам ја теби нешто рек'о?
Младић: Тебе, тебе ја
тражим, заслужни, да ми објасниш како ми је ова држава појела десет година
најлепше младости, као гладни скакавци плодну њиву. Десет година, бре! Као кад поређаш кугле на
сто, па белом све разбијеш! Тако ми је ова држава разбила десет година и однела
их у неповрат.
Заслужни: Слушајте,
младићу...
Просјак: Пријатељу, боље
да ја и ти сиђемо, ова вожња се неће скоро завршити.
Музички прелаз. Како атмосфера долази до изражаја,
закључујемо да су ова двојица поново на улици. Врло прометној улици.
Писац: Куда ћемо сада,
још је рано...
Просјак: Рано за шта?
Писац: Како то мислиш?
Просјак: Не, не; шта ти
мислиш, пријатељу? Мислиш ли да имамо неку обавезу? Или мислиш да ћемо отићи у
неки топли кафе?
Писац: Не, не мислим
то... Ипак, желим да знам куда ћемо и шта следеће?
Просјак: Па... Погледај
се, још увек изгледаш сасвим пристојно.
Почну да ходају.
Писац (да прекине
непријатни тишину): И шта кажеш, имаш кућу на периферији?
Просјак: Да. Само, рекох
ти да ретко одлазим онамо.
Писац: Па, да се мало
нашалим: ја сам имао кућу на периферији, а ти је још увек имаш.
Просјак: О, пријатељу!
Моје и твоје предграђе није било исто.
Писац: Добро... ту се
слажем...
Просјак: Чак и да си био
у истој ситуацији, а на моме месту, из куће са моје периферије никада ти не би
било потребно да побегнеш.
Писац: Али, није
могуће да бих тако био у истој ситуацији. Мене је управо та моја
периферија ексклузивног зеленила и егзотичних биљака била једна од ствари које
су збрку и начиниле... Мислим, пријатељу, да у твојој кућици не би могло бити
толико издаје.
Просјак: Па, сад...
Можда си и у праву. Можда си већ почео да учиш.
Писац: Рецимо да је
тако. Можда чак и ја то полагано увиђам. Оно, додуше, што ми још није јасно је
шта то треба да научим, и шта ћу с тим кад га научим.
Просјак: Не видиш себе
на улицама до краја живота?
Писац: Не знам...
Просјак: Сувише је
неудобно...
Писац: Не, пријатељу,
заиста није ствар удобности; али, ти си ме учио да постоје као неке степенице у
животу човека. Остати на улици заувек, и задовољити се тиме... то ми је стајање
на само једној пречки лествице, а слутим да их има још.
Просјак: Да, разумем те.
И мислим да си вероватно у праву, али ако то заиста осећаш и заиста желиш,
треба да водиш рачуна да не останеш сувише кратко на свакој степеници, па да ти
успињање на наредну не буде само напор, већи од оног који очекујеш, већ да
уопште не успеш да се успнеш, или – још горе – оклизнеш се.
Писац: Знам,
пријатељу. Доста сам научио од тебе.
Пауза. Ветар тихо дува.
Просјак: У суштини, мислим
да је основно питање које се рађа у нама – „чему
све?“ – треба да трудом и вољом преобратимо у питање „зашто све овако?“ То да
нас потакне да свет мењамо не споља, већ самим тим светом, његовом снагом,
конвенцијама, феноменима. Јер, ангажовањем света у другом правцу и у другу
сврху, добија се нови свет. Све је исто, разумеш, а ништа није исто. Али, још
нисам утврдио стратегију. Зa сада још увек
осветљавам...
Пауза. Ветар се појачава – то
је кошава.
Просјак: Ето, опет овај
ветар дува... чини ми се да се састоји од
ледених жилетића који ми просецају кожу и тамо где је најдебља, и одваја
ми кости од мишића хирушки прецизно. На све сам успео да се навикнем, али овај
ледени ветар ми пада једнако тешко, ако и када сам га први пут, у детињству,
осетио.
Писац: Има овде једна
галерија! Ево, време је кад су већ сигурно отворили. Можемо да одемо тамо и да
се мало згрејемо.
Просјак: Ма, ти уметници
увек ме узнемире... али, хладно ми је, па... ако не буде тамо сами аутор...
Писац: Чини ми се да
је покојни.
Просјак: ... или неки
фанатични обожавалац, или тетка, могли би фино да се угрејемо. Хајде, ти водиш.
Чује
се затварање врата: двојица су ушла у галерију. Нема више ветра, чује се
дискретна, тиха музика и тихи, тихи жамор неколико посетилаца који су дошли
раније и од двојице.
Писац (шапатом): Ово је неки млади сликар. Док
је био жив није био нарочито интересантан, знаш. Али, од када је погинуо у тој
саобраћајној несрећи, нашло се пар новинара који су сматрали да се на тај
догађај може да гледа као на аналогију са покојним песником Миљковићем. Уствари
се напио и закуцао у заштитну ограду неког моста.
Просјак (такође шапатом): И тако су га начинили
битним?
Писац: Да... уствари,
уопште није био талентован. Добро, јесте донекле, али није био ништа посебно.
То је чињеница... Види, све те слике представљају, као, светла велеграда, и као
исмева провинцијалце...
Просјак (мрзовољно): Да, али сада је он нешто
надреално.
Тетка (шмрцавим гласом старије жене): Добар
дан, господо... Извините, али морам да вам укажем да овде постоји кодекс о
одевању.
Писац: Какав кодекс?
Тетка: Па, не може се
овде ући тако... као Ваш пријатељ.
Писац: Али, мој
пријатељ је нормално обучен, нема ништа вулгарно на њему.
Тетка: Нема то везе са
вулгарношћу. Ово је изложба мог покојног сестрића и ми...
Просјак: И Ви мислите да
поседујете галерију, која је иначе власништво града?
Тетка: Молим Вас,
господине, какав је то тон?
Просјак: Какав, бре,
тон? De
mortius nihil nisi bene, матора, али погледај истини у очи, да твој сестрић није
погинуо, ове сликотине нико никада не би ни погледао.
Тетка (забезекнута, губи дах): Ох, ох, ох...
како, како Ви то...
Писац (смирујући ствар): Не, не, мој пријатељ
није тако мислио...
Просјак: Шта „нисам
мислио“? Мислио сам! Коме Ви продајете једно за друго? Знате ли Ви уопште шта
је уметност? Можете да вређате на сваки начин, мене то не дотиче, али не
проглашавајте све и сваште уметношћу...
Писац (покушава да изгура Просјака из галерије):
Добро, добро... идемо полако...
Тетка (још увек у шоку): Ох, ох...
безобразлук... мени се тако обраћати...
Просјак: Ма шта, какав
безобразлук? Шта је ово, каква је ово слика? „Модна ревија“! Сатима сте у стању
да говорите бесмислице и да смислите макар још један начин да време прође, а не
можете да га зауставите. У време кад је свака заједница угрожена, у време кад
људи вапију за искреном љубави, вама је све опуштено, и од једне модне ревије,
иначе врло невештво намалане, ви правите филозофију!
Тетка: Хитну... хитну
помоћ.
Просјак: Ма шта ми ту драмите и глуматате! Није Вама жао тог покојног несрећника...
Писац: Доста је,
човече идемо.
Тетка: Не! Не хитну,
полицију за тебе треба позвати, одрпанче!
Писац: Изађи више
напоље!
Опет
атмосфера улице.
Писац: Их,
пријатељу... Па зашто овако?
Просјак: Како? Шта сад
треба да због мало згревања згазим баш све на свету? Немој мислити да је понос
у питању, ја сам себе већ одавно погазио. Али, постоје неке ствари на којима је
друштво утемељено, које су му котве.
Писац: Ма, добро, али није
она матора кока крива за то.
Просјак: Како није
крива? Па, она прави читаву помпу, целу фарсу... Згубидани најобичнији причају о томе шта је уметност.
Ову
полемику прекидају две девојчице које се враћају са журке
Девојчица
1(кикоће се): Мицо, провали што су готивни
маторци!
Девојчица
2
(заплиће језиком): Аха... само ми је
овај намрштени мало... испран.
Писац (са искреном топлином у гласу):
Девојчице, пораниле сте у школу?
Девојчица
1:
Мицо, овај је урађен.
Девојчица
2:
Није, Мацо; знаш да су фосили на смирићима, то није гудра.
Просјак: Шта причају ове
две?
Писац: Па, не могу да
кажем да разумем... можда су неке ученице на размени, странкиње.
Просјак: Where do you come from?
Девојчица
2:
Мацо, 'ајмо да бришемо, видиш да су ови одлепили.
Девојчица
1:
Не знам, можда је нама лош чил јер каснимо са журице, али овај лик је у скроз
лошем трипу.
Писац: Јесте ли ви
одавде, децо?
Девојчица
1:
Бежи, бре, угроженко!
Девојчице
отрче.
Писац: И шта је ово
било?
Просјак: Ово? Ово су ти
нове тетке у најави, само нова врста, нова сорта. А не знаш која је уствари гора.
Писац: То је наше
друштво... нису деца крива.
Просјак: Него ко је
крив? Мислиш да тровачи мене нису нападали кад сам био у њиховим годинама? Још
како су то радили, вешто и прикривено. И шта онда? (виче) Ништа! (утиша се)
Опстао сам. Остао сам нормалан. А моји школски другари су студирали финансирани
из Маршаловог фонда за студенте који је плаћао и мој отац. Сада исти ти моји
другови доносе законе да студије буду скупље него просечна породична кућа. А ја
сам и сада нормалан. Ја сам опстао. И ти ми кажеш да нису деца крива.
Писац: Их, пријатељу,
па куд ти оде...
Просјак: Ја знам да си и
ти студирао на тај начин, али ја те не осуђујем.
Писац: А зашто мене
не?
Просјак: Зато што ти
ниси добио два стана, па један ниси вратио, него издавао. Зато што ниси дошао у
престоницу да би жалио за својим завичајем. Зато што...
Писац: Ипак мислим да деца
нису крива.
Просјак: Нису... кифла
је крива.
Писац: Некад си баш
горак...
Просјак: Зато што ја
немам проблем са памћењем. Ја видим ту доследност у људском понашању која многима
измиче. Ништа се није променило кад је Вођа умро, а људи променили боје
припадности. Исти људи на истим местима. Само су се титуле унеколико промениле.
Тако то траје деценијама. Неколико вођа је прошло и исти људи су их испраћали.
Писац: Где сам ја био
све то време?
Просјак: Замишљао свој
мали обојени свет. Или си можда желео да обојиш овај који имамо. Шта год да си
хтео, сада ће те оптужити за најбаналније побуде и најниже пориве.
Писац (уздахне): Најгоре је што ја не знам да
ли су у праву.
Просјак: Нису, наравно.
Те пориве има свако. Свако смртан, уствари. Мораш да повремено посечеш нокте.
Мораш да очистиш уши. Мораш да уринираш. Мораш онолико ствари. Није у реду
наглашавати то код других,. Зато и успевају они шоу-програми где се људи
приказују пред нама као гуштери у тераријуму. А некада су се смејали ауторима
кад начине уметничку инсталацију где човек седи у модерном кавезу, као
најновија зоолошка атракција.
Писац: Али, какве то
везе има са овом децом?
Просјак: Очеви су некад
били деца. Она које је један Вођа одгајио. Они ће родити своју децу, која ће у
суштини бити њихове копије. Тако ти се стварају династијске касте. Нови слој
људи. Неки псевдо суперљуди. И ја те људе, исте људе гледам откад знам за себе
и свет око мене. Ништа се нису променили: исти осмеси, исте фразе, исте лажи. И
само ја то видим.
Писац: То мора да је
јако непријатно...
Просјак: Причај ми о
томе... Зато сам ту где јесам. Овде сам најдаље од тог гротла. Овде имам
најмање додирних тачака са том машинеријом.
Писац: А ипак, мене си
извукао одатле.
Чује
се камион-смећара. Радници који довозе контејнере се смеју и неразумљиво
говоре. Изгледа као да се то догађа врло близу ове двојице.
Просјак (отпљуне): Ма... све је то лаж.
Писац: Шта је лаж?
Просјак: Па, уметност.
Писац: Већ смо говорили
о томе.
Просјак: Али ја нисам
рекао све оно што сам мислио.
Писац: Дакле?
Просјак: Немој се
љутити, али да сам хтео тиме да се бавим, био бих већи и бољи занатлија од свих
вас заједно.
Писац (насмеши се): Којих нас?
Просјак: Вас, неколико
најзначајнијих писаца, ако хоћеш и мислилаца. Вас, цвета нашег малог народа.
Писац: Не, не љутим
се. Али, ти се никада ниси бавио тиме? Или јеси?
Просјак: То је моје
проклетство! Не могу да се уклопим у облике.
Писац: Какве облике?
Просјак: Постоје четири
врсте уметника: 1) који су са
разрогаченим очима, 2) који су са
набраним обрвама, 3) који се смешкају
и 4) који ћуте. Е, ја нисам могао да
упаднем ни у једну категорију.
Писац (искрено се смеје): Хохохо, а у коју
групу ја спадам? Уствари, у коју сам спадао?
Просјак: Највише у
трећу, понекад у четврту. Трећа има подврсте, а ти си био моја омиљена
подврста.
Писац: А подврсте су?
Просјак: а) који се смешкају охоло, гордо и самозадовољно
и б) који се смешкају искрено и безазлено.
Писац: Дакле?
Просјак: Дакле шта?
Писац: Дакле, која сам
ја био подгрупа?
Просјак: Па, б),
наравно. Да је било другачије, ја и ти данас не би били овде.
Писац: Пријатељу,
понекад си заиста горак. Или огорчен...
Просјак: Мислиш?
Писац: Мислим да се
понекад превише предајеш размишљањима о правди и кривици. Знаш, злочин и казна.
Просјак: Само казна увек
измиче. Или злочинци измичу казни. Али, то је свет. Опет има слободе. Сам бирам
контејнер, рецимо. А то није мала ствар.
Писац (звучи
замишљено): Па, кад тако посматраш ствари... Заиста изгледа као да има негде
нека батерија која напаја тај и баш такав свет. Као да све потиче из једне
тачке и све некако носи њене обрисе и њен печат. Знаш, као што је у оно античко
време све на неки начин било у вези с Римом, или је све на неки начин било Рим.
Просјак: Само што ће
увек постојати неки Рим у који ће водити сви путеви. Сад, може он и да се не
зове Рим. А може и да се још увек зове.
Писац: Па има ли
уопште излаза из те решетке?
Просјак: Има. Наравно да
има. Ти си се упутио ка излазу. Промена, пријатељу. Промена циља, промена
фундамента, промена начина постојања. Кад је све исто, а ти си другачији. Онда,
полако, све постаје другачије и у свему видиш само оно ка чему си се упутио.
Писац: Ти си то
савладао?
Просјак: Нисам. Ја
падам. Али, ја и устајем, пријатељу. Устајем... Трудим се, колико ми је дато...
Писац: Хоћу и ја то да
покушам.
Просјак: Замолићемо,
дакле, Онога Који даје снагу за покушаје да нам помогне. Па ћемо видети како
ћемо даље...
Крај?
август 2005.
Напомена:
Ова радио драма је настала
као покушај да завршим Амнезију. Не верујем да сам успео. Уствари, прича ме је
толико одвукла од Амнезије, да више
не знам ни да ли су ова два текста било на који начин повезани.
