Секст Јулијус Африканус

 

Страдање свете Симфоросе и седморице њених синова

 

Приповест о мучеништву свете Симфоросе и седморице њених синова приписује се Јлулијусу Африканусу, писцу највише репутације. Можда је ова приповест била уметак у његову књигу Хронографије, дела за које Јевсевије (Црквена историја 6, 31) сведочи да је било написано са највећом брижљивошћу, јер је у њему писац до детаља навео главне историјске догађаје од наставја света до времена цара Елагабала^*. Пошто је то дело изгубљено, приповест која следи не може се сасвим извесно приписати Африканусу, према истовремено и нема основе да се у његово ауторство сумња.

Сам текст је више пута штампан и приређивало га је више књигозналаца, укључујући и Миња. Пронађено је место где су ови свети пострадали, у близини најславније палате коју је изградио Хадријан код свог окружног седишта на Тибру, према Спартанијусу. И када је цар наредио да се ова палата, коју је он изградио за своје задовољство, очисти жртвеним церемонијама, жречеви су искористили прилику да оптуже Симфоросу, да се богови наводно неће задовољити док им Симфороса не принесе жртву, или док она сама не буде жртвована; а то потоње извршио је сам Хадријан, за кога из многих других његових дела знамо да је био прекомерно сујеверан, око 120. године по Христу, то јест почетком своје владавине, у ком периоду, како Дио Касијус примећује, тај је цар послао велики број људи у смрт. Сећање на ове мученике, штавише, слави се у већини старих мартирологија, иако се они не слажу у тачном датуму самог тог мучеништва. Роман са Ноткером датум прослављања ових светих ставља на дан 18. јула, Рабанус на 21. дан истог тог месеца, Усуардус и Адо пак 21. јуна. На Тибертинском путу још увек постоје остаци цркве која је, како наводи Арингиje, била посвећена овим мученицима и која још увек носи назив Седморица браће. Она је без сумње била изграђена на месту коме су понтифи дали име Седморица пострадалих, тј. оних који су, како је Баронијус приметио, посечени и насилном смрћу уморени године 138.

 

            1. Када је Хадријан изградио палату и пожелео да је посвети опаким обредом, почео је да тражи упутства путем жртвовања идолима и демонима који су пребивали у идолима, они су (му) одговорили и рекли: „Удовица Симфороса са седморицом својих синова рањава нас из дана у дан призивајући њеног Бога. Ако би стога она заједно са својим синовима принела жртву, обећавамо ти свако добро које затражиш.“ Хадријан онда нареди да је ухвате и доведу, заједно са њеним синовима, па је учтиво посаветова да пристане и принесе жртву идолима. Њему, међутим, блажена Симфороса одговори: „Мој муж Гетулије заједно са својим братом Аматијем кад бејаху трибуни у твојој служби претрпели су различите казне за име Христово, радије него да пристану на жртву идолима, и добрим се венцем увенчавши победили су твоје демоне у смрти. Не бејаху наговорени, већ изабраше да буду посечени и претрпе смрт, којом, будући да су је претрпели у име Христово, задобише бруку међу људима земаљским за време, али вечну славу и част међу анђелима, са којима су сада увенчани наградом за своје страдање, где уживају вечни живот са вечним царем на небесима“.

 

            2. Цар Хадријан рече светој Симфороси: „Или ћеш са својим синовима принети жртву свемогућим боговима, или ћу наредити да ти сама будеш принета на жртву, заједно са твојим синовима“. Блажена Симфороса одговори: „Одакле, пак, толико добро за мене, да бих се показала достојном заједно са мојим синовима да будем принета као жртва Богу?“ Цар Хадријан рече: „Ја ћу учинити да будеш жртвована мојим боговима.“ Блажена Симфороса одговори: „Твоји богови не могу ме узети као жртву, него ћу ја, будем ли сажежена у име Христово, строшити те твоје демоне“. Цар Хадријан рече: „Изабери једно од два: или принеси жртву мојим боговима, или злом смрћу нестани“. Блажена Симфороса одговори: „Мислиш да ће икоје застрашивање променити моје мишљење, а ја чезнем да починем са мојим мужем Гетулијем, кога си ти убио за име Христово“. Онда цар Хадријан нареди да је одведу у Херкулов храм, где су је прво тукли шамарима, а онда обесили о косу. Али када ни убеђивањем ни злостављањем не могаху је одвратити од њене добре одлуке, нареди да је баце у реку са великим каменом везаним за врат. А њен брат Евгеније, управник округа Тибра, узе њено тело и сахрани га у предграђу истог града.

 

            3. Онда наредног дана цар Хадријан нареди да му доведу сву седморицу њених синова заједно; и када их је изазвао да принесу жртву идолима и схватио је да они неће попустити пред његовима претњама и злостављањима, нареди да се око Херкуловог храма постави седам губилишта и да седморицу привежу за њих. Наредио је да Крискенту првоме прережу грло; Јулијану, другом, да прободу груди; Немесију, трећем, да прободу срце; Примитива, четвртог, да прбоду кроз пупак; Јустин, пети, да буде посечен мачем заврат; Страктевс, шести, да буде посечен са стране; Евгеније, седми, да буде расцепљен на двоје.

 

            4. Сутрадан цар Хадријан дође у Херкулов храм и нареди да се сва тела заједно изнесу и баце у дубоку јаму, и жречеви дадоше том месту име Седморица пострадалих^**. Након овога прогон (хришћана) је прекинут за годину и по, за који период су мошти (ових) мученикапрослављене и са сваком брижљивошћу пренете у за то посебно припремљене гробнице, а њихова имена записана су у Књизи живота. Шта више, дан рођења светих Христових мученика, блажене Симфоросе и седморице њених синова: Крискента, Јулијана, Немесија, Примитива, Јустина, Страктевса и Евгенија држи се 18. јула. Њихова тела почивају на Тибуртинском путу, код осмог миљоказа од града, под влашћу Господа нашега Исуса Христа, коме част и слава у векове векова. Амин.

 

 

 

* - Император Цезар Марко Аурелије Антонин Август, владао од 218. до 222. године – прим. прев.

 

** - Израз ad septem biothanatos Руси преводе као „У семи самоубийц“ – прим. прев.

 

 

 

(превод: ј. С. А.)

Titoizam и његови облици

 

 

            Где то и како живе наши пензионери? Говорим о онима којих је највећи број, говорим о онима који су били радничка класа. У њиховим домовима затећи ћеш остатке намештаја из осамдесетих, кад је могло да се купи на кредит који би после појела инфлација, нешто од разваљеног намештаја из деведестих, кад је квалитет био давно заборављен појам и по нешто од електронских уређаја из новог века и миленијума. Најчешће је то телевизор. А на телевизору најчешће једна оштећена, болесна особа коју из неког суманутог разлога многи сматрају водитељком на једној телевизији којој мрља није само знак: имају они доста мрља, баш баш доста и баш баш различитих... Или пак на телевизору нешто што многи из неког суманутог разлога сматрају телевизијом, а уствари је систематска тровачница гебелсовског типа. Тиме се хране многи наши најстарији, или боље речено тиме се трују. Не, исправно би било рећи: тиме их трују.

 

Ко су ти наши најстарији?

То су они Titovi пионири, и сами најчешће признају, понеко као с нешто стида, а понеко сасвим бестидно и без повезаности са собом самим, да су морали да обожавају тог митског црвеног некрунисаног цара, тог опскурног господара живота и смрти, Broza. Морали су... како поражавајућа реченица! Морали су да рецитују песме Titu, морали су да бифлају како су краљ и ЈВуО били издајници и Квислинзи, морали су да прећуткују све српско, морали су да не смеју да уђу у црквено двориште, чак ни кад им лопта тамо пређе, морали су да за попом вичу: „Баксузззз!“, морали су да не смеју ни код куће да помињу Јасеновац и Градишку Стару, морали су да понављају изнова и изнова папагајске фразе о братству и јединству... Морали су.

А после, кад су и средње школе изучили опет су морали. Морали су да забушавају и кривинаре на самоуправљачкој основи, морали су да потказују једни друге, морали су баш према моделу из мрског капитализма оне испод себе да газе и сатиру, али зато оне изнад себе да љубе чак и тамо где за љубљење није предвиђено, морали су да поткрадају предузећа у којима су радили, морали су да блокирају бројила за струју и да тако краду електричну енергију, морали су да узимају кредите и да се ослањају на инфлацију у погледу враћања пара, да граде квадрате и квадрате о којима већина нас данас може само да сања, морали су да псују Бога, Божију Матер, Сунце Богово, Цркву... Морали су да гледају у шоље и да читају хороскопе, да верују Вави и непостојећем деда Милоју, морали су да не смеју да дотакну Библију, а да им врхунац духовности и мистике буде Креманско пророчанство. Морали су да са страхопоштовањем изговарају име вештице од баба Ванге, али су морали да никада не уђу у Цркву, да никада не буду на служби и не причесте се, нормално. Морали су да не крштавају своју децу. Морали су да варају и туку своје жене, да пију прекомерно и једу само мрсно, а жене су морале да, како они то кажу „даве децу“... Морали су.

Исто тако су морали и у својим кућама да чувају Titinu слику, а онда слику његовог достојног наследника, једнако пањастог, неупотребљивог и злоћудног Slobodana Miloševića. А и сада имају неке слике. Врло често поред иконе изрезане из новина држе нечију фотографију у виду постера и клањају јој се више и чешће него и самој икони.

 

Добро, а шта су добили од тога ти Titovi пионири, ти социјалистички омладинци, ти самоуправљачи и ти каменчићи макадамског друма који је прегазила најбруталнија и најбаналнија транзиција?

Добили су да имају пензије које једва покривају најосновније трошкове живота. Добили су да код лекара иду само кад имају нешто да понесу. Добили су да дијагностику,  интервенције и операције чекају за неко посмртно време. Добили су да их већина, у коју спадају и они сами, не зарезује ни за шта, да их не поштују, да у великом броју случајева немају мудрост ни савет који би оставили својим млађима и по коме би их наследници памтили. Тужно је и претужно овдашње треће доба.

Док њихове колеге из још страшнијег социјализма, рецимо из бивше Демократске Републике Немачке, то јест из комунистичке источне Немачке, сада живе пристојним животима и могу од своје пензије да купе солидан фотоапарат и да се препланули у три четврт панталонама са тим апаратима на грудима шетају рецимо по београдској цркви светог Марка као туристи, ови наши одлазе у башту да урове кромпир, јер треба јести и наредне године. Док њихови исписници из једне Пољске отплаћују шкоду на рате, наши већ у априлу гледају да почну да отплаћују дрва за наредну зиму, јер је овде и огрев капитална инвестиција, а пут аутобусом до на пример Београда јесте трошак који се мора планирати неколико месеци. Док пензионери из бивше Чехословачке разматрају да ли да се преселе на пример у Бугарску због трошкова живота и излаза на море, наши размишљају како да плате струју и како да нађу везу да запосле унуке, па пристају да их возају аутобусима и да их сасвим деперсонализују, да их се не посматра као личност, него као број живих алатки које ће изигравати јадну и све више оронулу сценографију неких садашњих притом још болеснијих Потемкинових села.

 

Да, ти наши стари су истовремено и саучесници, али и жртве. Ако би се на кантар могло измерити шта су више, мора се рећи да су ипак у већој мери жртве. Просто, они су тако формирани, тако су их обликовали: да не мисле својом главом, да има неко ко мисли о свему, а да они, ето... морају. И онда дође неко, неко обестан, неко бесан, неко болестан и до детаља изучи њихову психологију: зна чега се плаше и зна шта воле да чују. И онда то преточи у сталне тровачнице.

Терен за тровачнице припреман је одавно. Најпре је пристојност прогнана из јавног простора, а онда је појам стида у потпуности расклопљен и однет са видика широке публике. Отров се онда паковао у привид стварности, у такозване ријалити шоуове који су гађали најрањивију популацију: старе који су били сами и којима је тај телевизор који меље, а чешће бљује и сипа псовке и непочинства сваке врсте био једини жамор људског бића у глувој кућици. Следећи корак било је обезвређивање истине и гебелсовско понављање лажи, лажи, лажи и лажи, јер – понављање је мајка усвајања. Кад су се та два спојила, створен је бастард који не само што на овим просторима никад раније није виђен, него представља срамоту која је већа од оне, што ју је српском имену нанео Димитрије Љотић и његов Збор. Јер, Љотић је веровао у нешто, имао је некакву идеологију, макар она била потпуно погрешна, шта више – наопака и первертована, ипак је била идеологија. Ово данас је... испод сваког људског нивоа. Доспели смо у еру ђубрета и идиократије.

 

И знате шта, ти наши стари су ипак радили и стварали ову земљу, и то како год да су радили и какву год државу да су створили. Више пута је до дана данашњег држава њима нанела неправду, него они њој. Изашли су у пензију. Зар не би било поштено и Богу мило да их се сад пусти, да се одморе и да живе своје животе како морају и како могу?

Е, али ако ти њих не видиш као личности, као конкретне људе са конкретним животима, него их видиш скоро као, опрости ми Боже, марву, као оне живе алатке које још треба да експлоатишеш, онда их систематски застрашујеш, онда се иживљаваш над људима које су и срећа и здравље напустили још одавно. И кад им погледаш наборана и посивела лица, видиш да то нису лица срећних људи, видиш да ту најчешће нема оне мудрости коју доноси седа коса... Не, ту је само страх, дубоки, систематски одржавани страх. То је страх од глади, од несташице лекова (иако су нас несташице лекова погађале управо онда, кад су владали они чије слике наши пензионери воле да чувају), од смрзавања, од рата (иако одавно више не постоје трећепозивци, мада се ови наши садашњи сениори – без увреде – ни издалека не би могли мерити са оним трећепозивцима, оно су били људи...), па чак и облик страха који их дави од детињства – страх од кожнокапуташа, страх од Голог Отока...

Већина тих страхова су ирационални. Јер све што је titoizam створио од почетка до краја, од а до ш била је опсена. Ништа није стварно постојало: ни договорна економија, ни индустријализација земље, ни борба против правих непријатеља било унутрашњих или спољашњих, ни братство и јединство, ни славна Jugoslovenska Narodna Armija (једино су њени подофицири стварно сви били на калуп)... све је одувек било само пепео, баш како је у својој Бајци о томе писао Добрица Ћосић, који је и сам зидао куле од пепела.

 

Премда наш народ од кад он постоји није стрефила гора пошаст од поданичког менталитета titoizma, мора се такође подвући да изгледа да никада нико није мрзео свој сопствени народ и тако страшно га кињио, као они чије слике народ чува. Тако перфидне, тако зле, тако окрутне методе ужасног малтретирања нису забележене ни код Османлија ни код нациста. Али, што рече неко на интернету, то је чувена 4Н заблуда: Неће наши нама ништа. Кад оно, али међутим...