Жубор Ресаве

 Боже, колико је небо над нама 

да си нам плаветнило дао 

као свод неке дневне собе, 

и путеви сви бескрајни...

Кад пресуше речи 

после дугог тока 

и зад грудне кости 

остане тишина 

онда говор многи 

уздисање дуго 

читав живот стане 

у пет речи само

Шта је Богу немогуће 

кад Му живот наш на длану 

још од кад му је свануће 

води нас ка оном Дану

Демилитаризација

 

У држави Минесота има десет затвора. Оук Парк Хајтс је најгори, најстрожи. Претпостављам да за то што се сам нашао у њему немам кога да окривим осим себе самог. За мене је та прича давно завршена и нећу се на њу враћати, поготову не сада. Било је шта је било, шта нас чека тешко је рећи, а то ме тренутно преокупира.

Треба да знате да има много типова затвореника, од оних који стално кукају како су невини, до оних који се никада неће поправити и којима је кад се боље сагледа сасвим свеједно да ли су у затвору или изван њега; те звери у људском облику могу да убијају и све друго што звери иначе чине и у затвору а и изван њега. У зависности од тога шта човека интересује, он може чак и да учествује у животу изван ове установе, која се тако распрострла по благој косини, да гледано са стране изгледа скоро као призор са разгледнице. Не знам колико је заинтересованих међу нас тристотинак било. Ја свакако међу њих нисам спадао: тешко је рећи да ли сам још некога имао изван зидова затвора. Отаљавао сам своје дане на начин на који је то било могуће.

 

            Минеаполис није био на удару.

Ипак, далеко од тога да је све прошло глатко. Људе је, природно, ухватила паника, а пад свих система, што ће рећи и енергетског, и интернета, и изгледа свега осталог довео је до промене буквално преко ноћи. Изгледа да се удар одиграо у 3 часа и 31 минут после поноћи. Разуме се, ми ништа од тога нисмо чули. Руку на срце, можда је могла да се осети нека напетост међу чуварима неколико претходних дана. Напољу је владала озбиљна паника која је људима помућивала разум. Свако зна да је у близини постојао само регрутни центар и мања ваздухопловна база, ако не рачунамо националну гарду, која никада и није била намењена да делује изван граница наше државе. Миљама унаоколо, дакле, није било валидног циља. Наравно, увек постоји могућност да електроника полуди и да нас погоди нешто што није било нама намењено.

У сваком случају, пробудио ме дубоки мрак, другачији од мрака каквог знамо. И тишина, чудна гробна тишина. Кроз ту муклу тушину и густи мрак пробијао се некакав метални звук и узбуркани жамор. „Могу, могу да се отворе!“ – чуо сам како неко френетично виче. Ухватио сам врата и – она су се померила. На ходнику је мрак био још гушћи, а ја сам инстинктивно кренуо ка излазу. Стражара није било нигде. Уствари, никога осим затвореника није било нигде. У само неколико ћелија видео сам да људи још увек седе, можда се премишљају шта да раде, видео сам да им очи сијају у мраку.

Напољу ме је пресекао свеж ваздух и једнако дубок мрак. Небо као да се поцепало и сав сјај са њега је нестао. Све око нас било је мукло и пусто. Где су сви?

 

            Инстинктивно сам се орјентисао ка Минеаполису, супротно од реке Сент Кроа. Да сам у редовним околностима изишао из затвора на овако не баш легалан начин, или бих некако прешао реку и тако се нашао у држави Висконсин, или бих кренуо даље на север, према Канади. Међутим, нешто ми је говорило да ако већ нема чувара у затвору Оук Парк Хајтс у Стилвотеру, не верујем да ћу срести полицију да ме малтретира и врати у изгледа сасвим напуштен затвор. Бледа месечина помогла је да одредим правац. Кренуо сам печице. Преда мном није био једноставан пут: било је то осам и по сати ходања, више од 25 миља. Али и тај пут почиње првим кораком. Кренух на запад улицом Миртл, па прекопута Ленове радње скренух ка језеру Лили и у улицу Олив, поред лутеранске цркве. Улице су биле сасвим пусте, људи су некуда нестали. Нигде нисам видео ни једно једино светло. Као да је прошла некаква куга и све однела незнано куда. Да ли је могуће да су сви евакуисани? У Стилвотер булевару, на паркингу испред тржног центра баш где је требало да скренем у Шездесетдругу улицу видео сам аутомобил са отвореним вратима са возачеве стране. Био је то мали, страни ауто, старији модел. Скоро дотрчах до аутомобила и инстинктивно се окренух пар пута око себе, покушавајући да уочим власника возила. Али није било нигде никог. Преда мном је зјапила празнина једнако као и мрак. Седох на место возача и опипах у тами: кључ је ипак био у контакт брави. Окренух га и засијаше се жуте и црвене лампице на инструмент табли. Казаљка је показивала да у резервоару горива за још трећину резервоара. Више него довољно до куће. Стартовах мотор и он некако непристојно наруши тишину.

Кренух ка путу број 36. Сетих се неке старе епизоде оне црно беле серије „Зона сумрака“ и помислих да или сањам ово што се догађа, или сам упао у једну од тих епизода, које су ме као клинца страшно плашиле. Пут је протицао у ћутању, нисам се сетио да укључим радио. Никад нисам волео да слушам музику док возим, то је можда чудно. Возио сам опрезније него што бих иначе, јер је ситуација била више него бизарна.

Испред петље код Пајн Спрингса помислих да скренем на друм 694 и одем до четврти Мала Канада, како бих проверио да ли је Брајан код куће, али одбацих ту помисао: ако никог нигде нема, зашто би баш он био код куће.

 

            Ни сам не знам зашто, спустих се путем 35 до Сент Пола, сасвим супротно од четрврти Мала Канада, са намером да до Миенаполиса одем друмом број 94. Не знам, можда сам хтео да видим да ли и у Сент Полу влада иста пустош. На једној раскрсници видех групу људи, који полетеше ка мени, ка аутомобилу уствари, али ја некако успех да их обиђем и наставим ка мосту код Проспект парка.

Ипак, даље се аутомобилом није могло: седам, осам или можда десет тешких камиона попречило се преко свих трака и није било шансе да се аутомобил, чак ни овако мали, некако провуче између њих.

Нисам могао да се орјентишем у времену и у даљинама, нисам знао колико иза мене се налазе они људи што су потрчали за аутомобилом. Другим речима, нисам знао да ли имам времена да се кренем ка неком од других мостова. Решио сам да пређем што неопаженије и одлучих да кренем пешице преко моста. Колико сам успео да разазнам у мраку, мост је још увек био ту. Пре него што сам напустио возило, претражих на брзину седишта и преградак за рукавице. Био је ту један мобилни телефон и нешто пара у ситнијим новчаницама које сам узео са собом.

Знао сам Карлин број напамет. Помислих да је позовем кад спакујем новац у џеп. Али, сигнала није било. Телефон је био мртав, а батерија је била на 10 – 11% па нисам могао да искористим ни лампу. У тренутку ме савлада нека мешавина страха и беса. Заврљачих бескорисну справу у Мисисипи.

 

            Трудио сам се да се утопим у околину, а у њој је све што је живо штрчало. Виђао сам људе како стоје на прозорима, почело је и да свиће и изгледа да су сви били куражнији кад се тама повлачила. Ходао сам незаинтересовано. Морам да признам да како је ноћ одмицала и како се неумољиво примицало свитање и ја сам се осетио пријатније.

Одлучих да одем до Дојла. Од свих пара које је однео, седамдесет хиљада било је моје. Куга или не, прошлост или не – моје паре ће морати да ми да. Морам поново од нечег да кренем. Тако сам се спустио неких седам или осам блокова испод Јужне Шесте улице и дођох до његове куће боје слонове кости. Био сам уморан, дуго нисам ходао толико дуго, и оно усхићење прошло је са свитањем, био сам мрзовољан, а у мешавини наде и страха сада је преовладавао страх. Ипак сам сматрао успехом што ме ето до овде нико није зауставио, нико ништа није упитао, дошао сам као дух. Дошао сам као дух и закуцао врата.

Учинило ми се како се тај звук проломио улицом. Сачеках неколико тренутака у гробној тишини, истој баш као у „Зони сумрака“. Како одговора није било, залупах још једном, снажније и брже.

 

- К... Ко је? – зачу се Дојлов глас с друге стране врата.

- Божић Бата! – рекох мрзовољно.

- Пирсе?

- Отвори, чујеш ли! – зарежах.

- Ја... не смем, Пирсе...

 

            Дојл је спадао међу најпаметније људе које сам упознао, али је такође спадао и у најплашљивије. Узалуд сва та памет, кад није имао баш ни зрно храбрости. Зато је из његових шема увек неко морао да заглави. Последњи пут био сам то ја. Али, сви смо га чували као мало воде на длану, јер тај момак је стварно имао кликер. Ипак, његово предомишљање било је превише у овом тренутку. Погледах лево и десно – улица је била пуста као и малочас. Шутнух десном ногом браву, његова врата попустише и отворише се уз тресак, а Дојл јаукну и посрну. Схватих да се није био довољно одмакао од врата и да сам му вероватно расцветао аркаду, али није ми било жао због тога. Уђох и брзо затворих врата за собом, онолико колико су хтела да стоје на свом месту.

 

- Шта се то, дођавола, догађа, Дојле? Шта је са овим светом и шта је, за име света, са тобом? Зашто ме не пушташ да уђем? – рекох док сам га хватао за ревере и покушавао да га усправим.

- Немам појма... – рече тупо – Мислио сам да то можда ниси ти.

- Сигурно није стварно Божић Бата! – повиках – Какве то игре играш? И шта је ово напољу?

- Не знам, стварно не знам шта је ово. Нема струје, нема интернета, нема ничега. Око два ноћас протутњала је национална гарда и позивали су на евакуацију, али... мислили смо да је нека вежба у питању и не знам колико људи је пошло.

- Напољу нема никога. Од Стилвотера до овде не верујем да сам видео више од стотинак људи. И све је црно.

- Нема струје и ништа не ради. Изгледа да се догодило нешто крупно, Пирсе, некакав напад.

- Мислиш као... Ратни напад?

- Мислим да је почео рат, да.

- Па како ништа нисмо чули... Шта знам, неке експлозије, нешто тако?

- Џумбус овог нивоа могу да направе само нуклеарне главе. Нису гађали ништа тако близу, па их нисмо чули, али ако јесте био нуклеарни напад, онда ћемо га свакако осетити наредних дана. Ветар или река донеће нам радијацију.

- Радијацију? – упитах с неверицом – Мислиш да ће бити радијације?

- Па ти си изван затвора, зар не? А не бих рекао да су те пустили.

- Чувара није било... Није било никога уствари. – одвратих.

- Евакуација. – рече Дојл и слегну раменима.

- Каква евакуација, куда? – завапих у бесу, што је баш чудна мешавина осећања.

- Не знам, човече, нема  и н т е р н е т а! – сада је Дојл био бесан, као да је одједном био ван себе. Њему је интернет био заиста важан.

- Чекај, сабери се! – рекох му – Чак и да има интернета, нема струје, како би могао да знаш, дођавола?

- Укључујем телефон повремено, да сачувам батерију. И ништа. Нема ни мреже, ни интернета. Све је мртво.

- А радио? – упитах.

- Шта „радио“? – упита Дојл; тај момак је данас баш споро капирао.

- Знаш да радио увек функционише. Сећаш се у „Терминатору“, кад Џон Конор јавља да су живи из оног бункера? Можда има нешто на радију. Имаш ли транзистор на батерије?

- Немам ни радио, а немам ни батерије... – рече Дојл безвољно.

- Онда идемо да га нађемо. – рекох док сам устајао.

- Шта да нађемо? – упита Дојл; заиста, интернет му је испрао мозак, изгубио је могућност да размишља док сам био овамо, у институцији.

- Па радио, Дојле, радио! Идемо до неког аутомобила, јер аутомобили имају акумулаторе, а имају и радио апарате. Укључићемо неки радио, потражити неку станицу, можда ћемо чути нешто, било шта.

- Не знам, човече... – промрси он.

- Шта је сад? – рекох благо.

- Нешто чудно се дешава, а онда су и људи чудни.

- Добро. – рекох му – Ти имаш ону стару „импалу“? Хајдемо у гаражу, укључићемо радио и покушати.

 

Тако смо и учинили, али то је био први фијаско у низу. Очекивао сам нешто, не знам ни ја шта, макар неко обавештење, неке вести, као оно у филмовима. Уместо тога вртели смо и вртели точкић за претраживање станица и нисмо добили ама баш ништа. Само шуштање, скоро једнолично. Додуше, на два или три места на скали наишли смо на тишину, дакле не шуштање, него баш праву тишину. Дојл рече како је то уствари емитовање сигнала, али да у етар не одлази ништа што би могло да се чује. Такође, није могао да каже ни које су то станице у питању, нити где се налазе. Да интернет функционише, рече, могао би да претражи према фреквенцији на којој емитују, а овако...

Било ми је јасно да тако ништа нисмо постигли. И било ми је јасно зашто је то тако: то су цивилне радио станице. Помоћу обичног радио пријемника могу да се ухвате само цивилне радио станице. Ако је у питању нека ванредна ситуација, као на пример та евакуација о којој Дојл говори, онда је јасно да нећемо моћи ништа да чујемо, да се ништа неће емитовати. Зато нам је била потребна војна или полицијска радио станица, апарат који може да прати њихове фреквенције. То сам и рекао Дојлу.

 

- Да интернет ради, могли би да их слушамо преко мреже, знам сајтове где то можеш да нађеш... – рече Дојл са сетом.

- Ма немогуће да тако нешто ставе на легални сајт? – упитах сумњичаво.

- Не на легални, наравно. Него на дубокој мрежи. – одговори Дојл.

- Стани, па можда дубока мрежа ради, а само је овај званични интернет пао! Јеси ли пробао са неком апликацијом за дубоку мрежу?

- Не, не. – рече Дојл – Провајдер уопште не даје пролаз, разумеш, сигнала нема, мртав је, жица је празна.

 

Настаде тајац. Дојл је седео у аутомобилу, просто се некако простро преко седишта, као да је сва снага изишла из њега, као да није остао ни грам воље за животом. Ја сам, пак, био напрегнут и размишљао сам на који бисмо начин могли да дођемо до било какве информације. Није ми ни пало на памет да би ме неко могао вратити у ону исту ћелију где сам још јуче отаљавао време. Већ ми је тада било јасно да су шансе за то мизерно мало. Догодило се нешто необично, нешто толико озбиљно, да се до сада нисмо сусрели са таквом ситуацијом. А такве ситуације све мењају. Ранија правила престају да важе. „Ранија правила престају да важе“, рекох у себи и уплаших се тог сазнања.

 

Требало је изаћи на улицу. Кренути до неког полицијског аутомобила или до полицијске станице. Или можда... Можда да се вратим горе, можда да се вратим оним истим путем којим сам дошао пред Дојлову кућу боје слонове кости? Не верујем да ће ме неко сачекати тамо. Или барем, неће ме сачекати како би ме задржали. Да су хтели да ме задрже, не бих се тако, без икаквог напора нашао на слободи. Ако је ово била слобода.

Нисам био ни свестан колико ме је снажно обузела потреба да сазнам нешто о ситуацији у којој смо се сви нашли, али то је заиста био јак нагон. Толико јак, да сам потпуно заборавио оних седамдесет хиљада које су висиле код Дојла.

 

Питање је било само: ићи натраг до затвора путем којим сам већ недавно прошао, или ићи даље у супротном правцу у потрази за нечим... или за неким? Дојл није могао да буде од користи. Тај даса био је један од најпаметнијих ликова које сам познавао, али нешто му се догодило и он као да је забаговао. Видео сам да се на њега не могу ослонити.

Додуше, могао сам да останем код њега, ту ништа не би могао ни да промени ни да поквари. И вероватно да ћу се и вратити до његове куће, чим на некога будем наишао и чим будем нашао одговор на питање шта се догодило.

 

- Јејтс... – промрси Дојл.

- Шта? – рекох му.

- Јејтс од прекопута. Он је радио аматер, има ону си-би радио станицу. – рече Дојл и поскочи до прозора па склони завесу – Видиш, антена!

- Добро... – рекох као упитно гледајући га нетремице.

- Да одемо до њега. Можда би он могао да покрене станицу помоћу аутомобилског акумулатора, да видимо да ли ће неко доћи да нас... спасе, шта знам?

- Да знаш да сам таман почео да губим наду у тебе, човече. – рекох му искрено.

 

Скоро смо претрчали улицу. Дом Јејтсових није баш тачно прекопута Дојлове куће, него је мало даље низ улицу. Помислио сам да се Јејтс бојао радијације, зато смо тако трчали као без душе.

Ја ништа нисам био осетио док сам долазио од затвора до ове улице. Мада, ако ме бледо сећање из бескорисних школских дана служи, радијацију и не можеш да осетиш, то је само тако некако... нешто долази из далека и пролази кроз тебе, кроз твоје тело, кроз твоје ћелије, и раствара или разара ћелијска једра и човек се после неког времена само строши.

 

Дотрчали смо до куће, у кораку се попели на трем и залупали на мрка врата. Није било одговора. Залупали смо још једном. Па опет. Дојл је опет забаговао: гледао ме је глупо и није знао шта би наш следећи корак могао да буде. Приближио сам главу вратима и приљубио ухо уз мрко дрво. Покушавао сам да ослушнем да ли се у кући неко миче. Ако неког има, и ако су живи, мора да су чули како лупамо, нема шансе да нас нису чули. Можда су се бојали? Можда су се притајили? Можда су забаговали исто као Дојл? У сваком случају, унутра се ништа није чуло, ни шум. Као да нема никога. То сам и рекао Дојлу.

Он опет није знао шта би, па ми ништа није одговорио. Једноставно ми није било јасно како то да Дојл не уочава очигледне ствари. Треба да развалимо врата и уђемо унутра, просто.

 

Моје стопало прилично прецизно је погодило поред кваке и врата су попустила без много напора. На први поглед заиста није било никога.

 

- Где се налази та станица? – упитах Дојла.

- Овуда... – показа Дојл руком и крену у неку следећу просторију.

 

На полици се налазило много различитих станица, а на зиду је доминирала велика карта света. Само, станице су биле мртве, није било струје, то смо опазили када је Дојл почео да притиска њихове прекидаче. Није било никаквог звука.

 

- Овде има батерију за стару џерзи. – рече Дојл сагињући се испод полице.

 

Нисам знао шта бих рекао, а свакако нисам могао да му помогнем. Најпре, не знам ни где је батерија, ни шта бих са њом. Ипак, Дојл је изгледао прилично спретно. Подигао је једну плаву пластичну коцку и са њој се изгубио негде иза низа уређаја поређаних по полици. Чуо сам неко чангрљање.

 

- Сад би требало да прордаи. – рече Дојл судбоносно и погледа ме тако, да сам се безмало уплашио.

 

Он седе на столицу испред полице некако свечано. Дојл притисну дугме, укључи се једна лампица на уређају и из сиве кутијице на крају увијеног кабла зачу се шуштање. Дојлу се по лицу разли осмех.

 

- Па реци нешто. – казах му.

- Не, не. – одмахну он главом – Дај да прво видимо да ли је могуће некога да чујемо.

 

Лагано је окретао један велики точкић а на дисплеју испод њега муњевитом брзином мењале су се неке цифре. Шуштање из сиве кутијице било је релативно уједначено. Одједном – налетесмо на тишину.

Дојл ме погледа уплашено, али кунем се да је у том страху била макар и мрвица наде.

 

- Неко емитује! – рече тихо, скоро шапатом, као да се плаши да ће га неко са друге стране чути.

 

Зачуо се глас који је говорио умереним и одмереним темпом, чисто и јасно, скоро као да говори машина.

 

- Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Екипе за деконтаминацију и евакуацију доћи ће до вас у најкраћем могућем року. Опасност је прошла и нормализација живота и производње може се очекивати у наредним данима. Не прилазите војним и значајнијим инфраструктурним објектима. Становништво са источне обале још увек нема одобрење за кретање. Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Ако сте у критичној потреби за животним намирницама или водом, истакните на прозоре тканину плаве боје. Ако вам је потребна медицинска помоћ истакните на прозоре тканину црвене боје. Ако има настрадалих истакните на прозоре тканину жуте боје. Пажња, пажња! Ни у ком случају не отварајте прозоре и немојте прилазити екипама на терену. Радије сачекајте екипе у својој кући. Становништво са западне обале не сме се кретати ван својих домова након 22 сата осим уз посебну пропусницу. Пажња, пажња! Припадници војске, националне гарде, шерифских канцеларија и сва званична лица у обавези су да предају оружје и прикључе се служби за одржавање реда. Припадници авијације и морнарице морају одмах предати оружје. Ово је последње упозорење. У току је општа демилитаризација. Пажња, пажња! Останите мирни и не пружајте отпор екипама на терену ни у ком случају. Ако останете мирни и не пружате отпор, нема разлога за забринутост. Пажња, пажња!

 

Након неколико секунди паузе глас је понављао све поново и изнова. Не знам колико пута смо чули целу поруку, можда три или четири пута. У сваком случају, схватили смо да нећемо чути ништа ново, ништа више од онога што смо већ чули.

Дојл и ја смо се згледали. Сам текст поруке није нас нарочито уплашио. Али оно што нас је избезумило био је јак и упадљив азијски нагласак којим је глас говорио.

Made in YU

 

Југославија...

Немојте ме погрешно схватити, немам ништа против Југославије. Не бих могао да имам. То је земља у којој сам рођен и коју су ме (на)учили да волим још од када смо у првом разреду основне школе „Вук Караџић“ код учитељице сада почивше Борице Стајић лепили слике „маршала“ Josipa Broza Tita на првим странама свесака из математике, српскохрватског језика и познавања природе и друштва – слике мртваца у униформи, покојног председника земље која ће се ускоро у крвавом хропцу упокојити и коју је била захватила некроза још пре него његову ногу. Ипак, свако има своју Југославију и свој доживљај те земље. Проблематично је што су у пропагацији свог сопственог доживљаја те помало вештачке стварности данас најгласнији они, који протурају причу како је само њихово виђење једино исправно, једино објективно, једино потпуно. Нажалост, то су листом они, који су од те покојне Југославије добијали много тога лепог и скоро ништа лоше. А обиловала је лошотињом. Није, дакле, Југославија само оно чега се сећају југоносталгичари, већ и више од тога.

Југославија је кад „ослободиоци“ умарширају у град који су им ослободили Совјети и без суђења просто поубијају оне који им се не допадају по разним линијама – политичкој, економској, али најчешће личној. Јер ко би шта могао ослободиоцу? Управо, ту се и огледа мера слободе, да се према ослободиоцу односиш скоро исто као према окупатору, само се униформе помало разликују и комуницира се на српскохрватском, ипак без ћирилице.

 

Југославија је када ослободиоци национализују фабрику: просто је одузму од власника, под фирмом да фабрика припада радницима. Али то није све – како кажу на покојном телешопу: онда ту исту фабрику пред очима радника расклопе и однесу у неку другу социјалистичку републику, а радницима подигну другу, једноставнију и прљавију фабрику, са лошијим условима рада и мањим обимом зараде. Па уместо да правиш камионе, ти склапаш тракторе, али претходно мораш у духу братства и јединства да обучиш другове из братскојединствене неке тамо републике како да раде на твојим алатима и на твојој технологији. И да се богате.

 

Југославија је када се од пољопривредника на силу „откупљују“ прехрамбени производи, то јест жито, кукуруз, грожђе, али и вуна и тако даље. Другови ослободиоци предвиђају колико ће свако пољопривредно домаћинство моћи тога да произведе и према томе разреже колико ће морати да преда властима. Другови ослободиоци, дабоме као и сви дунстери, не знају да треба урачунати и могуће метеоролошке утицаје, то јест да ли ће година бити родна или не. Другови ослободиоци квоту која треба да остане самим члановима домаћинства које производи и предаје на „откуп“ рачунају као да су окупатори, и то чувари логора, а не ослободиоци, али ни то не мења чињеницу да сељак мора да преда на „откуп“, који се само тако зове, јер за то што је предао сељак ће добити само батине, а неретко и затвор – тиме ће га платити шумски другови. И биће срећан док има парне органе у парном броју и једну главу на раменима. Јер и то лако може да се промени.

 

Југославија је када отац има тројицу синова. Двојица старијих су домаћини, радници, своји људи. Трећи обуче кожни капут, па у затвор баци и браћу и снаје због претходнопоменутог откупа. Али, да би се још боље доказао друговима и да би се још више дистанцирао од браће, трећи брат промени презиме и прекине сваки контакт и са браћом и са остарелим оцем. Деца му се расеју по свету, па кад је дошло време да се брани Југославија, деца овога који је променио презиме мирно капиталишу у разним капиталистичким земљама, док се унук једног од браће нађе у униформи, под капом са звездом коју не симпатише, али брани земљу којој је дао заклетву. Издајник ће, дакле, увек и у сваком систему, са кожним капутом или са црвеним пасошем, увек бити издајник.

 

Југославија је када петогодишњу девојчицу из срца Србије, рођену мало по смрти вољеног маршала, не услуже у самопослузи у Задру, само зато што је затражила хлеб, а не kruh, а она не схвата зашто је гледају тако презриво, кад она све њих воли.

 

Југославија је када смеш да на радију неке републике пустиш и слушаш њихову химну – на пример Ljepa naša, али не смеш да помињеш некадашње химне Србије – на пример Ој Србијо, мила мати, јер је Југославија јака само ако је Србија слаба – што је била званична доктрина вољене нам земље.

 

Југославија је када се у некој од братскојединствених република догоди нека несрећа, као на пример земљотрес, па радници у Србији годинама одвајају за самодопринос за помоћ тој републици. А онда се све то заборави и мрзе нас, јер су их наши очеви, који су одвајали од своје плате за њих, притом су њихове плате најчешће биле знатно веће од плата наших очева, држали у „тамници народа“.

 

Југославија је када те не уче да су читаве домобранске постројбе преко ноћи постајале пролетерски одреди, и када клање српског народа не треба баш помињати, него тако ћутке прелазити преко тога. А ако се и помиње, онда се обавезно уз кољаче и издајнике из братскојединствених република морају као контрабаласт помињати и они које су савезници и псеудоисторија издали.

 

Југославија је када на дан републике не добијају сви нови пионири исте капе и мараме, него деца лекара, директора, официра и милиционера приде добију белу пластичну цевчицу кроз коју ће провући крајеве црвене мараме, а деца радника добијају само мараму, без тог спасоносног детаља, па морају сама да везују чвор у полумраку сале дома ЈНА и тако се већ и на полусвесном нивоу опредељују за капиталистичке каубојце, уместо за шумске социјалистичке другове.

 

Југославија је када живиш у стамбеној згради у којој станују и милиционери, па комшија добије батине на прагу улазних врата свог сопственог стана и до краја живота остане са једним згрченим прстом, јер је пустио музику онда када је друговима милиционерима милије било да у туђем стану нема музике.

 

Југославија је када твоји родитељи морају да иза низа књига крију Нови Завет и Молитвеник, и када су се неке књиге, попут „Судије“, „Ножа“, „Књиге о Милутину“ позајмљивале само провереним познаницима, јер би иначе могао имати неприлике.

Југославија је када си борби за слободу дао две ратне године, и још три после рата, те када си дао три прста своје руке за изградњу социјализма, а зарадио си за читав живот један томос аутоматик. Јер ниси био лопов.

 

Југославија је када чланови савеза покушају да те убију због имовине, па не можеш ништа ни да докажеш, нити смеш да се коме пожалиш.

 

Југославија је када директор немилице краде предузеће, али нико му ништа не може. Тако се нестали фирмини цитроени нађу у приватном власништву неколико година касније. Такође, Југославија је и када професионални нерадници и бадаваџије међу радницима подбуне раднички савет и истерају способног директора, отворивши тако врата неумитне пропасти гигантског предузећа.

 

Југославија је када на већину одговорних места по кључу поставиш другове из братскоједнаких република, нарочито у војсци, а они листом издају земљу која их је школовала, масно плаћала и обасипала их свим замисливим привилегијама, што је баш карактеристика тамнице у којој су народи њихових република затворени  тамновали.

 

Ето, то је само што је мени на памет овог момента пало. А још колико тога има... Међутим, ни ово чега сам се ја присетио, нити оно многобројно томе слично некако никада не пада на памет југоносталгичарима. Зато није баш добро да „на кеца“ усвајате оно чиме нас југоносталгичари засипају, него радије упитајте неког блиског, ко памти ту земљу, ко је у њој живео и ко ју је волео, каква је она била.

Отаџбини мајци

 

Устаде на тебе шуто и рогато

заслепљени трком владара из мрака

и пуче над нама поднебесно царство

и беху нам намењени и ропство и рака

Раширише на те уста, зубе, гуше

е да те прождеру, лажима облепе

Проклеше ти децу, здравље, душе

само јер то могу, бескорене репе

И шупљине јадне с њима су пристале

јер је дошло време лудила и буке

Неке брзе године њима су се дале

Смрти, уништења пуне су им руке

Пасти и устати - наша то је борба

И бити усправан, погледат на горе

Чувати крстоликост тога земног роба

да га не пресвоји очајања море

Па издржи, сине великих отаца

Прадедовском снагом одржи стрпљење

Попустиће мрежа њихових конаца

када твоја вера распомера стење.

Трактор у Олуји

 

            Изругују се наша „браћа“ Hrvati избегличким колонама, када су очистилили Србе, чији су их, пак, дедови до смрти бранили од продирања Турака. Али, када је опасност од најезде попустила, тада се и hrvatski ћурак окренуо наопачке, па се тада и појављује струја коју формулише несрећни Ante Starčević (а мати му је Српкиња била...), који Србе проглашава нижим обликом људи.

Обратимо пажњу најпре да тако што никада Срби – ни они у Аустроугарској, нити било где друго – нису ни мислили ни изражавали, нити према Hrvatima, нити ма према ком другом хришћанском народу. Па иако су сатанистичка оргијања у NDH и починиле ustaše, ипак су етничко чишћење и покоље цивила '95. спровели Hrvati. А истини за вољу, NDH и '95. се разликују само у томе, што су се '44. ustaše нашле на губитничкој страни, па су читаве пуковније domobrana на брзу руку постајале пролетерски одреди. Није им то била првина: како би се извукли из брода који је тонуо, а и од плаћања ратне репарације, они су тако prvog prosinca tisuću devesto osamnaeste године прихватили и Југославију краља Александра, ипак у срцима кетмански оставши верни синови Ante Starčevića, који је и сâм био полутан. А '95. били су на победничкој страни. И није им толико причињавало весеље што су победили, већ што су поразили Србе – тај коровски накот, који што више истребљујеш, он све више прашта; па како онда да га не мрзиш?! Ако и до Трећег Светског рата буде дошло, сва је прилика да ће наша „браћа“ по старом обичају бити на оној страни, на којој су и прва два пута били. Ако им будемо допустили да без последица изиђу из још једног пораза, нико нам неће бити крив.

Углавном, један „брат“ Hrvat, који себи сâм делује духовито, написа на интернету пошалицу, која без сумње одавно кружи међу нашом „браћом“, која нам – ето – ни за један од два светска рата, а у оба су били на страни која је изгубила, никада нису платили репарацију, као што ни никакаве последице нису сносили. Пошалица гласи: Tko se tenka laća, traktorom se vraća.

 

            Тај ме је афоризам запекао. Не зато што је духовит, јер то није, нити зато што они ликују. Запекао ме је као монструозна нелогичност у себи и по себи, па сам приморан да му се посветим и да га рашчланим.

 

            Пре свега, то је парафраза јеванђелског текста, али укалупљена на баналан и по мом мишљењу хулитељски начин. Првенствени проблем није, дакле, што се афоризам изругује протераним Србима, него што се спрда са Светим Писмом.

Питамо се потом tko се то тенка лаћа? Јер, има нас који се још увек сећамо и како и зашто је почело оно што „браћа“ Hrvati не без ироније називају „балван револуцијом“. Подигао се народ, ловачким и лаким пешадијским оружјем наоружан народ, у страху да му се опет не понови сатанско оргијање из периода NDH. Клима је већ била таква, да међу Hrvatima није било разлике између Срба и Југославије, па су још једном оживеле демонске идеје Ante Starčevića, сада још додатно зачињене иконографијом NDH, које се српски народ управо и бојао, и то се бојао на подсвесном, телесном нивоу.

Није народ имао тенкове. Тенкове је имала JNA, творевина управо оне Југославије која је Hrvate колективно аболирала за њихов сатанизам, одговорност сваливиши на шачицу ustaških časnika; оне, дакле, Југославије, која је у исту раван довела koljače и поклане, Hrvate и Србе, али која је ипак шкргутала зубима на спомен српских жртава и злочинства Hrvata. И како би се историјска слика ова два народа диктатуром пролетаријата изједначила, а „да се Власи не сете“ – како каже изрека, морала је да се у свему начини аналогија између њих, између народа који „није крив“ и шачице одговорних. По тој насилничкој аналогији у Србији је морао да буде на брзу руку осуђен и нечасном смрћу погубљен генерал Драгољуб Михаиловић. Али, и ту се показало како је Titova Југославија била попустљива према maršalovim саборцима из Првог Светског рата: највећи део ustaša избегао је казну; отишли су својим природним путем, наиме – пацовским каналима, у нови живот, носећи и даље непромењено и непокајано дух Ante Starčevića, тог полутана и протонацисте.

Пошто је JNA имала тенкове, она их је и употребљавала, и то не да би заштитила Србе од онога што ни сама није признавала да се догодило у прошлости, већ како би бранила мртву Југославију одавно већ мртвог Tita. Занимљива је, међутим, та храброст „браће“ наше Hrvata, која ће се додатно осведочити у масакрирању избегличких колона и ненаоружаних цивила, да су само једно desetljeće након смрти свога сународника Broza морали скупљати храброст, па се суочити са њиме покојним.

Ипак, вратимо се афоризму. У првом делу он не стоји, јер се није народ – потомци оних кланих и злостављаних – латио тенкова, већ JNA. Уствари, већ и само поспрдно име које су Hrvati сковали, „балван револуција“, говори да се то народ дохватио онога што му је било доступно, макар како примитивно било. Српски народ и JNA су само привидно били са исте стране. JNA није хтела распад СФРЈ (или како је то Tuđman пургерски прпљаво изговарао – eseferjot), а Срби нису хтели да их се трећина покоље, трећина покрсти, а трећина прогна. Наша „браћа“ Hrvati су, пак, све то баш хтели, па су се тако невољно JNA и Срби нашли са исте стране ватрене линије. Колико је JNA била способна довољно говори чињеница да су буквално сви генерали издајници прошли без казне, иако су постојали снимци њиховог издајства, а колико је та народна армија непостојећег народа била корисна Србима најбоље показује сама Oluja. Истини за вољу треба рећи да је дух ондашње JNA потицао од њених највиших официра, те да су обични борци били једнако жртве сулуде политике, а неретко и примери јунаштва.

Треба додати да су из истог миљеа Brozove Југославије изишли и Tuđman и Милошевић. Само је Tuđman узео све што је могао од те земље, а кетмански остао верни син Starčevića, Pavelića и иних (како је оно беше рекао: „tako da praktićki nestanu“), а Милошевић је био балван, који је најпре био комуниста – титоиста, па Југословен и сасвим случајно (и нажалост) Србин.

Лаж је, дакле, да се народ латио тенкова. Али, лаж је добро послужила нашој кршћанској браћи у XX столећу; зашто мењати или поправљати оно што ради. И не само да функционише, већ је бившем генералу JNA Tuđmanu пошло за руком оно, што ни Pavelić у своје време није успео, и то је још успео некажњено! За то му се мора одати признање. То Срби никада не би могли. Срби нису кетмани и не могу да буду издајници, што лепо илуструје још један пример који „браћи“ Hrvatima служи за поспрду: мајор Милан Тепић, који је био Србин, упркос томе што је био официр JNA.

 

Пређимо сада на traktorom se vraća. Где се то тачно враћа? То су људи прогнани са својих сопствених поседа – то је објективна стварност, на страну протонацизам Ante Starčevića који Србима оспорава све. Нису се избеглице биле враћале нигде, јер никуда нису имали да оду – на чему се баш и приказује Милошевићево југословенство, што му Срби никада неће заборавити, уз још доста тога чиме их је задужио. Користити глагол враћање није само ублажавање монструозне стварности, него је баш израз нацистичког идеолошког језгра hrvatske мржње према Србима. Лаж је, значи, и да су се они враћали. Али, Hrvati и лаж лепо иду заједно, што каже песма: like a horse and carriage.

 

            Једино, дакле, што у реченом афоризму одговара истини јесте – трактор. Претпостављам да трактор и може да изгледа као страшно оружје потомцима дуге лозе коњушара. Међутим, трактор је само ратарско оруђе, алатка која земљораднику служи да произведе жито, кукуруз, поврће и воће како би нахранио самоуправну господу другове. Господа другови били су, дабоме, дојучерашњи кољачи, а место за воланом трактора у систему братства и јединства било је остављено, видимо, за оне који су ипак преживели каму и њихове потомке.

Изругивати се трактору исто је као да се ругате учитељевој књизи, лекаревом стетоскопу или svećenikovoj stoli. Јер, видите, трактор није ни кукасти крст, нити кама и бомба, нити петокрака звезда, нити било који други симбол кога се ваља стидети. Трактор је управо показатељ да је страдао народ, цивили, и да су Hrvati још једном доказали своје јунаштво.

 

А опет, није ни проблем што се Hrvati изругују трактору. Сваки се страдалник и мученик поистовећује са Христом, Првим Страдалником, Кога својим страдањем сведочи. Као што су се онда ругали Христу, оних су се година и све до сада ругали избеглицама. Као што су се онда подсмевали Крсту, сада се подсмевају трактору као симболу страдања. Као што је Христос страдао само зато што је Месија, а без праве кривице, тако су исто и они мученици страдали без праве кривице, само зато што су Срби – предмет сатанске мржње полутана Ante. Хришћанин и иначе на овоме свету има само право жртве. А ми имамо онолике и онолике мученике, пострадале за Име Христово, да нас заступају пред Престолом Пресвете Тројице и да се моле за нас, да макар будемо достојни да сачувамо успомену на њих, које је и сами Бог обукао у беле хаљине и дао им палме у руке.

Зато треба добро запамтити овај афоризам: Tko se tenka laća, traktorom se vraća. Он је траг времена, сведочанство о томе ко је где и ко је какав. Он је онај зид, одавно подигнут, између njih и нас.