Најлепшим својим бојама осликало
је лето брегове, долине и клисуре Ресаве. Давало је најживље тонове управо када
је оно требало да, по утврђеној и неизмењивој природној законитости, своје
место уступи јесени, и преда јој земљу са свим њеним плодовима. Лето је зрело
са житом, са мирисним клиповима кукуруза, са виноградима...
Девојчице су се јуриле, а Велимир
је трчкарао за њима, док се најпосле није скупио испод једне широке крошње и
грицкао ланске орахе које је украo ко зна где. Велимир је био најмлађи, једино
мушко у кући, и био је – као двоструки љубимац – прилично својеглав и размажен.
Кад би биле ван куће, девојчице нису слушале Велимирове детињасте идеје, и он
би тако, још од раног пролежа до касне јесени, кад се деца јуре стазама и
путељцима Ресаве, најчешће проналазио неко ушушкано место и гледао своје сестре
како се играју.
Много
дана пре тога и много километара далеко од ресавских села један човек је са
мешавином зебње, среће и збуњености у својој души, паковао оритавеле остатке
своје униформе у похабани, просењени зелени руксак. Данима већ, од тренутка
када је забринуто лице старог Танера добило ону бакрено–сиву боју, па све док
се нису појавили Американци у својим зеленим униформама прекривеним жућкастом
прашином плодне швапске земље, овај ратни заробљеник био је у недоумици да ли
да заиста спакује оно ствари што му је преостало и врати се, или да остане код
Танерових. За разлику од несрећника, он је у баракама ограђеним жицом и
окруженим намргођеним чуварима а металним плочицама на грудима, провео тек
неколико месеци. Командант логора био је пријатељ старог Танера, а Танер је
тражио јаке људе, вичне пољским пословима. Тако је он заменио заробљеничку
бараку за Танерову шталу. И прилично се сродио са својим новим животом: са
тишином великог Танеровог имања, са кртом швапском земљом, са осталим
„камарадима“.
Ипак, сви они, ти Танерови раници
из логора, жудели су за ослобођењем, за крајем рата, и ишчекујући један другоме
говорили – а да се нису баш најбоље разумевали – о ономе од чега су били отргнути;
о неким другим пољима, неким другим крајевима. Било је ту највише
црвеноармејаца: Руса, Украјинаца, понеки Грузин – али њих су често и мењали.
Било је још неколико Француза, Румуна, два Грка, два Бугарина (који су ко зна
како, када и због чега заглавили у немачком логору) и један Шпанац, који је
скоро увек био нерасположен и ни са ким није причао.
Из редова краљевске југословенске
војске само је наш јунак био на Танеровом имању. У логорској бараци оставио је
неколико пдпфицира и двојицу официра: болешљивог и тужног капетана Словенца
коме се крај ближио и поручника родом од Крагујевца. Састав редова био је
шарен: Муслимани, Црногорци, један Хрват чак. Али њихове разлике нису на њих
утицале; оне су остале на капији логора, а они су желели једно и желели су
исто: ослобођење.
Колико је тих неколико месеци у
логору био са својим, толико је код Танера био окружен све самим странцима.
Највише је времена проводио са Русима, а погађало се да са њима у групи
најчешће и ради. Тако је од сваког научио понеку реч, колико да се разумеју:
„калимера“, „ендакси“, „мезон“, „каса“, „следване“, „гаварит па руском“...
Мада, и поред тога што су заробљеници Танера псовали и, као, мрзели га, живот
код њега био им је прилично једноставан, без трзавица, за робијашке појмове чак
удобан. Радили јесу, и радили су много и напорно, али радили су оно чиме су се
од малена бавили, и то им је била најсветлија тачка у целом рату. Тако су
осећали да нису баш толико времена и простора удаљени од својих домова. И нису
били затворени; били су, као, слободњаци. Хранили су их добро. Константин – Рус
(један Грк звао се такође Константин) једне вечери искрено је признао да код
Танера једе боље и више него што је у свом селу имао. И најчешће су причали о
ослобођењу...
Онда је једног дана Пламен Дишков,
Бугарин, рекао како нема где у Бугарску. Други Бугарин, Валентин Костов, гледао
га је резервисано. Пламен је причао како нико од његових није преживео рат, да
су Бугарску заузели Руси, комунисти. Румун Јон Кристинел такође је рекао да ће
остати у Немачкој. Нико од њих, међутим, није знао да Србин има можда најјачи
разлог да остане не само у Немачкој, него баш ту, код Танера.
Едмунд
Танер имао је сина, тридесетшестогодишњака који је без икаквог војног
образовања – само партијским ангажовањем дошао до чина капетана ес–ес јединица.
Налазио се час у Француској, час у Холаднији, час у Пољској. Према ономе што су
мештани у изломцима причали, изгледа да Руди – земљорадник прилично уживао у
улози официра што у рукама сада уместо волана трактора држи животе правих људи.
Видело се да је старац Танер патио за сином, и због тога што је у рату, али и
због тога – рекло би се – какав је рођен.
С друге стране, некако потпуно
насупрот тог „капетана“ Рудија кога још никада нису видели ни упознали (скоро
као да нису деца истих родитеља), на животној клацкалици седела је Михаела,
образована и отресита двадесетосмогодишња бринета. Рус Павел – ког су звали
Пашка – који је понајбоље од свих заробљеника разумевао немачки, није могао да
растумачи коју је то школу Михаела завршила. Али, мештани су је помињали са
уважавањем, а мештанке без и трунке зависти, скоро са неким страхопоштовањем и
поносом. А Михаела...
Михаела је Србину шаптала како
мрзи рат, како рат смрди, како доноси кугу и буди оно најгоре у људима. „Унд
вас бин их?“, кроз осмех, тешким и непоправљивим балканским акцентом питао би
Србин. Она би прислонила своје дланове на његове слепоочнице. „Алзо, ду бист
етвас...“, говорила је, али би ретко завршила реченицу. Уместо тога, чвршће би
се свила у његовом загрљају.
Како
се крај рата примицао Танеровом имању, ствари су постајале убрзаније и
напетије. То је, само по себи, носило непријатну неизвесност. О Рудију, наиме,
дуго није било никаквих вести. За дуге године на Танеровом поседу – а опет, у
логорској бараци биле би још дуже – заробљеници су понешто чули о односу оца и
сина. Као да се старац стидео свога потомка. Ако је матори Едмунд нешто волео,
онда је то био рад. А сељаци су причали да Руди није био баш нарочито радан.
Волео је да има, то да. „Па, и није му замерити“, говорила је дебела Марта што
је некада код Танерових била спремачица, па се касније са тог места и удала;
„Он је и рођен у богатству“, додала је.
Друго од чега је Едмунд Танер
страховао био је долазак окупатога. Иако о томе нико није говорио – бар заробљеници
нису чули да о томе говори – његови радници су сасвим јасно то разазнавали у
његовом ћутању и све чешћој одсутности. „Ну, што думајеш, камерат, нам била
оћеш љегко кагда фашисти прихађили в нашу родину?“, мрмљао је Константин важно.
Па нек' сад виде како изгледа када ти странац истерује твоје из тора, сложили
су се остали окупљени за ручком једног поподнева. Србин је ћутао.
Ћутао је јер је знао све то мног
боље од својих камарада. Михаела му је већ говорила о свему. Иако никад није
била нарочито блиска са својим братом, његов – могло би
се већ рећи – нестанак испуњавао ју је зебњом.
Друго, гледала је родитеље како копне због њега. А потом, нико са
сигурношћу није могао да зна шта ће се десити ако Немачка заиста изгуби рат.
Који ће и какви ће бити окупатори? И онда, у сред те гунгуле, најнеочекиванија
ствар! Добро, истини за вољу, не може се рећи сасвим неочекивана, али о томе
нико ништа није ни слутио. Михаела је – трудна.
Јасно,
обоје су имали своје разлоге за забринутост и своје стрепње.
Заробљеник је знао сасвим добро да
његов живот лежи у Танеровим рукама: док год је код старца, моћи ће да преживи.
Али, ако Едмунд сазна за везу своје кћери, Србин би лако могао да настрада. И
то, ко зна, можда кад се крај рата већ назире. Баксуз.
Премда је Михаела стрепела од свог
оца и његове реакције, нови живот који је у њој растао да јој је извесну
одлучност. Њен еманциповани дух тек сада је био на правом испиту. Невоља је
само што је изабрала сувише компликовано време за то. Можда је мајчински
инстинкт тај који је преко ноћи очврснуо, али она је гледајући у будућност, и
поред слома Немачке, неизвесног Рудијевог повратка и губитка воље за животом и
раодм у Едмунду и Ерики Танер; поред, дакле, свих опасности, видела борбу и
могућност да се избори са свим и сваким.
Србин је знао да Михаела
никаданије имала амбицију да буде газдарица куће и имања. Нису, додуше,
разговарали о томе, али то је било јасно. Исто тако јасно, као што се могло
осетити да се код ње у другом стању створила таква одлучност да је такорећи одједанпут
разумевала све послове на имању. Некако се преобразила. И зачудо, скоро преко
ноћи су у селу престали да је зову „мала Михаела“ или „мала Танерова“: А о
њеној трудноћи ништа није знао ни Едмунд, ни њена мајка, нико.
Но, Србин и газдарица су говорили
чак и када су се само гледали ћутећи. Он је чуо о Еудијевом бахатом понашању, а
Михаела је братовљеву нарав сасвим сигурно познавала и из личног искуства. Тај
човек био је још један – не мали – проблем. Шта ће бити када се Руди буде
вратио? Ако се врати као победник, ако је крај рата и слом Немачке само опсена,
Србин је осећао да му се неће добро писати. Али, чудно, можда се више бојао за
Михаелу и ту невину душу што тек треба да прогледа на свет, него за себе. Ако
се ес–ес официр врати као побеђени, подвијеног репа, ни тада он неће бити
безазлен. Шта више, можда ће тада бити још бешњи и бескрупулознији. Познавао је
Србин ту сорту...
А када су њих двоје заиста и
говорили, ствари нису постајале ни једноставније ни слађе. „Остани самном“,
рекла је једном провлачећи прсте кроз његову варварски непослушну косу.
„Вечерас?“, питао је он глупо. „Не, глупане“, насмејала се она; „Заувек“, рече.
„Миха...“, он је оборио поглед. Некада се заиста осећао стешњено, као прави
заробљеник. Она се овлаш дохватила његове браде и приморала га да подигне
поглед: није јој се допадала ропска сервилност код људи, код мушкараца, код
њега. „Да?“, рекла је. „Ко сам ја?“, он је изговорио. Хтео је да каже нешто у
смислу тога да су њих двоје два света која су се случајно једном укрстила, како
он никада неће моћи да заборави ни одакле ни како је дошао на Танерово имање,
да се ту никада неће осећати као равноправан човек, он – побеђени и поробљени
војник. А она сигурно неће хтети да оде из села. Ето, то је све хтео да каже,
али то је умео смо да језику који она не би разумела. И између свих тих мисли
било је нешто само њему знано: неко га је у Србији можда чекао.
Док
није упознао Михаелу често је сумњао у то. А онда, са њм да испуни исваки дан, све се ређе сећао свог села и свега
што је оставио. Као да је заробљеништво за њега постало тако свакодневно, као
једини начин живота. Ипак, док би његови камаради уморно хркали у слами, он би
се у низу бљештавих сликâ сетио свега. И тада би почињала језа. Да ли
је ико стварно још жив? Верност... То је реч која не постоји у ратном речнику,
видео је он то још док је са униформом носио и пушку. Изгледало је да је
верност – и то верност сваке врсте у рату прецењена реч. Понеки из његове чете
би, док су их угуравали у теретне вагоне, орпљунуо, сетио се неког догађаја и
јетко закључио како су рат морали изгубити. „Не вредимо ништа, бре“, уздахнуо
би неко други кад су се врата са треском затворила и у препуном вагону оставила
само таму.
Све то Михаела није могла знати.
Он то не би умео да јој оприча, како би се у његовом крају рекло. А и када би
могао... Да ли би га она разумела? Она, школована, млада газдарица, Немица,
никада ништа слично и није могла да осети. Не зна она...
Као због њихове неодлучности,
догађаји су се сами решавали и одлучивали уместо њих, пишући при томе историју.
Заузети пољским пословима заробљеници нису ни приметили како се све смадрљало и
смотало. Михаела је то назрела. Можда још оне ноћи када га је питала да остане
с њом, можда још раније. Било како било, изгледа да камаради не би ни приметили
да су у село ушли Американци, иако су нови господари били лармаџије, али тог
истог дана када су се појавили њихови камиони, зелени као гладни скаквци, умро
је Едмунд Танер. Није стигао да види стомак свој екћери, није доживео да види
сина који је требало да се појави негде на друму, једнако прашњав као и
победници. Тог истог дана госпођа Ерика Танер претворила се у биљку: онемела је
и приковала се за столицу, и тек увече заробљеници су је пренели у наврат–нанос
припремљен кревет, у ком је, једнако нема и будаласта, сачекала и крај свога
живота.
Првих
дана америчке владавине логораши су се појављивали на сеоским сокацима и лутали
бесциљно, још увек зазирући, чак бојећи се Швабâ. Онда је кренуо један амерички
вод и поново, у групама и грубо као и '41., вратио све заробљенике у вашљиве
бараке. Опет су се сви окупили под једним кровом, овај пут под новим
командантом логора. Зачудо, капетан Словенац је преживео, али је био још
тужнији него пре ослобођења. Крагујевчанин је преминуо од упале плућа. Од болести
су умрли још неки. Једног Србина и једног Муслимана су стрељали '43., а Хрвата
су обесили. Две недеље је Србин своје камераде са Танеровог имања виђао само у
краткој поподневној шетњи по логору. Американци су са собом донели и нову
дисциплину и нови кућни ред. Некакви лекари су их све испрегледали мрмљајући
неразумљиво и крај сваког од њих су се дуго домунђавали.
Србину се у једно предвече учинило
да је кроз ћорави, парчетом шпер–плоче запрћени прозор бараке видео Михаелу на
капији. Чуо јој је и глас и, као, био је сигуран да је то она. Раскрупњала се.
И као да је плакала. Американци су је отерали.
Тако се једног јутра појавио неки
брадоња међу заробљеницима из редова покојне војске покојне краљевине. Питао их
је како је како су се Американци понашали са њима, како су задовољни исхраном,
да ли је обављен лекарски преглед, и све нешто тако. Они су шкрто одговарали,
по нарави обазриви и са одмереношћу коју су до савршенства избрусили у данима
робовања. „Слободни сте“, рекао им је. Они су га гледали неповерљиво. Онда је у
бараку са све свитом, као и мајор Ромек претхдних година, ушетао амерички
официр. Брадоња је био тумач. Американац је био пун некаквог презира који се
није ни трудио да сакрије. Рекао им је, отприлике, како су они своје ратовање
завршили одавно, али сада, када су други окончали рат, завршава се и њихово
заробљеништво. Они су од тог тренутка, од краја рата наиме, постали слободни
грађани, и моћи ће да се врате у своје земље. Транспорт је имао да буде
организован у наредних месец дана, по групама. Они треба да се спакују и да
очекују свој ред за одлазак из логора. Када је Американац изашао исто тако
помпезно како је и умарширао, одрпани и изгладнели остаци људских телâ су се
згледали. Они су слободни? Још од краја рата? Чудно, могли би да се закуну, бар
судећи према искуству из протеклих пар недељâ, да се слобода доста изменила од
онога какву је памте из времена пре рата. Да се спакују? А шта, црни они, да
спакују? И куда да крену? И ко зна шта, каква беда, јад и несрећа их ишчекују
тамо одакле су их у сточним вагонима одвезли?
Да,
заиста. Шта их чека тамо?
Кад је Србин отишао у рат, његова
жена била је трудна. Оставио ју је са својом старом прабабом, са њеном –
женином – кћерком из првог брака, Радом, са њиховим првим детеом, Катом, са
бебом коју су крстили Дафина и... са тим нечим што је требало да се роди.
Баба је сигурно већ умрла. Рада се
– није могао да се сети колико то дете већ има година – можда и удала. Дафину и
не познаје. Али, Ката... то је његово дете. Пиштала је као кукавица и грлила му
цокуле када је полазио из своје куће... Тога се добро сећа, та му се слика
често пресијавала пред очима. А оно треће, ако буде мушко, рекао је на
растанку, да га крсте Велимир. А жена... Његова жена била је лепа. Узео ју је
као младу удовицу, избачену са све дететом из куће покојника, голу и гладну. И
ко зна како је она рат претерала. Многи из села су мобилисани, али многи су
сигурно већ и стасали за све те године. Ко зна... „Женско је то“, одмахивао је
он главом, онако сам за себе. А питао се понајпре да ли је ико од свих њих још
увек жив, или праве друштво баби на гробљу, на ћувику више села. Можда су
мртви. Можда на месту где је била његова кућа, тамо где их је он све оставио,
сада смрди и трули гомила шљаке, пепела и оголелих гредâ. Можда је она нашла неког
дилбера, и сад с њиме једе слатко и пије кафу купљену за велике паре у вароши.
Шта ако јој је неко јавио да је он погинуо?
А
овде... Овде је била Михаела. Топла, стамена, виспрена Михаела. Трудна Михаела.
Живот пун могућности и среће која је мамила. Али, ни то није било без тешкоћа и
опасности: Руди се још није вратио, а уз то нико не зна колико ће Американци
остати и како ће се понашати. Михаела га је волела, то је осећао, то је знао
засигурно. Никад му није било и никад му неће бити јасно зашто је изабрала баш
њега? Између свих Швабâ, између свих заробљеникâ, баш њега. Ваљда такве ствари
само Бог зна. Али, ма колико да га воли, Михаела ће увек остати газдарица.
Сутрадан
по американчевој говоранцији у бараци, брадоња им је саопштио да се могу
слободно кретати по кругу логора, али не и по селу. Ред ће на целом подручју
одржавати велика војска Сједињених Држава, а за њих – ратне заробљенике
задужена ће бити војна полиција. Упозорио их је да ће се сваки преступ у
логору, али и ван њега најстрожије казнити. Транспорт према Југославији преко
Аустрије и Мађарске из логора ће кренути за око шест недеља. Србин је устао и
упитао: „Јесмо ли ми сада слободни људи, господине?“ Брадоња се осмехнуо. „Па,
чули сте пуковника, али хајде да ипак кажемо полу–слободни“. Исте вечери Србин
је (ни сам није знао како) изашао из логора и упутио се на имање Танерових.
У штали је затекао само Русе и
неколико Немаца, мештана. Изгледа да их је Михаела запослила на имању. Србин се
лецнуо. Ко зна какво време наступа. Како ће он, странац и то најбеднији –
заробљеник, успети да одигра улогу газде самим Немцима? Како ће Михаелу успети
да заштити? Дојучерашњи заробљеници и дојучерашњи господари, сада и сами
окупирани, седели су у тишини и скупа пушили. Пашка је мрмљао неком неодређено;
можда се обраћао Константину, можда свима, пола на руском, пола на лошем
немачком, о томе како му је жао стоке. „Мора стока да се чува... И коњи, и
све... грех је то... Ако се не пази“, говорио је. Швабе су климале главом у
знак одобравања, као да су разумели и руски. Па, било је јасно шта Рус осећа и
шта жели да каже. Нису животиње криве. Живинче не зна с које је стране границе,
ни какав је тај коме служи. Једино што може знати је да припада људима, и то је
довољно; и за њега и за људе.
„А млада господарица... да има
беба?“, питао је Константин Немце. Колико јуче, за такво питање Рус је могао да
изгуби главу, али данас... Паметне су Швабе, знају када треба бити обазрив и
обуздати дојучерашњи понос Аријевца. А можда сељаци и нису били Аријевци, можда
је то ипак било резервисано само за сумануте, неостварене и несхваћене
уметнике. То је добар начин да се прикрије медиокритетство. У сваком случају,
Немци су се само згледали, слегли раменима, па најједноставнијим могућим
изразима објаснили да су они за то чули, али да о томе не знају ништа
подробније. „Добро је“, мислио је Србин, „Нико још изгледа не зна да је то
детеуствари дете једног обичног роба“. Он је бацио опушак, промрмљао нешто
бесмислено и изашао из штале. Док је газио путем преко пространог дворишта
идући лагано ка кући великопоседника Танера, Србину су образи горели., пекло га
је у грлу и мутило му се пред очима. Није се тако осећао ни када је цела чета
почивше лраљевске војске, чета којој је он припадао, остала одсечена негде иза
Књажевца, ни када су касније, предвођени својим старешинама, Немцима предали
пушке и кренули на неизвесно путовање негде далеко, из своје земље.
У кући је, као у магновењу, на
брзину прошао поред малобројне послуге и дошао до радне собе покојног старца.
Надвијена над писаћи сто од масивне ораховине, Михаела је пребирала по гомили
папира. Неки листови су били стари, већ сасвим пожутели, шуштали су круто. Она
је ваљда чула крцкање дрвеног пода и подигла поглед некако одсутно. Али, када
га је угледала, када је заправо познала ко је човек што стоји у широком
довратку, њен поглед се изменио, очи су бљеснуле, лице добило боју, убрзала је
дисање, и све то у делићу секунде који је био бескрајно дуг, спајајући у себи
све њихове и само њихове тренутке. „Тражим признанице старих дуговања... Сад
нам је потребна свака пара:“ И како је била лепа док је говорила. Била је...
Тешко је рећи каква је управо била. Тамо, у Ресави, жене нису биле такве и нису
тако изгледале. Не само због тога што је она била газдарица, у њој је било
нешто готово мушки снажно. Сам поглед на њу будио је поштовање. Као да је сваки
њен покрет одавао мудрост и одмереност. Била је, дакле... Нема вајде
прећуткивати: била је из другог света. Или је он припадао другом свету. Чудно,
присиљен силом прилика да борави у туђој земљи, он се некако био помирио са
судбином. Ваљда је човек такво биће: на све се навикне, свугде покушава да
истински живи. Зато му је све то са Михаелом изгледало сасвим изводљиво.
Уствари, о томе, о изводљивости тог њиховог живота раније, док је рат још
беснео није пуно ни размишљао. А сада, када је пут до куће, до ресавских
брегова отворен, иако дуг и у неку руку неизвестан, као да је баш тај пут
постао провалија између њих двоје, распуклина коју они, или бар он, неће моћи
да прескоче ни обиђу.
Нема више сврхе... Треба рећи
исправно: није поштено да се то остави тако недоречено и недовршено. А опет...
Он искрено није знао шта да ради. Како да са њом буде мушкарац он – туђин? И
шта ће га више коштати мушкости, онога што му нико никада не би могао оспорити
ни у горњој, ни у доњој Ресави: ако остане у безглавој недоумици шта да ради,
или ако Михаелу пита шта је мудрије? Видело се да је она њиме занесена, али
гледала га је потпуно трезвено. А он је све јаче осећао да јој дугује истину,
бар ради тога што она осећа према њему. Али, где је истина...?
Да, био је подозрив према жени
коју је оставио у свом селу да га чека. Али, једну ствар није успевао да
заузда: сећање на Кату. Рада, кћи његове жене, била је већ поприлично одрасла
када се он оженио удовицом Војиславом. Дафина је била тек беба када је он
отишао у рат, а треће своје дете није ни дочекао. Ката је његово првенче.
Колико год сумњао у судбину свих који су остали у окупацији, колико год да су
му њихови ликови бледели, Катин лик увек је био кристално јасан и пратио га је
као амајлија. Зар да њу остави саму тамо, можда остављену, можда озлеђену...?
Михаела не зна за његову амајлију,
не зна да и тај страх – за то дете постоји у његовој души. Он је, када се
уверио да су потпуно сами, бирао речи и склапао реченице најбоље што је умео.
Није знао колико дуго је говорио. Михаела је седела и гледала га озбиљно. У
њеном погледу, у њеним очима није било ни трага беса или осуђивања. Само можда
много туге. А он јој је све рекао. Свака његова недоумица и несигурност изашла
је на видело.
Она
га заиста није осуђивала. Била је то трезвена жена и помишљала је често на
тешкоће које би је очекивале са њим. Али, она је била вољна да се бори из све
снаге. Ниједан непријатељ, ни могућа глад, ни понижења окупације која су била у
изгледу, ништа је није плашило. А нови живот који је у себио носила крепио ју
је као јако вино. Ипак, трепела је од свега што је он оставио за собом тамо, у
његовој земљи. И ето, баш је то испливало... Разумела је да он не зна да ли је
ико од његове породице још увек жив, али то ју није тешило. Да, она јесте била
трезвена жена, али године Гетеа, Шилера, Шопенхауера... свега што је обузимало
њену предратну младост, ускратило јој је донекле прорачунатост, тако потребну у
поратно време.
„Добро је, добро је...“ – то се
као одјек туђег гласа стално вртело у његовим мислима док ју је гледао нему и
озбиљну. Збиља, ни трага сузи на њеном лицу... „И шта ћеш радити?“, упитала га
је најзад, кад је он изговорио оно што је умео и смогао да каже. „Само кад би'
знао“, помислио је он. Сетио се шта је говорио онај официр Крагујевчанин, још у
првим логорским данима: Срби су несложни; а кад их нема више, онда је и један
довољан за неслогу – сам са собом. „То је стварно проклетство“, мислио је Србин
док га је Михаела посматрала погледом у коме су се мешале боје љубави и туге, у
коме уистину није било ни капи презира. Немачка или Србија? Војислава или
Михаела? Ката или... то невино створење које ускоро по први пут треба да угледа
овај начети свет и удахне ваздух који је још увек заударао на рат и несрећу?
Ресава, земља његовог босоногог сиромаштва, његовог гладног детињства, или
немачка покрајина непрегледног богатства која му нуди сигурно уточиште у
старости? Сва та питања постављао је себи један сам Србин. Није био ни против
једног. Био је за оба. Али, то је било једнако немогуће, колико и да сада
одговори на оно што му је постављено као питање: на избор једног или другог
пута који су пред њиме лежали отворени.
Било како да изабере – а било је
јасно и њој и њему да ће да бира морати – то ће у потпуности одредити његов
живот, али се неће само на његов живот одразити. А њој је било јасније него
њему – иако она није видела све што су његове очи виделе, иако њено срце није
осећало оно што је он тако далеко и тако давно оставио – да ће он изабрати
повратак. Он је мислио да јој каже како у његовом крају постоји изрека која
каже да се зец враћа да умре тамо гдесе и окотио, али Србин то не би умео да
преведе. Уместо тога он, ресавски сељак, пришао је и загрлио Михаелу. Био је то
загрљај оштар, горштачки, без патетике, а пун пажње и обазривости према њиховом
нерођеном детету, још увек безбедном у утроби своје матере. Одмакао се потом од
ње, а она је спустила своје шаке на његова рамена. Дуго га је гледала,
уздахнула и пољубила га у чело. Онда је опет села на зелену кожну столицу. Он
се окренуо и отишао натраг у логор. И до доласка воза у који су их сместили,
није више излазио из круга жичане ограде.
После
предугог пута, онда када је стара Југославија постала стара, а нова настала
нова, када су се слегли дим и прашина на сремском бојишту и када су мртви
покопани, Душко Аврамовић изашао је из ко зна којег по реду воза, управо оног
који га је довезао до Ћуприје, одакле је до свога села могао и пешице. Био је у
својој земљи, премда је она другачије изгледала, премда су нове војничке
униформе биле ружније од старих и друге се песме по кафанама певале. Опет је
имао име – Душко; није био више само Србин, иако на ћупријској железничкој
станици није било никога ко је његово име знао.
Између Београда и Младеновца видео
је у возу једног свог сељака, рањеника са сремског фронта или ко зна одакле.
Сиротог момка су осакаћеног и недокрпљеног отпустили из препуне болнице, али он
није далеко догурао: скинули су га из воза док је бунцао и јаукао. У село,
сиромах, никада није стигао. А Душко скоро до пред смрт није говорио да га је у
том возу тада сусрео. Бистар је био Душко, умео је да процени да је ново
друштво опасно. Знао је да су жандари умели да због псовке и бубрег одвале;
али ови што су их називали „кнојевци“,
то је тек била опасна фела. О њима је свашта чуо још у Мађарској. Сазнао је да
су се ствари у Југославији доста промениле док је он робовао своје
заробљеништво: браћа се поделила и завадила, син је издавао оца и кћи је
предавала матер, а језик је ваљало држати за зубима као никада пре. Разумео је
да преживљавају пре мудри, него чисти. Али он збиља није имао чега да се боји.
Корачао је лагано у својим ритама вукући огромни кофер пун чоколаде, конзерви,
кекса и ко зна чега све не. Чувао је своја следовања, јер се надао да ће имати
коме да дâ те ђаконије што их још нико у селу пробао није.
Код пијаце је срео свог сељака
Илију Николића – Љику. Имали су о чему да причају, а имали су и када: до села
је било 18 километара узбрдо и кроз клисуру. „Муж–жену имаш, да ти кажем“,
говорио је Љика. „Многи су литкали око ње, али она је сваком умела да одговори.
Каже – зна да си жив, а како питај Бога“, рекао је. Нису ни приметили како су
их посматрала три чупава детета док су газили пољану надомак села. „А ја сам се
вратио због Кате, само због ње“, брундао је Душко. Љика потрча и доведе децу
што су их гледала пред њега. „Је л' знаш који су?“, упита. „Ово је... Дафина“,
рече Душко после кратког премишљања гледајући мању девојчицу. „А ти си
Велимир“, рече дечачићу који га је гледао неповерљиво. „А ово?“, упита Љика
показујући на најстарије дете. „Ово... Не знам“, одмахну он главом. „Па, јеси
ослепео, ћорчо: то ти је твоја Ката!“, узвикну Љика и осмехну се и лупи га по
рамену. Душко клекну на лево колено, склони немирне црне шишке са девојчициног
лица, ухвати је за рамена и чврсто, чврсто је загрли. А она, дете као дете, од
силине милине и збуњености извуче се из тог загрљаја и док је гутала кнедле,
брисала сузе са очију, она је босонога трчала према селу брзо као никада до
тада, и викала што је грло носи: „Мајко, мајко! Тата се вратио, тата се
вратио!“
Данас,
ни то село више не личи на оно од после рата, ни Душка више нема на земљи, а
она деца одавно су порасла. Док се свет око њих мењао исто тако брзо као и они
сами, памтили су како је отац често слао нека чудна, неразумљива писма, па и да
је неколико пута чак главу могао да изгуби због, како се тада говорило,
„досписивања са иностранством и емиграцијом“. Да су умели да разумеју немачки
исписан педантним, женским рукописом, сазнали би да је Михаела родила сина коме
је дала име Михаел. Прочитали би да је он одрастао у правог момка и да је
једном желео да пође у Југославију, да пронађе свог оца о коме је од мајке чуо
само дивне ствари...
Да су умели, могли су. Али нису.
Године
су, дабоме, пролазиле и скоро на исти дан очи су за овај свет прво Војислава,
па онда Душко, па онда тамо, у Немачкој и Михаела. Једно по једно, и њихова
деца су одлазила са овог света. Остале су само боје и мириси Ресаве у рану
јесен да сведоче о једном повратку и неописивој срећи једне дечје душе. Све
остало се заиста променило. Али то не. То је остало исто.
