Наишао сам негде у некој старој књизи на сведочанство о томе како су древни Словени више од свега својим лажним божанствима волели да приносе хришћане као људске жртве, зато што су веровали да се словенским "боговима" највише допада баш хришћанска крв. То ме је поразило и намах ми постало кључем за сва она питања у вези са нама, са нашим спотицањима и промашајима кроз векове па све до данас. Да, у том сведочанству били смо ми, огољени, са проклетством прадавног греха.
Слаба ми је утеха била чињеница да се сведочанство односило на неко племе прибалтичких Словена које је касније и нестало не оставивши изгледа непосредне потомке. Слаба ми је утеха била и чињеница да је та њихова митологија од темеља била климаво замишљена и траљаво уређена, да се ту није до краја знало ни ко пије ни ко плаћа, као што је и све код нас. Све се ту измешало: Световид и Могош, Радгост и Црнобог, и Љутићи који су све доживљавали као увреду и незаинтересовани Кашупи, и сви ти безимени творци главнине наших гена.
Ми смо сувише поносан и трагично несистематичан сој. Лењи смо и аљкави. Пренадувани смо када смо јаки и безгласно робље кад нас покоре - споља или изнутра једнако. Уствари, нисмо напредовали скоро ништа од тих прадавних времена. Још увек се код нас верује у празноверје, још увек је најглавније оно што се "ваља" по гадном бапском култу, који је и дан данас партизански ad hoc, неутврђен а наметљив преко сваке мере. Још увек се приносе жртве демонима, само на неке савремене начине, ништа зато мање монструозне.
У другој једној књизи прочитао сам како је неки радозналац упитао неког подвижника због чега то хришћани тако упорно и истрајно инсистирају на смерности? Старац је одговорио да је то стога што ђаво може да подражава много тога, али смерност никако не може, чак ни привидно. Ето, чини ми се да ми као сој, ми Словени ту лекцију нисмо савладали. Нема смерности код нас. Нема уздржања код нас. Код нас, и то мислим можда код свих словенских народа, изузев једног или два који су се одродили, код нас дакле све је претерано, али и све то претерано - у недоба. Нећемо да схватимо да је више љубави према отаџбини у тихом одлагању смећа тамо где му је место, него у прегласном певању песама које су уосталом изневерене много пута. Кад и где сте чули да бапски култ празноверица заповеда уздржљивост? Не, све је тамо претерано и то на примитивно театралан начин, испразан већ на први поглед. Док у таквој клими будемо одгајали нове генерације нећемо моћи престати варварима се сматрати.
Посебан су и нарочити суноврат они који немајући никаква знања имају много те гордости без икаквог покрића, па сами себе проглашавају познаваоцима и носиоцима старе словенске религије у данашње време. Не схватају, јадни, да су точкићи у великом трику, релативно недавно конструисаној обмани. То су баш оне библијске "преварене варалице", каквих уосталом не мањка у овом нашем свету прекаријата, конфузије, виртуалности, неслободе и све мање прикривеног очаја.
