Где
то и како живе наши пензионери? Говорим о онима којих је највећи број, говорим
о онима који су били радничка класа. У њиховим домовима затећи ћеш остатке
намештаја из осамдесетих, кад је могло да се купи на кредит који би после
појела инфлација, нешто од разваљеног намештаја из деведестих, кад је квалитет
био давно заборављен појам и по нешто од електронских уређаја из новог века и
миленијума. Најчешће је то телевизор. А на телевизору најчешће једна оштећена,
болесна особа коју из неког суманутог разлога многи сматрају водитељком на
једној телевизији којој мрља није само знак: имају они доста мрља, баш баш
доста и баш баш различитих... Или пак на телевизору нешто што многи из неког
суманутог разлога сматрају телевизијом, а уствари је систематска тровачница
гебелсовског типа. Тиме се хране
многи наши најстарији, или боље речено тиме се трују. Не, исправно би било рећи: тиме их трују.
Ко су ти наши најстарији?
То су они Titovi пионири, и сами најчешће признају, понеко као
с нешто стида, а понеко сасвим бестидно и без повезаности са собом самим, да су
морали да обожавају тог митског црвеног некрунисаног цара, тог опскурног
господара живота и смрти, Broza. Морали су... како поражавајућа реченица! Морали су да рецитују песме Titu,
морали су да бифлају како су
краљ и ЈВуО били издајници и Квислинзи, морали су да прећуткују све српско,
морали су да не смеју да уђу у црквено двориште, чак ни кад им лопта тамо
пређе, морали су да за попом вичу: „Баксузззз!“, морали су да не смеју ни код
куће да помињу Јасеновац и Градишку Стару, морали су да понављају изнова и
изнова папагајске фразе о братству и јединству... Морали су.
А после, кад су и средње школе изучили опет су
морали. Морали су да забушавају и кривинаре на самоуправљачкој основи, морали
су да потказују једни друге, морали су баш према моделу из мрског капитализма
оне испод себе да газе и сатиру, али зато оне изнад себе да љубе чак и тамо где
за љубљење није предвиђено, морали су да поткрадају предузећа у којима су
радили, морали су да блокирају бројила за струју и да тако краду електричну
енергију, морали су да узимају кредите и да се ослањају на инфлацију у погледу
враћања пара, да граде квадрате и квадрате о којима већина нас данас може само
да сања, морали су да псују Бога, Божију Матер, Сунце Богово, Цркву... Морали
су да гледају у шоље и да читају хороскопе, да верују Вави и непостојећем деда
Милоју, морали су да не смеју да дотакну Библију, а да им врхунац духовности и
мистике буде Креманско пророчанство. Морали су да са страхопоштовањем
изговарају име вештице од баба Ванге, али су морали да никада не уђу у Цркву,
да никада не буду на служби и не причесте се, нормално. Морали су да не
крштавају своју децу. Морали су да варају и туку своје жене, да пију прекомерно
и једу само мрсно, а жене су морале да, како они то кажу „даве децу“... Морали
су.
Исто тако су морали и у својим кућама да
чувају Titinu слику, а онда слику његовог достојног
наследника, једнако пањастог, неупотребљивог и злоћудног Slobodana Miloševića. А и сада имају неке слике. Врло често поред
иконе изрезане из новина држе нечију фотографију у виду постера и клањају јој
се више и чешће него и самој икони.
Добро, а шта су добили од тога ти Titovi
пионири, ти социјалистички
омладинци, ти самоуправљачи и ти каменчићи макадамског друма који је прегазила
најбруталнија и најбаналнија транзиција?
Добили су да имају пензије које једва
покривају најосновније трошкове живота. Добили су да код лекара иду само кад
имају нешто да понесу. Добили су да дијагностику, интервенције и операције чекају за неко
посмртно време. Добили су да их већина, у коју спадају и они сами, не зарезује
ни за шта, да их не поштују, да у великом броју случајева немају мудрост ни савет
који би оставили својим млађима и по коме би их наследници памтили. Тужно је и
претужно овдашње треће доба.
Док њихове колеге из још страшнијег
социјализма, рецимо из бивше Демократске Републике Немачке, то јест из
комунистичке источне Немачке, сада живе пристојним животима и могу од своје
пензије да купе солидан фотоапарат и да се препланули у три четврт панталонама
са тим апаратима на грудима шетају рецимо по београдској цркви светог Марка као
туристи, ови наши одлазе у башту да урове кромпир, јер треба јести и наредне
године. Док њихови исписници из једне Пољске отплаћују шкоду на рате, наши већ
у априлу гледају да почну да отплаћују дрва за наредну зиму, јер је овде и огрев
капитална инвестиција, а пут аутобусом до на пример Београда јесте трошак који
се мора планирати неколико месеци. Док пензионери из бивше Чехословачке
разматрају да ли да се преселе на пример у Бугарску због трошкова живота и
излаза на море, наши размишљају како да плате струју и како да нађу везу да
запосле унуке, па пристају да их возају аутобусима и да их сасвим
деперсонализују, да их се не посматра као личност, него као број живих алатки
које ће изигравати јадну и све више оронулу сценографију неких садашњих притом
још болеснијих Потемкинових села.
Да, ти наши стари су истовремено и саучесници,
али и жртве. Ако би се на кантар могло измерити шта су више, мора се рећи да су
ипак у већој мери жртве. Просто, они су тако формирани, тако су их обликовали:
да не мисле својом главом, да има неко ко мисли о свему, а да они, ето...
морају. И онда дође неко, неко обестан, неко бесан, неко болестан и до детаља
изучи њихову психологију: зна чега се плаше и зна шта воле да чују. И онда то
преточи у сталне тровачнице.
Терен за тровачнице припреман је одавно.
Најпре је пристојност прогнана из јавног простора, а онда је појам стида у
потпуности расклопљен и однет са видика широке публике. Отров се онда паковао у
привид стварности, у такозване ријалити шоуове који су гађали најрањивију
популацију: старе који су били сами и којима је тај телевизор који меље, а
чешће бљује и сипа псовке и непочинства сваке врсте био једини жамор људског
бића у глувој кућици. Следећи корак било је обезвређивање истине и гебелсовско
понављање лажи, лажи, лажи и лажи, јер – понављање је мајка усвајања. Кад су се
та два спојила, створен је бастард који не само што на овим просторима никад
раније није виђен, него представља срамоту која је већа од оне, што ју је
српском имену нанео Димитрије Љотић и његов Збор. Јер, Љотић је веровао у
нешто, имао је некакву идеологију, макар она била потпуно погрешна, шта више –
наопака и первертована, ипак је била идеологија. Ово данас је... испод сваког
људског нивоа. Доспели смо у еру ђубрета и идиократије.
И знате шта, ти наши стари су ипак радили и
стварали ову земљу, и то како год да су радили и какву год државу да су
створили. Више пута је до дана данашњег држава њима нанела неправду, него они
њој. Изашли су у пензију. Зар не би било поштено и Богу мило да их се сад
пусти, да се одморе и да живе своје животе како морају и како могу?
Е, али ако ти њих не видиш као личности, као
конкретне људе са конкретним животима, него их видиш скоро као, опрости ми
Боже, марву, као оне живе алатке које још треба да експлоатишеш, онда их
систематски застрашујеш, онда се иживљаваш над људима које су и срећа и здравље
напустили још одавно. И кад им погледаш наборана и посивела лица, видиш да то
нису лица срећних људи, видиш да ту најчешће нема оне мудрости коју доноси седа
коса... Не, ту је само страх, дубоки, систематски одржавани страх. То је страх
од глади, од несташице лекова (иако су нас несташице лекова погађале управо
онда, кад су владали они чије слике наши пензионери воле да чувају), од
смрзавања, од рата (иако одавно више не постоје трећепозивци, мада се ови наши
садашњи сениори – без увреде – ни издалека не би могли мерити са оним трећепозивцима, оно су били
људи...), па чак и облик страха који их дави од детињства – страх од
кожнокапуташа, страх од Голог Отока...
Већина тих страхова су ирационални. Јер све
што је titoizam створио
од почетка до краја, од а до ш била је опсена. Ништа није стварно постојало: ни
договорна економија, ни индустријализација земље, ни борба против правих
непријатеља било унутрашњих или спољашњих, ни братство и јединство, ни славна Jugoslovenska
Narodna Armija (једино су
њени подофицири стварно сви били на калуп)... све је одувек било само пепео,
баш како је у својој Бајци о томе
писао Добрица Ћосић, који је и сам зидао куле од пепела.
Премда наш народ од кад он постоји није
стрефила гора пошаст од поданичког менталитета titoizma, мора
се такође подвући да изгледа да никада нико није мрзео свој сопствени народ и
тако страшно га кињио, као они чије слике народ чува. Тако перфидне, тако зле,
тако окрутне методе ужасног малтретирања нису забележене ни код Османлија ни
код нациста. Али, што рече неко на интернету, то је чувена 4Н заблуда: Неће
наши нама ништа. Кад оно, али међутим...
