Цвећара II

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

II

            Трећег или четвртог јануара новогодишња еуфорија је већ замрла. Само је неки залутали ветар сумануто тумарао пустим поподневним улицама, ковитлао коју пластичну кесу која би се нашла на плочнику, или би шутирао разбацане опушке... Сумрак је завладао. Необично топли јануарски дан се припремао да покаже своје јануарске зубе у ноћи која је следила.

            Цело поподне нико није ушао у цвећару поред гробља. Девојка која је у цвећари радила кренула је да у локал уноси пластичне вазе са изложеним букетима. Једноставне, високе беле вазе стајале су на полицама унаоколо цвећаре. Полице су биле израђене од дрвених летвица зелено обојених, причвршћених за такође зелену металну конструкцију. Кад би се ветар изгубио, тишину празне улице реметило је само шкрипање тих летвица које су се растерећивале.

Продавачица није ни чула кораке; није ни претпоставила да би неко могао да дође. Били су то они дани када сви морају да одболују то новогодишње лудило којем су се били предавали неколико дана заредом. А она, та девојка, била је од ретке сорте људи који не полажу пуно на такве празнике, била је од оних који се иначе тешко препуштају општим емоцијама. Но, неко је ипак дошао. Закашљао се и девојка се у тренутку окренула. Био је то... старац?... средовечан човек? Можда – и највероватније – запуштени педесетогодишњак. Био је поседео, али опет не сасвим. Дуга, ућебана коса као да је била... или – боље рећи – као да је било покушаја да буде ако не очешљана, а оно бар колико–толико доведена у некакав ред. Брада му је била дуга и крила је некакву дубоку и велику флеку на јакни коју је носио. Његове ципеле биле су пред распадањем. Његове очи некако су се увукле у главу, уоквиривао их је таман тен његовог лица, а још тужнији и озбиљнији изглед давале су им обрве.

Човек се, дакле, накашљао. Продавачица и он су се неко време ћутке гледали. Свуд унаоколо у тишини се одмарао град од два милиона становника.

Он је некако беспомоћно подигао руку.

– Не знам које свеће да купим, не знам које најбоље горе... – рекао је.

Девојка је помислила да га упита коме на гробљу жели да упали свећу, али он је наставио.

– Купио сам био тамо – показао је руком негде уназад, неодређено – Али, нису добре, не горе добро.

– Па, не знам... – одврати девојка збуњено – Да добро горе?

– Треба да купим свеће – рече човек држећи две изгужване двадесетице у руци – Искључили су ми струју, а мрак ће...

            Продавачица је мислила да је до тада већ видела толико и толико и оваквих и онаквих људи и судбинâ стојећи испред те цвећаре крај гробља, да више ништа не може да је изненади, али... Можда због тог лажно–празничног духа Нове године који је, иако је чилио, још увек некако био присутан свуда око ње тог поподнева, можда због тога што је град тако глуво ћутао око овог човека... гутала је ваздух у малим залогајима и понудила муштерији четири свеће од десет динара, али од две различите врсте: две су биле дуже а тање, а друге две краће али већег обима.

– Ево – рекла је – Можда ће ове горети. Можда ће горети боље.

Човек је погледао своју поцрнелу, испуцалу шаку са новцем и предао новчанице. Када је узео свеће, окренуо се и пошао нечујно, како је и дошао до цвећаре.

– Иде мрак, па... – мрмљао је одлазећи.

Његов глас је угушио ненарушиви мук града. Ни ветар се није враћао до цвећаре; можда је отишао да збија новогодишње шале са човеком са свећама.

            Девојка је дуго гледала у правцу у ком је човек отишао, док се улица губила у сумраку. Гробље је добило нове димензије. На крају, девојка је дубоко уздахнула и наставила да уноси пластичне вазе са аранжираним цвећем.

III

            Дан по дан, зима је губила силину и полако пролазила. Кад се кошава распомами, не зна човек да ли су то последњи ударци зиме, или долази пролеће са својом ћудљивом страном. И у таквим данима, на мах кишовитим, па ветровитим, па за час сунчаним, цвећара испред гробља је радила уобичајено. Рекло би се да то тако промењиво време није спречавало људе да на гробље долазе.

Излизани зелени линолеум на поду цвећаре давио се у води. На једном великом столу, тако у страну просторије, шефица је плела венац. Вода је цурила из зелених сунђера у које су се забадали цветови, цурила је низ сто, са стола на под... Иза великих пластичних вазâ, пуних цвећа разврстаног по врстама и бојама, кашљао је и гушио се неки расклиматани стари радиончић. На малом, ниском столу девојка је правила букете. Због тако ниског стола, девојка је заузела незгодан положај: била је стално погнута, ноге су јој биле у води и повремено јој је цурео нос. Било је још рано да се појави неко ко би пошао на гробље. Зато се раније ујутру припремала роба. Цвећара је мирисала на воду помешану са соком цвећа из пластеника, цвећа које не мирише, цвећа које заиста лепо изгледа, али... оно у крајњој линији и није право цвеће.

Тако су њих две, шефица и радница, радиле ћутке, у тишини, осим што је радио повремено крчао и звиждао. Али, иако се не очекује да се неко појави тако рано, врата су се ипак отворила. У цвећару је ушао дечак – десетогодишњак или једанаестогодишњак, тако је изгледао. Брзо је очима испод риђих шишки прелетео преко изложеног цвећа и потом без речи оборио поглед.

– Изволи – рече му девојка.

– Треба ми... један цвет – рече дечак опрезно.

– Какав цвет? – уплете се шефица, која је иначе врло брзо говорила – Нешто посебно, или нешто онако?

            Дечак је ћутао. Девојци се учинило да не може да се одлучи, да нема шта да каже. Можда му је тешко падало што одлази на гробље. Ко зна на чији гроб жели да однесе цвет...

– Је л' то за гробље, или...? – упита девојка.

Дечак, коме су се очи једва могле назрети испод густе, немирне косе, само је одречно одмахнуо главом.

– Је л' то за неку наставницу, за маму? – настави девојка са питањима.

Дечак је опет само одмахнуо главом.

– За неку другарицу? – рече девојка значајно.

Дечак приђе уз полицу са цвећем.

– Хоћу једну ружу – рече једноставно.

– Црвену, белу, наранџасту? – упита девојка.

Дечак показа на вазу са црвеним ружама.

Девојка прихвати велику вазу пуну црвених ружâ и принесе је дечаку.

– Изабери – рече кроз осмех.

Дечак се пружи и извуче један чврсти, млади црвени пупољак. Девојка преузе изабрани цвет, мало га скрати и скину листове.

– Хоћеш да ставим само тракицу, или и још нешто?

Дечак је слегнуо раменима.

            Шефици се такве ствари нису допадале. Она није волела ћутљиве и неодлучне муштерије. А девојка је слутила да овај мали човек уопште није неодлучан. Сад јој се чинило да он вероватно врло добро зна шта жели, само је просто ћутљив. И за неколико тренутака  ружа је била украшена дискретном, црвеном траком која се увијала око стабљике цвета, завршавајући се машницом испод пупољка и веселим, разресаним крајевима, немирним као коса дечака. Девојка је осећала да баш то оно што је дечак желео. Када му је пружила ружу, очи испод шишки су засијале. Дечак се скоро насмешио. Предао је девојци једну немарно згужвану новчаницу, климнуо главом – у знак захвалности, или поздрава, или... обоје и – изашао из цвећаре. Када је начинио неколико корака, откопчао је свој ранац и пажљиво ставио ружу унутра. Бацио је потом поглед на свој мобилни телефон и лагано кренуо узбрдо, према аутобуском стајалишту.

            Неко време дечак је стајао сам. Онда је на стајалиште дошла једна бледопута, тршава девојчица. Тада су се њих двоје ухватили за руке и одшетали даље узбрдо. Када су замакли тамо где их из цвећаре више нису могли видети, девојка је и даље мислила о њима. Она је била радосна и устрептала. Шефица јој је нешто говорила, али она је није чула. Вратила се прављењу букета у неудобном положају изнад малог стола, и опет су јој ноге биле у води, и опет јој је цурио нос у цвећари у којој је мирисало на умирање цвећа. Зато што је зима пролазила и долазило пролеће, а још више због овог дечака и његове цурице, светлост око девојке је добила другачију, нову боју и све јој је изгледало мање неправедно и страшно.

Ухватила је себе чак како певуши неку песму са радија.

Зои

Зои, Зои, што си тако сама?

Зои, Зои, ти се плашиш мрака.

Зои, Зои, и кад одеш од мене

Зои, Зои, тада вечност креће.

Крај и ноћ, несаница.

Свуд блур, све бледи, измаглица.

Ја те јурим, а ти не можеш да ме стигнеш.

Ипак, заједно смо, моје си уточиште.

Немир, дрхтај, страх од ништавила.

Ко те дао да би моја била?

Ко је љубав, ко је без граница?

Зои, певај; Зои, прослави Га.

Знакови и симболи

          Свет који нас окружује испуњен је разним симболима: од плаве и црвене славине на чесми, преко знака СТОП до ознака за хемијску опасност или формула у физици и хемији. Све су то знаци и симболи.  Смисао симбола је да указује на неку другу реалност својим постојањем, то већ и само његово име говори: реч је настала од грчких речи sin (са, уз, поред) и vallo (бацам). На пример, ако из шаке бацимо два камена, они су један другоме симболи, јер својим летом указују на оног другог. Зато сваки симбол има неку снагу у себи, моћ повезаности са ониме на шта указује, са прволиком (или архетипом). Међутим, нема сваки симбол мистичну моћ. Уствари, то нема ни један симбол нити знак сам од себе ни сам за себе. Има критеријум за мистичну моћ, а то је повезаност свега што постоји (а тако и симбола) са Богом. Све што је у заједници са Богом носи мистичну моћ, све што је у заједници са Богом – свето је. С друге стране, све што није у заједници са Богом нема никакву моћ осим оне која се може емпиријски установити и измерити.

Међутим, из ранијег излагања о негативним и псеудодуховним појавама, видели смо да људи воле да се окружују разним симболима и да им придају различита значења и верују у њихове моћи. Како су се идеје рађале и нестајале, тако су и једни исти симболи добијали различита значења.

Добар пример за ту промену је звезда петокрака, или пентаграм. То је веома стар симбол, забележен још пре 5000 година, и у сумерском писму овај пиктограм (сликовно слово) означавао је реч UB, односно угао, ћошак, шупљину, рупу. Присталице Питагорине филозофске школе звале су га Hygeia – здравље. 

Застава бивше С Ф Р Ј

За хришћане у западној Европи у Средњем веку симболизовао је пет Христових рана. Од појаве окултизма носи разна негативна значења. Петокрака је мотив на многим грбовима и заставама, рецимо на застави САД их има 50 – колико и америчких држава. И наша бивша држава, СФРЈ носила је црвену петокраку посред заставе. А кад се социјалистичка држава распала, њене чланице су се удаљиле у правцима пентаграма...

            За милионе људи који су преживели нацистичку окупацију и зверства Другог светског рата кукасти крст представља симбол самога зла. Уствари, кукасти крст (или, како се уствари зове, swastika) је стари санскртски симбол. Означавао је најпре плодност и добру срећу. У том смислу се још увек употребљава, не само у хиндуизму, већ и у великом делу Азије.

Swastika: симбол зла и симбол добра

Такозвани „ђавољи знак“ или devil horns се данас сматра апсолутно сатанистичком својином. Ту гестикулацију користе (рок) музичари на својим наступима, користе њихови фанови... и мисле да тиме чине нешто велико. Добро, музичар и чини нешто велико: „ложи“ масу која се „прима“ на њега, па он има зараду. Али, сама та гестикулација нема сатанистичку позадину. Ова гестикулација потиче из земаља око Средоземног мора. Антрополози кажу да је она имала исти значај као и куцање у дрво, само је ово некултурнија, вулгарнија варијанта. Касније у Италији означава „рогоњу“, тј. некога кога жена вара, па се  гестикулација користила као увреда. Кад се с неким посвађате, ви му тај знак као понижење баците „у лице“, желећи да кажете како није мушкарац и жена га вара.

Одбрана од малера, увреда или сигнал саиграчу: Sign of the horns

Кад су Европљани насељавали Америку, донели су и своје обичаје, па је ова гестикулација имала више значења одједном на једном истом простору. Бејзбол је утицао да се ова гестикулација популарише, јер је означавала да су одиграна два аут-а, а у рагбију се овај знак користио да се саиграчима сигнализира напад по средини терена.

Знак мира или peace sign

Веома је познат и знак мира, или peace sign, који многи повезују са некаквим култовима и дају му некакво магијско значење. То је можда и најсмешнији пример до сада, зато што је сам знак настао 1958. у току кампање невладиних организација у Британији за атомско разоружавање. Дизајнирао га је графички дизајнер Џералд Холтон за мировни марш до Трафалгар сквера, а инспирисала га је с једне стране симболика маслинове гранчице (древни симбол мира), као и стандардна сигнализација заставицама, односно знаци за слова N и D (као скраћеница од енглеског nuclear disarmament). Закључак се намеће: знак мира је пример одличног графичког решења, један од најпознатијих логотипа, али нема ама баш никакво духовно симболичко значење.          

Следеће што морамо поменути су фамозне три шестице. Да видимо прво како се дошло до њих. У последњој књизи Библије, Откривењу Јовановом, читамо следећи текст:

Ово је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери, јер је број човеков и број њен шест стотина шездесет и шест. (13,¹⁸)

У оригиналу, на грчком, овај стих изгледа овако:

ὧδε ἡ σοφία ἐστίν· ὁ ἔχων νοῦν ψηφισάτω τὸν ἀριθμὸν τοῦ θηρίου, ἀριθμὸς γὰρ ἀνθρώπου ἐστίν· καὶ ὁ ἀριθμὸς αὐτοῦ ἑξακόσιοι ἑξήκοντα ἕξ.

Шта је битно да овде уочимо? Да је број записан словима: пише шест стотина шездесет и шест, а не пише 666. Зашто је то битно? Зато што и да број није написан словима, него цифрама, опет не би стајало 666. У време писања Новог Завета нису се користиле индијско-арапске цифре, о којима смо нешто већ рекли када смо разоткривали нумерологију. Тако, да је свети Јован Богослов хтео да ову вредност напише бројем, он би написао 'χ ξ ϛ, а не ἑξακόσιοι ἑξήκοντα ἕξ. Словенски превод овај стих преноси на следећи начин:

Да је преводилац хтео да напише бројевима вредност која је у тексту наведена, он би то учинио овако:                     

             

Ако консултујемо енглески превод верзије краља Џејмса (KJV), текст изгледа овако:

Here is wisdom. Let him that hath understanding count the number of the beast: for it is the number of a man; and his number is Six hundred threescore and six.

Нигде ни трага од три шестице! Сад се ми питамо да ли је могуће да је неко толико неук (тј. тај ко је покренуо причу о три шестице) био толико утицајан, па је то веровање постало тако распрострањено??

Шта уствари значи тај број?

Свако слово у грчком алфавиту (као и у античким азбукама других народа) имало је своју бројевну вредност. Тако, α има вредност 1, β – 2, γ је 3, δ – 4 итд. Такође, они нису правили разлику између броја и цифре, јер број је био своја цифра. Библисти сматрају да је свети Јован овим бројем указао на неког од римских императора – гонитеља хришћана. Тако, када се Нерон цезар напише арамејским словима, добије се נרון קסר, што има – када се сва слова саберу – вредност шест стотина шездесет и шест. Неки тумачи сматрају, пак, да се иза овога крије Мухамед, оснивач ислама. У сваком случају, стих лепо каже Ово је мудрост; треба бити мудар, па одгонетнути поруку Откривења Јовановог. А убацивање три шестице (што уопште и не мора да се тумачи као шест стотина шездесет и шест, него просто као ти шестице једна поред друге) и веровање да оне имају некакву моћ када су написане једна уз другу... То је далеко од мудрости.

            Joш један од симбола који неке групе воле да експлоатишу, сматрајући уз то да се на тај начин изругују хришћанству, јесте крст окренут на доле. Верују поједини због свога незнања да је тај симбол антихришћански, па се њиме ките, да би тако показали како не припадају Цркви. А крст окренут на доле је симбол који потиче управо из Цркве. Као што се крст у облику слова Х назива Андрејин крст (према предању да је свети апостол Андреј Првозвани распет на крсту таквога облика), тако се крст „наопачке“ назива Петров крст. Апостол Петар је, наиме, сматрао да није достојан да буде распет на крсту као Спаситељ, него је мучитеље замолио да га окрену распетог лицем на доле, те да тако пострада за Христа. Предање је остало, а симбол се ређе користи, јер се у хришћанству предност даје Часном Крсту Господњем. 

"И који се вазнео на небеса"

            После четрдесет дана јављања и поучавања својих ученика и апостола, Свето Писмо, свето Предање и Црква уопште, учи нас да се Исус Христос вазнео на небо. Међутим, Он своје ученике није оставио, него им је рекао: „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века; идите по свету и свима проповедајте јеванђеље, и који поверује у мене, спасиће се.“  Онда је Господ благословио ученике, па тако и све оне који њихову проповед приме.

Како је то лепо формулисао  један савремени богослов, Христово вазнесење било је завршни чин његове земаљске мисије спасења људског рода. Син Божји, вечни, рођен од Оца пре свих векова, оваплоћује се као човек, страда, васкрсава и обожујући људскост, узноси човека до савршенства блискости са Богом.

            Јасно, новозаветни извештај о вазнесењу на небо има символичко значење, јер за старе Јудеје небо је означавало Божји стан. Ипак, као што смо видели, Бог је нешто сасвим друго од створене природе, у коју спада и небо. Дакле, небо је првенствено означавало нестворено Царство Божје. Ипак, Исус Христос се заиста, како нас уче апостоли и Црква, вазнео на небо, али смисао Његовог вазнесења није само дистанцирање од света, него пројава обновљења човекове заједнице са Богом, пуноћа помирења Бога и човека.

Уопште, Бог је створио човека из љубави. Бог је желео пријатеља љубљеног, сарадника на земљи, саствараоца и господара земље, како Јахве благосиља прародитељски пар. И још тада је било намењено човеку, као космичком свештенику који Богу приносу сву творевину, да узрасте до пуноће заједнице са Богом. Но, првородни грех, о коме ћемо касније нешто више рећи, удаљио је човека од Бога, или – боље рећи – човек је себе удаљио од Бога.

Исус Христос као Богочовек који је на Крсту умро и за нас васкрсао, видели смо, обожио је људскост. Али, својим вазнесењем Он прославља самога човека који сада продире у неисцрпне дубине божанског. Или другачије речено, право и природно људско постојање обожено и освећено до савршенства, и као такво, иако је оно материјално, однето у нематеријално и нестворено, у најсавршенију заједницу са Богом.

            Исус из Назарета - као човек, као Син Божји – друго лице Пресвете Тројице, приступа у праву Светињу над Светињама, на Престо Божји. Јер, оваплоћење се не жели поништити.

Обратимо пажњу на једну ствар која, иако је често око нас, остаје незапажена: када се на иконама и фрескама изображавају (што је боља реч него наша колоквијална приказују) Христова јављања после васкрсења, па и само вазнесење, можемо да уочимо да је на овим ликовним копозицијама Исус Христос увек у средини, и да на композицији постоји одређена симетрија. Ово уствари наглашава христоцентричност, односно да природни закони који се односе на нас, за обоженог и савршеног човека немају значај. Тако се, дакле, односи обожени човек на свет, али Црква нас учи и о човеку с ону страну творевине, о човеку у Царству Божјем.

Вазнесење Христово не значи да је Његова људска природа поништена. Напротив, Он се у телу вазнео на небо, чему су апостоли били сведоци. Као што је Господ заиста као прави човек рођен у телу, тако је као прави човек и заиста у телу и вазнет на небо. Тако се пројављује оно што је Бог припремио за људски род од самог стварања. Као што је собом све људе осветио, тако је Спаситељ за све људе и припремио Царство вечног заједничарења са Богом у неућутном прослављању Творца.

            Црква верујућих на земљи, Црква народа изабраног, увек је изображавала Царство небеско и сведочила га, као што то и данас чини. Код старих Јудеја постојао је посебан део храма који се називао управо Светиња над Светињама, место истинског присуства Божјег, у које је приступ имао само врховни свештеник када би приносио жртву за своје грехе и грехе народа који је предводио. Па иако је Божје присуство у храмовној Светињи над Светињама било стварно, за нашу природу оно је било ипак неухвативо, ипак онострано.

Исус Христос као прави и вечни првосвештеник, Који заиста сву творевину приноси Оцу, у своме вазнесењу у телу приступа правој Светињи над Светињама, пуном присуству Божјем, то јест Престолу Божјем. И Он, као Син, заиста у телу седи Оцу с десне стране на Престолу.

Јасно, Исусу Христу као савршеном богочовеку, заиста није било потребно ни да страда, ни да васкрсне ни да се пред својим ученицима вазнесе у телу на небо. Сетимо се Преображења Господњег и пројаве славе Његове. Али, као што је из љубави и створио човека, тако из љубави Бог жели да сачува човекову слободну вољу. Било је могуће, да је Бог тако хтео, да Бог само каже: „нека човек буде спасен“, и не би било више ни смрти ни греха. Али, да ли би било човека, уколико Бог не би поштовао њега као личност и дозволио му да сам изабере жели ли заједницу са Богом? И сада у вазнесењу видимо оно за шта је Адам био назначен, али је то и одбио својевољно: најближе јединство човека са Богом, јер рекли смо да вазнесењем није поништена људска природа Богочовека.

            Треба да разјаснимо још једну ствар, која савременом аналитичком уму остаје некако недокучива. Кад читамо Свето Писмо и Символ вере, кад говоре о вазнесењу, видимо да се тамо каже како Христос седи „с десне стране Оцу“, што смо већ поменули. Међутим, ово свакако не значи да се то односи на просторну релацију између Оца и Сина. Јер, Бог као вечан, изван је и простора и времена, изван творевине која је овим физичким величинама омеђена.

У Старом Завету, у 110. Псалму читамо: „Господ рече моме Господу, седи Ти мени с десна...“. У култури античког истока, седење с десне стране владара значило је не само највишу почаст, него и равнозначност са владаром. Бог Син, рођен ванвремено од Оца, на истом је Престолу са Оцем и Духом, као један од Свете Тројице. Међутим, и после оваплоћења Син је једнако божанство као и пре. Тако, седење с десне стране уствари значи једнако присуство Сина уз Оца и Духа Светога у Слави Божјој. На тај начин у личности Богочовека Исуса из Назарета, Исуса Христа, сједињују се нераздељиво али и несмешано Бог и човек, и освећени човек бива узнесен до божанства.

Битно је, такође, подвући у овом случају, да вазнесење и са десне стране не означавају некакве конкретне физичке просторне појмове.

            У истом оном псалму који смо цитирали, читамо и следеће: Господ се заклео и неће се покајати, Ти си свештеник заувек по реду Мелхиседекa. Овај такозвани месијански Псалам се односи на Исуса Христа. По сведочанству Светог Предања, Светог Писма, то јест Цркве уопште,  Вазнесени Христос – као врховни и вечни првосвештеник – невидљиво возглављује (ова словенска реч уствари значи предводи, стоји на челу, али према богословима, у овом контексту реч возглављује верније изражава појам који се износи) Цркву. Он је увек непосредно и лично, кроз Цркву која је Његова и на чијем је Он челу, узрок вечног спасења свакога ко Му приђе.

Премда се Господ Спаситељ од апостола удаљио телом после вазнесења, Он је са њима (и са Црквом) остао својим божанством. То значи да на свакој литургији Цркве началствује (предводи је) сам Христос, вечни Првосвештеник. Тако, Он сам је и Тај Који приноси (жртву Богу), али и Тај Који Се приноси (на жртву Богу) – као онај који је ради нас страдао.

            Велики Отац Цркве, Свети Јован Златоусти, цариградски патријарх и писац литургије коју служи православна Црква, рекао је о Христовом вазнесењу: „небо је примило свето Тело, а земља је примила Дух Свети“.

Хајде, ипак, да ово мало појаснимо. Дакле, као што смо и раније поменули, Бог као потпуно друго од створене природе, видљиве или невидљиве, постоји у вечности. Вечност, као појам из контекста свемира нашег живота, означава време без почетка и краја. Међутим, кад говоримо о вечности у контексту Божјег постојања, онда вечност подразумевамо као стање у коме време не постоји. Исус Христос, као васкрсли, живи и данас – данас из наше перспективе – у телу, како је и оваплоћен, јер у Његовој личности спајају се Божанска и људска природа. Али, као потпуно освећен, Он своје тело издиже изнад робовања законитостима континуума простора и времена, Он постојање своје људске природе заснива потпуно и једино на заједници са Оцем, па тако и Његово тело постоји на савршени, слободни начин, неусловљено ни једном границом и уставом које су нама постављене.

Јер, подсетимо се да је и сам Господ рекао да „ако имамо вере као зрно горушичино, рећи ћемо планини 'помери се', и она ће се помаћи“. Управо, уколико своје постојање темељимо само на чињеници заједнице са вечним Богом, бићемо потпуно ослобођени од свега што нас онемогућава, бићемо потпуно ослобођени за пуноћу нашег првог назначења које нам је од Бога наречено. Ово има везе са речима светог Атанасија Великог, који каже: „Бог је постао човек, да би човек могао да постане бог“. Управо, ми видимо да и после васкрсења и после вазнесења људска природа Исуса Христа није поништена, није утопљена у божанску, није у својој суштини промењена, него је до своје суштине узвишена. У заједници са Богом, тако, човек по благодати Божјој постаје Бог, али он по својој природи остаје човек.

Исус Христос, Син Божји, тако, заиста седи с десна Оцу на небесном престолу, Богочовек у вечности, ван свемира саграђеног од времена и простора.

= Месец дана

Првих месец дана функционисања овог блога је прошло. Текстови који су се на њему појављивали могу се поделити у четири групе:

Најпре, ту је била поезија. Њоме се бавим од неке 1993. или '94. – не сећам се баш тачно. Не верујем да ћу било коме приказати те прве песме које сам написао, а овде су се до сада појавиле неке које су написане после 2000. Има их и оваквих и онаквих – што би се рекло. Слободни стих, по неки сонет, понека рима на силу... Расле су како сам и ја, развијале су се како је живот доносио нове идеје, шарале су се како су се појављивале проблемске ситуације.

Проза се такође може наћи на овом блогу. Можда најбоље моје приче још увек чекају да се појаве на овом блогу. Хтео сам да кренем са краћим формама, са овим цртицама које су за мене дуго биле и изазов и извор уживања у писању. Понека мора да се појави подељена у неколико делова, да не би било сувише текста одједном, јер није увек ни лако ни једноставно читати с монитора.

Текстови са катихетском садржином написани су пре неколико година за једну конкретну особу, за једног мог – мислим да могу тако да кажем – пријатеља, који ће се ускоро, ако Господ дадне, крстити.

Низ текстова који обрађује негативне псеудодуховне појаве у нашем народу – који као да без њих нема већ довољно невоља – потиче из једне скрипте, која уствари представља записане одговоре на питања неких младих људи – средњошколаца – са којима сам у контакту. Њих занима оно о чему се врло мало говори, па и тада половично и често нетачно. Помислио сам да би било добро да та питања поделимо и са другима, па ће – кад завршимо са овим текстовима – на блог бити постављена PDF верзија, као скрипта, уређена за обострано штампање.

То је све стало у првих месец дана (скоро) свакодневног постављања по једног наслова на блог. Ако вам је макар један од ових текстова макар нешто допринео у животу, онда је разлог за постојање овако нечег потпуно оправдан. А ја ћу и даље, колико могућности и околности дозвољавају, да наставим да покушавам да вам сваки дан буде помало другачији.

Цвећара I

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

I

            Девојка је стајала на тротоару. Испред ње била је полица са жутим свећама и једноличним посудама са букетима сувог, обојеног цвећа. Иза ње је стајало високим, сивим зидом ограђено велико градско гробље. Био је ветровит и оштар децембарски дан. Јесте сунце сијало, али је ветар својом грубом руком ковитлао поцрнело лишће по широким градским тротоарима и паркиралиштима. Девојка је цупкала са ноге на ногу, повремено у џеповима загревала прсте и осећала како је небо полако притиска, како је сунце полако одлазило ка западу. Жути градски аутобус се за тренутак зауставио на стајалишту и брекћући тужно полако кренуо уз благу узбрдицу.

Из аутобуса су изашле две жене. Несигурно су кренуле ка капији гробља, приближа-вајући се девојци која је продавала свеће и букете. Кад су се ове две приближиле, девојка је видела да су то једна госпођа од око седамдесет година и једна тридесето-годишњакиња. Млађа жена била је ниска, са упадљивим, карактеристичним лицем. Девојка је схватила: млађа жена била је монголоид.

            Жене су застале испред полице са свећама и цвећем. Старија се обратила девојци која је продавала.

– Даћете ми две ове свеће – рече она показавши на један свежањ свећа.

Девојка је пружила две свеће увијене у бели, једноставни папир. Госпођа је пружила двадесетицу.

– То је још двадесет – рече девојка.

– Како? – упита стара госпођа.

– Те су двадесет – казала је девојка.

– О, Боже... – рече госпођа – Дајте ми две од десет.

Девојка је вратила свеће у свежањ, узела две мање и завила их у исти онакав папир као и прве две. Старија жена је примила свеће, дала новац и одмакла се пар корака од тезге. Сређивала је ташну, како то обично старе госпође раде. Млађа жена је погледом прелазила преко цвећа изложеног на полици.

– За Вас? – упита девојка.

– Ја бих исто две овакве свеће – застала је, и онда додала – И један овај букет.

– Који? – рече девојка показујући на поређано осушено цвеће увезано у букетиће.

– Па... Можда тај љубичасти... и овај бели. Да, та два, љубичасти и бели!

Девојка је узела два букета и пажљиво их увијала у дискретни мат папир.

– Моја мама је много волела цвеће – рече тридесетогодишњакиња.

Девојка није иначе имала проблем да разговара са купцима, али тај децембарски дан био је изузетак. Тог дана била је скоро изјурена на ту уличну полицу из цвећаре која је лежала између девојке и гробља. Шефица цвећаре била је тог дана посебно нервозна и просудила је да њена млађа колегиница због обима посла цело радно време треба да проведе уз полицу, уместо да по потреби излази, као што се до тада радило. Девојка је знала да ће већ сутра шефица опет бити она иста, али...

            Зато девојка није одговорила ништа муштерији коју је услуживала. Само је тешко, саосећајно уздахнула.

– Изволите – рече најзад, пружајући букете осушеног свећа – То је двадесет за цвеће и сто четрдесет за букете.

Уместо да пружи новац, тридесетогодишњакиња је девојци дала цели свој мали новчаник. Девојка је прогутала кнедлу. Отворила је новчаник. У њему је био сами ковани новац.

– Па немате овде довољно новца – рече девојка гушећи тугу у грудима.

Тридесетогодишњакиња узе свој новчаник назад, пажљиво ухвати руку девојке и на њен длан истресе садржај новчаника.

– Ја бих желела букете. Видите: новац! Како нема?

            Продавачица је са муком суздржавала сузе. Ко зна да ли шефица баш у том тренутку гледа ка улици? Само кад би девојка била сигурна да је из цвећаре не виде! Дала би овој несрећној жени та два букета сушеног цвећа. Само кад би била сигурна... Тај посао јој је био потребан... О, кад из цвећаре не би гледали... Сузе су јој се скупљале у угловима очију. Девојка је заустила нешто да каже, али се пре тога тридесетогодишњакиња окрену ка старијој госпођи.

– Бако! – рече она – Види како су лепи ови букети! Имаш ли ти нешто пара?

– Немам – рече госпођа – понела сам само ону двадесетицу за свеће.

Тридесетогодишњакиња се опет окренула ка продавачици. Својим чудним очима тражила је у девојци спасоносно решење.

– И ја немам довољно пара да однесем ова два букета својој мами? – рече тужно.

– Н... не – одговори испрекидано девојка, гушећи се хладном грудвом што јој се створила у грудима.

– Бако – млађа жена је кренула ка старијој – како су лепи букети...

Девојка је видела како је стара госпођа загрлила монголоидну жену која је плакала.

– Бако... мама је много волела цвеће... како су лепи букети... мама је много волела цвеће... – говорила је тридесетогодишњакиња прекидајући реченицу плачем.

Девојка је гледала како жене полагано одлазе ка капији гробља и покушавала да дође до даха, да не допусти сузама да крену. Јер, мислила је, чак и да заплаче, колико се прљавштине тог великог града може очистити њеним сузама?

Осамдесет прва

Да ли ћемо ми одрасти,

што детињство не кусасмо

у пластику обучени,

a тужнијих од нас има?

Где је станка тога пута,

половина та – шта ли је,

где стадосмо, остадосмо,

на стази се изгубисмо...

Од Јафета, можда још и пре,

сви рођени туда пролазе.

К'о младунци силом заточени:

И неспремни слаби су нам зуби.

Само нас лед самоће спаја,

ако спаја нешто заједничко.

И језици здрави – а везани,

петогодишњаци што чуче у нама.

Кад гледамо браћу напаћену

мук нам влада празним тим устима,

а желимо правог загрљаја,

речи топле, крвне праве везе.

Пупчана се врпца сече, баца.

Желимо живота, живог разговора,

искрености и љубави здраве!

Немогуће увек ми желимо...

Ако се на нама копља ломе,

деци пластичној, заустављеној,

нека стане лопта ова:

нек друкчије почне да се врти.

Сваком срце дати моћи,

тако нам је обећано.

да док још крв нам пумпаш

све грлимо и волимо.

Па д' ако смо деца

увек чисти останемо

или нови свет да градимо

себи у Име право.