Како мој деда саставља бицикл

            За седми рођендан сам од деде добио бицикл. Сјајно! Само, невоља је што је мој бицикл дошао у кутији, а то је значило да треба узети алат и склопити поклон у возно стање. Ни то није проблем. Проблем је мој деда. Пошто је он купио бицикл, заинатио се да одмах ту, пред децом, сâм склопи тај бицикл, а још је био проблем што су алат и мајсторисање и мој деда потицали са две различите планете – тако каже моја бака.

            Тата је уздахнуо. „Добро, остави сад, то ћемо сутра ти и ја“, рекао је. „Ти имаш госте и заузет си, а ја и онако ништа не радим. Очас ћу ја то!“, брундао је деда са тихим узбуђењем. Ја мислим да је мој деда имао лептириће у стомаку сваки пут када би у руке узео неку алатку. Одједном би се сплео, као да су му руке везане, и све би ишло наопачке: кад заврће, оно би се одвијало; кад лепи, оно би се одлепљивало. Јао, једном сам се тако обрукао због њега! Кад смо били трећи разред коначно сам скупио храбрости да питам Наташу да јој понесем торбу до куће. И негде на пола пута образи су ми тако горели – што је и разумљиво, ако знамо да сам био заљубљен у њу још од првог полугодишта другог разреда – а у стомаку су мо се разројили неки тако немирни лептирићи, да сам се нехотице сетио свог деде како мајсторише и одједном дрекнуо: „Радапцигер!“. То је Наташи – опет сасвим разумљиво – било чудно, па није хтела да разговара са мном скоро цело тромесечје.

            А сви који га познају слажу се да је мој деда веома паметан човек, чак јако окретан и сналажљив. Само, кад се дође до мајсторисања, и поред најбоље дедине воље да нешто поправи, испало би као да је хтео нешто сасвим супротно. Кад он нешто узме да оправи – тако каже моја бака – то се сасвим расправи.

            Него, вратимо се бициклу. Уз рам, точкове, ланац, гувернал и остале делове дошла је и књижица, илустровано упуство за склапање бицикла. Делови су били обележени бројевима по редоследу којим их је требало монтирати. Деда се чешкао по бради, грицкао врх графитне оловке и нешто неразумљиво х-мкао. „Добро... значи, ово иде овде, онда прво ово, па оно... затим ово... или оно тамо? Хммм...“ Моји другари су јели кифлице и пили сок у паузи између две игре, и видео сам како сви кришом посматрају мог деду, јер је цело суседство знало колико је сплетен и тврдоглав са алатом.

            Кад је проучио упутство кренуо је да саставља бицикл. Заборавио је да тата има госте, па је стално баш од њега тражио алат. „Тринаест окасти... крстасти шрафцигер... имбус кључ... гедора седамнаестица“, заповедао је деда озбиљан као Никола Тесла. „Тата, шта ће ти гедора за бицикл“, питао је тата свог оца очајно. Деда је притезао, уклапао и – склопио бицикл.

„Ево га!“, узвикнуо је.

            И заиста – пред нама је стајао бицикл небеско – плаве боје са широким гумама и равним гуверналом. Уф, како је био добар! А видео сам да се свидео и мом друштву. „Па... да га испроба?“, упитао је тата бојажљиво. „Него шта!“, рече деда гласом капетана дуге пловидбе. „Види ти како је то јак и чврст бицикл“, каза деда и лупи својом не тако малом шаком по седишту и у том тренутку... У том тренутку бицикл се једноставно распао! Предњи точак је отишао на једну, задњи на другу страну, звонце се откотрљало (нашли смо га тек после три дана детаљне претраге дворишта), гувернал се закуцао једним крајем у земљу попут копља које је неко бацио. А нашим двориштем завладао је тајац.

            Деда се чак ни тада није збунио. Окренуо се према мени и мирно рекао: „Уствари, сутра ћу ти купити други. Ономад су имали само ову боју, а то и није одговарајућа боја за таквог момка“, рекао је. „Мени се свидео“, промуцао сам. „Тим боље, сутра ћеш имати два бицикла“, каза деда убедљиво. И стварно, сутрадан је донео један тегет бицикл, али овај је већ био склопљен, а тата је тог јутра саставио и онај небеско – плави. Тати је требало само пола сата за тај посао, али је деди рекао како се мучио целог јутра и како је то био неки страшно компликован бицикл. 

Најмање дрво на свету

            Ви сигурно мислите да је најбитније – бити велики. Мислите да су само велики моћни и важни. Онда сигурно нисте чули за бонсаи. Стварно нисте? Бонсаи је јапанска уметност узгајања минијатурних биљака, које изгледају као право дрво. Али, да ли сте знали да је бонсаи дрво спасило своју велику браћу? Не знате? Ево како је то било...

Некада давно један прилично разуздани ветар протутњао је кроз једну храстову шуму. Била је то чувена шума и људи су јој се дивили; ниједно дрво нису посекли, толико су је поштовали. А дрва су се ослањала једно на друго и одолевала олујама и непогодама.  Ветар је понео једно семе храста из те моћне, столетне шуме, подигао га високо – када је оно последњи пут видело свој завичај – и однео га чак на другу страну планине, где није било ни шуме, ни траве, ни ништа. Биле су ту само ћутљиве стене. Сирото семе храста је пало у расцеп једног огромног камена и ту се шћућурило. Мислило је да ће му ту бити и крај, чак и пре него што је имало прилике да се развије у дрво. И кад погледате, заиста је тужно кад неко не добије прилику ни да се роди, а већ му смисле крај. Међутим, преварио се онај блесави ветар, а преварило се и сирото семе храста. Наишао је један буцмасти облак, приметио семе које се сакрило у расцепу и исцедио мало своје спасоносне кише баш на голетној страни планине. Семе је преживело и изникло.

            Пошто није имало земљу која би хранила његов корен, дрво је било веома, веома мало. И било је веома тужно. Било му је жао што није код куће, у оној густој шуми, где су сви његови рођаци, а било је тућно и због тога што се разликовало од другог дрвећа, познатог по својој висини и снази. Оно је било тако мало и слабашно дрвце. Обилазиле су га усамљене птичице и понекад му у својим кљуновима доносиле по неколико капи воде. Захваљујући њиховој доброти дрво је могло да преживи. А због тога што је расло међу камењем корен овог дрвета био је дручачији, много чвршћи и јачи од дрвећа које је удобно расло на плодној шумској земљи.

            Али онда су се времена променила. Дошле су тешке сушне године. Најпре се изгубило малено језеро које је красило храстову шуму, а онда је мало по мало пресушила и река која је кроз шуму пролазила. Храстова шума била је у опасности. Дрвеће више није било онако раскошно и весело, све је изгледало много јадније. А и малено дрво с друге стране планине чуло је шта се догађа и било му је још теже. Једног тмурног дана скупили су се над голетном страном планине неки црни, мрзовољни облаци и за тренутак се глуво време претворило у олују. Киша је падала и падала и процепи између стена претворили су се у безброј малих потока.

            Тешко је било малом дрвету да се одржи на свом месту за време такве олује, али га је спасао његов необично јаки корен. И оно се досетило! Свом својом маленом снагом пустило је што је брже могло корење кроз планину. Киша је и даље падала, воде је било све више и више, мало дрво се скоро давило, али није попуштало. Решило је да помогне својој браћи у столетној шуми, заборављајући да је и оно само у невољи.  Задњим делићима снаге – дошло је својим кореном до друге стране планине. Није се планина распрсла, јер са њом се борило најмање дрво на свету, али пукотина је била довољно велика. Срећа је била у томе што је оно било смештено више од храстове шуме с друге стране. Необуздана вода брзо је нашла свој пут и у храстовој шуми појавио се извор! Сува земља се брзо и халапљиво натапала. Шума је била спашена.

            Усамљене птице су касније огромним, поноситим храстовима испричале ко их је и како спасао, а они су замолили ове добротворке да малом дрвету пренесу изразе љубави и поштовања. Мало дрво наставило је да ћутке живи на голетној страни планине, али – срећно. Птице су после пронеле причу о малом дрвету по целом свету, све до далеког Јапана, где су били тако одушевљени тим догађајем, да су мало дрво пренели у најлепши врт пред царском палатом, где је оно својом преданошћу и мудрошћу надахњивало безброј посетилаца дивног врта.

            У успомену на тај мали храст Јапанци данас узгајају бонсаи дрвеће. Или је бар мени тако једна птица испричала.

Како мој деда измишља

- Е, каква је то шума! – рече мој деда сасвим једноставно.

- Каква шума, деда? – погледали смо га зачуђено.

- Па та... та Шарена шума.

- Деко, опет измишљаш – рече моја сестра.

- Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета.

- Штета – уздахнух.

- Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио.

- Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак.

- Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио.

- Ма од кога? – сестра је зашкиљила.

- Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан.

- А ко је Велимир? – упитах.

- Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом.

- А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас.

- Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај.

- Какво је сад то име? – упитасмо.

Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума!

- А како он изгледа? – упитао сам радознало.

- Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана.

- Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра.

- Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето.

- И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво.

- Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама.

- И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име.

- Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна.

- Сигурно... – рекох ја као одјек.

- Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући.

Време посете

            Ја хоћу да будем писац и ја сам писац. Зашто да не? Забаван сам, занимљив сам, упадам људима у очи. А прича имам на претек. Ретки завидљивци, људи тврдог врата, црвених образа и скамењеног духа за мене кажу да сам пре блесав (или чак и отворено говоре да сам луд), него што сам материјал за писца. „Будала!“ – најчешће кажу. Питају ме од чега бих живео као писац. „Шта ћеш да вечераш?“, грми на мене један тврди врат, који повремено пати наизменично од опстипације и метеоризма. И да се разумемо – нисам ја будала. Нисам толико ударен морком чарапом, па да вечеру – или храну уопште сматрам узгредицом или животном баналношћу. Чак и кад би ми свест помрачила ставове на такав начин, моје широко знање не би ми дозволило такву глупост. Али, ја ипак хоћу да будем писац, и ја сам писац. Шта сам, уосталом, вечерао до сада? У мојој земљи је то питање једнако чудно и узбудљиво, као и несхватљивост судара галаксија, или тајна првог бебиног плача.

Ако ме због питања вечере гледају подозриво, нека најпре преиспитају себе, па ће видети да целу ови нашу заборављену недођију, ову нашу презрелу нежељену удавачу треба посматрати не само са подозрењем, већ и са отвореном резигнацијом. А ако су ме само питали реторички, тим пре треба да фокус са мене пребаце на ширу слику, којој не припадам само ја, него смо у њу, као у житко, лепљиво блато, уткани сви, па тако и они који ме држе за блесавог.

            Добро, шта ме то квалификује за писца? Најпре моје широко опште образовање, које је – рекао бих – једино што ја заиста поседујем и једина имовина са којом радим шта хоћу. Знање ми омогућава да уочим ствари које су људима иначе скривене, а онима са тврдим вратовима потпуно непрозирне. О чему се ради? Ето, једном сам шетао ходником психијатријског болничког одељења. Био је 14. септембар. Истом брзином као и ја, али увек у супротном правцу, шпартао је један старији господин. Колико сам успео да закључим – питање је било да ли ће га задржати на одељењу, или отпустити. А лекар је тог јутра био изузетно зловољан (касније сам чуо да су баш тог лекара баш тог јутра на колегијуму нешто рибали, па је сигурно био нервозан због тога) и био је решен да сваки проблем пресече по кратком поступку. И прилази, тако, и том господину. А господин стварно... миран човек, само по мало језив, подсећао је са том својом свиленом косом лутке и импрегнираним лицем на немачке туристе. Прилази, дакле, лекар немачком туристи и пита га: „А с тобом шта ћу?“ Старији господин одговара са помало – руку на срце – болесно укоченим смешком: „Изаћи ћу ја данас напоље, верујем у то. Уосталом, данас је и празник“. Доктор га погледа чудно па рече: „Какав празник?“ Мада, морало би се лекару замерити што са пацијентом разговара тако на ходнику, на очиглед свих... „Нова година“ – рече господин мирно. Одмах потом су му наместили кревет.

А ја се нисам усудио да станем у његову одбрану, премда заиста и јесте била Нова година. Видите, четрнаести септембра по грегоријанском је први септембра по јулијанском календару,  а то заиста и јесте црквена Нова година, јер богослужбени циклус непокретног круга празника почиње првог септембра, а завршава се тридесет и првог августа. Тај датум, тај први септембра, био је почетак административне године у Византији. Човек је, дакле, рекао истину и испао луд. Тако је то у овој земљи. Зато овде треба ћутати. Или писати: за то не могу да вас стрпају у собу са решеткама, само издавачи могу да вас одбијају.

            Онда, ја имам тај чудан осећај да могу прилично добро да осетим како се други људи осећају. Да ли сам због тога емпата, или пак патим од хиперсензитивности или анксиозности? Не знам, можда ни једно, можда је све могуће и тачно. Тако сам једном приликом у једном граду, у аутобусу градског превоза, на задњој платформи видео човека који је сву несрећу тог негостољубивог града носио као Атлас на својим плећима. Густа, запуштена брада неправилно је уоквиривала његову главу, која је почињала испод неуредне косе, непослушне попут бодљикаве жице, и завршавала се... добро, тешко је са сигурношћу рећи где се његова глава управо завршавала. Оно што ја поуздано, потврђено тим мојим унутарњим осећајем зхнам је да је запремина његове главе била сасвим одговарајућа да у себе прими и задржи сваки јаук, сваки уздах, сузу и уопште материјализацију људске невоље тога места. То га је прогањало. Он није слутио да ће га судбина одредити да буде бележник несреће суграђана и та му је улога тешко пала. Уопште, духовна и интелектуална аристократија се разликује од ове обичне аристократије по томе што је дубоко несрећна и као окована својим положајем. Сироте обичне аристократе нису осећале да су и они заробљеници – и то једног чаробног круга неосетљивости, непоштења, уживања и гордости. Нису знали да то смрт од њих прави што укуснији залогај. Али, њихова је срећа била у томе што не знају. Посматрао сам свог случајног сапутника, постамтрао сам како се плебс стиска на платформама, само да би били удаљенији од њега. Јадни робови – конзументи! Они мисле да напарфимисани ваздух не смрди. И њих сам осећао, али они су били безизражајни, шупљи, и ѕьмлели су. Он је стога био већи изазов.

Био је тако одсутан у својој свеприсутности. Искрено, можда сам на тренутак и ја помислио: „О, јадан човек!“, али не из истог разлога као и плебејци потрошачког типа. Није он био мизеран; он је био смрвљен. Свет га је као жрвањ притискао и заклањао му и оно мало неба куда је могао да се вине. Знао сам да би он најсрећнији био, када би могао да се спусти у канализацију, јер би му бескрајни смрдљиви ходници дали више слободе, него ове тикве на две ноге. А ето, то нико не осећа.

                        Заиста није лако бити геније, а још је теже када то нико не схвата, кад промашују тему захтевајући (како бесмислено!) објективни, чак административни доказ нечијег интелекта. Да ли га је имао Маркес? Или Буковски? А познајем човека, који се због разних титула које има потписује бар минут и по, премда све даљинске управљаче у кући држи у кесама од целофана. Познајем једног коме су генијалност признали тако да му је титула срасла са именом, па ју је и у нужник носио, а опет је у пластичну фолију увијао тастатуру рачунара (чуо сам да је то покушао и са екраном осетљивим на додир). И може ли се рећи за те људе да су паметни? Добро, стручни су у својим областима, то је неоспорно; али, да ли су нормални? Међутим, шарени папир који поседују отворио им је пут у вишу касту.

Што се мене тиче, ја сам већ у вишој касти. Онај ко то не увиђа – губи сâм. И тако сам се једног јутра пробудио и решио да хоћу да будем писац. И ја ћу то бити, и ја то јесам. Јесам – јер пишем ово, а бићу када завршим... ако крај у овом вилинском колу уопште постоји.  И уопште, ја дубоко верујем да  људи сами бирају своју касту, али морају бити свесни жртава које ће морати да положе у путу узрастања. Највиша каста је – слобода. Уосталом... Ето, то је мој проблем! Почео сам да описујем човека у аутобусу и отишао предалеко. Сад се више не могу вратити на њега. Претпостављам да је то ствар заната, да се може научити како да се не направе превелике дигресије. Можда је у питању и вежба. Ако је ствар у генетици, онда нема проблема! Никада нисам оптерећивао људе. Не због латинске изреке да човек има два уха а једна уста – те стога треба двоструко више да слуша а упола мање да говори – не због тога што сматрам да су моје речи скупе – ја то заиста и сматрам, али верујем да је сваки човек скупљи било од које људске речи – међутим, отварам се тек када неко други то пожели, јер ништа не бива на силу; понајпре не оптерећујем људе, дакле, јер верујем да немам права на то. Реч је оштра, али лака ствар; може да убоде, али се одвије и спадне с човека. Она може заиста да допре до човека само ако он то жели. Кад видим да људи не уважавају моје речи, ја и не говорим. Бесмислено је трошити њихове уши, моја уста и наше заједничко стрпљење и време. Јасно ми је да је и ово дигресија, али неопходна је. Први пут пишем као писац и желим да будем сигуран да се добро сналазим. У једну руку је незгодно што не постоји школа за писце – много ствари остаје отворено и многа питања упорно остају нерешена; али у неку руку је и добро, јер ја са школама никада нисам баш био у љубави. То је ваљда зато што нисам нарочито штитио ни тастатуре, ни даљинске управљаче.  Јасно ми је да ће ме уредници издавачких кућа и критичари – ако до њих стигнем – због тог мог недостатка формалног образовања посматрати са подозрењем, али ја имам школу коју имају Маркес и Буковски. Није баш да смо другари из одељења, али...

            Уствари, да сам познавао Буковског, он и ја би били све, само не пријатељи. Поштовао бих га, то свакако – као што га уосталом и данас поштујем, али га не бих волео – као што га уосталом и данас не волим. Вратим му се понекад, после неког личног бродолома, кад моја гордост дозволи себи да тугујем. Кад се погледа, свако моје расположење има свога писца. Кад сам бесан и пун презира, најрадије читам Милерову „Ракову обратницу“. Кад сам бесан и беспомоћан, ту је Хенри Кинаски у свом вагену, или поштанским ципелама, или... Кад ме притисне туга, она без гордости, она која прочишћује дисање, на сцену ступа Џојс. Кад ме несрећа сколета толико да отвара видик и бистри поглед, онда читам Достојевског. Кад сам оптерећен финансијама, волим Ежена (или Еуђена) Јонеска. Кад политика почне да дави живот, читам Хармса. Док задовољно мљацкам ситне гутљаје доброг вина читам Андрића (црно вино) или Маркеса (црвено вино), или пак руску кратку причу ХХ века (бело вино). Кад сам радостан ту је Егзипери... Добро, писци се мењају с времена на време. Права катастрофа настаје онда – премда се то догодило само неколико пута – када се не ускладе расположење и писац кога читам: тад се расположење разлије у амебоидну непрепознатљивост мог карактера (може ли ово овако да се каже? Ах, глупо питање, овде сам ја писац и у мојој причи – може), а ни читање не иде.

Независно од оне вечере о којој сам раније говорио, заиста пишем јер тако волим.  Месецима тражим што старије свеске, са листовима од грубог папира, који није избељиван. Увек прво пишем руком, па тек касније прекуцавам. Наравно, не пишем хемијском оловком, већ пером: мешам мастила разних боја, да добијем онај тон који оставља крв на папиру. Понекад користим и писаћу машину. Имам једну, чувам је као реликвију, али у данашње време је све теже наћи пантљику за њу. Искрен да будем – и мени самом је чудна та моја опсесија стварима којима пролази рок употребе и полако их избацују из строја. Јер, ја слушам радио, а не гледам телевизију; одушевљава ме пуцкетање грамофонских плоча и баршунасто замућени звук музичких касета; у ери дигиталних књига, ја уживам кад странице шуште међу прстима; презирем ситоштампу и прелазим врховима прстију са уживањем преко штампе која слог утискује у папир.

Ишао сам и код лекара и код астролога. И код једних и код других – само забаве ради. Ови први би можда нешто и могли да сазнају о човековој души, кад би их то заиста занимало. Али прегазе их врло брзо сујета и стравична непоправљивост живота, па онда лако прелазе преко човекове душе, лако као кад ходају преко трга или кроз тржни центар. Отприлике су једино незаинтересовани и астролози, осим оних који су болесно убеђени у фантазију о судбини. Глупости! Није моја судбина да будем писац. Судбина уопште и не постоји, јер да постоји, ја бих сасвим сигурно постао часовничар, вулканизер или златар. Управо чињеница да нисам ни једно од та три (што судбински иде уз мој карактер и моју фигуру) него сам упркос свему постао писац, говори да је судбина мит, плод људске маште, који рађа слободу од одговорности.

Морам да признам да је ми је та идеја била веома примамљива. Веома! То живот чини тако лаким... Просто: ни за шта ниси одговоран, све је последица судбине, која је записана без твоје воље и која плете околности према свом нахођењу, док теби остаје да прихватиш само оно што јесте. Онда можеш да будеш пијаница, коцкар, убица (је л' тачно да су пронашли убилачки ген?) – и нико те не може кривити. Кривац је судбина. Ето, ја сам веровао да то човеку даје један сигуран живот, мир и више од тога – спокојство. „Бог је тако хтео“ – мрмљао сам себи једно време. Онда сам једном приликом видео како кољу свињу (одвратан призор и грозно скичање! Мислим, да се разумемо, кад сам био мали нисам играо Nintendo, већ Sega, али ипак...) и згадио ми се човек кога ослобађа судбина. Добро, нас не натове, па закољу, али суштина, суштина! Нека се догоди да напуним бураг, па да ме после камион размаже по асфалту, или ме муња здеси тачно у теме, или се оклизнем у купатилу... исти је: чекао оно што је непромењиво, а чекање у неизвесности је најстрашније стање које може да задеси човека. Какав је то, онда, човек? И какав је то Бог, који ужива да се иживљава над људским бићем, као да је животиња? Не, Бог би могао бити свемогућ само у случају када би укинуо судбину и свакоме човеку дао да одлучује о себи. Добро, тако би сигурно имао и више посла, али само тако би то био прави, слободни Бог. И рекао сам да ћу поверовати ако ми неко буде представио таквог Бога.

А и погађачи и деконструктори људске психе су говорили само једно: проблем је у мени. Није ми то пуно помогло, јер проблема није било. Тај проблем је уствари био мој порив да се побуним против судбине, да је срушим онако како се људи руше под њеним именом. Није то лако. Много је удобно заклањати се иза ње. И да није било те животиње, те свиње, и ја сâм веровао бих да сам у проблему, а то је смешно.

            У сваком случају, већ тада сам одлучио да сам писац. Природно, требало ми је неко време да се припремим за то. Родила се идеја, јавио се мотив, почела је да се кристалише слика. Заправо, ја верујем да је само моје постојање ствар противна судбини. И сваки дан који преживим, сматрам да сам тиме заврнуо судбину. По чему је судбина да ја постојим? Реалније је очекивати да је судбина благонаклоно окренута онима што испијају шарене коктеле на палубама скупоцених јахти усидрених негде у карипском мору. Но, ја ипак сматрам другачије: ни они не могу без кисеоника, зар не? И кад покисну, буду мокри. И имају исте рецепторе на кожи као и ја, као и сви уосталом. Имао сам пријатеља који то није знао. Или није веровао, свеједно. У сваком случају, решио је да више не живи животом за који је он сматрао да је бедан испод сваког нивоа поднођљивости и који, према томе, није достојан човека. То је мало смешно, а више глупо. Највише је чудно, јер онолико колико сам ја познавао тог човека – он није био глуп. А опет је закључио да живот може да буде недостојан човека. Логичка грешка у томе је што и достојност и недостојност постоје само у животу, исто као и човек. Како онда рећи да човек није достојан себе? И на крају, мој пријатељ се убио на та начин што је између шина дочекао неки теретни воз на половини неког железничког моста. Али, то је заиста врхунац глупости – убити се. Ако ти се живот не допада, живот ће те већ ослободити живота. Свакако се мора умрети. На крају, умреће и онај испијач шарених коктела; неће га спасити јахта укотвљена у Карибима. Онда ваља живети сваки дан макар из ината према судбини, ако не већ ради мисије да се пронађе и оствари она слобода, која је супротност судбини.

Ко зна, да се све догодило раније, можда би се све десило другаћије. Да сам раније видео животињу коју кољу, да сам раније заратио против судбине, да сам раније постао писац, можда би мој пријатељ још увек био жив, или можда макар не би извршио самоубиство. Али, рекох, живот ми је био збркан и пре него што сам постао писац. Тај порив, тај ратнички инстинкт који сам окренуо против неумитности – признајем да ми је учинио живот сложенијим, али је унело и нешто реда. И на крају кад одлучиш шта си, можеш да одахнеш. Већ имаш циљ, не мораш више толико енергије да трошиш на лутање.

            И ето, тако сам почео да размишљам о смрти на овај начин: сваки дан који угледам је чист добитак; ако сам га већ добио, онда нема смисла страховати, треба га доживети у потпуности – јер и зло и добро су једнако доживљаји, шта год да нам се догађа, то је исто искуство. А кад точак времена једном стане за мене... Неко други ће се радовати новом дану, али ја нећу туговати за њим, бићу заузет доживљајем престанка доживљавања.

Види, ја не бих да те давим, али рачунам да нечим мораш да испуниш време. А можда нађеш и нешто корисно у свему овоме. Знаш да не подносим мирис болнице исто колико и саме мантиле. Мислим да ћеш моћи да прочиташ два пута све ово за време посете: једном гладно, на брзину, и једном детаљније, кад савладаш први утисак. Хоћу да ти кажем да... Шта бих имао паметније да кажем у твојој ситуацији? Ја сам писац, разуме се, али живот и фикција се често сударају и још увек ми није јасно ко ту чешће извлачи дебљи крај.

Уосталом, ако се и не видимо, видећемо се, буди уверен у то. Не одступај од своје слободе. Она је у твојим очима; ако јој допустиш, могла би све да ти обоји пријатним тоновима у ритму крила анђела чувара. Ако је закатанчиш... Па, онда нећемо успети да се упознамо. Јер само у њој и преко ње може човек достићи душу другог човека.

А сада, ако већ по други пут читаш, време посете мора да се сигурно већ завршава.

Повратак

            Најлепшим својим бојама осликало је лето брегове, долине и клисуре Ресаве. Давало је најживље тонове управо када је оно требало да, по утврђеној и неизмењивој природној законитости, своје место уступи јесени, и преда јој земљу са свим њеним плодовима. Лето је зрело са житом, са мирисним клиповима кукуруза, са виноградима...

Девојчице су се јуриле, а Велимир је трчкарао за њима, док се најпосле није скупио испод једне широке крошње и грицкао ланске орахе које је украo ко зна где. Велимир је био најмлађи, једино мушко у кући, и био је – као двоструки љубимац – прилично својеглав и размажен. Кад би биле ван куће, девојчице нису слушале Велимирове детињасте идеје, и он би тако, још од раног пролежа до касне јесени, кад се деца јуре стазама и путељцима Ресаве, најчешће проналазио неко ушушкано место и гледао своје сестре како се играју.

            Много дана пре тога и много километара далеко од ресавских села један човек је са мешавином зебње, среће и збуњености у својој души, паковао оритавеле остатке своје униформе у похабани, просењени зелени руксак. Данима већ, од тренутка када је забринуто лице старог Танера добило ону бакрено–сиву боју, па све док се нису појавили Американци у својим зеленим униформама прекривеним жућкастом прашином плодне швапске земље, овај ратни заробљеник био је у недоумици да ли да заиста спакује оно ствари што му је преостало и врати се, или да остане код Танерових. За разлику од несрећника, он је у баракама ограђеним жицом и окруженим намргођеним чуварима а металним плочицама на грудима, провео тек неколико месеци. Командант логора био је пријатељ старог Танера, а Танер је тражио јаке људе, вичне пољским пословима. Тако је он заменио заробљеничку бараку за Танерову шталу. И прилично се сродио са својим новим животом: са тишином великог Танеровог имања, са кртом швапском земљом, са осталим „камарадима“.

Ипак, сви они, ти Танерови раници из логора, жудели су за ослобођењем, за крајем рата, и ишчекујући један другоме говорили – а да се нису баш најбоље разумевали – о ономе од чега су били отргнути; о неким другим пољима, неким другим крајевима. Било је ту највише црвеноармејаца: Руса, Украјинаца, понеки Грузин – али њих су често и мењали. Било је још неколико Француза, Румуна, два Грка, два Бугарина (који су ко зна како, када и због чега заглавили у немачком логору) и један Шпанац, који је скоро увек био нерасположен и ни са ким није причао.

Из редова краљевске југословенске војске само је наш јунак био на Танеровом имању. У логорској бараци оставио је неколико пдпфицира и двојицу официра: болешљивог и тужног капетана Словенца коме се крај ближио и поручника родом од Крагујевца. Састав редова био је шарен: Муслимани, Црногорци, један Хрват чак. Али њихове разлике нису на њих утицале; оне су остале на капији логора, а они су желели једно и желели су исто: ослобођење.

Колико је тих неколико месеци у логору био са својим, толико је код Танера био окружен све самим странцима. Највише је времена проводио са Русима, а погађало се да са њима у групи најчешће и ради. Тако је од сваког научио понеку реч, колико да се разумеју: „калимера“, „ендакси“, „мезон“, „каса“, „следване“, „гаварит па руском“... Мада, и поред тога што су заробљеници Танера псовали и, као, мрзели га, живот код њега био им је прилично једноставан, без трзавица, за робијашке појмове чак удобан. Радили јесу, и радили су много и напорно, али радили су оно чиме су се од малена бавили, и то им је била најсветлија тачка у целом рату. Тако су осећали да нису баш толико времена и простора удаљени од својих домова. И нису били затворени; били су, као, слободњаци. Хранили су их добро. Константин – Рус (један Грк звао се такође Константин) једне вечери искрено је признао да код Танера једе боље и више него што је у свом селу имао. И најчешће су причали о ослобођењу...

Онда је једног дана Пламен Дишков, Бугарин, рекао како нема где у Бугарску. Други Бугарин, Валентин Костов, гледао га је резервисано. Пламен је причао како нико од његових није преживео рат, да су Бугарску заузели Руси, комунисти. Румун Јон Кристинел такође је рекао да ће остати у Немачкој. Нико од њих, међутим, није знао да Србин има можда најјачи разлог да остане не само у Немачкој, него баш ту, код Танера.

            Едмунд Танер имао је сина, тридесетшестогодишњака који је без икаквог војног образовања – само партијским ангажовањем дошао до чина капетана ес–ес јединица. Налазио се час у Француској, час у Холаднији, час у Пољској. Према ономе што су мештани у изломцима причали, изгледа да Руди – земљорадник прилично уживао у улози официра што у рукама сада уместо волана трактора држи животе правих људи. Видело се да је старац Танер патио за сином, и због тога што је у рату, али и због тога – рекло би се – какав је рођен.

С друге стране, некако потпуно насупрот тог „капетана“ Рудија кога још никада нису видели ни упознали (скоро као да нису деца истих родитеља), на животној клацкалици седела је Михаела, образована и отресита двадесетосмогодишња бринета. Рус Павел – ког су звали Пашка – који је понајбоље од свих заробљеника разумевао немачки, није могао да растумачи коју је то школу Михаела завршила. Али, мештани су је помињали са уважавањем, а мештанке без и трунке зависти, скоро са неким страхопоштовањем и поносом. А Михаела...

Михаела је Србину шаптала како мрзи рат, како рат смрди, како доноси кугу и буди оно најгоре у људима. „Унд вас бин их?“, кроз осмех, тешким и непоправљивим балканским акцентом питао би Србин. Она би прислонила своје дланове на његове слепоочнице. „Алзо, ду бист етвас...“, говорила је, али би ретко завршила реченицу. Уместо тога, чвршће би се свила у његовом загрљају.

            Како се крај рата примицао Танеровом имању, ствари су постајале убрзаније и напетије. То је, само по себи, носило непријатну неизвесност. О Рудију, наиме, дуго није било никаквих вести. За дуге године на Танеровом поседу – а опет, у логорској бараци биле би још дуже – заробљеници су понешто чули о односу оца и сина. Као да се старац стидео свога потомка. Ако је матори Едмунд нешто волео, онда је то био рад. А сељаци су причали да Руди није био баш нарочито радан. Волео је да има, то да. „Па, и није му замерити“, говорила је дебела Марта што је некада код Танерових била спремачица, па се касније са тог места и удала; „Он је и рођен у богатству“, додала је.

Друго од чега је Едмунд Танер страховао био је долазак окупатога. Иако о томе нико није говорио – бар заробљеници нису чули да о томе говори – његови радници су сасвим јасно то разазнавали у његовом ћутању и све чешћој одсутности. „Ну, што думајеш, камерат, нам била оћеш љегко кагда фашисти прихађили в нашу родину?“, мрмљао је Константин важно. Па нек' сад виде како изгледа када ти странац истерује твоје из тора, сложили су се остали окупљени за ручком једног поподнева. Србин је ћутао.

Ћутао је јер је знао све то мног боље од својих камарада. Михаела му је већ говорила о свему. Иако никад није била нарочито блиска са својим братом, његов – могло би се већ рећи – нестанак испуњавао ју је зебњом.  Друго, гледала је родитеље како копне због њега. А потом, нико са сигурношћу није могао да зна шта ће се десити ако Немачка заиста изгуби рат. Који ће и какви ће бити окупатори? И онда, у сред те гунгуле, најнеочекиванија ствар! Добро, истини за вољу, не може се рећи сасвим неочекивана, али о томе нико ништа није ни слутио. Михаела је – трудна.

            Јасно, обоје су имали своје разлоге за забринутост и своје стрепње.

Заробљеник је знао сасвим добро да његов живот лежи у Танеровим рукама: док год је код старца, моћи ће да преживи. Али, ако Едмунд сазна за везу своје кћери, Србин би лако могао да настрада. И то, ко зна, можда кад се крај рата већ назире. Баксуз.

Премда је Михаела стрепела од свог оца и његове реакције, нови живот који је у њој растао да јој је извесну одлучност. Њен еманциповани дух тек сада је био на правом испиту. Невоља је само што је изабрала сувише компликовано време за то. Можда је мајчински инстинкт тај који је преко ноћи очврснуо, али она је гледајући у будућност, и поред слома Немачке, неизвесног Рудијевог повратка и губитка воље за животом и раодм у Едмунду и Ерики Танер; поред, дакле, свих опасности, видела борбу и могућност да се избори са свим и сваким.

Србин је знао да Михаела никаданије имала амбицију да буде газдарица куће и имања. Нису, додуше, разговарали о томе, али то је било јасно. Исто тако јасно, као што се могло осетити да се код ње у другом стању створила таква одлучност да је такорећи одједанпут разумевала све послове на имању. Некако се преобразила. И зачудо, скоро преко ноћи су у селу престали да је зову „мала Михаела“ или „мала Танерова“: А о њеној трудноћи ништа није знао ни Едмунд, ни њена мајка, нико.

Но, Србин и газдарица су говорили чак и када су се само гледали ћутећи. Он је чуо о Еудијевом бахатом понашању, а Михаела је братовљеву нарав сасвим сигурно познавала и из личног искуства. Тај човек био је још један – не мали – проблем. Шта ће бити када се Руди буде вратио? Ако се врати као победник, ако је крај рата и слом Немачке само опсена, Србин је осећао да му се неће добро писати. Али, чудно, можда се више бојао за Михаелу и ту невину душу што тек треба да прогледа на свет, него за себе. Ако се ес–ес официр врати као побеђени, подвијеног репа, ни тада он неће бити безазлен. Шта више, можда ће тада бити још бешњи и бескрупулознији. Познавао је Србин ту сорту...

А када су њих двоје заиста и говорили, ствари нису постајале ни једноставније ни слађе. „Остани самном“, рекла је једном провлачећи прсте кроз његову варварски непослушну косу. „Вечерас?“, питао је он глупо. „Не, глупане“, насмејала се она; „Заувек“, рече. „Миха...“, он је оборио поглед. Некада се заиста осећао стешњено, као прави заробљеник. Она се овлаш дохватила његове браде и приморала га да подигне поглед: није јој се допадала ропска сервилност код људи, код мушкараца, код њега. „Да?“, рекла је. „Ко сам ја?“, он је изговорио. Хтео је да каже нешто у смислу тога да су њих двоје два света која су се случајно једном укрстила, како он никада неће моћи да заборави ни одакле ни како је дошао на Танерово имање, да се ту никада неће осећати као равноправан човек, он – побеђени и поробљени војник. А она сигурно неће хтети да оде из села. Ето, то је све хтео да каже, али то је умео смо да језику који она не би разумела. И између свих тих мисли било је нешто само њему знано: неко га је у Србији можда чекао.

            Док није упознао Михаелу често је сумњао у то. А онда, са њм да испуни исваки дан, све се ређе сећао свог села и свега што је оставио. Као да је заробљеништво за њега постало тако свакодневно, као једини начин живота. Ипак, док би његови камаради уморно хркали у слами, он би се у низу бљештавих сликâ сетио свега. И тада би почињала језа. Да ли је ико стварно још жив? Верност... То је реч која не постоји у ратном речнику, видео је он то још док је са униформом носио и пушку. Изгледало је да је верност – и то верност сваке врсте у рату прецењена реч. Понеки из његове чете би, док су их угуравали у теретне вагоне, орпљунуо, сетио се неког догађаја и јетко закључио како су рат морали изгубити. „Не вредимо ништа, бре“, уздахнуо би неко други кад су се врата са треском затворила и у препуном вагону оставила само таму.

Све то Михаела није могла знати. Он то не би умео да јој оприча, како би се у његовом крају рекло. А и када би могао... Да ли би га она разумела? Она, школована, млада газдарица, Немица, никада ништа слично и није могла да осети. Не зна она...

Као због њихове неодлучности, догађаји су се сами решавали и одлучивали уместо њих, пишући при томе историју. Заузети пољским пословима заробљеници нису ни приметили како се све смадрљало и смотало. Михаела је то назрела. Можда још оне ноћи када га је питала да остане с њом, можда још раније. Било како било, изгледа да камаради не би ни приметили да су у село ушли Американци, иако су нови господари били лармаџије, али тог истог дана када су се појавили њихови камиони, зелени као гладни скаквци, умро је Едмунд Танер. Није стигао да види стомак свој екћери, није доживео да види сина који је требало да се појави негде на друму, једнако прашњав као и победници. Тог истог дана госпођа Ерика Танер претворила се у биљку: онемела је и приковала се за столицу, и тек увече заробљеници су је пренели у наврат–нанос припремљен кревет, у ком је, једнако нема и будаласта, сачекала и крај свога живота.

            Првих дана америчке владавине логораши су се појављивали на сеоским сокацима и лутали бесциљно, још увек зазирући, чак бојећи се Швабâ. Онда је кренуо један амерички вод и поново, у групама и грубо као и '41., вратио све заробљенике у вашљиве бараке. Опет су се сви окупили под једним кровом, овај пут под новим командантом логора. Зачудо, капетан Словенац је преживео, али је био још тужнији него пре ослобођења. Крагујевчанин је преминуо од упале плућа. Од болести су умрли још неки. Једног Србина и једног Муслимана су стрељали '43., а Хрвата су обесили. Две недеље је Србин своје камераде са Танеровог имања виђао само у краткој поподневној шетњи по логору. Американци су са собом донели и нову дисциплину и нови кућни ред. Некакви лекари су их све испрегледали мрмљајући неразумљиво и крај сваког од њих су се дуго домунђавали.

Србину се у једно предвече учинило да је кроз ћорави, парчетом шпер–плоче запрћени прозор бараке видео Михаелу на капији. Чуо јој је и глас и, као, био је сигуран да је то она. Раскрупњала се. И као да је плакала. Американци су је отерали.

Тако се једног јутра појавио неки брадоња међу заробљеницима из редова покојне војске покојне краљевине. Питао их је како је како су се Американци понашали са њима, како су задовољни исхраном, да ли је обављен лекарски преглед, и све нешто тако. Они су шкрто одговарали, по нарави обазриви и са одмереношћу коју су до савршенства избрусили у данима робовања. „Слободни сте“, рекао им је. Они су га гледали неповерљиво. Онда је у бараку са све свитом, као и мајор Ромек претхдних година, ушетао амерички официр. Брадоња је био тумач. Американац је био пун некаквог презира који се није ни трудио да сакрије. Рекао им је, отприлике, како су они своје ратовање завршили одавно, али сада, када су други окончали рат, завршава се и њихово заробљеништво. Они су од тог тренутка, од краја рата наиме, постали слободни грађани, и моћи ће да се врате у своје земље. Транспорт је имао да буде организован у наредних месец дана, по групама. Они треба да се спакују и да очекују свој ред за одлазак из логора. Када је Американац изашао исто тако помпезно како је и умарширао, одрпани и изгладнели остаци људских телâ су се згледали. Они су слободни? Још од краја рата? Чудно, могли би да се закуну, бар судећи према искуству из протеклих пар недељâ, да се слобода доста изменила од онога какву је памте из времена пре рата. Да се спакују? А шта, црни они, да спакују? И куда да крену? И ко зна шта, каква беда, јад и несрећа их ишчекују тамо одакле су их у сточним вагонима одвезли?

            Да, заиста. Шта их чека тамо?

Кад је Србин отишао у рат, његова жена била је трудна. Оставио ју је са својом старом прабабом, са њеном – женином – кћерком из првог брака, Радом, са њиховим првим детеом, Катом, са бебом коју су крстили Дафина и... са тим нечим што је требало да се роди.

Баба је сигурно већ умрла. Рада се – није могао да се сети колико то дете већ има година – можда и удала. Дафину и не познаје. Али, Ката... то је његово дете. Пиштала је као кукавица и грлила му цокуле када је полазио из своје куће... Тога се добро сећа, та му се слика често пресијавала пред очима. А оно треће, ако буде мушко, рекао је на растанку, да га крсте Велимир. А жена... Његова жена била је лепа. Узео ју је као младу удовицу, избачену са све дететом из куће покојника, голу и гладну. И ко зна како је она рат претерала. Многи из села су мобилисани, али многи су сигурно већ и стасали за све те године. Ко зна... „Женско је то“, одмахивао је он главом, онако сам за себе. А питао се понајпре да ли је ико од свих њих још увек жив, или праве друштво баби на гробљу, на ћувику више села. Можда су мртви. Можда на месту где је била његова кућа, тамо где их је он све оставио, сада смрди и трули гомила шљаке, пепела и оголелих гредâ. Можда је она нашла неког дилбера, и сад с њиме једе слатко и пије кафу купљену за велике паре у вароши. Шта ако јој је неко јавио да је он погинуо?

            А овде... Овде је била Михаела. Топла, стамена, виспрена Михаела. Трудна Михаела. Живот пун могућности и среће која је мамила. Али, ни то није било без тешкоћа и опасности: Руди се још није вратио, а уз то нико не зна колико ће Американци остати и како ће се понашати. Михаела га је волела, то је осећао, то је знао засигурно. Никад му није било и никад му неће бити јасно зашто је изабрала баш њега? Између свих Швабâ, између свих заробљеникâ, баш њега. Ваљда такве ствари само Бог зна. Али, ма колико да га воли, Михаела ће увек остати газдарица.

            Сутрадан по американчевој говоранцији у бараци, брадоња им је саопштио да се могу слободно кретати по кругу логора, али не и по селу. Ред ће на целом подручју одржавати велика војска Сједињених Држава, а за њих – ратне заробљенике задужена ће бити војна полиција. Упозорио их је да ће се сваки преступ у логору, али и ван њега најстрожије казнити. Транспорт према Југославији преко Аустрије и Мађарске из логора ће кренути за око шест недеља. Србин је устао и упитао: „Јесмо ли ми сада слободни људи, господине?“ Брадоња се осмехнуо. „Па, чули сте пуковника, али хајде да ипак кажемо полу–слободни“. Исте вечери Србин је (ни сам није знао како) изашао из логора и упутио се на имање Танерових.

У штали је затекао само Русе и неколико Немаца, мештана. Изгледа да их је Михаела запослила на имању. Србин се лецнуо. Ко зна какво време наступа. Како ће он, странац и то најбеднији – заробљеник, успети да одигра улогу газде самим Немцима? Како ће Михаелу успети да заштити? Дојучерашњи заробљеници и дојучерашњи господари, сада и сами окупирани, седели су у тишини и скупа пушили. Пашка је мрмљао неком неодређено; можда се обраћао Константину, можда свима, пола на руском, пола на лошем немачком, о томе како му је жао стоке. „Мора стока да се чува... И коњи, и све... грех је то... Ако се не пази“, говорио је. Швабе су климале главом у знак одобравања, као да су разумели и руски. Па, било је јасно шта Рус осећа и шта жели да каже. Нису животиње криве. Живинче не зна с које је стране границе, ни какав је тај коме служи. Једино што може знати је да припада људима, и то је довољно; и за њега и за људе.

„А млада господарица... да има беба?“, питао је Константин Немце. Колико јуче, за такво питање Рус је могао да изгуби главу, али данас... Паметне су Швабе, знају када треба бити обазрив и обуздати дојучерашњи понос Аријевца. А можда сељаци и нису били Аријевци, можда је то ипак било резервисано само за сумануте, неостварене и несхваћене уметнике. То је добар начин да се прикрије медиокритетство. У сваком случају, Немци су се само згледали, слегли раменима, па најједноставнијим могућим изразима објаснили да су они за то чули, али да о томе не знају ништа подробније. „Добро је“, мислио је Србин, „Нико још изгледа не зна да је то детеуствари дете једног обичног роба“. Он је бацио опушак, промрмљао нешто бесмислено и изашао из штале. Док је газио путем преко пространог дворишта идући лагано ка кући великопоседника Танера, Србину су образи горели., пекло га је у грлу и мутило му се пред очима. Није се тако осећао ни када је цела чета почивше лраљевске војске, чета којој је он припадао, остала одсечена негде иза Књажевца, ни када су касније, предвођени својим старешинама, Немцима предали пушке и кренули на неизвесно путовање негде далеко, из своје земље.

У кући је, као у магновењу, на брзину прошао поред малобројне послуге и дошао до радне собе покојног старца. Надвијена над писаћи сто од масивне ораховине, Михаела је пребирала по гомили папира. Неки листови су били стари, већ сасвим пожутели, шуштали су круто. Она је ваљда чула крцкање дрвеног пода и подигла поглед некако одсутно. Али, када га је угледала, када је заправо познала ко је човек што стоји у широком довратку, њен поглед се изменио, очи су бљеснуле, лице добило боју, убрзала је дисање, и све то у делићу секунде који је био бескрајно дуг, спајајући у себи све њихове и само њихове тренутке. „Тражим признанице старих дуговања... Сад нам је потребна свака пара:“ И како је била лепа док је говорила. Била је... Тешко је рећи каква је управо била. Тамо, у Ресави, жене нису биле такве и нису тако изгледале. Не само због тога што је она била газдарица, у њој је било нешто готово мушки снажно. Сам поглед на њу будио је поштовање. Као да је сваки њен покрет одавао мудрост и одмереност. Била је, дакле... Нема вајде прећуткивати: била је из другог света. Или је он припадао другом свету. Чудно, присиљен силом прилика да борави у туђој земљи, он се некако био помирио са судбином. Ваљда је човек такво биће: на све се навикне, свугде покушава да истински живи. Зато му је све то са Михаелом изгледало сасвим изводљиво. Уствари, о томе, о изводљивости тог њиховог живота раније, док је рат још беснео није пуно ни размишљао. А сада, када је пут до куће, до ресавских брегова отворен, иако дуг и у неку руку неизвестан, као да је баш тај пут постао провалија између њих двоје, распуклина коју они, или бар он, неће моћи да прескоче ни обиђу.

Нема више сврхе... Треба рећи исправно: није поштено да се то остави тако недоречено и недовршено. А опет... Он искрено није знао шта да ради. Како да са њом буде мушкарац он – туђин? И шта ће га више коштати мушкости, онога што му нико никада не би могао оспорити ни у горњој, ни у доњој Ресави: ако остане у безглавој недоумици шта да ради, или ако Михаелу пита шта је мудрије? Видело се да је она њиме занесена, али гледала га је потпуно трезвено. А он је све јаче осећао да јој дугује истину, бар ради тога што она осећа према њему. Али, где је истина...?

Да, био је подозрив према жени коју је оставио у свом селу да га чека. Али, једну ствар није успевао да заузда: сећање на Кату. Рада, кћи његове жене, била је већ поприлично одрасла када се он оженио удовицом Војиславом. Дафина је била тек беба када је он отишао у рат, а треће своје дете није ни дочекао. Ката је његово првенче. Колико год сумњао у судбину свих који су остали у окупацији, колико год да су му њихови ликови бледели, Катин лик увек је био кристално јасан и пратио га је као амајлија. Зар да њу остави саму тамо, можда остављену, можда озлеђену...?

Михаела не зна за његову амајлију, не зна да и тај страх – за то дете постоји у његовој души. Он је, када се уверио да су потпуно сами, бирао речи и склапао реченице најбоље што је умео. Није знао колико дуго је говорио. Михаела је седела и гледала га озбиљно. У њеном погледу, у њеним очима није било ни трага беса или осуђивања. Само можда много туге. А он јој је све рекао. Свака његова недоумица и несигурност изашла је на видело.

            Она га заиста није осуђивала. Била је то трезвена жена и помишљала је често на тешкоће које би је очекивале са њим. Али, она је била вољна да се бори из све снаге. Ниједан непријатељ, ни могућа глад, ни понижења окупације која су била у изгледу, ништа је није плашило. А нови живот који је у себио носила крепио ју је као јако вино. Ипак, трепела је од свега што је он оставио за собом тамо, у његовој земљи. И ето, баш је то испливало... Разумела је да он не зна да ли је ико од његове породице још увек жив, али то ју није тешило. Да, она јесте била трезвена жена, али године Гетеа, Шилера, Шопенхауера... свега што је обузимало њену предратну младост, ускратило јој је донекле прорачунатост, тако потребну у поратно време.

„Добро је, добро је...“ – то се као одјек туђег гласа стално вртело у његовим мислима док ју је гледао нему и озбиљну. Збиља, ни трага сузи на њеном лицу... „И шта ћеш радити?“, упитала га је најзад, кад је он изговорио оно што је умео и смогао да каже. „Само кад би' знао“, помислио је он. Сетио се шта је говорио онај официр Крагујевчанин, још у првим логорским данима: Срби су несложни; а кад их нема више, онда је и један довољан за неслогу – сам са собом. „То је стварно проклетство“, мислио је Србин док га је Михаела посматрала погледом у коме су се мешале боје љубави и туге, у коме уистину није било ни капи презира. Немачка или Србија? Војислава или Михаела? Ката или... то невино створење које ускоро по први пут треба да угледа овај начети свет и удахне ваздух који је још увек заударао на рат и несрећу? Ресава, земља његовог босоногог сиромаштва, његовог гладног детињства, или немачка покрајина непрегледног богатства која му нуди сигурно уточиште у старости? Сва та питања постављао је себи један сам Србин. Није био ни против једног. Био је за оба. Али, то је било једнако немогуће, колико и да сада одговори на оно што му је постављено као питање: на избор једног или другог пута који су пред њиме лежали отворени.

Било како да изабере – а било је јасно и њој и њему да ће да бира морати – то ће у потпуности одредити његов живот, али се неће само на његов живот одразити. А њој је било јасније него њему – иако она није видела све што су његове очи виделе, иако њено срце није осећало оно што је он тако далеко и тако давно оставио – да ће он изабрати повратак. Он је мислио да јој каже како у његовом крају постоји изрека која каже да се зец враћа да умре тамо гдесе и окотио, али Србин то не би умео да преведе. Уместо тога он, ресавски сељак, пришао је и загрлио Михаелу. Био је то загрљај оштар, горштачки, без патетике, а пун пажње и обазривости према њиховом нерођеном детету, још увек безбедном у утроби своје матере. Одмакао се потом од ње, а она је спустила своје шаке на његова рамена. Дуго га је гледала, уздахнула и пољубила га у чело. Онда је опет села на зелену кожну столицу. Он се окренуо и отишао натраг у логор. И до доласка воза у који су их сместили, није више излазио из круга жичане ограде.

            После предугог пута, онда када је стара Југославија постала стара, а нова настала нова, када су се слегли дим и прашина на сремском бојишту и када су мртви покопани, Душко Аврамовић изашао је из ко зна којег по реду воза, управо оног који га је довезао до Ћуприје, одакле је до свога села могао и пешице. Био је у својој земљи, премда је она другачије изгледала, премда су нове војничке униформе биле ружније од старих и друге се песме по кафанама певале. Опет је имао име – Душко; није био више само Србин, иако на ћупријској железничкој станици није било никога ко је његово име знао.

Између Београда и Младеновца видео је у возу једног свог сељака, рањеника са сремског фронта или ко зна одакле. Сиротог момка су осакаћеног и недокрпљеног отпустили из препуне болнице, али он није далеко догурао: скинули су га из воза док је бунцао и јаукао. У село, сиромах, никада није стигао. А Душко скоро до пред смрт није говорио да га је у том возу тада сусрео. Бистар је био Душко, умео је да процени да је ново друштво опасно. Знао је да су жандари умели да због псовке и бубрег одвале; али  ови што су их називали „кнојевци“, то је тек била опасна фела. О њима је свашта чуо још у Мађарској. Сазнао је да су се ствари у Југославији доста промениле док је он робовао своје заробљеништво: браћа се поделила и завадила, син је издавао оца и кћи је предавала матер, а језик је ваљало држати за зубима као никада пре. Разумео је да преживљавају пре мудри, него чисти. Али он збиља није имао чега да се боји. Корачао је лагано у својим ритама вукући огромни кофер пун чоколаде, конзерви, кекса и ко зна чега све не. Чувао је своја следовања, јер се надао да ће имати коме да дâ те ђаконије што их још нико у селу пробао није.

Код пијаце је срео свог сељака Илију Николића – Љику. Имали су о чему да причају, а имали су и када: до села је било 18 километара узбрдо и кроз клисуру. „Муж–жену имаш, да ти кажем“, говорио је Љика. „Многи су литкали око ње, али она је сваком умела да одговори. Каже – зна да си жив, а како питај Бога“, рекао је. Нису ни приметили како су их посматрала три чупава детета док су газили пољану надомак села. „А ја сам се вратио због Кате, само због ње“, брундао је Душко. Љика потрча и доведе децу што су их гледала пред њега. „Је л' знаш који су?“, упита. „Ово је... Дафина“, рече Душко после кратког премишљања гледајући мању девојчицу. „А ти си Велимир“, рече дечачићу који га је гледао неповерљиво. „А ово?“, упита Љика показујући на најстарије дете. „Ово... Не знам“, одмахну он главом. „Па, јеси ослепео, ћорчо: то ти је твоја Ката!“, узвикну Љика и осмехну се и лупи га по рамену. Душко клекну на лево колено, склони немирне црне шишке са девојчициног лица, ухвати је за рамена и чврсто, чврсто је загрли. А она, дете као дете, од силине милине и збуњености извуче се из тог загрљаја и док је гутала кнедле, брисала сузе са очију, она је босонога трчала према селу брзо као никада до тада, и викала што је грло носи: „Мајко, мајко! Тата се вратио, тата се вратио!“

            Данас, ни то село више не личи на оно од после рата, ни Душка више нема на земљи, а она деца одавно су порасла. Док се свет око њих мењао исто тако брзо као и они сами, памтили су како је отац често слао нека чудна, неразумљива писма, па и да је неколико пута чак главу могао да изгуби због, како се тада говорило, „досписивања са иностранством и емиграцијом“. Да су умели да разумеју немачки исписан педантним, женским рукописом, сазнали би да је Михаела родила сина коме је дала име Михаел. Прочитали би да је он одрастао у правог момка и да је једном желео да пође у Југославију, да пронађе свог оца о коме је од мајке чуо само дивне ствари...

Да су умели, могли су. Али нису.

            Године су, дабоме, пролазиле и скоро на исти дан очи су за овај свет прво Војислава, па онда Душко, па онда тамо, у Немачкој и Михаела. Једно по једно, и њихова деца су одлазила са овог света. Остале су само боје и мириси Ресаве у рану јесен да сведоче о једном повратку и неописивој срећи једне дечје душе. Све остало се заиста променило. Али то не. То је остало исто.

У сусрет Уласку

У близини нашег постојања
тражили решење
за стара питања
и ново магновење

Све је пало, очајно и само
творевина за спасењем жуди
све тражимо а мало шта дамо
жалостан је ком су поуздање људи

У висини где се сунце рађа
тамо ј' бића свеколиког врело
тамо с' душа чисти од сваког безнађа
после крста, гроба - живота почело

Шапатом

Када немаш друго

осим права жртве

ни оружје неко

већ само свој глас

тад откључај усне

нек похвале громко

изнад неба Оног

што све држи нас

и на чијем длану

сваког греје сунце

неправог и правог

и добре и зле

јер и ти си стално

и једно и друго

и последњи пророк

рекао је за то

како су одувек

сви криви за све

Отшелник

Није лако да се живи

исти живот сваки дан

није лако још када си

и презрен и протеран

Није лако беземљашу

апатриду овог века

за душу да нађе пашу

док да живи живот чека

јер духови номада су

нестали из наше крви

апатрид је низ ту стазу

после многих пошо први

Без обуће и без крова

и без штапа и без циља

пред њим увек поља нова

он их гледа не без миља

Али када сунце зађе

и кад светом свлада мрак

где склониште он да нађе

док не пукне зоре зрак

Јер је странац свуд и свима

и он ником није свој

и шта он на свету има

до у души свише пој

јер он чека једну тајну

што избрани само зна

невечерњу зору сјајну

остварење старог сна

Нека нико не помисли

да он свету жели зло

нек збор душа и безчисли

испуни све светско тло

Нека сваки живот живи

нека свако око види

и кад муња све задиви

нек се нико не постиди

А прогонство свима просто

ветар мисли носи горе

не бих људи браћо осто

да вас моји жали море 

Чекаоница

            И ти чекаш овде, је ли де? Па сигурно, брате, овај ти је љекар најбољи, један кроз један. Мој један рођак исто љекар, овај му био професор. И каже тај мали: „Тетак, код овог само иди, он ти је прави!“ Стручњак – каже; има тих титула, питај мајке божије. И ти с' код њега? А ја само за неке лијекове, не може другачије: он их мора преписат. Не, пази, све ти је самном у реду, змај огњени сам ја, него морам ради неких папира и то.

            Овдје, код вас, док чују да с' рат преживио, стотину ти папира траже. Ништа они што ја њима говорим – папир, па папир. Рек'о сам ја њему то, шта ми тих папира траже. „Ма, гони их“, каже ти он мени, ал' ми даде фол терапију да б' добио папир. Добро, ја понекад и узмем ту неку таблету. Има понекад, не да ми спавати. А ја једну ову зелену – и готово. Кажем ти: један кроз један. А земљак, из Бијељине. „Одакле си“, каже „ти?“ Реко': „Из Грахова.“ Он се обрадова... Ма, нормалан човјек, брате, воли он с тобом попричат. Рек'о сам ја њему за ту несан'цу. Безвезе је то почело...

            Кад су дошли били ови „тигрови“ што су их звали, то се одмах дало на пљачку. И сад, им'о сам ја друга из школе, ма цијели га је град познавао. Добар човјек, брате: никада ти он нешто није потенцирао да је он муслиман, а ти рецимо Србин, а онај други Хрват. И он и његов брат Српкиње ожен'ли. У Хрватској оно кад је почело, преко телевизије јављају, а он се код нас нешто засједио. Моја мајка каже: „Сад ће нас опет клат“, јер код нас су ти усташе зулум биле направ'ле до четр'ест пете. А и он био преблиједио, конта да смо сви у истом срању.

            Углавном, тај мој Хамзо остао у граду, па сви с' га познавали, болан. Куд ће човјек од своје куће? А ја сам начуо да ће муслиманима узимат куће. Још тај што је то одређив'о и те спискове правио – наш професор историје. С татом се мојим познавао цијели живот. И ја код њега оде, представим се, подсјетим га ко сам и чији сам. „'Оћу“, реко' „ја Хамзину кућу, јер ми је сестра са зетом избјегла из Задра, а Хамзо има ону стару кућицу гдје му мајка станује.“ А добра је жена била његова мајка. Кад је то дошло да пљачка, а она каже мени и мом Славку: „Узмите, дјецо, ви ове бунде од моје снахе. Боље да их ја дам ономе кога волим, него да их отме кога не познајем.“ „Не смијем ти ја то, мајка“, а тако смо је сви мајком звали; реко': „Не смијем, рећ' ће људи да те пљачкам.“ А Славко јој рече да наше жене то и не носе, па је умирисмо. И мислим да их је сачувала.

            Него, гледа ти мене мој професор, ћути, па ће тек рећи: „Немој да то буде нека намјештаљка!“ А мог су тату сви по поштењу познавали, па ја то подсјетим професора. Некако ти ми то углависмо, а ја срећан, реко' – да пожурим Хамзиној кући, да му јавим. А много је несреће, брате, било тада. Ови се били скупили, требало је на Ливно кренут... Што на Ливно, кад смо ми тамо увијек у мањини били, шта је Ливно коме требало – то ваљда само Бог драги зна. Ту у једном селу војска је за ноћ човјеку петнаест оваца заклала. И то не ова наша војска, него ти „тигрови“. И све то, брате мој није слутило на добро – к'о што се и десило: гдје је сад моја кућа? Него се потуцам овдје по Србији колико година већ...

            Него, кренем ја, кажем ти, код Хамзе, да му кажем да не брине за кућу (а смислио сам био да и нешто својих ствари однесем код њега, да разбацамо, па ако неко упадне, да стварно изгледа као да тамо спавамо), ал' ето ти мога Зорана. Нешто се промјенио у лицу. „Знаш ли, Мирко“, пита ме, „да су ови наши ноћас одвели попа Рашу?“ Ја га гледам, па га не разумијем. „Ама, који наши, божји човјече?“, упитам. „Ови“, каже, „Србијанци, специјалци“. А ја мислим – напио се па не зна шта говори. „Сакрио је“, каже Зоран, „сина Мустафе ковача, ови су га хтјели заклат, а поп га склонио. А они ни пет, ни шест, већ попа за браду, па у комби. Нико не зна гдје су га одвели.“ „Какви ће то наши попа хапсит?“, ја се питам. Поп Рашо, болан, није ливански фратар. Могу л' бит наши ти што попове хапсе? Ал' видим ти ја – даће се све на зло... Најгрлатији ту био је неки наш Босанац. Мало се о њему знало. Звали су га Петар из Мркоњића. И у тим мислим мојим прене ме слика: на улици стоји тај Петар из Мркоњића (и још неки с њим, мислим да нису били наши) и овај наш несретни Хамзо. „А гдје с' ти пош'о, кад си муслиман?“, каже Петар, па се маши за пиштољ, опали – и наш Хамзо паде ту, на сријед ул'це. Наши људи стали, забезекнули се: нико не смије, нико не умије ријеч да проговори.

            За попа Раша сам чуо да је у Србији, код Крагујевца. Али, каже, није издржао шта су му радили, па се пензионисао чим је у Србију преш'о. Послије њега дош'о неки калуђер Србијанац. Њега су још више малтретирали, али он онако мали и брадат није се лако дао: кад развеже језик, кад их оплете, бо'ме је два – три пута рају подизао на њих; у Бањалуку је чак, кажу, ишао да се жали.

            А ја ти ноћу све видим нашег Хамзу како пада. Све мислим, да је жив имао бих код кога отић у моје Грахово. Овако... Нема више тамо ни Хамзе, а ни мене. Ал' ми рече овај доктор, каже: „Мирко, ове само“, каже, „таблете узимај, па ће све бит у реду.“ Стручњак. Ма, док сам ја видио да је он Босанац, то не може бит лош љекар.

            А шта рече, брате, и ти ко њега чекаш, је л'? Па хајде ти само, ако т' се жури, прије мене, могу ја причекат још мало.

(31. VIII 2011.)