За све ово изнето у даљем тексту нема никакав доказ; ово је само једно мишљење.
Једно од питања нашег савременог предања на које би требало макар покушати пружити одговор јесте – где се налазе деспотове мошти? Иако се оно не тиче најдревнијег периода наше народне и црквене историје, које најчешће иду руку под руку, одговор је ипак неизвестан и то због околности које су нашу земљу и наш народ постигле како у времену око деспотове смрти, тако и у драматичним вековима који ће уследити.
Ако је веровати деспотовом житију, које уз све своје стилске карактеристике ипак представља валидан историјски извор, деспот Стефан је сахрањен у своме манастиру Манасији, на месту које је према византијским културним нормама било предвиђено за ктитора и које се као такво у житију и наводи.
Kонстантин Филозоф у житију које је написао наводи: „Због брзине времена брзо (га) спремивши положише (га) у цркви (Ресави – Манасији), с десне стране уласка у храм“. Важно је напоменути да стручна јавност неподељено то Константиново житије сматра прворазредним историјским извором, будући да је писац „сведок многих догађаја и Деспотов савременик који је добар део свога живота провео у Деспотовој околини и трудио се да верно прикаже људе и догађаје који су обележили Деспотову владавину“.
Кроз хук и олује наредних столећа обележје гроба деспотовог ће нестати. Да ли је освајач тако оштетио јединствено лепи Храм, или су то сами монаси белег скинули у страху да се почивалиште доброга деспота не оскрнави, остаће непознато. Једино се зна да је појам о деспотовом гробу, осим онога што о њему говори житије, изгубљен. Можда се међу промућурним и свагда опрезним монасима јавила бојазан да би Турчин једва дочекао да уништи мошти светога деспота, па су искористили чињеницу да се о гробу ништа поуздано није знало, те да је тако као нека врста скретања пажње настало предање како су деспотове мошти пренете на неко сигурније место, у неку другу од његових бројних задужбина. Можда се настанак те приче пао у оне године када су Турци били нарочито озлобљени и када је Синан паша спалио мошти светога Саве. И поред тих многих можда, будући да извеснијих сазнања нема, остаје нам само спекулација да реконструише те мрачне и претешке године.
Онда су се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века догодили обимнији радови у храму манастира Копорин, који је такође задужбина високог деспота. Приликом подизања пода пред радницима се указала гробница, те су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Како је то био ванредно значајан догађај за наш народ, у испитивање се укључио и познати лондонски антрополог Србољуб Живановић, наш сународник. Он је као закључак своје анализе, у којој се наводи да мошти припадају мушкарцу крупније телесне грађе (а сетимо се да су деспота називали високим), који је живео и преминуо на размеђи векова XIV и XV (што такође одговара), те да је та особа имала проблем са ногама (такође одговара), на крају ипак навео да те мошти припадају деспоту Стефану Лазаревићу.
Мислило се, дакле, да је питање разрешено и да су мошти пронађене.
Међутим, у пролеће 2006. године приликом подизања пода у храму манастира Манасија пред радницима се указала гробница, па су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Гробница није, како се касније појавила прича, била празна. У међувремену, наука је напредовала и анализа ДНК постала је уобичајен поступак и стандардна процедура. Анализом и упоређивањем узорака ДНК моштију светог кнеза Лазара и моштију које су принађене управо тамо, где деспотово житије казује да се гроб налази, утврђено је да мошти из манастира Манасија припадају особи која је директни потомак мученика пострадалог на Косову, то јест сину светог кнеза Лазара. Ова, пак, открића одбацио је антрополог Србољуб Живановић, наводећи као најјачи аргумент траг повреде, односно интервенције на доњим екстремитетима, која је забележена у изворима, а са којом се слажу обележја на моштима пронађеним у Копорину. Ипак, могло би се можда претпоставити да је траг на бутној кости уствари врло честа повреда људи тога сталежа из тога доба, повреда коњаника у блиској борби са непријатељем наоружаним тешким оружјем попут бата или топуза.
И зато се сада поново поставља питање где се деспотове мошти заправо налазе?
Ако узмемо да у Манасији не почивају деспотове мошти, морамо се запитати – чије су онда? Знамо из записа да је деспот имао брата и сестриће, али и да је и са братом и са сестрићима имао непријатности због њихове жеље да приграбе власт. Знамо такође да га је то веома жалостило, јер деспот је пре свега другог био хришћанин и служио је Богу тако што је служио народу. У житију се наводи како је деспот од Турака био избавио мошти свога брата и достојно их сахранио. Зар деспотов биограф не би забележио да се то и догодило у славној Ресави, тј. Манасији? А није забележио да је деспот брата ту положио.
Колико је деспота тиштило непријатељство оних које воли види се и из његовог веома чувеног и уметнички врло вредног дела Слово љубве. У њему срце деспотово исказује чежњу за миром и упркос сваком непријатељству – љубав према ближњем кога бескомпромисно и незлобиво воли. То наравно не чуди, јер смо већ рекли да је деспот пре свега био хришћанин и трудио се и узрастао у хришћанским врлинама. Али можда би Слово љубве могло да буде кључ, који би нам отворио разумевање проблема моштију на два места.
Зар не бисмо могли претпоставити да је деспот мошти свога брата, кога је волео као себе самог, дао положити у своју задужбину, наиме – манастир Копорин? Зар не бисмо могли претпоставити да су деспот и његов брат, као најближи сроници који деле исте гене, имали и сличне телесне карактеристике? Зар не бисмо, на крају, могли претпоставити, макар то било и дрско с наше стране, да деспот не би имао ништа против ове наше забуне, него би се напротив још и радовао своме и таквом сједињењу са вољеним братом, односно помирењу, да их и ми у нашем народном предању фактички посматрамо равноправно? Зар је деспот више волео себе, него брата свога? А подсетимо се да су доброг деспота звали високим не само због његовог упечатљивот телесног стаса, већ и због хришћанске доброте која је владала његовом душом и која га је узвисила више многих других људи, не само простих, него и оних најзнатнијег рода.
Једне вечери упућено ми је питање зашто мислим да би деспот положио мошти љубљеног и жаљеног брата положио баш у манастиру Копорину, а не у неком другом од својих манастира, можда знатнијих. Нема одговора на то питање. Мошти су пронађене у Копорину и у Манасији, јер су ту тражене.
С друге стране, нема одговора на питање зашто би баш Копорин био одабран да се сачувају деспотове мошти, то јест зашто би се баш тај манастир наметнуо као безбеднији избор, од неког другог манастира, на пример Беле цркве, Радошина, Миљкова или Златенца?
Зато, док се не буду извршиле све потребне анализе, док се не установи који је значај Копорин имао у оно време, док се заснованије не реконструише пут којим је деспот прокрстарио својом земљом после свога престављења, док се потпуније не упореде мошти из гробница и једног и другог манастира, није погрешно и једне и друге мошти сматрати деспотовим.
Ипак, имајући све у виду, логично је предност дати оним моштима које су пронађене у манастиру Манасија, јер онда када је предање несигурно – као што је то случај када је у питању пресељење деспотових моштију у страху од турске најезде - те када се предање и чињенице не слажу, предност ипак треба дати поузданијим чињеницама.
