Свет у
коме живимо пун је заглушујуће буке: неке музике коју нико не слуша, а стално
је ту, у позадини; мноштва речи, које празнословљем обезвређујемо, безброја
мисли, које нас опседају а ми као да немамо ни жељу да се од њих одбранимо.
Ипак,
од тог и таквог света постоји заклон: пустиња, у коју су у древна времена
одлазили они, који су се припремали за неки важан животни преокрет. Пустиња,
место без хране и воде, место где вребају опасности, којима се човек уз помоћ
Божију супроставља, и одакле човек, са неке дистанце треба да у новом,
другачије светлу сагледа и себе и свет.
Та наша пустиња је – пост. Пост је, дакле, време
тишине, које треба да посветимо испитивању сопственог живота, јер се припремамо
за Празник. Да бисмо се у Цркви сусрели са Господом, да би тај наш најважнији
Гост и највећи Домаћин нас походио, потребно је да поспремимо дом у који Он
треба да уђе.
Треба да најпре смањимо своје „ја“, да се стално и
изнова сећамо да оно (то наше „ја“) пре свега потиче, и увек припада и постоји
само кроз неко „ми“. Да верујући у Бога имамо и поверење у Њега, да су баш ти
ближњи, баш то место и баш то време у које нас Он поставља најбољи за наше
спасење; те да никада – уроњени у свет који није хришћански – не очајавамо,
знајући да зло неће имати последњу реч.
Велика су и јака искушења у свету који нас окружује, а
као да још силније нападају и још се умножавају када се отиснемо у пустињу
поста. Али, као што је Господ препознао мали труд Закхејев и позвао га по имену,
као што је примио покајну молитву митареву и оправдао га, Бог тако награђује
труд оних који Му притичу и сам нас оснажује да носимо своје слабости.
Да не
останемо као наш праотац Адам, онда када је преступивши Божију заповест о посту
био изгнан из Раја и стао у страху, нем пред животом и пред Богом. Његово
ћутање није било покајно, већ очајничко; није требало да га приближи Богу, већ
да га још више удаљи од свих и свега.
Оци нам говоре да нас непријатељ нашега спасења и
данас исто тако вара, час непримерено узносећи наша тобожња духовна достигнућа,
час нам нашаптавајући да се нећемо спасити. А ми свагда, међутим у посту
нарочито, треба да будемо свесни и понављамо да смо грешни, али да ће се Господ
и нама смиловати, те ће нас спасти, као што нам и даје и призива нас да се
сабирамо у Заједницу са Црквом.
Покажимо, дакле, макар и мали
труд, и Господ ће нас укрепити. Ако останемо непоколебиви у поверењу у Бога,
Господ ће се постарати да нас кроз буре и немире доведе до славе Празника наше
већ остварене наде.
Нека би нас Господ све сачувао у заједници, и укрепио за подвиг и сусрет са Христом Васкрслим, да
вазда славимо Тријединог Бога: Оца и Сина и Светога Духа.
Амин.
