Свака кап што с небеса дође,
натапајућ земљу и што у њој труне,
мило собом носи дах свеже висине;
све да спере може - и штроке и рђе,
ал не може тугу с којом душа гине.
Нек ме неко слуша!
Да вриснем немам снаге:
гласнији од мене гром су и олује.
А толико бреме тегли ова душа
и кроз терет нада и љубав ми струје.
Глув је ово град у сваком свом трену:
странце и не виде, зазиру од муке.
А ја јесам странац - без капе, без собе
само с зрном наде које нема цену,
са жељама које други ће да здробе.
Када дажд отпочне са својим мирисом
и када све заспе исто, без разлике,
и кад све ућути прекривено хуком,
кад се све умири - ко под кипарисом,
баш ту је мој дом, ту ја на свом.
Остајем да и све и сва волим,
ал без наде да ће ико чути.
Можда неко слути тек трептај у тмини
душе своје ту наду што ја њоме горим.
Пресликаћу срце граду - отисак у глини.
