И све ће
то једног дана
да однесе
неки вал.
Ветар са
далеких страна
расуће и
кам и кал.
Све се ко
прашина строши
кад садања
стварност оде,
кад нас
време опустоши
низ сећања
реке воде.
Књиге,
спомен, звуци, слике
зар ће
све, баш све то проћи?
Зар ће
све предузет силе
тамне,
хладне, неме ноћи?
Сврх
небеса, ван свемира,
где не
допре твари рад,
дах топлоте,
светлост мира,
свих времена
стално – сад.
Огледало
само, сена,
и икона
свет је, нит.
У будућем
сва времена
лицем к
лицу биће бит.
