Недеља раслабљеног и пренос моштију светог Николе

У ове дане Васкршње радости Црква је установила да се у ову недељу чита јеванђелски одељак, који доста често чујемо, будући да га свештеник чита када у дому верника врши освећење водице и тако тој кући доноси Божији благослов. У причи се говори о болеснику који не може да допре до жуђеног исцељења, јер нема човека на кога би могао да се ослони на путу до усталасане воде која са човека скида ма коју болест. Како су тешке те речи – немам човека.

Заједница је оно што је човеку потребно, што га и чини човеком, па га остављеност и самоћа највише боле. Послао је Господ, знајући за наше слабости, анђела који узмућује воду, али овог дугогодишњег болесника нико не гледа, заборављен од свих он и даље – чека. Не само његова родбина, већ и многи Јерусалимљани који су у бању Витезду долазили нису се на њега сажалили, навикли су да он тако ту лежи. А он никога није осуђивао. Јер, зар немају људи оправдања за то што су га заборавили? Нико нема времена да посвети другоме, у томе нас наша себичност спречава чак и за оне које волимо. Ето наше слабости! Ако се мера сналажљивости огледа у томе да будемо добри са онима који су већи од нас, онда се мера доброте огледа у томе какви смо према онима који су мањи од нас.  И где нису помогли Јерусалимљани, дошао је Назарећанин; где није помогао себичношћу обремењени човек, помогао је Богочовек који Себе за нас даје. И једном речју Господњом исцељује се слабост природе, јер Господ никада не заборавља те које су сви заборавили. Господ никада не заборавља те најмање, којима највише треба – туђа рука за ослонац, јер кад нема човека, мора да има Богочовека.

            А и ми смо слични овоме болеснику и ово наше сабрање слично је оној бањи. Ми смо раслабљени душом и болесни грехом, а Господ Духом својим узмућује сву природу и сав космос и долази Сам Богочовек да се Њиме причестимо и тим Леком Бесмртности да се исцелимо. А Господ нас је окупио да будемо једни другима на утеху на путу ка исцељењу.

            На данашњи дан Црква слави и празник преноса моштију Светог Николаја из мале Азије у италијански град Бари. Сећамо се светитеља који је заиста следовао Господњој поуци из бање Витезде и увек несебично помагао потребитима. Неки мудрац је рекао да је исправно уздићи се изнад другога човека само онда, када му је потребна помоћ да устане. Овај велики светитељ је као добри пастир Цркве Христове помагао и усправљао оне који су га молили за помоћ, па и данас као заштитник свих данашњих свечара и свих њихових ближњих и вољених, он пред престолом Божијим приноси молитве за оне који га прослављају.

            Као и у време оно, Господ ни данас не заборавља потлачене, заборављене, оне које су људи оставили. А да ли ми следујемо путем Христовим као што је то чинио, па и данас чини свети Никола? Колико ми дајемо себе, и колико ми у своме животу доживљавамо то да је та доброта према нашем ближњем, према ономе кога виђамо сваки дан и коме можемо помоћи уствари мера наше припадности Христу?

            Зато да се помолимо Господу и светом Николи да нас укрепи и дарује нам љубав и стрпљење да у Име Његово не пренебрегавамо да учинимо оно што можемо за наше ближње, а Господу – Оцу, Сину и Светоме Духу нека је слава у векове векова. 

Молитва за Оце великог свештеног Сабора

          Господе, одбрано оних који се у Тебе уздају, погледај на нас, најгрешније. Нема утехе под небом, него Ти, крепка одбрано наша, јеси нада наша и наше избављење. Све је Теби оруђе спасења нашег, па и слабости нас јадних Ти си дозволио и допустио да Те њима жалостимо, те да би због њих пали принели Ти покајање и од Тебе примили утеху и велику благодат. Јер, гле, Ти – свемоћни Цар и неупоредиви Бог – заволео си нас, који смо твар и Твоје Речи дело, пожелео си да нас учиниш сличнима Теби и да се на нама очитује слава Твоја, колико је нама то могуће и колико ми то можемо. А овде смо слепи и бедни, јер како да сагледамо Тебе, Господе, и да свако добро од Тебе долази и да све од Тебе долази добро и да си нама, земним створовима, лишенима свакога доброчињења, Ти сâм, Владико и Судијо, својом Крвљу небо над нама отворио.

За грехе наше и тврдовратост завођене деце Твоје Ти си допустио поделе и непријатељства међу нама. Господе од прилика, сачувај нас од извесности и сваке животне навике, ако то није навика да се обратимо Теби и заволимо Тебе. Ти сâм, свемоћни Царе и врховни Првосвештениче свих времена, погледај на свештенике Твоје и обнови мудрост Духа Твога Светога у њима, да заиста буду и остану оруђе Истине Твоје и све чине у славу Имена Твога. Учини, Господе, милост Израилу своме и не лиши их благодати и Твога вођства, те да би једнодушје које им Ти дарујеш било угодно Духу Твоме Светоме и корисно Цркви Твојој, којој си Ти сâм, Спаситељу наш, возглављење.

Нека би, Господе Боже наш, милост Твоја свагда била уз епископе Цркве Твоје и да крепост Твоја снажи срца њихова, те да би у дане оне посвећене и Твојом Црквом благословене, сви они били у Твоме једномислију и Твојим Духом Светим вођени и управљани до познања све Твоје Истине, коју си открио својим изабранима. О, свевечни Владико и једини Архијереју, не одступи од оних које је изабрао Дух Твој Свети и свештенством их благодатно обдарио и епископством венчао и на места предстојатеља поставио. Не удаљи Духа Твога Светога од њих никада, а у време свештенога Сабора сотвори да пребивају у Духу неподељено и посвећено, те обнови у њима дату им благодат и умудри умове, срца укрепи, душе наоружај љубављу братском и трпљењем, те их учврсти на бранику вере коју си Ти сâм открио народу Твоме.

          Пресвета Богомајко, заштитнице оних који Те призивају, Твојим покровом заштити, а материнским загрљајем оснажи Оце наше тога свештенога Сабора, да би они чувајући Истине Имена Сина Твога свагда пребивали у једнодушју по благовољењу Духа Светога.

          Свети Оци и сви свети, молите Бога за Оце свештеног Сабора.

Тиква

Нека сила или, још горе, неко биће као да је запосело Виктора Збрегу. То би било најлогичније објашњење за нелогичну незгоду која му се догодила, али он једноставно није веровао у такве ствари. Иако је био филозоф све метафизике овога и онога, а нарочито онога света биле су му стране.

Ипак, он – блистави антифашиста, човек који је бритко као бријачем обликовао јавно мњење оног најбољег дела народа, изјавио је пред укљученим ТВ камерама да су Жене са црним бесмислени псеудоинтелектуализам. Он, који је под кожом осећао све новодобне феномене као остварење Ничеовог надчовека. Али, његов тако упечатљиви ratio као да га је напустио и просто – одбијао да даље сарађује. Што је најгоре, Виктор Збрега није био у стању да буде начисто са тиме да ли се он уствари слаже са свиме што је изрекао. Нека необјашњива шупљина уселила се у његову нутрину.

Говорничка моћ, по којој је нарочито био познат, моћ пре којом су се његови ривали тресли, а издавачи и уредници ТВ емисија задовољно трљали руке, била је ту, осећао је да га није напустила. Али није био у стању да је активира, ништа је није погонило, нити се могао нагнати да формулише макар једну идеју или став који би требало бранити са пуно вештине, како је можда само он знао.

У најскоријем и, како ће се касније видети, последњем јавном наступу упитан о скандалу који је његова апатична изјава изазвала, назвао је познату активисткињу светом кравом. А никако му се није дало ни да почне да размишља шта се то догађа са њим. Постао је прек и мрзовољан; дојучерашњи пријатељи су га у широком луку избегавали, као да болује од куге, а дојучерашњи непријатељи су са подозрењем неповерљиво пратили новости о једном од стубова културе у нас. Само је једна средовечна новинарка сетно приметила да је нестало оно његово јединствено и невероватно шармантно набирање обрва, које је саговорнике поражавало, а посматраче остављало у неподељеном уверењу у његову апсолутну интелектуалну надмоћ и истовремено изражавало неки господски презир према пораженом саговорнику. Јер, Виктор Збрега не само да је припадао грађанским патрицијима, он је био једна од њихових праикона и један од свега неколико стубова те конструкције.

То је, међутим, разлог из кога он, ултраважни Виктор Збрега, никако није могао припадати обичном, полусвесном плебсу, кога се толико гнушао. Додуше, у тој новонасталој ситуацији његов интелект није могао да нађе времена да се гнуша, нити, пак, да ради било шта друго, јер је сувише био заузет пражњењем шупљине у унутрашњем, дубоко личном животу Виктора Збреге. Мутно се сећао сличног случаја, када се онај Кафкин лик једног јутра пробудио преображен у бубу, али Виктор се није осећао као буба. Једно веома кратко време, можда само тек тренутак, био је у убеђењу како има моћ да само снагом својих мисли управља кретањем Сунца, али га је та мисао напустила исто тако нагло и неочекивано како се и појавила.

Виктор Збрега доживео је блокаду, не само креативну, већ и емотивну, интелектуалну, социјалну – једном речју: искључење. Његово постепено бледење у жижи пажње јавности коинцидирало је уствари са још већим суновратом у који га је усуд, или како се год то што можда и не постоји звало, увалио, јер да су хтели даље да га прате и анализирају, несумњиво да би морали закључити како је онај инцидент од кога је све почело уствари само почетак рушења човека који је био стуб једне вере без доказаног божанства. Уствари, тој религији божанство и није било потребно, јер је сваки њен припадник апсолутно и неподељено обожавао – себе.

Само га је стари углед међу сатрудницима, свеснима и напреднима спасао од повлачења по судовима, од које су Жене одговориле и себе, и своју активисткињу светицу. Ипак, пошто Виктор Збрега више није управљао собом, само је било питање тренутка када ће учинити нешто можда још ужасније и коначно остати раскринкан као реакционарни елеменат. Прилика за то се склопила пред крај његове прве несвесне године. Седео је за помало кривим маленим столом прљавог станичног бифеа, који је личио на сценографију за дипломске омнибусе свежих апсолвената филмске режије с краја осамдесетих, улагао последње атоме снаге (а у снагу је улагао неку безимену, безбојну и безукусну лозу) да докучи шта му је то помутило ум, како да се врати у себе и да ли уопште да покушава, када је најпре почео неприлично гласно и речником који би више пристајао возачу тешког теретњака него филозофу, да се увредљиво и сасвим непримерено изјашњава како о познатим народним добротворима из Алијансе под окриљем ноћи, тако и о њиховим посвећеницима ту, међу нама. Његов нејасни, испрекидани говор чуо је и исправно протумачио неки од млађих посвећеника – приправника. Ипак, најтежи ударац несумњиво је била чињеница да је тај младић у карираној кошуљи и са корпулентном ешарпом немарно пребаченом преко левог рамена, пријаву поднео против – NN лица.

Било је и оних који су и даље веровали да је Виктор Збрега бриљантан филозоф и да је, попут правих јунака, прешао на тамну страну, да је истражи и уништи изнутра. Али, када се након изрицања пресуде Виктор помокрио по судској стражи, којом приликом је из свег гласа певао (боље рећи кричао) неки трештурбофолк антихит, и такви поштоваоци Збрегине филозофије су – заћутали. Медији су полако почели да вести о њему смештају у рубрике у којима су се налазили нови снимци интернет звезда из возила градског превоза.

Али, Виктор Збрега био је човек осуђен на скандале. Када је након две године преминуо од канцера изазваног даривањем специјалних поклона Алијансе под окриљем ноћи, скоро заборављени филозоф још једном је поделио јавност. Најмалобројнији су се и даље од његовог лика и дела дистанцирали. Неки су га још увек сматрали аутошовинистом са израженим комлексом ниже вредности, како то код аутошовиниста и бива. Његови некадашњи пријатељи истицали су његов блистави почетак, а прећуткивали његов крај огарављен попут прегореле сијалице изнутра. Његови непријатељи су својатали његове позне ставове, а извођач трештурбофолк антихита којим је Збрега пропратио судско мокрење изјавио је за ЗабавнуТВ како је веома поносан и на саму песму, али и на управо то извођење. Људи су се и даље разликовали. А он је у последњем свом колико – толико свесном моменту мислио о томе како су, ето, само поклони специјалног даривања и оно што они доносе исти за све и сви су исти пред њима. Нема разлике. „Нема разлике“, баш то је последње помислио филозоф у њему.

Био је то déjà vu Виктора Збреге, познатог филозофа и грађанског активисте, који га је задесио и потпуно скаменио само неколико тренутака пред почетак једног ТВ интервјуа, који ће изазвати велике контроверзе и након кога у животу Збреге више ништа неће бити исто. 

C'est vraiment dégueulasse

Младост је лепа, шарена прича,

Блистав тренутак и – чича мича

И су дивне нијансе црвене

Без патњи леђа главе дрвене

Реци шта мислиш, да ли је лако

Одрастати у време наопако

Кад сурови човек, шејтанов шпијун

На наше патње све бејаше имун

Шездесет осма, седамдес' друга,

И тад сте лагали, фолиранти

Један тавори ту, другог однесе пруга

Затвори очи, ко све да памти

Другачији Вилењак ти си био

Аутошовинисто удбашког посела

И шешир си добио кад си се напио

И то оног чија Лепосава постаде Bella

Јер твоје ја је од континента веће

И другог кад хвалиш величаш - себе

Ал твоја стварност опет слеће

У избављење тамо где дека је ћебе