Харон није ту I

            „Како је то могуће?“, понављао је у себи. Како је могуће да се све десило тако брзо и да је све кренуло на само једну страну? Он то није могао да разуме.

Био је блед, као да данима није никуда изашао, као да је између изласка и заласка сунца гледао само паукове у угловима неке собе са тешким, тамним завесама намакнутим на прозоре. Можда је мислио да те завесе могу да га заштите. Од чега? – то управо ни он није знао. Седа коса, некада тако ретка – тек по која изнад слепоочница – сада се раширила и његовом бледом, испијеном лицу давала још сабласнији изглед. У оматорело и просењено одело испод којег је крио своју искривљену фигуру увукао се дубоки задах тешке чамотиње. Он се још одавно саживео са тим мирисом, примио га као свој, а неговати га није требало. Гризао је потамњене дане неком тупом упорношћу, покушавајући да затвори очи пред свиме што га је плашило.

Зачудо, и поред свега што је проживео и видео у своме животу пре, плашња је била његово најживље искуство; као да је тада и само тада када га је страх обузимао, осећао живот у свој његовој мучној реалности. Ноћ је била његов дан. Ноћи се, стога, највише и бојао. И све је ишло ка томе да је управо ова ноћ разлог његовог страха. Ноћас је требало донети одлуку. Ноћас – када  је за сваку одлуку већ одавно касно, када се више ништа исправити не може, када је све већ дошло до тачке где свака реалност постаје комична и гротескна у исто време. Али, то јесте била та ноћ.

            Као рој оса мисли су се претицале у његовој глави и вриштале и кричале; и мира му нису дали ни сећања, ни њихови одбљесци што их је гушила глува ноћ у коју су се отискивали и у којој су се губили. Није више имало шта да се каже, није више имало шта да се мисли, а он једнако није успевао да их угуши, да их утиша, да предахне од њихових сурових напада, од нечовечног мучења да се спасе.

Безобразно и бескрупулозно нападала су га питања која су се умножавала и мењала облике, али су се увек враћала на једно. Последњим комадима свести, за које се грчевито био ухватио, покушавао је да схвати да су сви одговори остали давно иза њега, да је све што је некада било, сада само опсена сећања, да је реалност саткана од садашњости и да је све његово мучење посве безразложно. Али туробност вриштања у њему је из дана у дан све више односила победу и откидала комад по комад поседа његове свести. Све до ове ноћи. Но, то није најстрашније чега се бојао. Познавао је гнев који га напада: сећања и питања  нису били врхунац зла које му се спремало. Жељâ се он бојао.

Мислио је („И како сам само био глуп!“ – говорио је себи док се тога присећао) кад нада буде нестала, да ће са собом повести и сваку жељу. Најмалигније што је очекивао биле су искре прошле жудње да поново буде човек. Али преварио се, био је то још један пораз. Но, на поразе је бар навикао: још више би се бојао да је било другачије. А жеље су се почеле помаљати, најпре тихо и шушкаво, притворно, подло и, као, саосећајно. Али су бивале све гласније и гласније, све отвореније, све безобразније су се наметале као тај предуго чекани, тај жедно жељени одговор на давна питања, као путоказ на далекој, далекој раскрсници. И у томе је био ужас.

Можда је закаснио на самом почетку. Тада је ћутао, веровао је да је у ћутању мудрост. „Требало да знам где се лажи крију“, мрмљао је. И заиста, требало је: ваљало је да одмах у све посумња, оног истог тренутка када је разумео да су седморица мудраца на броју заправо двадесет и двојица. Зато им није требало веровати. Зато им није требало веровати. Али, тада је ћутао. Ћутао је...

Ни мантил му није веровао. Мантил је такође најчешће ћутао, и онда када је он увидео („Ах, прекасно, прекасно!“) да мора да проговори, да не разуме и да нема наде да ће разумети. А мантил је ћутао и гледао га својом стерилном, својом анемичном белином иза дебелих сочива наочара без оквира. Тај свој пораз – као уосталом, пре или касније од тога, и све друге – правдао је двојако: прво, закаснио је, погрешио је што је ћутао, а та грешка била је (као и све друге, испоставило се) фатално неисправива; а онда, ни мантил није био добро одабран: када је он најзад решио да проговори мантил је ћутао исто онако немо и камено, као и он сâм док се предавао мудрости за коју је веровао да је скривена у ћутању. Што је најгоре, бацио се тако, као да је наг, а мантил му није веровао. Истина, то му никада није отворено рекао, ћутао је, али он је осећао да му мантил не верује. А мантил му је морао веровати. Морао је! То је – зар не? – била његова дужност: да верује, не да суди. Но, то је ионако прошлост, дани који су изгубљени. Изгубљени... као и све остало. Сада, остала је само ова једна ноћ.

            Он није био глуп. Знао је да сигурно изгледа – рецимо то најблаже – смешно, тако ходајући неуморно и бесциљно, говорећи сваку трећу мисао својим мрмљавим устима, додајући сваки пети одговор који се у њему јављао као очајнички покушај да се оправда. Знао је да би људи, да их је вани било те ноћи („Али узалуд, узалуд... баш нигде никог: то сви спавају мирним сном, опијени устајалом паланачком учмалошћу... Што је можда и боље...“), сасвим извесно зазирали од њега. Опазио је он то још пре, још много раније – да зазиру. Ето, можда му због тога ни мантил није веровао. Тај нељудски, тај лажно правдољубиви дух не да се сакрити ни иза наочара без оквира.

Дуго, предуго је покушавао да побегне. Није се заносио тиме да може да сачува достојанство. Са поносом се одавно поздравио и завршио. Мало тога је остало што је њега њиме чинило. Он се само надао, живо и чак ватрено се надао да ће неко разумети, да ће поверовати...

            Свом силином, свом мржњом скупљаном годинама и годинама, зло трансформисано у померене жеље напало га је без околишања. „А шта би било ако...“ , говорила је једна кроз искревељени осмех; „Мислиш да би то...“, наговарала га је друга; „Пробај, што да не пробаш?“, трећа је заводила; „Хајде, хајде...“, вукла га је још једна; „Није то ништа“, умиривала га је следећа и шашолила по образима.

Он је тешко дисао. Није више могао, није стизао свима да одговори. Није могао да... није могао...

            „Болестан сам“, рекао је сасвим разговетно (више тужно него мирно) када је дошао на мост. „Болестан сам, а нико неће да ми помогне да се изборим, нико није желео да осети...“

Онда је скочио.

ПОЈАМ И ЛИЧНОСТ БОГА

Од тренутка када је људска раса почела да опажа свет око себе, није постојао ни један човек који није веровао у Бога. Од тада па до данас ситуација је иста. Чак и они који себе називају атеистима, односно безбожницима, нису то у потпуности. Постоје научници који у науку верују као у божанство. Постоје политичари или поклоници неке идеологије који у неки систем мишљења верују као у божанство. Постоје, на крају, људи који одбацују сваки појам о Богу. Али, да би се нешто одбацило, мора се имати некаква свест о томе. Значи, потпуни атеиста био би неко ко никада није имао никакав појам о Богу. Такав човек, међутим, никада није постојао, нити ће постојати. Искреније би онда било рећи да оно што ми називамо атеистом уствари јесте антитеиста.

Атеиста тражи доказ да Бог постоји. Прво – ако Бог постоји, да би заиста и био Бог, Он мора да буде апсолутно слободан, то јест неспутан и апсолутно савршен, то јест непромењив. Дакле, Он мора да постоји изван времена и простора, да време и простор немају утицаја на Њега. Дакле, ако Он јесте изван времена и простора, онда је јасно да је немогуће доказати Његово постојање, јер маркери нашег сазнања – свега онога што је могуће емпиријски регистровати – тичу се система унутар простора и времена. Ипак, то што не постоји доказ да Бога нема не значи да Он стварно и не постоји. Наше опажање стварности не мора нужно да у потпуности исцрпљује садржај целокупне стварности. Јер, пре неколико векова није постојао доказ за постојање радиоактивног зрачења, а њега је у природи било. Било је и електромагнетних таласа и још којечега, за шта људи нису ни знали да постоји, а камоли да су имали доказ за то. Па је то ипак постојало...

Атеизам би био научно поткрепљен само у једном случају: када би постојао недвосмислен доказ да Бог не постоји. Међутим, то је немогуће доказати. У том смислу, делује безобразно тврдња атеиста да је наука на страни атеизма. Прво, наука нити јесте, нити није на страни ни атеизма ни веровања у Бога; она се тиме не бави. Њен посао је регистровање, анализа и тумачење природних феномена. И то је све. Друго, баш према методологији науке и утврђеним правилима вредновања научних доказа јасно је да је атеизам без доказа да Бог не постоји само једна – вера. Атеиста верује да Бог не постоји. Међутим, пошто је веровање ствар субјетивна, а не објективна, онда је јасна она мисао да „нема Бога“ уствари значи „немам Бога“.

Управо у томе видимо још једну значајну ствар: веровати не значи бити уверен. Две су ствари које Бог никада неће преступити: људски живот и људска слобода. Бог, наиме, никада не узима живот човеку, јер Он не жели никоме смрт, него да се покаје и жив буде. А друго, Он жели да ми будемо Његови пријатељи, да Га волимо. А то значи да Га својом вољом прихватимо, а не зато што смо било чиме приморани. Ако смо приморани да признамо Божије постојање, онда не можемо да будемо Његови пријатељи, већ – у најбољем случају – Његови робови. А Он пријатеље хоће. Зато и разликујемо веру и знање. Јер, атеиста може да каже да (за њега) нема Бога, али не може да каже да 2+2 нису 4.

Кад смо већ код тога, реч атеиста (од грчког a-qeoV) потиче из старе Грчке, где су тако називали једну групу философâ, ученикâ чувеног софисте Горгије, који су одбијали да верују у богове са Олимпа, оспоравајући могућност да они уопште постоје, а и кад би постојали, не би се могли назвати боговима. Софисти су, треба и то рећи, веровали у Бога, једног истинитог, јер су философским промишљањем дошли до сазнања да, ако Бог постоји, Он мора бити Један и потпуно слободан, а не као олимпијска божанства – обоготворене природне стихије, проклети судбином којој су увек морали да буду послушни.

У сваком језику, такође, постоји реч за Бога. На енглеском је God, на немачком Gott, на латинском Deus, на француском Dieu, на грчком QeoV, и ове именице потичу од санскртске речи Div или D’v, што значи највиши. На арапском Бог се каже All’ah, на њему сродном јеврејском Elohim, што потиче од речи El, што би значило горњи или вишњи. Словенска реч Бог потиче од санскртског Bagda, што значи знање.

У науци постоји више ставова о настанку религије. Набрајају се психолошки, социолошки, чак и економски. И неки од њих вероватно и јесу тачни. Али, ту долазимо до прве поделе која је битна за нас: до поделе на религије и нешто што надилази религију, а то је истина.

Како ћемо касније у неком од наредних поглавља видети, Свето Писмо нам открива приповест о првородном греху, о отпадању људског рода од Бога, размножавању људске расе, али и њеном раслојавању. Негде, у праисторији, неки број људи изгубио је идеју о правом Богу, и остао на милост и немилост природним стихијама од којих је зависио. Зато је човек покушао да учврсти свој несигурни положај у природи, и тако је персонификовао управо те природне силе којих се бојао и које су га угрожавале. Некад, у мирним временима, природа и њене лепоте човека су фасцинирале, па је и њих проглашавао личностима за обожавање. Тако су Eгипћани обожавали Сунце, Вавилоњани Месец, Грци Време, Словени гром... Тако су настајале религије, које су за циљ имале да умилостиве више силе, које би заузврат људима подариле лакши живот.

Али, свест о правом, истинитом Богу ипак није ишчезла из људске расе. Отприлике када је човек пронашао писмо, или чак и нешто пре тога, постојали су народи који су веровали у једнога Бога. Различито су Га називали. Нека племена северноамеричких индијанаца звали су Га Велики Горе, ескими су Га звали Стари на небу, нека афричка племена називала су Га Отац. За нас, хришћане, битан је, међутим, један човек.  Човек који је од свога детињства имао идеју о томе Богу чије име није знао. А Бог је тог човека изабрао, да у њему спасе свет. Том човеку, Аврааму (Ab-rah-am, јевр. = отац многих народа), Бог се јавио, открио, и обећао му велику будућност, обећао му да ће се умножити као песак морски. И Авраам је целог свог живота остао веран Богу. Али, не богу – природној сили, нечем већем, јачем од човека, нечем недефинисаном, опасном и ћудљивом; него Богу са Којим је разговарао лицем у лице, Који се њему обраћао и Коме је Авраам одговарао. Авраам је поштовао Бога – личност, или како се то каже личносног Бога. Такво учење, не до ког је човек дошао својим умним способностима, него које је сам Бог открио, то није религија. То је откривена истина. Једно од сведочанстава за ово нама је и само опстајање те идеје. Један мали народ, у културном, економском и сваком другом смислу умногоме управљен према цивилизацијама које су га окруживале, није поклекао. Мада су искушења била бројна и прилике тешке, древни Израил (iš-ra-еl, јевр. = човек који гледа Бога) није напустио узвишено веровање у једнога Бога Јахвеа, да би назадовао на сирово и, из израилске перспективе, смешно многобоштво.

            Овакво схватање Бога, као личности, брзо се приширило васеленом са ширењем хришћанства. Међутим, бити хришћанин није једноставно, као што није једноставно схватити шта нас хришћанство о личности Бога учи. Стари Грци, који су били интелектуални темељ античког доба, своје богове су доживљавали као људе са посебним моћима, али у свему осталом исте људима: њихови богови су се опијали, сплеткарили, грешили. Римљани, касније, своје схватање само су наслонили на грчко. А северни народи: Германи, Келти, Гали, Словени и остали имали су још безобличније схватање божанства, које се углавном сводило на то да је божанство виша сила. У Средњем веку западно хришћанство све мање Бога доживљава изворно хришћански, као Оца, и почиње да се ствара слика страшног судије, некаквог небеског правника који кажњава.

Како је западна култура од времена просветитељства доминантна, то се и код нас, на истоку криви слика о Богу. Поново се буди оно старо, паганско веровање да је Бог нешто, уместо хришћанског неко. А крстити се и припадати Православној Цркви Христовој значи управо одбацити поимање Бога као неке више силе, као што наш народ често каже има нешто... Бити хришћанин значи веровати у Бога Који нам се обраћа, као деци Авраамовој и Коме се ми обраћамо приношењем службе у Цркви, кроз молитву, кроз поштовање светих...

            Постоје неке источњачке религије и неки данашњи псево-религијски системи (као што је астрологија, астрална пројекција, нумерологија и сл.) који Божју пројаву виде пантеистички. Овај израз је грчка кованица, која би се могла превести са свебог. Ради се, наиме, о веровању које је на становишту да је све бог: земља, биљке, животиње, ваздух, ватра, небеска тела... То је, међутим, опет један вид поменуте више силе, која је наметнута, обавезна, са којом човек нема дијалог и робује јој. Она може да се зове и карма и судбина и како год. Али, човек је сувише свесно и просвећено биће да би био роб некакве силе. И ово је добар тренутак да, када смо видели ко је Бог, да покушамо да осветлимо какав је Бог.

Стари Грци, Римљани, источњаци и данашњи звездочатци, дакле, једнако верују да је Бог нешто природно, или само условно речено надприродно, само зато што је јачи од човека. Он је вечан колико и свет. Ту је Бог затворен у непокретну историју која се понавља циклично, како се смењују срећа и несрећа. За неке религије и богови су морали да се покоравају некој вишој сили, усуду од кога су зависили, а сва њихова власт била је у томе да владају светом који им је био дат.

Али, јудео-хришћанско предање узвишеније је од свега до чега се дошло у маштању, страху или путем људског промишљања. За стари Израил нису били прихватљиви митови цивилизацијâ које су га окруживале. Ови митови говорили су о томе како је овај свет слика односа међу боговима. Тако је владар био тај који је потчињене чувао од хаоса, исконског ништавила које прети, а од ког богови чувају сав свет. Ово је, међутим, био само начин да се оправда социјална неједнакост међу људима, и да се дâ легитимитет тлачењу једних људи од стране других, малобројних. Но, када је Мојсеј упитао Бога за име, Господ је рекао да Му је име Јахве, што значи Ја сам Који Јесам, или словенским партиципом речено Сушчиј (на грчком o wn, што се уписује на ореолу на икони која изображава Христа).

Стари Завет нам даље излаже једну сасвим нову идеју у историји људског рода: Бог је потпуно другачији од свега што постоји, што је створено. Тако, будући да је потпуно другачији од творевине, Бог не може да се дефинише, јер би то значило да се ограничи створеним представама. Но, зато се сами Бог открива, не у својој суштини, него у односу према нама, како то каже један спис потписан именом Светога Дионисија Ареопагита, ученика Светога апостола Павла. Јер, постоји непремостив јаз између природе Бога – нествореног Творца, и човека – који је створен, део творевине. Човек је унутар простора и времена, Бог је изван. И природе се не могу дотаћи. Али, када упознајемо неког (не нешто, него неког), ми упознајемо његову личност, која стоји испред природе, даје природи постојање. Зато Бога можемо познати као личност и на тај начин превазићи природну разлику, што нам омогућава оваплоћени Богочовек Исус Христос.

            Ту долазимо до друге битне разлике за сада. То је разликовање теологије и икономије, као две науке о Богу. Свети Оци праве ту разлику и формулишу да теологија обухвата учење о суштини и односима унутар Свете Тројице, док икономија (од грчке речи oikonomia што би значило домоуправљање или домострој, а на словенском смотреније) садржи учење о пројави и делању Божјем у творевини. Реч домострој такође и означава Божји план о припреми Спасења у Старом Завету и остварењу Спасења у Новом Завету.

            Али, знање о Богу никако није дело самог промишљања, и не може се научити. Знање о Богу је благодатни дар, који се задобија опитом, искуством; дакле, у Цркви. Зато је за нас превасходно важно шта о Богу каже служба Божја.

На првом делу литургије, коме присуствују и они који се припремају за Свету Тајну Крштења, из возгласа које произноси свештеник чујемо да је Бог свет, благ, милостив и човекољубив, а у исто време да је Његова моћ, сила и слава. И ако се придржавамо светоотачке поделе на теологију и икономију, могло би се рећи да су ово икономијске одредбе. На другом делу литургије, мада је ова подела само условна, јер је литургија једна и јединствена, када свештеник произноси молитву приношења чујемо како каже (...) на исти начин јеси Ти (...). Управо ово нам говори о другости Бога у односу на свет. Зато и кажемо да је Бог истина. Српска реч истина потиче од корене речи исто, што ће рећи да је истина нешто што је исто и непромењиво.

Бог је, као непромењив, и вечан. Створени свет није вечан, управо због тога јер је створен. Али, о стварању света и Богу као Творцу говорићемо неки наредни пут.

Сан за двоје

Није то била тек још једна изгубљена ноћ у низу. Он је стекао чудно искуство живећи свој мали, херметички затворени живот и осећао је да је настао тренутак када треба да по природи ствари пређе на следећи ниво.

Његов дотадашњи живот углавном је био саткан од прашинастог ћутања и паучинастих маштарија. Био је и жив и мртав – у исто време. Постојао је неприметно, колико за друге, толико и за себе самог. Гризао је сате својих данâ, онако како је гризао суви хлеб самоће, оглувео од тишине својих немих зидова. А негде у прошлости остао је последњи тренутак у којем се осећао тешко због тог суноврата који га је одвео у осоје живота.

Био се, дакле, помирио са животом. И више: саживео се са њим у некој чудној упорности. Он није знао да су мали људи велики једино у тврдоглавости. У тој пустињи које је имитирала живот успео је чак нешто и да створи: рутину која га је учвршћивала у преживљавању. Иста количина магновења дневно, једнако распоређена сваког боговетног дана ограничавала је његове страхове.

Дође, међутим, тако ноћ која се на први поглед ни по чему не разликује од других, осим што није иста као друге ноћи. За њега – ово је била таква ноћ. Неко би можда протумачио то као да је деперсонализација коначно однела победу, али он је сасвим јасно, потпуно стварно осећао да иступа полако из свог тела и коначно долази у предворје слободе. Када је склопио очи, осетио је да има удове дуге много стотина километара и да би могао у једном једином тренутку да макар једним делом свог аморфног бића постоји било где. А постојати делом – за њега је то увек значило постојати у укупности.

Могао је да лако и неприметно, попут лахора, прође својим етеричним прстима кроз косу једне далеке, полузамишљене ње. Могао је да јој – безбедан – шапуће на ухо речи неког изумрлог језика. Можда би га тако заволела. Можда би била свесна да он постоји и да дуго, веома дуго мисли о њој и само о њој. А ни он њу не познаје. Можда је заиста измишљена, можда јој он приписује и оно што она није... Ипак, било је неописиво слатко тако јој прићи, уснулој и топлој од сна, мирисној у шуштавој постељини, са косом расутом по облини јастука. Прићи јој, мирисати је, бити у њеној близини, а невидљив – важан, јединствен и безбедан у исто време.

Испод тог загрљаја дугог стотинама километара, пружали су се градови, друмови, светла, људи са својим животима. И он је то све примио у себе. Одједном је видео и разумео све.

Али, није више желео да се пробуди.

Демистификација магије („Мен' баба Драгица рекла да се свака свећа чува до заветине“)

            Шта је магија и на који начин она делује? – на та питања ћемо покушати да пружимо одговоре. Шта је најјаче оружје магије? – и то ће питање наћи свој одговор, и то већ сада: лаковерност. Међутим, откуд лаковерност у људима, то већ није једноставно одговорити, а и излази из оквира нашег интересовања – демистификације магије. Можемо само изнети поражавајућу чињеницу да се наш народ просто-напросто „прима“ на тај лажни мистеријски концепт назван магија.

Одмах на почетку подвуцимо следеће: магија коју ћемо сада рашчивијавати није делатност мађионичара. Мађионичари се баве једном забавном вештином у којој нема ништа мистеријско – што и јесте паралела са бајањем и гатањем, али за разлику од ових, мађионичарска вештина нема ни амбицију да се представи као некаква назови натприродна сила или моћ.

Ипак, ове две врсте магије имају још једну сличност: обе користе нешто што се зове distraction у свом деловању. Distraction (енгл. – скретање пажње, ометање, одвлачење пажње) је алат којим се мађионичари служе да би извели главни, тежишни део трика, део који води у финале, у престиж. Distraction служи да покрије мађионичареву припрему и/или само извођење оног главног у трику, да гледаоци то уствари не примете. Уметничка вредност мађионичарске вештине огледа се и у distraction-у, јер он поред своје практичне функције може да буде и драмски осмишљен и уобличен. Код бајања тако нечег нема: у тим „делатностима“ distraction је скоро по правилу увредљиво сиров и непоправљиво кичаст.

            Сама реч магија по предању своје порекло води од имена извесног Симона Мага, човека који се гатањем и „набацивањем“ и „скидањем“ магије, враџбина и „чини“ бавио у палестинском граду Самарији (или Севастији) у I веку наше ере. Био је веома популаран и његове „услуге“ су биле врло скупе. Међутим, једном приликом је видео пројаву моћи коју није умео да објасни. Десило се, наиме, да је свети апостол Петар проповедајући крштавао катихумене (оне који су се били спремили да постану хришћани) и док би полагао руке на њих, Дух Свети би на њих силазио у видљивом облику. Болујући од бајалачко-бизниског демона Симон је затражио од апостола Петра да му ту моћ прода. Сусрет Петра и Мага завршио се тако што данас два тешка греха имена имају баш по Самарјанину: симонија (грех продавања свештенства, стицање свештеничког чина на недостојан начин) и – магија.

Такође, када о магији говоримо као о гатању и бајању, било би добро да се избегавају речи врач и врачање, иако су оне у нашем народу широко распрострањене баш у том негативном контексту. Зашто да избегавамо? Па просто зато што врач  на (старо)словенском, као уосталом и данас на руском језику, значи – лекар. Тако треба схватити и чињеницу да хришћанске светитеље, лекаре из првих векова хришћанства, Козму и Дамјана народ и данас зове свети врачи. Врач је, дакле, неко ко се бави племенитом, поштованом, научно утемељеном и од Бога благословеном вештином лечења, а не преварант.

            Онај ко данашњим маговима верује прво ће говорити како бајач (а не врач) може да „види“ прошлост оних који га походе тражећи помоћ. И то најчешће и јесте тачно. Јесте, јесте, немојте се чудити. Али, то гатарово „виђење“ има два могућа извора, па ћемо тако и разликовати две врсте гатарског сазнања.

Покушајмо да представимо прву врсту. Постоје људи који умеју да свирају и певају (који су, како се то најчешће каже, музиални), а постоје и они који то не умеју. Постоје људи који умеју да сликају и цртају, али постоје и они који то не умеју. Неко разуме математику, неко са лакоћом учи стране језике, а неко ни после 30 година поседовања возачке дозволе не научи заиста да вози.

Способности са којима се родимо (а касније их, ако имамо среће и одлучности, и развијамо) најчешће зовемо талентима. И док су таленти које смо у претходним реченицама поменули релативно честа појава код наших људи, постоје и таленти који се истина ређе јављају, али су такође део људске природе. И ту ћемо поменути таленат проницљивости, односно способност посматрања, анализирања и закључивања уједно. Та способност, тај таленат није дабоме никаква мистерија и натприродан је колико и наклоност према интегралима, конјугацијама или полифоним композицијама. О њему може доста да се сазна било у ком крими роману, као онима које су писали Агата Кристи или А. К. Дојл. Није пак немогуће да таквом вештином овлада и неко ко се са тим талентом није родио.

Конкретно, постоји једна научна дисциплина која изучава тзв. невербалну комуникацију (од латинског verbus – реч; невербална би, тако, била без речи), или популарније говор тела. Ова дисциплина потиче из психологије, али има додира и са антропологијом, социологијом, етнологијом и тд. Неко, дакле, ко је добро изучио суштину невербалне комуникације може о једној особи – на основу тога како она седи, како гестикулира док говори, куда води поглед, какав јој је укупни спољашњи изглед... – да каже сијасет ствари за које посматрана особа са сигурношћу сматра да их не зна нико на свету осим ње саме, да су то њене најинтимније тајне. Ствар је, значи, само у опажању свих детаља који се пред нама иначе налазе, у анализирању онога што видимо и, напокон, у склапању свих коцкица у јединствен мозаик – тј. у закључивању.

Јасно, мала је вероватноћа да је иједан од гатара и бајача похађао предавања из области невербалне комуникације, па њихове способности не можемо да доведемо у везу са науком. Али, сетите се да постоје људи (ретки додуше) који се са тим талентом роде, а развијају га кроз искуство које стичу у контакту са масама које им долазе.

            Ево примера:

Код бабе (како код нас обично зову бајаче) долази средовечна жена обучена у просту, већ похабану одећу. Жена је погнута и ступа полагано, скоро бојажљиво, гледајући у патос. Шта мислите, шта ће јој гатар(а) рећи?

а) „Ууу, ала си ти пропутовала света и видела свашта!“

или, саосећајним гласићем

б) „Јао, сестро, што ти имаш муку...“

Јасно, одабиром ове друге изјаве не само да гатар(а) својим „саосећањем“ задобија поверење „клијента“, већ одмах на почетку, тиме што је „погодила“ да ова има проблем, баба поставља темељ за свој кредибилитет. И све то само летимичним погледом, крајичком ока.

Кад несрећна жена приђе гатарином столу, опремљеном зрнима боба, пасуља, грашка, па онда белутцима, одливцима олова, мачјим ушима, зечјим шапа и ко зна чиме све још не (а по зидовима окачене бројне – сачувај и саклони, Боже – иконе, за коју ће саблазан бајач пред Богом посебно дати одговор), баба ће почети са испитивањем придошлице. Из положаја који посетилац заузима недвосмислено се дâ закључити (јер људи не умеју да у говору тела прећуте оно што језику не допуштају да каже) да ли потенцијални клијент уопште верује у ту магијску работу. Чиме се жена бави – то ће талентован и искусан бајач закључити најпре по изгледу њених руку: према облику прстију, (не)симетричности шака, дужини ноктију... Тада ће приметити да муштерија (што је у овом случају свакако примеренији израз него клијент) на пример има равномерно испуцале капиларе у очима (индикација дуготрајног или скорог плакања, или недостатка сна), подочњаке (недостатак сна или последица болести), испијено лице...  На основу животне доби муштерије (и можда, на основу чињенице да она носи дуге рукаве, иако је претопло – као да жели да сакрије нешто, рецимо модрице на рукама), бајач(ица) ће закључити да ли је жртва дошла да тражи лек за своје болесно дете, или начин да смири мужа алкохоличара.

Јасно, има много тих „можда“, „на пример“, „рецимо“, али ће гатар(а) поступно проверавати сваку од могућности и то нечим што се може назвати пробним балонима – фино и суптилно да жртва и не осети да она сама бива испитивана, него наивно верује да добија одговоре. Маг ће, наиме, посетиоцу „гледајући“ говорити само опште ствари, нешто што је ван сваке сумње (и очигледно) тачно (као оно о постојању проблема с почетка сеансе), оно што је – са позиције талента који гатар(а) очигледно злоупотребљава – сасвим видљиво, али што је за нас, обичне људе, или знак извесног умећа, или, пак, натприродних способности. Ту је суштина то што људи мисле да умеју добро да крију своје проблеме, и радије ће признати да неко има натприродне моћи, него да они сами сасвим природно не могу да сакрију нешто што се не да сакрити.

Одатле ће све ићи лакше и лакше за гатара: жртва се одушевила „моћима“ бајача и његовог/њеног „гледања“ и све ће више и више – и не знајући да управо то чини – откривати гатари оно што је њој/њему потребно да сазна или увиди. Како тачно гатар(а) наведе особу да јој се све више открива видећемо када будемо разматрали како магија уствари делује.

            Али, пре тога треба да поменемо и други извор информација за гатаре и бајаче. И без урођеног талента за опажање детаља гатар може да буде веома убедљив. То је тежи и опаснији случај, али – срећом – доста редак. Уствари, много је ређи од распорострањености чудног и релативно ретког талента за примећивање ствари које нама иначе измичу. У том случају, можемо рећи да је гатар(а) инспирисан(а) демоном. Па и ту опет можемо разликовати два случаја. Први бива када је сам гатар у заблуди да је глас који му говори усвари анђеоски глас послат од Бога; то је грех прелести (кад неко сам за себе сматра да је духовно узвишен и посебан у односу на друге људе) и гатар(а) и нехотично постаје оруђе ђавола, мислећи да богу службу чини. Други је слуај када бајач свесно и слободно прихвати сатану и добија надахнуће у вољној намери да стиче материјалну корист и/или чини зло. Ова се врста бајача препознаје по томе што они говоре оно што се иначе никако не би могло знати; у овим нашим крајевима специјалност им је дозивање „духова преминулих“, када савршено добро познају речник покојника и неке личне ствари које се не могу сазнати од муштерије која је дошла. Јасно, није по среди дух никаквог покојника, него демон који доста зна о свакоме човеку, па и о том преминулом.

Делује невероватно, зар не? Ма колико језиво или чак и невероватно изгледало, ту се моћ демона завршава. Већ следећи корак, начин деловања магије, исти је као и код свих осталих гатара. То ипак не умањује опасност од погубности пословања с ђаволом. Не, није ово средњовековно западноевропско упутство за истрагу вештица. Не одмахујте главом: Достојевски је написао да је највећи трик који је ђаво извео било то што је људе убедио да он сâм (тј. ђаво) не постоји. Дакле, иако демон пружа само – да тако кажемо – информативну припрему за свога слугу, он не може сам по себи бити опасан по бајачеву муштерију, ако му ова сама то не дозволи – што се може догодити под сугестијом бајача, јер они томе и служе, да врше ђавољу работу.

            Било како било, треба да пређемо на наредни корак. Када је гатар на овај или онај начин сазнао довољно о жртви и при том изградио однос поверења, када је прокљувио шта је то жртву довело до његове мреже – а да му то жртва није отворено рекла – креће једна много прозирнија игра. Али за саму жртву, на жалост, не тако очигледна. Зашто?

Зато што је жртва код бајача дошла са предубеђењем о његовим моћима, са предрасудом о емпиријској реалности магије. Када је маг приказао своју „моћ“ „гледајући“ прошлост жртве, она је већ била уловљена. Дакле, када би неко изнебуха, са стране упао у причу, било би му јасно колико је бајачев наступ смешан, али за жртву која је под утиском (и утицајем) што своје предрасуде, што претходног искуства са бајачем, то ће бити само логичан наставак приче. У сваком случају, гатар(а) ће сада искористити једну полугу људског понашања које се зове психосугестија. Присетимо се: већ у првом контакту са жртвом, у самом свом ставу према њој, бајач ју је очарао управо својом сугестивношћу, али ће сада тај алат искористити у његовој пуној снази.

Но, шта је то психосугестија? Објаснимо то једним примером:

Старија госпођа која живи сама (деца су у иностранству, по „белом свету“) назове једног јулског поподнева службу Хитне медицинске помоћи. На питање оператера на шта се жали, она одговара једино да јој није добро. Санитет креће и на њено инсистирање одвозе је у болницу. Лекар у амбуланти закључује да је са госпођом све у реду, осим што је усамљена, што јој је досадно и што се може константовати да је хипохондрична. Али, лекар већ познаје ту сорту и зна да је се неће тек тако лако отарасити. Осим тога, премда није објективно болесна, госпођа је умислила да јесте и убеђена је у то (што – у крајњој инстанци – и доводи до тога да се она субјективно заиста лоше осећа). Лекар зато намигне медицинском техничару који госпођу положи на лежај у ординацији и који госпођи да једну дозу раствора обичне, чисте воде и кухињске соли, од чега јој неће бити ништа – ни боље, ни горе. Међутим, кад госпођа упита шта је то што она узима, техничар ће јој рећи како је то нови швајцарски лек који је болница управо добила и који лечи све, од курјег ока до заборавности. Кад госпођа буде примила дозу физиолошког раствора, осећаће се као да је у себе унела пет литара високооктанског бензина, биће јака, самоуверена, убеђена да ју је чудесни лек спасао скоро сигурне смрти и осећаће се – одлично. Овај конкретан начин деловања психосугестије назива се плацебо ефекат.

Вратимо се сада гатарском сервису, који за своју делатност не издаје фискалне рачуне. Веровање у магију и њене моћи у великој мери почива на томе што је она обичном човеку представљена (или се њему само тако чини) као скуп тајновитих, мистериозних знања и разумевања која нису за широке народне масе (којима жртва припада), већ само за ретке, „богом одређене“ људе. Дакле, то што гатари разумеју и знају не може аутоматски да буде јасно за „обичног „ човека. Зато гатар(а) зна да не може жртви да понуди једноставно решење. Уствари, што је решење комплиованије, то боље и делотворније. Но, да би приступили решењу проблема, гатари морају најпре да лоцирају његов извор. И ту ће се мајсторски послужити жртвиним предрасудама које је ова донела са собом у бајачку ординацију.

Бајач, наиме, врло добро зна да муштерија већ има изграђен став о томе ко је магију која му је донела зло и несрећу „напратио“. Ако и не зна тачно, онда у игри има неколико потенцијалних зликоваца. Шта више, чак иако жртва тога није свесна, њена подсвест већ има означеног кривца. Ту ће се бајач послужити још једним пробним балоном, још једном општом изјавом, која не значи ништа одређено, али је у овом случају сасвим довољна. Рећи ће, на пример да је злу магију бацила жена црне, равне косе, жена средњих година, жена која има сина. Дакле, да видимо:

а) жена средњих година

б) црна, равна коса

в) има сина

То звучи толико уопштено да би се бар 20% популације жена средњих година у Србији могло да препозна у овом опису. Али, за муштерију то није тако очигледно, јер то ће бити окидач који ће потврдити муштеријине раније сумње. „Тачно знам и која је!“, највероватније ће муштерија узвикнути. Ствар је до пола решена.

Као доказ за своју тврдњу бајач ће опет понудити нешто уопштено, али довољно ефектно, уколико се лепо нациља и добро натемпира. Ако муштерија живи на селу, бајач ће, рецимо, казати да ако клијент оде иза своје куће, тамо ће наћи једно кокошије перо које је бацила управо инкриминисана особа – злотвоr, као и да је са тиме (тј. пером) бацила и злу магију. То што вероватно не постоји сеоско домаћинство без бар 3 – 4 кокошке које кљуцкају свуд по дворишту и остављају своје перје – то муштерију неће много интересовати. Она се тога неће ни сетити. Битно је да је гатар и то „потревио“.

            И сад – финале. Гатар ће, дакле, по правилу своје службе жртви понудити рецепт толико компликован, да ће бити на граници изводљивости и толико компликован, да мора да изгледа као магијски чин. Рећи ће муштерији (опет на пример) да три вечери заредом пере кошуљу свог мужа у истој води, те да четврте ноћи, око пола један иза поноћи том водом попрска капију своје душманке и да потом остатак воде проспе на стабло брескве.

Има ли цела та процедура неку симболику? Осим оног вандалског шљепања по туђој огради (што изражава исконску мржњу) нема, наравно, никакву. А и ово са капијом није баш неки симбол.  Међутим, овај рецепт има све what it takes: четири дана активности, катарктичку освету „спирањем“ магије и њеним враћањем ономе од кога је потекла, и запечаћивање свега тога сједињавањем са природом – оличеној у бресквином стаблу. Муштерија ће све то, ван сваке сумње, учинити.

Да ли делује? Па, са колико наде и веровања ће жртва све то извести, било би чудно да не делује. Управо то јесте принцип сугестије. Жртва ће уз неку нову, себи до тада несвојствену одлучност наступити пред својим проблематичним мужем (одлучност потиче од тога што она мора да учини оно што бајач тражи), што ће њега пренеразити. Будући да се најчешће ради о мужу алкохоличару, кукавици која се иживљава на слабијима, он ће своју жену сада препознати као јачу; она ће можда по први пут узети иницијативу у своме животу, и он ће се од тога уплашити. Колико ће то стање тајати – тешко је рећи. Вероватно да ће жртвино самопоуздање временом ишчилети, да ће муж поново почети да све малтретира... временом ће се све вратити на старо. И ето жртве опет код бајача, по нову дозу „скидања“ врачки.

Шта то проради у склопу човекове свести, па се он препусти вођству једне сугестије? Свесно – вероватно ништа, али је подсвест та која је од већине људи толико одрођена, да она за њих представља праву Паднорину кутију: то је мрачни подрум у коме се налази баба-рога која производи све страхове, очајања, инхибиције... Сугестија то умирује, сугестија враћа самопоуздање, даје илузију да је човек себи сам мање странац него што он то стварно јесте. Да не залазимо у Фројдову поделу личности на подсвест и свесни део, а да се свесни део опет дели на id, ego и superego, и да не детаљишемо са психологијом – свеједно морамо признати да постоји отворен пут из подсвести у свест. Такође, морамо се сложити да „неодржавана“ подсвест која је занемарена представља велику опасност по човека. Само занемаривање носи опасност, јер пројављује особу која жели да се ослободи одговорности, особу која продаје своје слободу за нешто (то је динамични, активни принцип личности) за понижавајућу слободу од. Пројављује личност која се одриче своје одговорности, и која изван себе смешта локус (место) контроле свога живота.

И ту изгледа лежи основни проблем који укључује и веровање у магијско, што би Американци рекли, mumbo – jumbo. Лежи управо у непозна(ва)њу себе, људи који нас окружују и – Бога. Без та три (а они су повезани) здравље личности је на климавим ногама. Без тога нема љубави, јер познавати значи – бити у заједници, а љубав је ствар заједнице и човек и јесте човек само онда када воли, када је са неким у заједници. Без тога, он остаје љуштура осуђена на несрећу. Ако човек нема познање себе и својих ближњих, не може да воли.

Јасно, посета бајачу доноси одређено олакшање, али оно није ни суштинско ни трајно.

            Шта, дакле, уместо одласка код бајача једна несрећна особа може да уради?

Оставимо по страни да може да оде у Цркву; да реално сагледа свој живот и своје проблеме, да пође путем повратка себи великим подвигом покајања (који се – интересантно – још зове и преумљење), који нас враћа и нама самима и Богу. Оставимо то по страни, јер наш народ не воли да се каје, а још мање да се исповеда, зато што код нас свако сматра да је апсолутно безгрешан (колико сте пута чули: „Па шта сам ја грешио/грешила? Ја сам се мучио/мучила целог живота, све чиним за децу – или породицу, Јанка, Бранка... – ништа ја нисам грешан/грешна!“). И што би се онда кајао? Оставимо, значи, Цркву по страни.

Рецимо најпре да је особа у невољи пре бајача могла да посети психолога, брачног саветника или неког ко се бави томе сродним занимањем. Јасно, терапеут не би понудио онако инстант решење као гатар(а). Терапеут би много више времена (а вероватно и новца) клијенту потрошио, али би поставио клијентово ЈА на неупоредиво здравије основе, што бајач и не покушава. Јер, ни бајач, а ни терапеут не решавају туђе проблеме; међутим, за разлику од бајача, терапеут уме да особу доведе до стања и начина када и како она сама може да реши и превазиђе свој проблем. Сами решавамо проблеме, јер их сами и стварамо. Никада зло не тражи човека, него човек тражи (и твори) зло. Све зло што нам се десило смо или само себи учинили, или смо неком другом дозволили да нам учини зло. Међутим, у нашој земљи је срамота отићи код психотерапеута. Отићи код психотерапеута јесте срамота, а одлазак код „бабе“ гатаре није срамота?! Логика?? Earth calling…

             Дакле, пошто ми нисмо ништа криви, а ни одговорни, неко мора да реши проблем зла и несреће у нашем животу. Пошто смо безгрешни, пошто у Цркву одемо (цирка) два до три пута годишње да попалимо свећице, пошто се код стручног лица, квалификованог да помогне не може отићи, јер је то срамота (и шта би комшилук рекао?!), пошто... Шта онда? Значи, остаје једино баба Милана, велика звезда гатарске бранше из једног села ту...