Цвећара III

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

IV

            „Морам да престанем да размишљам о ветру. Увек кад осетим ветар, ја слутим да ће се нешто лоше догодити. А уствари овде стално дува... Не знам, можда због узвишења, можда због низбрдице. Уосталом, ово је гробље. Шта лепо ту и може да се догоди?“

Девојка је уздахнула. Стајала је за пултом, пуним жутих свећâ и црвених и белих лампиона, што је био залепљен уз цвећару која се налазила на улазу у грoбље, и био је наткриљен широким тамно–плавим сунцобраном. Зима је била десетинама целзијуса далеко, али девојка није примећивала како је дан леп, а ваздух прозрачан, лак и сладак за дубоко дисање – што се у великом граду ретко догађало. Иако је, дакле, лето кокетно намигивало, девојка крај свећâ једнако је стајала крај цвећаре и гледала бујицу најразличитијих људи који су се тога дана окупили на гробљу. Умрла је нека млада цура. Имала је 23 године. Умрла је од неке брзе, тајанствене болести, тако је девојка чула. Није чула како се цура звала. И због ње, због тога што више није жива, та бујица људи из свих делова града уставила се на том гробљу. Племенито.

Девојка која продаје свеће знала је да најчешће није у потпуности тако.  А смрт је била последњи непријатељ људи. Можда, ипак, после људи самих. Вероватно се испред гробља види боље, више него на гробљу самом, да свет у злу лежи. Ти људи који су дефиловали крај тезги са цвећем, који су улазили у цвећару, који су носили велике цветне аранжмане и који су застајали поред девојке са свећама за последњу опскрбу пред сам улазак на гробље, били су међусобно најразличитији. Мушкарци су били пословично незаинтересовани, као и увек када са пратњом уђу у цвећару. Госпође средњих година одабрале су прикладне одевне комбинације тамних тонова за овај тужан догађај. Али, ипак, биле су то жене у најбољим годинама, па су кројеви панталона – особито око кукова – а и деколтеи јасно показивали по чему су те године најбоље. Старије госпође углавном су биле кивне на смрт (неке од њих биле су удовице), па из својих разлога нису придавале превише важности смрти једне двадесеттрогодишњакиње. Оне нису хтеле да смрт удостоје пажње, да јој тако – макар и посредно – признају природну чињеницу да су јој све ближе и ближе. Међутим, ни удове, а ни оне које то нису, нису заборављале да се нашминкају. Пратиоци дамâ које су биле у друштву заузимали су став античких филозофâ: мирно су и без страха посматали гробље. Ипак би, и поред свег мира, брижљиво и полако пребројавали ситни кусур од купљених свећица.

Млади нису били тако сталожени. Но, далеко од тога да су жалили. Бар већина. Били су заправо нервозни. Момци у уским мајцама и са влажним фризурама нису пропуштали да се ритуално три пута пољубе при сусрету. Безглаво су лутали од цвета до цвета, од аранжмана до аранжмана, покушавајући да изаберу шта би било одговарајуће купити за ову прилику. Паузирајући активни позив на мобилном телефону тражили су највеће свеће. Њихове другарице нису могле да се појаве под отвореним летњим небом без „гучи“ тамних наочара. Била је то парада најновије гардеробе, модерних фризура, сјацкаве обуће... Оне су знале шта желе и знале су колико желе да потроше.

            И жамор, повремено смејање те чудне групе, гушио је ионако једва чујни плач некога ко је на гробљу већ био.

„Човече!“, помисли девојка иза стола са свећама, „Да ли је могуће да ја овде највише жалим за једним отишлим животом? Ја жалим, а ту девојку нисам ни познавала...“ Продавачица је тужно посматрала калеидоскоп људи који су растерећено, позерски, лажно улазили на гробље. Размишљала је – шта је потребно да људи схвате да је та млада цура, та двадесеттрогодишњакиња умрла. Да ју је смрт однела у сан до краја времена... Зар људи не размишљају о смрти? „Мора да сам полудела, мора да сам се издеформисала на овом несрећном месту“, пролетела јој је мисао. Заиста, ко о томе размишља, ко се тога уопште сећа, кад је и само гробље претворено у модну писту, кад људи жале под шминком, кад људи жале бројећи кусур, кад људи жале разгаженим, конфекцијским фразама на лентама цветних аранжмана...? Да ли људи жале?

Руке продавачице свећâ радиле су механички: примала је новац, предавала свеће; руке су ослободиле њено срце које је жалило људско биће, особу која је затворила очи за овај свет.

V

            Лето је постало немилосрдно. Чинило се да ће цвећара што је стајала крај капије гробља утонути у растопљени асфалт испод ње. Крај великог стола од зелене иверице, чија је радна површина била облепљена таблама плекси–стакла и са ког се сливала вода, стајала је девојка. Тог дана била је сама у радњи. Бацила је поглед напоље, кроз стакло претрпано венцима и другим разноврсним цветним аранжманима предвиђеним за гробље. Нигде никог.

Жућкасте свеће, поређане по величини и цени и обавијене зеленим тракама, кривиле су се под температуром ваздуха. Велики четвртасти тегет сунцобран што је наткриљавао сто на којем су стајале није им пуно помагао. Јалова мешавина парафина и боје враћала се у безоблично стање. Девојка је сецкала гране јелке, четинара који је служио као оно што цвећари називају „зеленило“ у аранжманима. Шмрцала је иако је радио јављао да је температура у граду, према последњим мерењима, 39 степени целзијуса. Она је знала да лажу. Знала је да би власти морале да прогласе ванредно стање ако температура нарасте изнад 40 степени. А то би државу скупо стајало: требало би да паралишу све системе, раднике да пошаљу кућама, а они који остану на послу треба да добију веће дневнице. И сви су зато знали да су мерења лажна. Било је свакако 42 степена.

Девојчин нос је цурео. Њен послодавац био је исувише шкрт да бар једном годишње плати чишћење филтера клима–уређаја, који је на тако високим температурама чувао цвеће од брзе смрти увенућем. Можда и није био баш шкрт, само се водио чињеницом да цвеће нема нос, и да му мало бактерија неће сметати. „Ко зна чега све нема у овом уређају“, мислила је девојка. Само се у Бога надала да је заобиђе шта год да се налази унутра. Завршила је са једним паковањем гранâ јеле. Отпад је бацила у велику картонску кутију крај њених ногу. И та кутија је већ била пуна. Девојка је одложила маказе које је држала и покушала да обрише нос, не додирујући лице прстима улепљеним у смолу и иглице четинара.

Требало је да избаци отпад из кутије, али то није могла сама. Погледала је поново напоље, сада према самој капији гробља. Тамо, у хладу, испод трема од ужареног бетона седео је Миле Клатно.

            Миле је био болестан. Он је био оно што народ назива невољан. Девојка није знала где он живи, али сигурно је то било негде близу гробља. Стално је долазио не гробље. Гробари на њега нису обраћали пуно пажње, он је био нешто као инвентар на капији. Надимак „Клатно“ дали су му таксисти који су у близини гробља имали своје стајалиште. Тако су га звали, јер кад би ходао онако незграпно и неспретно, клатио би се са ноге на ногу. Тај надимак био је једна од оних грубих шалâ које груби људи иначе збијају са туђим несрећама. Миле се на то није бунио, само је несигурно ходао у похабаној одећи и изношеним патикама. Ипак, неко је о њему код куће бринуо: иако сиромашна, одећа на њему била је чиста.

Девојци су рекли да кад јој затреба помоћ позове њега. Тако су радили сви цвећари око гробља. Натоварили би га нечим што би он однео до контејнера и за то би му давали двадесетицу. Девојка би му у таквим ситуацијама, чувајући се да је не види шефица, увек давала бар педесетицу.

            Она је отворила врата радње и дочекао ју је непробојни зид желатинастог, врелог ваздуха.

– Миле! – позвала га је.

Он је спремно устао и потрчао ка цвећари. Изгледало је као да ће сви удови отпасти с његовог трупа.

– Молим те – рече му девојка – однеси ово и баци – и показа му кутију коју је довукла до врата.

Миле се насмешио када је видео девојку. Она се с њиме никада није шалила. Преко зиме му је кувала чај. Лети му је давала сок. Увек је са њим причала као са себи равним, тако га је доживљавала.

Он се брзо вратио са празном кутијом. Девојка га је посматрала. Имао је чудно лице: таман тен, орловски нос, изражене обрве, оштре црте, јака брада... Било је нешто јудејско у том његовом лицу. Као да је Миле био неки посетилац из Свете земље, као да је био на задатку да пази на то гробље.

– Баш је вруће данас. Сав си се ознојио – рече девојка пружајући Милету папирну марамицу и шољу хладне воде.

– Ех... – испустио је Миле из грла. То је све што се могло од њега очекивати.

Тешко је било одредити Милетове године. Можда га је брада чинила старијим, можда му је лице било изборано од измена студени и жегâ које су га биле... Тек, све је указивало да је прешао четрдесету. Али, било је нешто што је одскакало, нешто због чега је девојка осећала блискост према њему. Његове очи нису биле очи средовечног човека. Биле су тако миле, чисте... невине, као очи десетогодишњака. И девојка је у тим очима јасно могла да препозна љубав. Миле је волео све и сваког, све што га је окруживало и сваког кога је познавао.

Кад је испио воду девојка му је пружила љубичасту педесетицу.

– Хвала ти пуно – рекла је док је он узимао новчаницу.

            Миле се насмешио, погледао ју је очима пуним чисте, незлобиве љубави. Изгледало је као да ће нешто изустити. Али, он се окренуо и трапаво одходао назад под велики бетонски трем. Девојка је стајала на улазу у цвећару и гледала га. „Како је велик његов крст; толико велик, да се он сâм испод њега и не види“, мислила је она. А он га, ето, ипак носи, и у очима носи љубав. „Уместо што се шале са њим, требало би да му завиде“, помисли девојка и уђе у радњу. Било је већ време да и она крене своме стану.

Панчевац

Камен с душе мора да је пао у Дунав

И отпливао већ до Црног мора.

Глава ми је лака и корак гибак;

Од прошле тешко ће ноћ бити гора.

Ескапизам, ко пилула, и самоћа

Зачињу глупу песму у мени.

На живот гледам из угла воћа:

Зрим, дакле падам и губим на цени.

А опет – није ми жао.

Не могу да кажем ни да се кајем.

Тај прохладни, слатки ваздух што ми се дао

Кроз ноћ ме вуче да ходам, да не стајем.

Ко да ме нека крила носе

Па не осећам ноге.

Ка стану јурим, душе ми босе,

Свећу да палим, прозбе да говорим многе.

И ко да три срца у мени бију,

Док крај ме звижде сва ноћна кола,

И то за песму, свећу и самоћу;

Заспаћу тешко, ал без трунке бола.

И спаваћу лако и неудобно

На тврдој постељи од пода.

Ништа сањати нећу у соби где је тамно и врело.

Искаћу да се самоћи и ово на душу не дода.

Јер, где ће сама, изгубљена,

Ко два трага ретке птице?

Нису за њу ноћна лутања,

А ни моје глупе трице.

Парадуховност

Још мало о сектама, магији...

Закључак

         Ако све пажљиво анализирамо, видећемо да секте немају никакве везе са вером, већ или са психичким оболењима (вође), или са криминалом. Видећемо, такође, да је заједнички садржавалац магије, астрологије, нумерологије и тарота – могућност безобразно велике зараде: узмите пример познатог таротџије, звезде YouTube-а, који је до пре неку годину продавао доњи веш на пијаци у Смедеревској Паланци, а сада се шепури на кабловским телевизијама у Хрватској, Словенији и БиХ брукајући ову земљу и овај народ својом некултуром изражавања, опхођења...

Видели смо, такође, да много амблема и симбола на који се понеки клинци „ложе“ немају везе са оним са чиме их они повезују. А свакако да ни један знак није никаква мистична „батерија“ из које ће корисник да црпе оно што је њему потребно. Потрошачка култура (систем у коме се обичан човек своди на потрошача, где он нема креативност, већ служи само томе да троши нешто што је неко други створио) доводи до тога да људи све покушавају да искористе, па тако и симболе, верујући ваљда да је Бог (или, у кога већ ко верује) као аутомат који служи да га ја потрошим, да трошим оно што он производи. Тако, ако се нешто уради (измрмљају се „чаробне“ речи, или се упали толико и толико свећа на тај-и-тај дан, на тај-и-тај начин...), онда оно што ја желим апсолутно безусловно мора да буде испуњено. То је прилично безобразан став. Размажен – свакако.

Зато, свако треба да на уму има опасности које вребају око нас, али да никада не сметне с ума да он сам држи кључеве својих одлука. Слобода је оно због чега је човек – човек, а не животиња. Али, слобода долази у комплету са одговорношћу. Бог ствара човека као слободно, динамично биће, које ће обликовати свет, креативно обрађивати стварност. Уместо тога, многи покушавају да побегну од стварности трошећи туђу (не)креативност. И то су већ отворена врата за проблеме не само духовне, већ и здравстене, и душевне... Ово мало писаније служи не само да вас упозна са функционисањем парадуховних и лажнодуховних система, већ и да вас призове да поново узмете контролу у своје руке, да будете своји. Јер, само кад сте своји, можете бити и Божији.

Други Долазак

Други Долазак у слави и Суд

            Хришћани чврсто верују у други долазак Христов. Први долазак био је у понижењу, када су Онога Који је створио људе људи осудили, понизили и убили. А Он је васкрсао. И доћи ће опет, да суди свему свету. Он ће бити праведни Судија, јер је у свему исти као ми, осим у греху. Другим речима, искусио је живот у потпуности, осим што није грешио. Познавање слабости људске природе даје му не само право да суди (Он га, као Бог, свакако има), већ – да тако кажемо – легитимитет и праведност. Он суди са позиције неког ко непосредно има увид у стање ствари.

Значи ли то да ће Бог тирански наметнути своју надмоћност човеку? Наравно да не, јер да је Он то хтео, не би самог себе предао за живот света, већ би просто човека натерао да се понаша онако како Бог жели. Међутим, Бог не жели робове. Бог жели пријатеље, а пријатељ је неко ко пријатељство слободно прихвати. Зато ће Христос и рећи: Како чујем, онако судим. Никада Бог неће преступити људску слободу, тако да Праведни Судија само потврђује оно што нашим избором сами одлучимо.

Хајде да то ипак мало објаснимо.

            У западњачкој иконографији пакао се најчешће представља као место вечите ватре, где ђаво са трозупцем боде несрећнике који су на пакао осуђени. Та слика долази од тога што је Господ место мучења називао Ге^хеном огњеном. То је била пољана изван Јерусалима где су Јерусалимљани бацали ђубре, а пошто је отпада било пуно (Јерусалим је за појмове Старог века био велеград), ђубре је стално горело, да се не би нагомилало превише. Суштина је да је та пољана изван Јерусалима, место где се слива одбачено. Рај, с друге стране, место је тишине, где заслужни одмарају. Пакао се налази негде дубоко у утроби земље, а рај негде високо на небу. Међутим, ако рај и пакао подразумевају реалност Царства Божијег – а видели смо раније да Бога не можемо нити сместити у простор, нити просторно било како одредити – онда је у најмању руку недостојно сматрати да је Господње Царство тамо или онамо.

Било је и оних који су веровали да су пакао и рај једно те исто место. Сетимо се мисли Јована Дучића, који каже: „Ствари имају онакав изглед какав им да наша душа“. Нека нам то буде илустрација:

Ако је неко целога живота волео своје ближње и жудео за Господом, ако је сваким својим уздахом са браћом понављао Дођи, Господе! онда ће вечно постојање, без престанка и без промене пред лицем Божијим са свима које смо волели, које волимо и које ћемо волети, бити право блаженство. Јер, љубав је у земноме животу много чиме оптерећена: и слабостима наше природе, и нашим личним страховима и несигурностима, и наша греховност је потамњује, и животне невоље остављају ожиљке на њој. Не можеш волети потпуно неспутано, када немаш пара да платиш струју, када немаш детету да даднеш за екскурзију, када је неко теби близак опасно болестан... Тешко је тада сваку животну бригу оставити, тада се и показује колико Бог укрепљује слабог човека. Зар Господ не каже старешини синагоге: Не бој се, само веруј!

А вечно Царство Божије је љубав неспутана, неоптерећена, ослобођена, враћена у оно како је и створена. Тек тада ћемо моћи да волимо... Али кога? – то је кључно питање. Живимо овај живот овде и сада да бисмо били у заједници, да би пријатељевали, да би вежбали да волимо, да би упознавали једни друге, јер волимо се само ако се познајемо. Живимо овај живот тако, да када нас Христос подигне будемо имали кога да загрлимо, да када стигнемо у Нови Јерусалим будемо имали ко да нас дочека и ко да нам се обрадује.

            С друге стране, за онога ко је целога свог живота мрзео све своје ближње, који ако не само да није марио за Бога, него је Бога чак и мрзео, вечно постојање без промене и престанка пред лицем Божијим и свих земнородних васкрслих муњом Христовог доласка – то ће за њих тога бити вечно мучење. Неће моћи да пређе на другу страну улице кад наиђе на некога са киме не разговара; неће бити врата иза којих ће моћи да се сакрије од другога који га тражи; неће бити конопца којим ће моћи да се обеси, јер смрти неће бити више... Биће то ужасно стање налик самрти, али тако да је тај несрећник у вечност на самрти, а никако не умире.

Оно што је једном рај, другом је пакао. А мера истине је Христос. Ко следује Христу, тај се упутио ка рају. Оно што је угодно Богу, то је истински рај. Оно што Бога жалости, то води у пакао. Све то ни у ком случају не значи да Бог приморава човека било на шта. Али, циљ са којим је човек створен јесте да вечно пријатељује са Господом и господари земљом. То је крај и циљ човека, то је његова истина. Тако, човек има потпуно право да не жели ту истину, али онда он сâм бира пакао. Зато је апостол и написао: Иштите најпре царство Божије и правду његову, а све остало ће вам се природати.

            Знамо, такође, да се Христов суд свету назива још и страшним судом. Да ли тај израз можда значи да ће Бог бити суров? У чему ће тај суд бити страшан? Па то исто од нас зависи, а не од Господа. Он ће само потврдити наш избор. Када мртви васкрсну стаће сви пред Христа – сви од Адама до људи последњег времена. Тада ће васкрсли постојати другачије него сада. Сада постојимо у времену, стално расцепљени између прошлости и будућности које не постоје (прошлост је била и више није, а будућност још није била) с једне, и неухватљивог сада, које нам стално измиче. Ако време и буде постојало у вечном Цаству, онда ће његова својства бити знатно другачија од стања ствари како је данас. Биће савршено могуће да сви људи од настанка света до другог Доласка стану пред Господа. И не само то.

Пошто ће време и простор такође бити преображени, онда ће свако знати сваку секунду свачијег живота. Ја ћу знати сваку секунду свачијег живота, али ће исто тако сви остали знати сваку секунду мога живота, јер време је другачије, преображено, а томе следствено и сазнање. Е, то је страшно. Како погледати у очи онога коме си нанео неправду, а он још то није знао, него ето и он и сви земнородни васкрсли то сазнају пред лицем Судије? Какво оправдање може тада да се дадне?

Има, истина, и оних који су веровали да ће се и тада људи (по)кајати и – што је и важније – да ће и опраштати, па ће се пред благим лицем Христовим изгрлити. Али, ми то не знамо засигурно. Оно што сигурно знамо је да овде и сада можемо да се покајемо, да се измиримо. Да признамо неправду коју смо учинили, да је исправимо колико нам то могућности дозвољавају, да се чувамо да је не чинимо опет, да опростимо и кад неко не затражи опроштај од нас.

Како осудити другог човека, а веровати у Бога? Како мрзети другога, а чекати Господа са жудњом? Како се молити Богу и очекивати нешто од Њега, а наносити неправду другоме човеку, који је жива икона живога Бога, дете Божије исто колико смо и ми сами, за кога Христос умире на Крсту колико и за нас саме?

            Као што смо раније видели, скоро са сваким хришћанским веровањем било је проблема у срцима и главама неких људи. Тако је и са учењем о Царству Божијем. Неке старе хришћанске јереси, које су на Господа Исуса Христа гледале не као на богочовека, Сина Божијег, равнозначног Оцу, него као на посебног човека, човека са посебним статусом пред Богом – веровале су у тзв. Хиљадугодишње царство Христово. И неки православни светитељи су покушавали да ове призову покајању тако што су мирили ово веровање са учењем Цркве, па су тако сматрали да ће Христос после другог Доласка оставити време од хиљаду година да царствује и тек након тога ће бити васкрсење мртвих и последњи суд. Но, већина јеретика остала је при свом учењу које се састојало у истом промашају, који се показао код јудејских свештеника који су осудили Господа на презрење и крсну смрт. Они су, наиме, чекали месију, али као политичког вођу, а не као Онога који је помазан од Бога. Тако исто и ови који себе називају хришћанима (који имају изглед побожности, али су се силе њене одрекли) и данас чекају хиљадугодишње царство Божије на земљи, то јест у времену и простору оваквим какви јесу – грехопадним, непреображеним.

Друго погрешно учење (које је уствари веома слично са овим првим) је римокатоличко учење о чистилишту. Између раја и пакла – као коначне судбине сваког појединог човека – стоји, наиме, чистилиште, као привремена осуда, место које човек може променити. То, у крајњу руку, опет уводи време у домен Божије владавине, што је за хришћанина неприхватљиво. Из таквог погрешног веровања развиле су се у римокатоличкој цркви индулгенције (које никада нису званично укинуте) – опроштајнице помоћу којих се човек може материјално откупити; може да купи улазницу за небеску домовину не покајањем и скрушеношћу свога срца, него парама које даје римском папи (!). Они, наиме, верују у тзв. сувишак добрих дела. Неки светитељ је својим животом задобио (дакле, не Божијом благодаћу, него сопственим трудом – као да Бог и није нарочито потребан, као да земнородни може да буде сâм од себе очишћен и достојан) неки број небеских кредита. Нека количина тих кредита потребна му је за улаз у рај, али пошто их он има више него што му је потребно, онај вишак прелази на рачун папске цркве, која са тим небеским кредитом располаже по свом нахођењу. Чак и када би учење о сувишку добрих дела било истинито, ствари би биле још страшније: они, значи, за земаљско, пролазно благо, које црв једе и лупеж краде, продају оно непролазно, небеско!

            Да нас одведе у оно што очекујемо, Господ ће доћи са славом, у потпуној теофанији. Лице Божије ће бити нескривено, приступачно, доступно (по благодати Божијој, јер има иначе непремостив јаз између твари и Творца) – и то ће бити радост оних који сабрани у мало стадо и сада радосно говоре Мараната; и то ће бити вечити пакао мрзитеља, саможивника и оних који уносе поделе у јединственост стварности Божије, наше и Божије и наше.