Цвећара III

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

IV

            „Морам да престанем да размишљам о ветру. Увек кад осетим ветар, ја слутим да ће се нешто лоше догодити. А уствари овде стално дува... Не знам, можда због узвишења, можда због низбрдице. Уосталом, ово је гробље. Шта лепо ту и може да се догоди?“

Девојка је уздахнула. Стајала је за пултом, пуним жутих свећâ и црвених и белих лампиона, што је био залепљен уз цвећару која се налазила на улазу у грoбље, и био је наткриљен широким тамно–плавим сунцобраном. Зима је била десетинама целзијуса далеко, али девојка није примећивала како је дан леп, а ваздух прозрачан, лак и сладак за дубоко дисање – што се у великом граду ретко догађало. Иако је, дакле, лето кокетно намигивало, девојка крај свећâ једнако је стајала крај цвећаре и гледала бујицу најразличитијих људи који су се тога дана окупили на гробљу. Умрла је нека млада цура. Имала је 23 године. Умрла је од неке брзе, тајанствене болести, тако је девојка чула. Није чула како се цура звала. И због ње, због тога што више није жива, та бујица људи из свих делова града уставила се на том гробљу. Племенито.

Девојка која продаје свеће знала је да најчешће није у потпуности тако.  А смрт је била последњи непријатељ људи. Можда, ипак, после људи самих. Вероватно се испред гробља види боље, више него на гробљу самом, да свет у злу лежи. Ти људи који су дефиловали крај тезги са цвећем, који су улазили у цвећару, који су носили велике цветне аранжмане и који су застајали поред девојке са свећама за последњу опскрбу пред сам улазак на гробље, били су међусобно најразличитији. Мушкарци су били пословично незаинтересовани, као и увек када са пратњом уђу у цвећару. Госпође средњих година одабрале су прикладне одевне комбинације тамних тонова за овај тужан догађај. Али, ипак, биле су то жене у најбољим годинама, па су кројеви панталона – особито око кукова – а и деколтеи јасно показивали по чему су те године најбоље. Старије госпође углавном су биле кивне на смрт (неке од њих биле су удовице), па из својих разлога нису придавале превише важности смрти једне двадесеттрогодишњакиње. Оне нису хтеле да смрт удостоје пажње, да јој тако – макар и посредно – признају природну чињеницу да су јој све ближе и ближе. Међутим, ни удове, а ни оне које то нису, нису заборављале да се нашминкају. Пратиоци дамâ које су биле у друштву заузимали су став античких филозофâ: мирно су и без страха посматали гробље. Ипак би, и поред свег мира, брижљиво и полако пребројавали ситни кусур од купљених свећица.

Млади нису били тако сталожени. Но, далеко од тога да су жалили. Бар већина. Били су заправо нервозни. Момци у уским мајцама и са влажним фризурама нису пропуштали да се ритуално три пута пољубе при сусрету. Безглаво су лутали од цвета до цвета, од аранжмана до аранжмана, покушавајући да изаберу шта би било одговарајуће купити за ову прилику. Паузирајући активни позив на мобилном телефону тражили су највеће свеће. Њихове другарице нису могле да се појаве под отвореним летњим небом без „гучи“ тамних наочара. Била је то парада најновије гардеробе, модерних фризура, сјацкаве обуће... Оне су знале шта желе и знале су колико желе да потроше.

            И жамор, повремено смејање те чудне групе, гушио је ионако једва чујни плач некога ко је на гробљу већ био.

„Човече!“, помисли девојка иза стола са свећама, „Да ли је могуће да ја овде највише жалим за једним отишлим животом? Ја жалим, а ту девојку нисам ни познавала...“ Продавачица је тужно посматрала калеидоскоп људи који су растерећено, позерски, лажно улазили на гробље. Размишљала је – шта је потребно да људи схвате да је та млада цура, та двадесеттрогодишњакиња умрла. Да ју је смрт однела у сан до краја времена... Зар људи не размишљају о смрти? „Мора да сам полудела, мора да сам се издеформисала на овом несрећном месту“, пролетела јој је мисао. Заиста, ко о томе размишља, ко се тога уопште сећа, кад је и само гробље претворено у модну писту, кад људи жале под шминком, кад људи жале бројећи кусур, кад људи жале разгаженим, конфекцијским фразама на лентама цветних аранжмана...? Да ли људи жале?

Руке продавачице свећâ радиле су механички: примала је новац, предавала свеће; руке су ослободиле њено срце које је жалило људско биће, особу која је затворила очи за овај свет.

V

            Лето је постало немилосрдно. Чинило се да ће цвећара што је стајала крај капије гробља утонути у растопљени асфалт испод ње. Крај великог стола од зелене иверице, чија је радна површина била облепљена таблама плекси–стакла и са ког се сливала вода, стајала је девојка. Тог дана била је сама у радњи. Бацила је поглед напоље, кроз стакло претрпано венцима и другим разноврсним цветним аранжманима предвиђеним за гробље. Нигде никог.

Жућкасте свеће, поређане по величини и цени и обавијене зеленим тракама, кривиле су се под температуром ваздуха. Велики четвртасти тегет сунцобран што је наткриљавао сто на којем су стајале није им пуно помагао. Јалова мешавина парафина и боје враћала се у безоблично стање. Девојка је сецкала гране јелке, четинара који је служио као оно што цвећари називају „зеленило“ у аранжманима. Шмрцала је иако је радио јављао да је температура у граду, према последњим мерењима, 39 степени целзијуса. Она је знала да лажу. Знала је да би власти морале да прогласе ванредно стање ако температура нарасте изнад 40 степени. А то би државу скупо стајало: требало би да паралишу све системе, раднике да пошаљу кућама, а они који остану на послу треба да добију веће дневнице. И сви су зато знали да су мерења лажна. Било је свакако 42 степена.

Девојчин нос је цурео. Њен послодавац био је исувише шкрт да бар једном годишње плати чишћење филтера клима–уређаја, који је на тако високим температурама чувао цвеће од брзе смрти увенућем. Можда и није био баш шкрт, само се водио чињеницом да цвеће нема нос, и да му мало бактерија неће сметати. „Ко зна чега све нема у овом уређају“, мислила је девојка. Само се у Бога надала да је заобиђе шта год да се налази унутра. Завршила је са једним паковањем гранâ јеле. Отпад је бацила у велику картонску кутију крај њених ногу. И та кутија је већ била пуна. Девојка је одложила маказе које је држала и покушала да обрише нос, не додирујући лице прстима улепљеним у смолу и иглице четинара.

Требало је да избаци отпад из кутије, али то није могла сама. Погледала је поново напоље, сада према самој капији гробља. Тамо, у хладу, испод трема од ужареног бетона седео је Миле Клатно.

            Миле је био болестан. Он је био оно што народ назива невољан. Девојка није знала где он живи, али сигурно је то било негде близу гробља. Стално је долазио не гробље. Гробари на њега нису обраћали пуно пажње, он је био нешто као инвентар на капији. Надимак „Клатно“ дали су му таксисти који су у близини гробља имали своје стајалиште. Тако су га звали, јер кад би ходао онако незграпно и неспретно, клатио би се са ноге на ногу. Тај надимак био је једна од оних грубих шалâ које груби људи иначе збијају са туђим несрећама. Миле се на то није бунио, само је несигурно ходао у похабаној одећи и изношеним патикама. Ипак, неко је о њему код куће бринуо: иако сиромашна, одећа на њему била је чиста.

Девојци су рекли да кад јој затреба помоћ позове њега. Тако су радили сви цвећари око гробља. Натоварили би га нечим што би он однео до контејнера и за то би му давали двадесетицу. Девојка би му у таквим ситуацијама, чувајући се да је не види шефица, увек давала бар педесетицу.

            Она је отворила врата радње и дочекао ју је непробојни зид желатинастог, врелог ваздуха.

– Миле! – позвала га је.

Он је спремно устао и потрчао ка цвећари. Изгледало је као да ће сви удови отпасти с његовог трупа.

– Молим те – рече му девојка – однеси ово и баци – и показа му кутију коју је довукла до врата.

Миле се насмешио када је видео девојку. Она се с њиме никада није шалила. Преко зиме му је кувала чај. Лети му је давала сок. Увек је са њим причала као са себи равним, тако га је доживљавала.

Он се брзо вратио са празном кутијом. Девојка га је посматрала. Имао је чудно лице: таман тен, орловски нос, изражене обрве, оштре црте, јака брада... Било је нешто јудејско у том његовом лицу. Као да је Миле био неки посетилац из Свете земље, као да је био на задатку да пази на то гробље.

– Баш је вруће данас. Сав си се ознојио – рече девојка пружајући Милету папирну марамицу и шољу хладне воде.

– Ех... – испустио је Миле из грла. То је све што се могло од њега очекивати.

Тешко је било одредити Милетове године. Можда га је брада чинила старијим, можда му је лице било изборано од измена студени и жегâ које су га биле... Тек, све је указивало да је прешао четрдесету. Али, било је нешто што је одскакало, нешто због чега је девојка осећала блискост према њему. Његове очи нису биле очи средовечног човека. Биле су тако миле, чисте... невине, као очи десетогодишњака. И девојка је у тим очима јасно могла да препозна љубав. Миле је волео све и сваког, све што га је окруживало и сваког кога је познавао.

Кад је испио воду девојка му је пружила љубичасту педесетицу.

– Хвала ти пуно – рекла је док је он узимао новчаницу.

            Миле се насмешио, погледао ју је очима пуним чисте, незлобиве љубави. Изгледало је као да ће нешто изустити. Али, он се окренуо и трапаво одходао назад под велики бетонски трем. Девојка је стајала на улазу у цвећару и гледала га. „Како је велик његов крст; толико велик, да се он сâм испод њега и не види“, мислила је она. А он га, ето, ипак носи, и у очима носи љубав. „Уместо што се шале са њим, требало би да му завиде“, помисли девојка и уђе у радњу. Било је већ време да и она крене своме стану.

Панчевац

Камен с душе мора да је пао у Дунав

И отпливао већ до Црног мора.

Глава ми је лака и корак гибак;

Од прошле тешко ће ноћ бити гора.

Ескапизам, ко пилула, и самоћа

Зачињу глупу песму у мени.

На живот гледам из угла воћа:

Зрим, дакле падам и губим на цени.

А опет – није ми жао.

Не могу да кажем ни да се кајем.

Тај прохладни, слатки ваздух што ми се дао

Кроз ноћ ме вуче да ходам, да не стајем.

Ко да ме нека крила носе

Па не осећам ноге.

Ка стану јурим, душе ми босе,

Свећу да палим, прозбе да говорим многе.

И ко да три срца у мени бију,

Док крај ме звижде сва ноћна кола,

И то за песму, свећу и самоћу;

Заспаћу тешко, ал без трунке бола.

И спаваћу лако и неудобно

На тврдој постељи од пода.

Ништа сањати нећу у соби где је тамно и врело.

Искаћу да се самоћи и ово на душу не дода.

Јер, где ће сама, изгубљена,

Ко два трага ретке птице?

Нису за њу ноћна лутања,

А ни моје глупе трице.

Парадуховност

Још мало о сектама, магији...

Закључак

         Ако све пажљиво анализирамо, видећемо да секте немају никакве везе са вером, већ или са психичким оболењима (вође), или са криминалом. Видећемо, такође, да је заједнички садржавалац магије, астрологије, нумерологије и тарота – могућност безобразно велике зараде: узмите пример познатог таротџије, звезде YouTube-а, који је до пре неку годину продавао доњи веш на пијаци у Смедеревској Паланци, а сада се шепури на кабловским телевизијама у Хрватској, Словенији и БиХ брукајући ову земљу и овај народ својом некултуром изражавања, опхођења...

Видели смо, такође, да много амблема и симбола на који се понеки клинци „ложе“ немају везе са оним са чиме их они повезују. А свакако да ни један знак није никаква мистична „батерија“ из које ће корисник да црпе оно што је њему потребно. Потрошачка култура (систем у коме се обичан човек своди на потрошача, где он нема креативност, већ служи само томе да троши нешто што је неко други створио) доводи до тога да људи све покушавају да искористе, па тако и симболе, верујући ваљда да је Бог (или, у кога већ ко верује) као аутомат који служи да га ја потрошим, да трошим оно што он производи. Тако, ако се нешто уради (измрмљају се „чаробне“ речи, или се упали толико и толико свећа на тај-и-тај дан, на тај-и-тај начин...), онда оно што ја желим апсолутно безусловно мора да буде испуњено. То је прилично безобразан став. Размажен – свакако.

Зато, свако треба да на уму има опасности које вребају око нас, али да никада не сметне с ума да он сам држи кључеве својих одлука. Слобода је оно због чега је човек – човек, а не животиња. Али, слобода долази у комплету са одговорношћу. Бог ствара човека као слободно, динамично биће, које ће обликовати свет, креативно обрађивати стварност. Уместо тога, многи покушавају да побегну од стварности трошећи туђу (не)креативност. И то су већ отворена врата за проблеме не само духовне, већ и здравстене, и душевне... Ово мало писаније служи не само да вас упозна са функционисањем парадуховних и лажнодуховних система, већ и да вас призове да поново узмете контролу у своје руке, да будете своји. Јер, само кад сте своји, можете бити и Божији.

Други Долазак

Други Долазак у слави и Суд

            Хришћани чврсто верују у други долазак Христов. Први долазак био је у понижењу, када су Онога Који је створио људе људи осудили, понизили и убили. А Он је васкрсао. И доћи ће опет, да суди свему свету. Он ће бити праведни Судија, јер је у свему исти као ми, осим у греху. Другим речима, искусио је живот у потпуности, осим што није грешио. Познавање слабости људске природе даје му не само право да суди (Он га, као Бог, свакако има), већ – да тако кажемо – легитимитет и праведност. Он суди са позиције неког ко непосредно има увид у стање ствари.

Значи ли то да ће Бог тирански наметнути своју надмоћност човеку? Наравно да не, јер да је Он то хтео, не би самог себе предао за живот света, већ би просто човека натерао да се понаша онако како Бог жели. Међутим, Бог не жели робове. Бог жели пријатеље, а пријатељ је неко ко пријатељство слободно прихвати. Зато ће Христос и рећи: Како чујем, онако судим. Никада Бог неће преступити људску слободу, тако да Праведни Судија само потврђује оно што нашим избором сами одлучимо.

Хајде да то ипак мало објаснимо.

            У западњачкој иконографији пакао се најчешће представља као место вечите ватре, где ђаво са трозупцем боде несрећнике који су на пакао осуђени. Та слика долази од тога што је Господ место мучења називао Ге^хеном огњеном. То је била пољана изван Јерусалима где су Јерусалимљани бацали ђубре, а пошто је отпада било пуно (Јерусалим је за појмове Старог века био велеград), ђубре је стално горело, да се не би нагомилало превише. Суштина је да је та пољана изван Јерусалима, место где се слива одбачено. Рај, с друге стране, место је тишине, где заслужни одмарају. Пакао се налази негде дубоко у утроби земље, а рај негде високо на небу. Међутим, ако рај и пакао подразумевају реалност Царства Божијег – а видели смо раније да Бога не можемо нити сместити у простор, нити просторно било како одредити – онда је у најмању руку недостојно сматрати да је Господње Царство тамо или онамо.

Било је и оних који су веровали да су пакао и рај једно те исто место. Сетимо се мисли Јована Дучића, који каже: „Ствари имају онакав изглед какав им да наша душа“. Нека нам то буде илустрација:

Ако је неко целога живота волео своје ближње и жудео за Господом, ако је сваким својим уздахом са браћом понављао Дођи, Господе! онда ће вечно постојање, без престанка и без промене пред лицем Божијим са свима које смо волели, које волимо и које ћемо волети, бити право блаженство. Јер, љубав је у земноме животу много чиме оптерећена: и слабостима наше природе, и нашим личним страховима и несигурностима, и наша греховност је потамњује, и животне невоље остављају ожиљке на њој. Не можеш волети потпуно неспутано, када немаш пара да платиш струју, када немаш детету да даднеш за екскурзију, када је неко теби близак опасно болестан... Тешко је тада сваку животну бригу оставити, тада се и показује колико Бог укрепљује слабог човека. Зар Господ не каже старешини синагоге: Не бој се, само веруј!

А вечно Царство Божије је љубав неспутана, неоптерећена, ослобођена, враћена у оно како је и створена. Тек тада ћемо моћи да волимо... Али кога? – то је кључно питање. Живимо овај живот овде и сада да бисмо били у заједници, да би пријатељевали, да би вежбали да волимо, да би упознавали једни друге, јер волимо се само ако се познајемо. Живимо овај живот тако, да када нас Христос подигне будемо имали кога да загрлимо, да када стигнемо у Нови Јерусалим будемо имали ко да нас дочека и ко да нам се обрадује.

            С друге стране, за онога ко је целога свог живота мрзео све своје ближње, који ако не само да није марио за Бога, него је Бога чак и мрзео, вечно постојање без промене и престанка пред лицем Божијим и свих земнородних васкрслих муњом Христовог доласка – то ће за њих тога бити вечно мучење. Неће моћи да пређе на другу страну улице кад наиђе на некога са киме не разговара; неће бити врата иза којих ће моћи да се сакрије од другога који га тражи; неће бити конопца којим ће моћи да се обеси, јер смрти неће бити више... Биће то ужасно стање налик самрти, али тако да је тај несрећник у вечност на самрти, а никако не умире.

Оно што је једном рај, другом је пакао. А мера истине је Христос. Ко следује Христу, тај се упутио ка рају. Оно што је угодно Богу, то је истински рај. Оно што Бога жалости, то води у пакао. Све то ни у ком случају не значи да Бог приморава човека било на шта. Али, циљ са којим је човек створен јесте да вечно пријатељује са Господом и господари земљом. То је крај и циљ човека, то је његова истина. Тако, човек има потпуно право да не жели ту истину, али онда он сâм бира пакао. Зато је апостол и написао: Иштите најпре царство Божије и правду његову, а све остало ће вам се природати.

            Знамо, такође, да се Христов суд свету назива још и страшним судом. Да ли тај израз можда значи да ће Бог бити суров? У чему ће тај суд бити страшан? Па то исто од нас зависи, а не од Господа. Он ће само потврдити наш избор. Када мртви васкрсну стаће сви пред Христа – сви од Адама до људи последњег времена. Тада ће васкрсли постојати другачије него сада. Сада постојимо у времену, стално расцепљени између прошлости и будућности које не постоје (прошлост је била и више није, а будућност још није била) с једне, и неухватљивог сада, које нам стално измиче. Ако време и буде постојало у вечном Цаству, онда ће његова својства бити знатно другачија од стања ствари како је данас. Биће савршено могуће да сви људи од настанка света до другог Доласка стану пред Господа. И не само то.

Пошто ће време и простор такође бити преображени, онда ће свако знати сваку секунду свачијег живота. Ја ћу знати сваку секунду свачијег живота, али ће исто тако сви остали знати сваку секунду мога живота, јер време је другачије, преображено, а томе следствено и сазнање. Е, то је страшно. Како погледати у очи онога коме си нанео неправду, а он још то није знао, него ето и он и сви земнородни васкрсли то сазнају пред лицем Судије? Какво оправдање може тада да се дадне?

Има, истина, и оних који су веровали да ће се и тада људи (по)кајати и – што је и важније – да ће и опраштати, па ће се пред благим лицем Христовим изгрлити. Али, ми то не знамо засигурно. Оно што сигурно знамо је да овде и сада можемо да се покајемо, да се измиримо. Да признамо неправду коју смо учинили, да је исправимо колико нам то могућности дозвољавају, да се чувамо да је не чинимо опет, да опростимо и кад неко не затражи опроштај од нас.

Како осудити другог човека, а веровати у Бога? Како мрзети другога, а чекати Господа са жудњом? Како се молити Богу и очекивати нешто од Њега, а наносити неправду другоме човеку, који је жива икона живога Бога, дете Божије исто колико смо и ми сами, за кога Христос умире на Крсту колико и за нас саме?

            Као што смо раније видели, скоро са сваким хришћанским веровањем било је проблема у срцима и главама неких људи. Тако је и са учењем о Царству Божијем. Неке старе хришћанске јереси, које су на Господа Исуса Христа гледале не као на богочовека, Сина Божијег, равнозначног Оцу, него као на посебног човека, човека са посебним статусом пред Богом – веровале су у тзв. Хиљадугодишње царство Христово. И неки православни светитељи су покушавали да ове призову покајању тако што су мирили ово веровање са учењем Цркве, па су тако сматрали да ће Христос после другог Доласка оставити време од хиљаду година да царствује и тек након тога ће бити васкрсење мртвих и последњи суд. Но, већина јеретика остала је при свом учењу које се састојало у истом промашају, који се показао код јудејских свештеника који су осудили Господа на презрење и крсну смрт. Они су, наиме, чекали месију, али као политичког вођу, а не као Онога који је помазан од Бога. Тако исто и ови који себе називају хришћанима (који имају изглед побожности, али су се силе њене одрекли) и данас чекају хиљадугодишње царство Божије на земљи, то јест у времену и простору оваквим какви јесу – грехопадним, непреображеним.

Друго погрешно учење (које је уствари веома слично са овим првим) је римокатоличко учење о чистилишту. Између раја и пакла – као коначне судбине сваког појединог човека – стоји, наиме, чистилиште, као привремена осуда, место које човек може променити. То, у крајњу руку, опет уводи време у домен Божије владавине, што је за хришћанина неприхватљиво. Из таквог погрешног веровања развиле су се у римокатоличкој цркви индулгенције (које никада нису званично укинуте) – опроштајнице помоћу којих се човек може материјално откупити; може да купи улазницу за небеску домовину не покајањем и скрушеношћу свога срца, него парама које даје римском папи (!). Они, наиме, верују у тзв. сувишак добрих дела. Неки светитељ је својим животом задобио (дакле, не Божијом благодаћу, него сопственим трудом – као да Бог и није нарочито потребан, као да земнородни може да буде сâм од себе очишћен и достојан) неки број небеских кредита. Нека количина тих кредита потребна му је за улаз у рај, али пошто их он има више него што му је потребно, онај вишак прелази на рачун папске цркве, која са тим небеским кредитом располаже по свом нахођењу. Чак и када би учење о сувишку добрих дела било истинито, ствари би биле још страшније: они, значи, за земаљско, пролазно благо, које црв једе и лупеж краде, продају оно непролазно, небеско!

            Да нас одведе у оно што очекујемо, Господ ће доћи са славом, у потпуној теофанији. Лице Божије ће бити нескривено, приступачно, доступно (по благодати Божијој, јер има иначе непремостив јаз између твари и Творца) – и то ће бити радост оних који сабрани у мало стадо и сада радосно говоре Мараната; и то ће бити вечити пакао мрзитеља, саможивника и оних који уносе поделе у јединственост стварности Божије, наше и Божије и наше.

Цвећара II

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

II

            Трећег или четвртог јануара новогодишња еуфорија је већ замрла. Само је неки залутали ветар сумануто тумарао пустим поподневним улицама, ковитлао коју пластичну кесу која би се нашла на плочнику, или би шутирао разбацане опушке... Сумрак је завладао. Необично топли јануарски дан се припремао да покаже своје јануарске зубе у ноћи која је следила.

            Цело поподне нико није ушао у цвећару поред гробља. Девојка која је у цвећари радила кренула је да у локал уноси пластичне вазе са изложеним букетима. Једноставне, високе беле вазе стајале су на полицама унаоколо цвећаре. Полице су биле израђене од дрвених летвица зелено обојених, причвршћених за такође зелену металну конструкцију. Кад би се ветар изгубио, тишину празне улице реметило је само шкрипање тих летвица које су се растерећивале.

Продавачица није ни чула кораке; није ни претпоставила да би неко могао да дође. Били су то они дани када сви морају да одболују то новогодишње лудило којем су се били предавали неколико дана заредом. А она, та девојка, била је од ретке сорте људи који не полажу пуно на такве празнике, била је од оних који се иначе тешко препуштају општим емоцијама. Но, неко је ипак дошао. Закашљао се и девојка се у тренутку окренула. Био је то... старац?... средовечан човек? Можда – и највероватније – запуштени педесетогодишњак. Био је поседео, али опет не сасвим. Дуга, ућебана коса као да је била... или – боље рећи – као да је било покушаја да буде ако не очешљана, а оно бар колико–толико доведена у некакав ред. Брада му је била дуга и крила је некакву дубоку и велику флеку на јакни коју је носио. Његове ципеле биле су пред распадањем. Његове очи некако су се увукле у главу, уоквиривао их је таман тен његовог лица, а још тужнији и озбиљнији изглед давале су им обрве.

Човек се, дакле, накашљао. Продавачица и он су се неко време ћутке гледали. Свуд унаоколо у тишини се одмарао град од два милиона становника.

Он је некако беспомоћно подигао руку.

– Не знам које свеће да купим, не знам које најбоље горе... – рекао је.

Девојка је помислила да га упита коме на гробљу жели да упали свећу, али он је наставио.

– Купио сам био тамо – показао је руком негде уназад, неодређено – Али, нису добре, не горе добро.

– Па, не знам... – одврати девојка збуњено – Да добро горе?

– Треба да купим свеће – рече човек држећи две изгужване двадесетице у руци – Искључили су ми струју, а мрак ће...

            Продавачица је мислила да је до тада већ видела толико и толико и оваквих и онаквих људи и судбинâ стојећи испред те цвећаре крај гробља, да више ништа не може да је изненади, али... Можда због тог лажно–празничног духа Нове године који је, иако је чилио, још увек некако био присутан свуда око ње тог поподнева, можда због тога што је град тако глуво ћутао око овог човека... гутала је ваздух у малим залогајима и понудила муштерији четири свеће од десет динара, али од две различите врсте: две су биле дуже а тање, а друге две краће али већег обима.

– Ево – рекла је – Можда ће ове горети. Можда ће горети боље.

Човек је погледао своју поцрнелу, испуцалу шаку са новцем и предао новчанице. Када је узео свеће, окренуо се и пошао нечујно, како је и дошао до цвећаре.

– Иде мрак, па... – мрмљао је одлазећи.

Његов глас је угушио ненарушиви мук града. Ни ветар се није враћао до цвећаре; можда је отишао да збија новогодишње шале са човеком са свећама.

            Девојка је дуго гледала у правцу у ком је човек отишао, док се улица губила у сумраку. Гробље је добило нове димензије. На крају, девојка је дубоко уздахнула и наставила да уноси пластичне вазе са аранжираним цвећем.

III

            Дан по дан, зима је губила силину и полако пролазила. Кад се кошава распомами, не зна човек да ли су то последњи ударци зиме, или долази пролеће са својом ћудљивом страном. И у таквим данима, на мах кишовитим, па ветровитим, па за час сунчаним, цвећара испред гробља је радила уобичајено. Рекло би се да то тако промењиво време није спречавало људе да на гробље долазе.

Излизани зелени линолеум на поду цвећаре давио се у води. На једном великом столу, тако у страну просторије, шефица је плела венац. Вода је цурила из зелених сунђера у које су се забадали цветови, цурила је низ сто, са стола на под... Иза великих пластичних вазâ, пуних цвећа разврстаног по врстама и бојама, кашљао је и гушио се неки расклиматани стари радиончић. На малом, ниском столу девојка је правила букете. Због тако ниског стола, девојка је заузела незгодан положај: била је стално погнута, ноге су јој биле у води и повремено јој је цурео нос. Било је још рано да се појави неко ко би пошао на гробље. Зато се раније ујутру припремала роба. Цвећара је мирисала на воду помешану са соком цвећа из пластеника, цвећа које не мирише, цвећа које заиста лепо изгледа, али... оно у крајњој линији и није право цвеће.

Тако су њих две, шефица и радница, радиле ћутке, у тишини, осим што је радио повремено крчао и звиждао. Али, иако се не очекује да се неко појави тако рано, врата су се ипак отворила. У цвећару је ушао дечак – десетогодишњак или једанаестогодишњак, тако је изгледао. Брзо је очима испод риђих шишки прелетео преко изложеног цвећа и потом без речи оборио поглед.

– Изволи – рече му девојка.

– Треба ми... један цвет – рече дечак опрезно.

– Какав цвет? – уплете се шефица, која је иначе врло брзо говорила – Нешто посебно, или нешто онако?

            Дечак је ћутао. Девојци се учинило да не може да се одлучи, да нема шта да каже. Можда му је тешко падало што одлази на гробље. Ко зна на чији гроб жели да однесе цвет...

– Је л' то за гробље, или...? – упита девојка.

Дечак, коме су се очи једва могле назрети испод густе, немирне косе, само је одречно одмахнуо главом.

– Је л' то за неку наставницу, за маму? – настави девојка са питањима.

Дечак је опет само одмахнуо главом.

– За неку другарицу? – рече девојка значајно.

Дечак приђе уз полицу са цвећем.

– Хоћу једну ружу – рече једноставно.

– Црвену, белу, наранџасту? – упита девојка.

Дечак показа на вазу са црвеним ружама.

Девојка прихвати велику вазу пуну црвених ружâ и принесе је дечаку.

– Изабери – рече кроз осмех.

Дечак се пружи и извуче један чврсти, млади црвени пупољак. Девојка преузе изабрани цвет, мало га скрати и скину листове.

– Хоћеш да ставим само тракицу, или и још нешто?

Дечак је слегнуо раменима.

            Шефици се такве ствари нису допадале. Она није волела ћутљиве и неодлучне муштерије. А девојка је слутила да овај мали човек уопште није неодлучан. Сад јој се чинило да он вероватно врло добро зна шта жели, само је просто ћутљив. И за неколико тренутака  ружа је била украшена дискретном, црвеном траком која се увијала око стабљике цвета, завршавајући се машницом испод пупољка и веселим, разресаним крајевима, немирним као коса дечака. Девојка је осећала да баш то оно што је дечак желео. Када му је пружила ружу, очи испод шишки су засијале. Дечак се скоро насмешио. Предао је девојци једну немарно згужвану новчаницу, климнуо главом – у знак захвалности, или поздрава, или... обоје и – изашао из цвећаре. Када је начинио неколико корака, откопчао је свој ранац и пажљиво ставио ружу унутра. Бацио је потом поглед на свој мобилни телефон и лагано кренуо узбрдо, према аутобуском стајалишту.

            Неко време дечак је стајао сам. Онда је на стајалиште дошла једна бледопута, тршава девојчица. Тада су се њих двоје ухватили за руке и одшетали даље узбрдо. Када су замакли тамо где их из цвећаре више нису могли видети, девојка је и даље мислила о њима. Она је била радосна и устрептала. Шефица јој је нешто говорила, али она је није чула. Вратила се прављењу букета у неудобном положају изнад малог стола, и опет су јој ноге биле у води, и опет јој је цурио нос у цвећари у којој је мирисало на умирање цвећа. Зато што је зима пролазила и долазило пролеће, а још више због овог дечака и његове цурице, светлост око девојке је добила другачију, нову боју и све јој је изгледало мање неправедно и страшно.

Ухватила је себе чак како певуши неку песму са радија.

Зои

Зои, Зои, што си тако сама?

Зои, Зои, ти се плашиш мрака.

Зои, Зои, и кад одеш од мене

Зои, Зои, тада вечност креће.

Крај и ноћ, несаница.

Свуд блур, све бледи, измаглица.

Ја те јурим, а ти не можеш да ме стигнеш.

Ипак, заједно смо, моје си уточиште.

Немир, дрхтај, страх од ништавила.

Ко те дао да би моја била?

Ко је љубав, ко је без граница?

Зои, певај; Зои, прослави Га.

Знакови и симболи

          Свет који нас окружује испуњен је разним симболима: од плаве и црвене славине на чесми, преко знака СТОП до ознака за хемијску опасност или формула у физици и хемији. Све су то знаци и симболи.  Смисао симбола је да указује на неку другу реалност својим постојањем, то већ и само његово име говори: реч је настала од грчких речи sin (са, уз, поред) и vallo (бацам). На пример, ако из шаке бацимо два камена, они су један другоме симболи, јер својим летом указују на оног другог. Зато сваки симбол има неку снагу у себи, моћ повезаности са ониме на шта указује, са прволиком (или архетипом). Међутим, нема сваки симбол мистичну моћ. Уствари, то нема ни један симбол нити знак сам од себе ни сам за себе. Има критеријум за мистичну моћ, а то је повезаност свега што постоји (а тако и симбола) са Богом. Све што је у заједници са Богом носи мистичну моћ, све што је у заједници са Богом – свето је. С друге стране, све што није у заједници са Богом нема никакву моћ осим оне која се може емпиријски установити и измерити.

Међутим, из ранијег излагања о негативним и псеудодуховним појавама, видели смо да људи воле да се окружују разним симболима и да им придају различита значења и верују у њихове моћи. Како су се идеје рађале и нестајале, тако су и једни исти симболи добијали различита значења.

Добар пример за ту промену је звезда петокрака, или пентаграм. То је веома стар симбол, забележен још пре 5000 година, и у сумерском писму овај пиктограм (сликовно слово) означавао је реч UB, односно угао, ћошак, шупљину, рупу. Присталице Питагорине филозофске школе звале су га Hygeia – здравље. 

Застава бивше С Ф Р Ј

За хришћане у западној Европи у Средњем веку симболизовао је пет Христових рана. Од појаве окултизма носи разна негативна значења. Петокрака је мотив на многим грбовима и заставама, рецимо на застави САД их има 50 – колико и америчких држава. И наша бивша држава, СФРЈ носила је црвену петокраку посред заставе. А кад се социјалистичка држава распала, њене чланице су се удаљиле у правцима пентаграма...

            За милионе људи који су преживели нацистичку окупацију и зверства Другог светског рата кукасти крст представља симбол самога зла. Уствари, кукасти крст (или, како се уствари зове, swastika) је стари санскртски симбол. Означавао је најпре плодност и добру срећу. У том смислу се још увек употребљава, не само у хиндуизму, већ и у великом делу Азије.

Swastika: симбол зла и симбол добра

Такозвани „ђавољи знак“ или devil horns се данас сматра апсолутно сатанистичком својином. Ту гестикулацију користе (рок) музичари на својим наступима, користе њихови фанови... и мисле да тиме чине нешто велико. Добро, музичар и чини нешто велико: „ложи“ масу која се „прима“ на њега, па он има зараду. Али, сама та гестикулација нема сатанистичку позадину. Ова гестикулација потиче из земаља око Средоземног мора. Антрополози кажу да је она имала исти значај као и куцање у дрво, само је ово некултурнија, вулгарнија варијанта. Касније у Италији означава „рогоњу“, тј. некога кога жена вара, па се  гестикулација користила као увреда. Кад се с неким посвађате, ви му тај знак као понижење баците „у лице“, желећи да кажете како није мушкарац и жена га вара.

Одбрана од малера, увреда или сигнал саиграчу: Sign of the horns

Кад су Европљани насељавали Америку, донели су и своје обичаје, па је ова гестикулација имала више значења одједном на једном истом простору. Бејзбол је утицао да се ова гестикулација популарише, јер је означавала да су одиграна два аут-а, а у рагбију се овај знак користио да се саиграчима сигнализира напад по средини терена.

Знак мира или peace sign

Веома је познат и знак мира, или peace sign, који многи повезују са некаквим култовима и дају му некакво магијско значење. То је можда и најсмешнији пример до сада, зато што је сам знак настао 1958. у току кампање невладиних организација у Британији за атомско разоружавање. Дизајнирао га је графички дизајнер Џералд Холтон за мировни марш до Трафалгар сквера, а инспирисала га је с једне стране симболика маслинове гранчице (древни симбол мира), као и стандардна сигнализација заставицама, односно знаци за слова N и D (као скраћеница од енглеског nuclear disarmament). Закључак се намеће: знак мира је пример одличног графичког решења, један од најпознатијих логотипа, али нема ама баш никакво духовно симболичко значење.          

Следеће што морамо поменути су фамозне три шестице. Да видимо прво како се дошло до њих. У последњој књизи Библије, Откривењу Јовановом, читамо следећи текст:

Ово је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери, јер је број човеков и број њен шест стотина шездесет и шест. (13,¹⁸)

У оригиналу, на грчком, овај стих изгледа овако:

ὧδε ἡ σοφία ἐστίν· ὁ ἔχων νοῦν ψηφισάτω τὸν ἀριθμὸν τοῦ θηρίου, ἀριθμὸς γὰρ ἀνθρώπου ἐστίν· καὶ ὁ ἀριθμὸς αὐτοῦ ἑξακόσιοι ἑξήκοντα ἕξ.

Шта је битно да овде уочимо? Да је број записан словима: пише шест стотина шездесет и шест, а не пише 666. Зашто је то битно? Зато што и да број није написан словима, него цифрама, опет не би стајало 666. У време писања Новог Завета нису се користиле индијско-арапске цифре, о којима смо нешто већ рекли када смо разоткривали нумерологију. Тако, да је свети Јован Богослов хтео да ову вредност напише бројем, он би написао 'χ ξ ϛ, а не ἑξακόσιοι ἑξήκοντα ἕξ. Словенски превод овај стих преноси на следећи начин:

Да је преводилац хтео да напише бројевима вредност која је у тексту наведена, он би то учинио овако:                     

             

Ако консултујемо енглески превод верзије краља Џејмса (KJV), текст изгледа овако:

Here is wisdom. Let him that hath understanding count the number of the beast: for it is the number of a man; and his number is Six hundred threescore and six.

Нигде ни трага од три шестице! Сад се ми питамо да ли је могуће да је неко толико неук (тј. тај ко је покренуо причу о три шестице) био толико утицајан, па је то веровање постало тако распрострањено??

Шта уствари значи тај број?

Свако слово у грчком алфавиту (као и у античким азбукама других народа) имало је своју бројевну вредност. Тако, α има вредност 1, β – 2, γ је 3, δ – 4 итд. Такође, они нису правили разлику између броја и цифре, јер број је био своја цифра. Библисти сматрају да је свети Јован овим бројем указао на неког од римских императора – гонитеља хришћана. Тако, када се Нерон цезар напише арамејским словима, добије се נרון קסר, што има – када се сва слова саберу – вредност шест стотина шездесет и шест. Неки тумачи сматрају, пак, да се иза овога крије Мухамед, оснивач ислама. У сваком случају, стих лепо каже Ово је мудрост; треба бити мудар, па одгонетнути поруку Откривења Јовановог. А убацивање три шестице (што уопште и не мора да се тумачи као шест стотина шездесет и шест, него просто као ти шестице једна поред друге) и веровање да оне имају некакву моћ када су написане једна уз другу... То је далеко од мудрости.

            Joш један од симбола који неке групе воле да експлоатишу, сматрајући уз то да се на тај начин изругују хришћанству, јесте крст окренут на доле. Верују поједини због свога незнања да је тај симбол антихришћански, па се њиме ките, да би тако показали како не припадају Цркви. А крст окренут на доле је симбол који потиче управо из Цркве. Као што се крст у облику слова Х назива Андрејин крст (према предању да је свети апостол Андреј Првозвани распет на крсту таквога облика), тако се крст „наопачке“ назива Петров крст. Апостол Петар је, наиме, сматрао да није достојан да буде распет на крсту као Спаситељ, него је мучитеље замолио да га окрену распетог лицем на доле, те да тако пострада за Христа. Предање је остало, а симбол се ређе користи, јер се у хришћанству предност даје Часном Крсту Господњем. 

"И који се вазнео на небеса"

            После четрдесет дана јављања и поучавања својих ученика и апостола, Свето Писмо, свето Предање и Црква уопште, учи нас да се Исус Христос вазнео на небо. Међутим, Он своје ученике није оставио, него им је рекао: „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века; идите по свету и свима проповедајте јеванђеље, и који поверује у мене, спасиће се.“  Онда је Господ благословио ученике, па тако и све оне који њихову проповед приме.

Како је то лепо формулисао  један савремени богослов, Христово вазнесење било је завршни чин његове земаљске мисије спасења људског рода. Син Божји, вечни, рођен од Оца пре свих векова, оваплоћује се као човек, страда, васкрсава и обожујући људскост, узноси човека до савршенства блискости са Богом.

            Јасно, новозаветни извештај о вазнесењу на небо има символичко значење, јер за старе Јудеје небо је означавало Божји стан. Ипак, као што смо видели, Бог је нешто сасвим друго од створене природе, у коју спада и небо. Дакле, небо је првенствено означавало нестворено Царство Божје. Ипак, Исус Христос се заиста, како нас уче апостоли и Црква, вазнео на небо, али смисао Његовог вазнесења није само дистанцирање од света, него пројава обновљења човекове заједнице са Богом, пуноћа помирења Бога и човека.

Уопште, Бог је створио човека из љубави. Бог је желео пријатеља љубљеног, сарадника на земљи, саствараоца и господара земље, како Јахве благосиља прародитељски пар. И још тада је било намењено човеку, као космичком свештенику који Богу приносу сву творевину, да узрасте до пуноће заједнице са Богом. Но, првородни грех, о коме ћемо касније нешто више рећи, удаљио је човека од Бога, или – боље рећи – човек је себе удаљио од Бога.

Исус Христос као Богочовек који је на Крсту умро и за нас васкрсао, видели смо, обожио је људскост. Али, својим вазнесењем Он прославља самога човека који сада продире у неисцрпне дубине божанског. Или другачије речено, право и природно људско постојање обожено и освећено до савршенства, и као такво, иако је оно материјално, однето у нематеријално и нестворено, у најсавршенију заједницу са Богом.

            Исус из Назарета - као човек, као Син Божји – друго лице Пресвете Тројице, приступа у праву Светињу над Светињама, на Престо Божји. Јер, оваплоћење се не жели поништити.

Обратимо пажњу на једну ствар која, иако је често око нас, остаје незапажена: када се на иконама и фрескама изображавају (што је боља реч него наша колоквијална приказују) Христова јављања после васкрсења, па и само вазнесење, можемо да уочимо да је на овим ликовним копозицијама Исус Христос увек у средини, и да на композицији постоји одређена симетрија. Ово уствари наглашава христоцентричност, односно да природни закони који се односе на нас, за обоженог и савршеног човека немају значај. Тако се, дакле, односи обожени човек на свет, али Црква нас учи и о човеку с ону страну творевине, о човеку у Царству Божјем.

Вазнесење Христово не значи да је Његова људска природа поништена. Напротив, Он се у телу вазнео на небо, чему су апостоли били сведоци. Као што је Господ заиста као прави човек рођен у телу, тако је као прави човек и заиста у телу и вазнет на небо. Тако се пројављује оно што је Бог припремио за људски род од самог стварања. Као што је собом све људе осветио, тако је Спаситељ за све људе и припремио Царство вечног заједничарења са Богом у неућутном прослављању Творца.

            Црква верујућих на земљи, Црква народа изабраног, увек је изображавала Царство небеско и сведочила га, као што то и данас чини. Код старих Јудеја постојао је посебан део храма који се називао управо Светиња над Светињама, место истинског присуства Божјег, у које је приступ имао само врховни свештеник када би приносио жртву за своје грехе и грехе народа који је предводио. Па иако је Божје присуство у храмовној Светињи над Светињама било стварно, за нашу природу оно је било ипак неухвативо, ипак онострано.

Исус Христос као прави и вечни првосвештеник, Који заиста сву творевину приноси Оцу, у своме вазнесењу у телу приступа правој Светињи над Светињама, пуном присуству Божјем, то јест Престолу Божјем. И Он, као Син, заиста у телу седи Оцу с десне стране на Престолу.

Јасно, Исусу Христу као савршеном богочовеку, заиста није било потребно ни да страда, ни да васкрсне ни да се пред својим ученицима вазнесе у телу на небо. Сетимо се Преображења Господњег и пројаве славе Његове. Али, као што је из љубави и створио човека, тако из љубави Бог жели да сачува човекову слободну вољу. Било је могуће, да је Бог тако хтео, да Бог само каже: „нека човек буде спасен“, и не би било више ни смрти ни греха. Али, да ли би било човека, уколико Бог не би поштовао њега као личност и дозволио му да сам изабере жели ли заједницу са Богом? И сада у вазнесењу видимо оно за шта је Адам био назначен, али је то и одбио својевољно: најближе јединство човека са Богом, јер рекли смо да вазнесењем није поништена људска природа Богочовека.

            Треба да разјаснимо још једну ствар, која савременом аналитичком уму остаје некако недокучива. Кад читамо Свето Писмо и Символ вере, кад говоре о вазнесењу, видимо да се тамо каже како Христос седи „с десне стране Оцу“, што смо већ поменули. Међутим, ово свакако не значи да се то односи на просторну релацију између Оца и Сина. Јер, Бог као вечан, изван је и простора и времена, изван творевине која је овим физичким величинама омеђена.

У Старом Завету, у 110. Псалму читамо: „Господ рече моме Господу, седи Ти мени с десна...“. У култури античког истока, седење с десне стране владара значило је не само највишу почаст, него и равнозначност са владаром. Бог Син, рођен ванвремено од Оца, на истом је Престолу са Оцем и Духом, као један од Свете Тројице. Међутим, и после оваплоћења Син је једнако божанство као и пре. Тако, седење с десне стране уствари значи једнако присуство Сина уз Оца и Духа Светога у Слави Божјој. На тај начин у личности Богочовека Исуса из Назарета, Исуса Христа, сједињују се нераздељиво али и несмешано Бог и човек, и освећени човек бива узнесен до божанства.

Битно је, такође, подвући у овом случају, да вазнесење и са десне стране не означавају некакве конкретне физичке просторне појмове.

            У истом оном псалму који смо цитирали, читамо и следеће: Господ се заклео и неће се покајати, Ти си свештеник заувек по реду Мелхиседекa. Овај такозвани месијански Псалам се односи на Исуса Христа. По сведочанству Светог Предања, Светог Писма, то јест Цркве уопште,  Вазнесени Христос – као врховни и вечни првосвештеник – невидљиво возглављује (ова словенска реч уствари значи предводи, стоји на челу, али према богословима, у овом контексту реч возглављује верније изражава појам који се износи) Цркву. Он је увек непосредно и лично, кроз Цркву која је Његова и на чијем је Он челу, узрок вечног спасења свакога ко Му приђе.

Премда се Господ Спаситељ од апостола удаљио телом после вазнесења, Он је са њима (и са Црквом) остао својим божанством. То значи да на свакој литургији Цркве началствује (предводи је) сам Христос, вечни Првосвештеник. Тако, Он сам је и Тај Који приноси (жртву Богу), али и Тај Који Се приноси (на жртву Богу) – као онај који је ради нас страдао.

            Велики Отац Цркве, Свети Јован Златоусти, цариградски патријарх и писац литургије коју служи православна Црква, рекао је о Христовом вазнесењу: „небо је примило свето Тело, а земља је примила Дух Свети“.

Хајде, ипак, да ово мало појаснимо. Дакле, као што смо и раније поменули, Бог као потпуно друго од створене природе, видљиве или невидљиве, постоји у вечности. Вечност, као појам из контекста свемира нашег живота, означава време без почетка и краја. Међутим, кад говоримо о вечности у контексту Божјег постојања, онда вечност подразумевамо као стање у коме време не постоји. Исус Христос, као васкрсли, живи и данас – данас из наше перспективе – у телу, како је и оваплоћен, јер у Његовој личности спајају се Божанска и људска природа. Али, као потпуно освећен, Он своје тело издиже изнад робовања законитостима континуума простора и времена, Он постојање своје људске природе заснива потпуно и једино на заједници са Оцем, па тако и Његово тело постоји на савршени, слободни начин, неусловљено ни једном границом и уставом које су нама постављене.

Јер, подсетимо се да је и сам Господ рекао да „ако имамо вере као зрно горушичино, рећи ћемо планини 'помери се', и она ће се помаћи“. Управо, уколико своје постојање темељимо само на чињеници заједнице са вечним Богом, бићемо потпуно ослобођени од свега што нас онемогућава, бићемо потпуно ослобођени за пуноћу нашег првог назначења које нам је од Бога наречено. Ово има везе са речима светог Атанасија Великог, који каже: „Бог је постао човек, да би човек могао да постане бог“. Управо, ми видимо да и после васкрсења и после вазнесења људска природа Исуса Христа није поништена, није утопљена у божанску, није у својој суштини промењена, него је до своје суштине узвишена. У заједници са Богом, тако, човек по благодати Божјој постаје Бог, али он по својој природи остаје човек.

Исус Христос, Син Божји, тако, заиста седи с десна Оцу на небесном престолу, Богочовек у вечности, ван свемира саграђеног од времена и простора.