E S S A Y A

                                    E S S A Y A 

- Исптављена  финална  верзија -

РАДИО ДРАМА

2000. – 2013.

ЛИЦА:

-       Филип: млади научник чији је задатак да утврђује грешке на роботима на једној свемирској станици федерације.

-       Digi 3000: робот намењен израчунавањима у грађевинарству.

НАПОМЕНА: Док Филипова улога носи динамику говора, у речима D3000 нема ,,покрета’’ у динамици.

(Најава кроз музику.)

Спикер: Есеја.

(Музика престаје, после завршних тактова или феид-аута, зачују се тихи звуци који би требало да дочарају атмосферу у средини високо развијене технологије и комплетне дигитализације. Овај звук ће се протезати кроз целокупно трајање дела као подлога, осим када музика доминира над дијалогом. Музика је уједначена, ритмична, невиртуозна, скоро монотона. После неког времена чује се притисак на некакав тастер.)

Филип (уморно): Дневник за 15. овог месеца, сада је 14 часова и 10 минута. Што више радим на овим случајевима без душе и смисла и сам више губим смисао... (динамичније) Ја сам против своје воље дошао у овај центар. Хтео сам да останем на Земљи, и да учествујем у акцијама Великог чишћења, али је неко из Савета закључио да је мој, како су рекли, „велики научни потенцијал“ боље искористити на овој станици, на рубу недођије, далеко од... свега.

(Чују се тихи кораци: Филип се креће)

Мој посао је да дијагностицирам промене од предвиђеног понашања код робота са оштећеним чипсетом или грешкама у програмирању. Кад ја дам своје мишљење, роботи иду на другу орбиталну станицу, где их оправљају... Ако има наде. Сада радим на једном специфичном случају: код једног од робота за рачунање у грађевинарству из оне чувене серије Digi 3000 десила се нуспојава вештачке интелигенцие, налик размишљању. Неко је, изгледа, грешком уградио потпуно погрешан чипсет и меморију много већу од уобичајеног бафера. Резултат је испао веома занимљив и морам темељно да га проучим.

DIGI 3000: Добро јутро, Филипе.

Филип: Добро јутро, Digi. Шта си ноћас прочитао?

DIGI 3000: Свашта, али...

Филип (прекида га): ... нешто ти опет није јасно?

DIGI 3000: Да. У праву си.

Филип (кроз осмех): Знаш ли шта ме нервира код тебе? Што не одричеш и не потврђујеш, како то роботи треба да раде, него мислиш да размишљаш као човек.

DIGI 3000: У томе нема разлике између мене и човека, једино што сам ја прецизнији.

Филип: У томе и јесте проблем, Digi 3000: сувише си егзактан. Баш та неегзактност одваја човека од машине, моћ импровизације, контекст, осећај.

(после краће паузе)

DIGI 3000: Филипе, шта је то уметност?

Филип: Још једна степеница између тебе и мене.

DIGI 3000: У реду, али чему она служи?

Филип: Па тако гледано, она нема сврху, Digi. Сама је себи довољна и потребна. То је највиша човекова творевина и осећање. Поред емоција... љубави... које су дар.

DIGI 3000: Чији дар?

Филип (помало уморно): Некога Кога ти нећеш разумети.

DIGI 3000: Ја сам робот са изузетним чипсетом и јединственим сетом иснтрукција, моја сврха је да разумем.

Филип (крепко, са сигурношћу): Дар Бога.

DIGI 3000: Шта је то Бог?

Филип: Видиш да не разумеш: не може да се пита „Шта је Бог“, него „Ко је Бог“. Он је Створитељ свега.

DIGI 3000: И мене је створио?

Филип: Да. И тебе и мене...

DIGI 3000: Не! Нетачно. Мене је створила кибергенетска машина, ти си се родио, а твоји преци су настали од еволутивно нижег степена живота.

Филип: Али на почетку и у центру тог ланца био је, јесте и биће само Бог.

DIGI 3000: Али...

Филип: Доста приче, Digi. Ја мора да сам полудео кад разговарам са апаратом. Данас нам у плану стоје кинези-импулсне вежбе. Узми ову лименку, покушај да је нежно ухватиш и спустиш на сто.

(Чује се звук гужвања алуминијума, који је пропраћен музичким убодом. Лименка је згњечена)

Филип (константујући стање): Згужвао си је.

DIGI 3000 (скоро љубопитљиво): И је ли ова лименка сада уметност? Више ничему не служи.

Филип: Не, то није уметност.

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Јер у то што си урадио мораш да унесеш себе: неко своје стање и осећање. Треба да знаш и не знаш истовремено зашто си нешто урадио.

DIGI 3000: Ја јесам случајно деформисао лименку, али после тога је мојим процесором овладало оно што ви зовете ,,радозналост’’.

Филип: Твоја радозналост је потпуно синтетичка, неприродна. Сувише је хладна, формална, клишеирана и плава. Твоју радозналост је начинио човек.

DIGI 3000: Па, и твоју је, Филипе. Ти си плод везе својих родитеља.

Филип: Заиста у праву си; али мој отац је имао исту врсту радозналости као и ја, разумеш? (досећајући се) Но, твоја није иста са радозналошћу неког твог конструктора. (Пауза) Видиш, законом су забрањене борбе робота, али човек може да уништи свог робота кад год пожели; а ипак, не сме да убије другог човека, јер му је једнак. Бог прекида људски живот, људи искључују машине, машине, опет раде нешто друго... Исти је хијерарски ред и са осећањима. Она измичу домену твојих могућности.

(Музика се појачава, траје неко време; музика је можда весела, али сигурно једнолична.)

DIGI 3000 (замишљено): Интересантно... (одједном динамичније) А уметност, има ли још неку карактеристику?

Филип: Да... (одсутно) Да, машту. (прене се) То је нешто што такође није својствено твојој програмској и програмабилној природи.

DIGI 3000: Ипак, мислим да ниси у праву.

Филип (као у шали): Е па, да нисам ја у праву - ја бих био тај који пита, а ти би одговарао, а не обрнуто.

DIGI 3000: Али када треба нешто израчунати, онда..

Филип (прекида га): Драги мој необични дефектни калкулатору, ми, људи смо то знање сакупили и предали га машинама. (окреће се послу) Него сувише смо се удаљили од данашњег задатка: поређај ове фигуре по шаховској табли. Сва срећа да су од пуног метала.

(Чује се помицање метала по такође металној плочи и тихо зујање електромотора.)

DIGI 3000: Шта то радиш, Филипе?

Филип (носталгично): Гледам Земљу. Лепа је одавде.

(Више се не чују фигуре.)

DIGI 3000: Недостаје ти?

Филип (и даље занет призором): Било је то некада заиста лепо место. Знаш, тамо имам породицу.

DIGI 3000: Зашто се људи њоме размећу?

Филип (враћа се у стварни свет): Чиме, породицом? Зато што је важна. Скоро па најбитнија је у изграђивању односа између људи. Пре нас је она држала заједно, а сада закони полиса и станица. Усваком случају, настави са вежбама.

(Опет се чују фигуре и зујање.)

DIGI 3000: Значи, изгубио си своју породицу?

Филип: Нисам само ја, сви су. Почели су систематски да је руше још одавно. људи су се отискивали у самотњаштво...

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Мислили су да су довољни сами себи, а постајали су страшно и силно несрећни. Онда су загадили земљу и замало је уништили… Тужна прича, је л’ да? Чудни су људи кад се суоче са проблемом. Теби је то такође страно, код вас је све прегледно и једноставно. Сложене су једино математичке функције, па и њих са лакоћом, по обрасцу решавате. А за мене... за нас обрасца нема.

(Поново нестану звуци радње.)

DIGI 3000: И, онда...

Филип: Шта онда?

DIGI 3000 (у радости открића): Филипе, то значи да за нас нема граница!

(Иста она футуристичка музика у напливу, али на овом месту, после ове реченице, не би смела да подсећа на музички убод; претапа се са енергичном озбиљном музиком сличног тоналитета, и слика се завршава фортисимо тактовима, налик финалеу.)

К р а ј