Ако
неко некада и нађе ово моје писмо, молим само да се има у виду: не само да ме
никада пијаног нико није видео, него ја никада и не пијем преко мере.
Достојанство које сам од оца наследио као безмало једину породичну имовину,
достојанство које сам у рату очувао и потврдио – то за мене нема цену и никако
га не бих доводио у питање. Зато никоме и нисам рекао шта се догодило. Ја знам
да сада једни говоре како је у питању срчана слабост, да ми је позлило од
премора; други кажу да сам био пијан, трећи да се у мени појављује дух мога
змајевитог стрица, несрећног вечитог младића кога су се сви клонили. Нека им
буде, ја на говоркања нећу одговорити ни овако, ни онако. Свако мисли и верује шта хоће – за то смо се
борили.
Седамнаести је јануар 1955.
године, два дана је прошло од догађаја. Имао сам времена да размислим и одлучио
сам све да запишем. Писмо ћу склонити негде. Оно ће најпре мени бити доказ да
нисам полудео. Уосталом, чим сам се у зору освестио, био сам исти као и пре,
као и до сада. Знам исто што сам и раније знао, у исто верујем као што сам и
пре веровао. Само ту ноћ не могу да објасним. Нека ми, дакле, остане овај
папир, да у тајности забележим све док је сећање још свеже, да ме касније не
ваарају заблуде у сопственом памћењу. Јер ја сам човек који чврсто стоји на
земљи и... Да питате било кога о Милораду Војкановом, сви ће да кажу исто:
поштен, озбиљан. Бар би тако рекли пре те ноћи. Свуд око нашег села има
нешто... не знам шта је то, али људи верују да у нашим шумама нешто има. Пре десетак
година је, истина, и било – ја сам, као припадник КНОЈ-а, јурио банду све до
'47. Али после тога... Знам да ћу себи кроз двадесет година изгледати, као
писац овог писма, расуто и збуњено, али морам да подсетим да ми се за мојих
тридесет година живота није десило ништа слично. Пролазио сам, рецимо, стотину
пута кроз Мириловачку шуму, где су целе чете хајдука, и то оних из турског
времена, и вилинска кола пресретали ноћне путнике, а ја никада ни шум нисам
чуо. Знам да је немогуће, али ја први сумњам у сопствена чула и ја први не могу
да сумњам у сопствена чула. Цели рат сам прошао – гладан, по врућини, по
хладноћи, неиспаван, скоро без престанка у покрету, жедан, покисао... – и никад
ме ухо ни око нису издали, никад рука задрхтала, никад нога поклекла. Ни
касније, у КНОЈ-у, по темнићким и левачким шумама, увек у потрази и увек на
опрезу, никад нисам дозволио ничему и никоме да ме обмане. И онда сад ово... И
бар да сам се променио, бар да се самном десило нешто што... да је некако
утицало на мене да другачије... да ми се можда нешто... Уосталом, треба да
изнесем шта се заправо десило.
Иако
сам столар, радим као шеф једне смене обезбеђења у нашој фабрици. Ове две
недеље ми држимо трећу смену, од десет ноћу до седам преподне. Као што је
познато, у ова наша три села једини ко има сат је мутнички поп. Ја, као шеф
смене, дужим један часовник, али га не износим из фабрике – тако ми је
сигурније. Ми време знамо по осећају и никада не грешимо. Ако зими у планини
немаш осећај за време, ако не умеш да осетиш кад да кренеш назад из планине,
више никад нећеш ни да дођеш, ни да кренеш – има да те донесу. Пошао сам, као и
увек зими, око пола пет. Зими треба мало више да се дође до фабрике, а и ја
више волим да дођем мало раније, него да закасним. Већ неколико дана је стегао
мраз каквог давно није било. У селу – нигде нико. Ни краве се не чују, као да је глуво доба.
Такво је и времен, немаштина је, морам да признам. Ја знам да има и међу мојим
друговима оних који негодују због тога и питају се где су циљеви наше борбе.
Али, ја ипак мислим да није исто као пре рата. Ако је немаштина – сад је
немаштина за све, а не једни да имају, а други да немају. То треба да се
запамти. Ако имамо циљ, онда борба вреди, нема смисла да се стално
преиспитујемо зашто никако да дођемо до циља. И сви треба да знају да борба
тражи жртве.
Ко
да буде поштеђен? Ево – ја на пример. Рањен сам три пута. Оскудица после рата
однела ми је два детета. И шта би сад то требало да значи, да ја хоћу да дигнем
руке од изградње ове наше земље? Па нисмо ми деца, па се мало играмо, а кад нам
достади, ми све оставимо. Ником није лако, то се осећа у тешком зимском сутону,
лебди сеоским сокацима. Свака кућа је дала по неког, или по нешто. Неке су дале
све. Али, живот се наставља и не смеш да гледаш уназад, иако је тешко... А
јесте тешко. Ја сам свашта видео у рату и... Добро, и моја жена је свашта
прошла. И Бог јој је дао разум, да уме да се снађе. Једном, чини ми се '44. да
је то било, мој стриц Драгутин стрељан, а она како да ми то јави, него писмом.
Међутим, чича Драгутина су стрељали наши (после су видели да су погрешили,
али...), па она то није смела тако да ми напише. „Не брини“, каже у писму, „за
нас, ми смо сви добро. И чича-Драгутин је сад много боље. Боловао је кратко од
коске, али је онда отиш'о код твоје тетке Станојке и ујке Првослава, па је
оздравио одмах“. Било ми је јасно, јер тетка је умрла још '38, а ујка-Првослава
су Немци стрељали '42. Али, од како смо изгубили Борку и Слободанку, некако ми
се променила. Око Божића ми прича како би она купила материјал, да им сашије
хаљине кад пођу у школу. Ја – ћутим. Нешто ми се срце стегло, па ништа не умем
да одговорим. „Зорка“, кажем јој често, „имамо два сина, за њих треба да
живимо, да их изведемо на прави пут“. Она ништа. После неки дан ми прича како
је сањала да се Борка и Слободанка удају у исти дан. И момке је сањала, и
покојног кума Светолика (њега су наши стрељали, јер га је оклеветао један
доказани издајник, за кога се после показало ко је и шта је) како игра, а
музиканти свирају. И џемпере им, сирота, плела. Шта да кажеш? Зато ја мислим да
не сме да се гледа у прошлост. Ако само то гледамо, онда човек мора да полуди.
Прошлост је тако замршена, да ако хоћеш сваку страну да размрсиш, треба ти цели
живот. А како да одредиш које вреди, а које не вреди да се размрси? Ја увек
мислим – или сви, или нико; или све, или ништа.
Кажу
да је доктор што је вратио Зорку с болесном децом побег'о из вароши. Не кријем
да ми је било тешко, ни један метак ме није тако болео. Не знам шта сам све
причао, не памтим то поподне. Знам да је био висок снег, као ове зиме. И тај
тешки зимски сумрак је притискао фабрику. А о мени се знало од рата, јер ја сам
увек био на линији, строго на линији и ништа нисам избегавао. Не знам, кажем,
шта сам био говорио, али лекар збрише. Уплашио се, ваљда. А испао је глуп. Прво
је – како сме комуниста (знам да је био члан још пре рата, као болничар) да
бежи од одговорности? А друго – ја њега никад нисам ни кривио, нити сам тражио
да се позове на одговорност. Лекара има мало, много раде, попусти пажња, све
попусти... Па и они се жртвују. А он – збрише. После је добио службу у
Смедеревској Паланци, јавили су ми неки другови што сам служио с њима у КНОЈ-у.
Како сад обавља дужност и како су му пацијенти – не знам, не распитујем се. Али
стварно је испао глуп; и то није он млад човек, њега је наша болница послала
тек после рата да заврши медицински факултет, а он је био болничар ваљда целих
десет година пре тога. Зна шта је пракса и... Не знам, мени се чини да се
обрукао што је побег'о. Ја истина не знам шта сам све причао оног дана, али
далеко од тога да сам мислио да му нешто...
Уосталом,
ја сам увек на линији. Ја не критикујем другове као неки. Када је лекар нестао
из вароши, мене су сменили са места шефа обезбеђења наше фабрике. Кажу после да
су сумњали да сам полудео. Искрено, мислим да није у реду што су на моје место
поставили Марчетића. Не због тога што су мене смакли на шефа смене, не због
мене, него што су на место шефа обезбеђења довели човека који је члан партије
постао тек '49, а и рат је провео сумњиво. Ја не гледам уназад и тамо где ме
друштво распореди, радим из све снаге. Пре рата, док су народну судбину кројили
жандари и индустријалци, успевали су и они што се гурају и лактају. Наше
друштво је другачије. То што мени није позната Марчетићева морална
квалификација, то је једно; не мора да значи да он квалификације нема. Има ко о
томе брине. У то ја верујем.
Не
знам сад шта је ово: време ми пролази, не могу да престанем да пишем, а никако
да почнем да излажем оно што хоћу. Бојим се да ме не одведу у болницу. Ја не
волим болнице још од како сам први пут рањен. Имамо лекара у фабричкој
амбуланти (добар човек, само много пије, баш много) и он ми је оног дана
отворио боловање. Не знам, очекивао сам да ће неко из фабрике да дође... Али,
боље да не долазе, можда ме стварно отерају у болницу. Уствари, ја сам добро.
Мишићи ми још по мало подрхтавају, као да ме је неко испребијао тојагом. Ето,
мало се сломљено осећам, али није то ништа. За време рата, а нарочито те три
године после, у КНОЈ-у, осећао сам се као да сам згажен. Од умора. А и трезвен
сам. Зар ово писмо које пишем није доказ за то? Јасно је да никоме то не могу
да испричам, али ето – мислим сâм о томе и покушавам да анализирам све што се
десило. Друг Сушић, наш генерални, увек каже да је анализа најважнија. Добро, и
ја сâм признајем да није баш уобичајено да човек сâм себи пише писмо, то је истина.
Али ово је ипак лична ствар. Овакве ствари се не износе пред колектив. Ни Зорка
не зна.
Да
се вратим на главно. Пошао сам око пола пет. Не волим да журим. Од наша три
села, која су развучена дуж пута и уствари су потпуно спојена, фабрика је
удаљено једно пет, пет ипо километара. Моје село је у средини, моја кућа у сред
села. Значи, ако анализирамо, до шуме сам прешао село ипо. Ишао сам полако,
мало због снега, мало што сам бирао где да станем. Прве и последње ципеле сам
задужио кад су ме примили у фабрику, а шеф магацина каже да не зна кад ће
следеће да дођу, па ја гледам да попричувам ово што је остало од њих. И онда их
не износим из фабрике, него онако сељачки: дебеле вунене чарапе, па онда наши
прости грађени опанци од сирове свињске коже. Није то лоше, наш народ то
вековима користи. Није се имало раније, и док су били Турци, а и после – порези
и газде, сељак је увек у оскудици. Ако је могао пре, може и сад, још неко време
док изградимо земљу. Јер нама нико не жели добро, то ми је причао друг Ћулибрк,
мајор, у време када сам напуштао КНОЈ. Добро, није само мени, било је ту још
другова. Нашој земљи нико не жели добро – ни на истоку, ни на западу. Ми морамо
сами да изградимо нашу земљу и наше друштво. И ја рачунам да је то циљ према
коме ми идемо, па онда можемо комад пута баш и у опанцима. Јер, живот је борба:
видиш циљ и идеш на јуриш, заузимаш, наступаш под ватром. Не гледаш до циља да
л' је узбрдо, кроз воду, кроз трње – то те не интересује. Видиш само циљ и
мељеш све, и себе и све около, да дођеш до њега.
Ал'
опет, за зиму опанак је ништа. Кожа нештављена малтене, вуна се брзо напије,
сокак разгацан, па је снег к'о блато. Мора да пазиш. Милиш по путу такорећи.
Оно, код нас су људи јаки, ретко ко да болује дугачко од нечега, али опет чуваш
здравље, да оно чува тебе. Мрклина нека по селу, нит' се шта види, нит' се шта
чује. И к'о за инат никог нисам ни срео. Да сам неког видео, или још важније –
да је мене неко видео, да сам са неким застао да прозборим реч – две, да бар
неко може да посведочи да нисам био пијан ни блесав. Воле људи да попричају
самном. А наш народ није сладак. Још народ памти муке из рата, а некима ни мир
није био сладак. Но замном се не вуче никакав реп. Рат сам прош'о, а нисам
осрамотио име. И после рата, знам да се поједини плаше, па ме зато заговарају
по селу, али сви знају да сам ја увек пратио наређења и никада нисам сеирио,
кад је то могло, а према појединима које смо гонили можда је и требало. Иначе,
наши сељаци избегавају сваког ко има везе са партијом. Ја им не замерам:
једанпут су и наши наше село палили. Моја кућа је, рецимо, баш тад нестала. И
кућа, и штала, све. Зорка је са сином (тад смо само Алексу имали) остала на
ледини и то смрзнутој. Али снашла се. И не замерам ја. Прво – све куће у селу
су биле оштећене, а неке и потпуно упропашћене, јер село су пре тога палили
прво Немци, па после четници. А друго – рат је рат; кад би човек знао где ће да
падне, он би сео. Свашта се уи рату деси, деси се и да човек погреши. Уствари,
неко – не знам ко, али тај ће да се излане сâм, то је питање тренутка – слаже
да код нас у селу неко крије четничког војводу Јанка. После причају људи да је
тај абар пуштен јер су неуки сељаци чули да партизани пљачкају (све се плашим
да су им четници писали признанице) – што се показало као нетачно за време рата
– а сматрало се да ће наши кад се уплаше кад чују за Јанка и да ће побећи.
Јанко је велика легенда био, четници су умирали за њега. Ја сам тог човека
видео само једном, пре рата, на неком вашару у Алексинцу. Велики човек, рука му
као понеком нога, грлат, натмурен. Признајем да је он нападао Немце пре него
што смо ми овде и оформили одред, али зашто је после остао уз своју комадну,
кад се видело да четници иду путем издаје? Он је био на линији која је била
против народа, ту нема да се премишља, и он је према томе издајник. А неко (е,
њега ћу ја да нађем) је мислио да ће наши да се уплаше да ће четници да дођу и
спасу Јанка из обруча. Али, наши на брзину одлуче да запале село. И ко је ту
крив? Ја мислим – та будала што је измишљала. Неки су после причали да су наши
потпалили да би казнили село што крије Јанка. То није тачно. Сви знају да смо
ми за време рата кажњавали само своје. Уосталом, да сам ја био на месту
комаднира тог одреда (ја сам тада био око реке Уне), можда бих и ја исто
поступио. Не знам. Углавном, људи као да су мало огорчени. А није у реду: и
моји су страдали, и толико су страдали, па шта сад да радимо? Али, мене моји
сељаци гледају другачије.
И
баш те вечери никог да не видим... Да не верује човек. Јесте зима загудила,
јесте био мрак, али још се рачуна дан, још није баш ноћ. Него, можда због
датума. Ево шта је било: прошле године, иако је исто била цича зима,
организовали су наши сељаци игранку 14. јануара увече. Ја мислим да је то
исправно, јер зима је за сељака пасиван период, а и мислим да је у духу
комунистичког уређења да се поштен човек мало разоноди. Међутим, неко нас
опањка да се то овде слави српска Нова година, она православна. Ја, на пример,
друговима милиционерима не замерам, они раде што им је наређено, а ни то није
лак посао. Ипак, да су се огрешили о два – три старца, домаћина, то је тачно.
Ја нисам својим очима видео шта се десило, фабрика мора да се чува – наше је,
али слушам после шта људи говоре. Ето, вероватно се људи због тога затварају
тако рано. Наш народ овде уме да буде злопамтило. Занемарује циљ.
Тако
размишљајући – а можда сам баш о тој игранки мислио – ја изађем из села. Сад ми
остаје до фабрике шума, поток и брдо. Заврнута је наша Маква: није високо брдо,
али је кратко, стрмо с које год стране да јој приђеш. Причао један инжењер да
кад буду пошли аутобуси по нашим селима, мораће до нас да стижу изокола, с
друге стране обилазећи Макву. Не могу, каже, наши аутобуси да је савладају.
Тако он каже. А Швабама изгледа није сметала, још су и топове вукли уз њу. Е
сад, не знам кад је то почело. Сећам се да су ми последње сеоске куће остале
иза леђа и како се променила тишина. У селу је тишина некако напета, напрегнута
(то сам први пут осетио после првог откупа), а у шуми је глува, неспутана,
непромењива. Сећам се како сам ушао у шуму, а не могу тачно да се сетим о чему
сам размишљао. Знам да нисам ништа предосећао. Мој покојни деда Марјан (Зорка
би рекла: „Бог да му душу прости“; тако сам га једном споменуо пред неким
друговима из одреда, а она то лупи као „добар дан“ да је рекла. Никад је ударио
нисам, али тад сам је мунуо у слабину, кад баш лупа свашта. Он ју је, истина,
волео као да му је рођено дете, али опет... Шта да прости, ко да прости? Ако ће
да прости, што не погледа на свакога што пишти као пиле, нејак и недужан, а
копни и нестаје.) увек је причао како човек осети језу пре таквих ствари.
Причао је како је пуно тога видео, али није пуно причао шта је видео. Углавном,
то човек предосети и има неку језу, а не зна зашто ни због чега. А ја не знам
да ли сам осетио. Не памтим шта сад размишљао, а знам да сам био свестан, сећам
се, чини ми се, сваког корака. Изгледа, према томе, да ништа нисам размишљао.
Можда је то за радног човека и боље: свако има свој посао и према томе се
управља, нема шта да мисли изван тога. Што ћу ја, на пример, да мислим како чита
онај са радија. Њему је посао да прави то што ми слушамо у канцеларији, он нема
шта да размишља колико сировине је допремљено код нас у фабрику, где све одлази
материјал и како ми у фабрици формирамо цену. Он не размишља како сељак исхрани
једно теле. Он користи то сељаково теле, а сељак у дому културе користи радио
програм. Па ваљда сам и ја тако почео и... Изгледа да стварно нисам размишљао.
А и шта има да гледамо уназад. Наш циљ је напред.
Али
ништа се више не сећам јасно. Памтим како идем, идем, идем. Снег скрчи око мене
и онда – чујем. Лепо чујем музику! Ево, као сад да видим слику, смо сад ми је
већ мало мутњикаво... Зато и треба што пре да запишем, јер ми какав смо народ,
ко зна у шта може да се претвори овако засађено сећање. Чујем музику!... Не
знам, сигурно се нисам уплашио, али како се нисам зачудио? Прво – весеља се код
нас не праве у ово доба године, још неки дан су неки некрштени дани, то Зорка
боље зна. Друго, ко води музику у сред ноћи и то кроз целац снег? Али, ево, то
ми сада пада на памет. А те ноћи... Знам да сам пошао на време, па сам изгледа
хтео да сачекам ту музику. Е сад, да л' сам ходао, ил' сам стајао – то не знам
и не знам где се више сад ово дешава. Али лепо видим – са једне стране долазе
сватови! Реко' би' да ови неки напред поскакују уз музику, али не видим да
скачу, него као да су заустављени у поскоку, као да их неко насликао, па се они
тако насликани крећу. И музиканти к'о скаменосани. Нико ни да трепне; прсте,
колико се сећам, не покрећу, а музика само јечи. Брзо неко коло, а фрула пишти
као парњача. Кум насмејан, али некако ледено. Рекло би се да је то кум, не
познајем човека. А игра као неки Давор Рајић што ми је у Нашицама '44. спасио
живот, па смо после хтели да се побратимимо. Младожења блед, блед, неко црно
одело носи, а само му образи румени, па и то некако као да су га мазали, као
печат да му је ударен у образ. И млада... Дугачак неки вео иде за њом, лети,
лебди, некако као провидан, беличаст. Она нит' се смеје, нит' говори. Уста јој
модра, а очи... Знам да сам видео негде те очи. Позната ми је, као да је одавно
знам, а нисам је дуго видео. А ја би' да се насмејем, да ми буде драго, али
некако сам одузет, да се макнем не могу. Они пролазе полако поред мене, али не
видим да корачају, као да некако клизе. Сад се не сећам да ли је остајао траг
иза њих у снегу, или није, не знам ни да л' сам уопште то био запазио. А млада
ме гледа. Не знам што. Они иду, а она држи те очи на мени... и не знам шта ми
каже тим погледом. Гледа ме као да ме зна, као да ме познаје целог живота, као
да је одрасла уз мене, гледа ме и нешто ми прича погледом, али ја не разумем
шта. А ја бих нешто макар њој да кажем, али не могу. Није то било магновење, ја
сам био свестан, није ми се вртело у глави, само се све око мене изгубило,
утопило се у ону бесну музику, у оно како клизе они сватови и млада ме гледа. И
то је трајало... не знам колико. Не сећам се да су замакли од мене толико да их
не видим. Топло ми, а тело почиње да ми подрхтава, као да се ослобађа, као да
сад могу да им притрчим, али не дâ ми се да пођем за њима. И најчуднија
ствар: као да сам још ту, као да су и они још ту, али не видим, не видим ништа
и не чујем ништа. Али, осећам да су ту, као да сам затворио очи, као да сам
окренуо главу у неки амбис, у неки бездан. И онда сам као из неке даљине чуо
како неко виче: „Ево га, друже Милоје, ево га поред потока!“
Разбудио
сам се тек поподне, око један и још док очи нисам отворио познао сам да сам у
амбуланти. То ми је остало из рата – чини ми сеи у најтврђем сну сам знао где
се налазим. И опет чудна ствар: разбудио сам се, али као да нисам. Очи нисам
отворио и уопште се не питам шта ћу ја у амбуланти, уопште ми није чудно ни то,
а ни што се не сећам кад сам то заспао. Мени је то изгледало као да сам
трепнуо: пре трептаја пролазила свадба уз Макву, а после њега сам у фабричкој
амбуланти. И онда – не знам зашто – сетим се стрица. Кажу да је '42. у наше село
долазио неки доктор, Фолксдојчер из Војводине, и да је боравио код мога шурака
Милоша. А Милош прича да је Шваба био много љубазан и фин. И тако, распитивао
се о селу и људима. Некако су дошли и на то да му Милош каже да је мој стриц
био последњи змајевит у селу. Змајевит – то је човек другачији, који не припада
у овај свет. Свашта га напада, што људи не виде, па он може да буде и опасан.
Мој стриц није био опасан. Него, Милош каже да се Фолксдојчер смејао кад су му
објаснили шта је то змајевит човек. Рекао је да не постоје змајевити људи, него
да је то нека болест у глави, а пошто у свакој генерацији постоји по један
(мада ето, од мог стрица тога више нема) то је – каже Фолксдојчер – наследна,
генетска болест. Па ми је драго да су отац и деда отишли код стрица да оздраве,
што би Зорка рекла. Не знам шта би било горе да сазнају: да је стриц стварно
био змајевит, или да је био болестан, и то у главу. Чини ми се баш да сам то
размишљао, како је срећа загрлила оне што су рано отишли тамо, са те друге
стране, ако тамо нешто истина има, јер ово овде је само мука и борба и тешкоће
и сагори човек кад зна и оно што му није посао да зна. А нисам ни ја стар кад
се погледа, али много сам прошао и свашта видео – и ово и оно, рат сам преживео
и зато могу да говорим о животу.
Отворио
сам очи и ћутим. Око мене бригадир, пословођа, шеф смене код пећи – неки
Стајић, наш фабрички лекар Митровић, шеф друге смене обезбеђења Лазић и прве
смене Давидовић варошанин. „Шта ти се“, кажу „десило? Ти си озбиљан човек, ако
си пио није требало да претерујеш.“ Ја их гледам као да неком другом говоре,
нит' се љутим, нити шта; а чини ми се – још видим, само мало блеђе, очи младине
што ме прате, што ме гледају и... „Нисам ништа пио“, одговорим им. Видим да ми
не верују, али то ме не дотиче. Доктор Митровић каже да ме оставе да се
одморим, па камионом да ме пребаце до села. Још каже како ће боловање да ми
отвори. После... не знам, можда сам стварно изгледао као да спавам, а наш Стева
(он је и болничар, и ватрогасац, и спасилац кад притреба, а једну плату прима)
прича са Димитријем шофером, кад је требало да ме возе у село. Каже да су ме
нашли у зору, једно километар ипо од пута, све уз поток. Лежао сам, кажу, поред
потока мокар, одело ми се било заледило (у униформи су ме довезли у село), а доктор
Митровић је рекао да нисам дуго лежао – видео по температури тела ваљда. Нико
ме не пита како сам прошао тај километар и кусур по потоку, нико ме не пита где
сам тумарао сву ноћ. Они су видели да ме нема, па су око девет послали камион.
А Зорка им каже да сам ја отиш'о и каже и кад. Они се врате и око три ноћу
Марчетић нареди да пођу да ме траже. Око шест су ме ваљда нашли. Нико ме ништа
не пита, нити ја шта говорим. Ћутим, гледам, али нисам стегнут, нисам уплашен.
Осећам се некако као да сам зуб дош'о да извадим. То је било јуче. Ноћас сам
спавао нормално, само ме Зорка мало нервира што стално нешто као да би
закукала, а као и не би. Шта има више да кука? Све су сузе искукане за много
веће и битније ствари. Друго – ни ја не могу да објасним себи шта се десило. А
можда нема шта ни зашто да се објашњава: било и прошло, а нема за шта да
гледамо у прошлост. Зашто да се окрећем уназад?
Можда
ми се замантало у глави, можда стварно имам проблем са срцем – ко то зна? Да
сам видео то нешто – јесам. Зато ово и пишем: не да бих објаснио себи шта је то
било, него да забележим да јесте било и како је било. И то је што је. Ништа
другачије ја сад не верујем, ја сам исти као и пре. Не тражим објашњење и не
интересује ме шта ме тамо одвело. Ако ме буду другови склонили с места шефа
смене обезбеђења – молим! Ја сам ионако столар по струци, мајстор. Зар се наша
земља не изграђује? Зар је мало столара потребно? А и то је борба. Ја нисам као
поједини који само критикују другове, а и то не смеју јавно, него само преко
чашице.
А
Зорки ништа нисам рек'о. Скоро и да не причамо, ни она мени не каже шта су јој
рекли ови из фабрике кад су ме донели. Она зна да нисам пио. Она зна да не
пијем. И то је доста што зна, за свадбу нећу да јој причам – не смем. Она је
слаба и све ми слабија изгледа како дани одмичу. А ја сам друго, ја се не
осврћем. Ја идем напред, јер имамо јасно постављен циљ: нашу земљу којој нико
не жели добро. Само ћу ово писмо сад да склоним.
(10. VIII 2011.)
