Сусрет

            Када је Дејан ушао у стан осетио је да нешто није у реду. Само тренутак касније, осетио је и немилосрдну хладноћу сечива на свом врату.

- Само ћути и све ће бити у реду – прошиштао је глас иза њега. И тек онда је настао прави ужас. Дејан је препознао тај глас.

            Вести које није волео да прати јутрос су извештавале о бекству из окружног затвора. Петорица затвореника су успели да се докопају слободе. Тројица су ухапшена, за двојицом се још трага. Жандармерија је затворила све излазе из града, а полиција и војска претражују терен у потрази за одбеглима. Најгоре од свега је што кад год би се повела прича о затвору и затвореницима, сви би на послу причали мало тише, и сви би кришом гледали Дејана, који је одлежао 12 година због убиства. Убиства жене коју је волео. Убиства које није починио.

            Тужилац није поверовао да Дејан није убица, нису ни поротници, нити било ко други коме је Дејан покушавао да објасни шта се заправо догодило. Истина, са смрћу вољене жене Дејан је изгубио мотив да се бори и за свој сопствени живот, осећао је да је праведно да – ако већ није могао да мења свој живот за њен – бар одробија остатак свог живота. Када се након 12 година нашао на истим улицама, али сада у некој новој држави и новом политичком уређењу, сумњичавост паланке остала је непромењена и он се са њом просто помирио. А и ко би му поверовао? Било је сведока да су се он и Нађа – тако се његова покојна супруга звала – посвађали код Митровића на слави. Када им је нестало бензина, радник на бензинској пумпи посведочио је да је видео само Дејана, јер је Нађа  чекала у „тристаћу“.

            А када су ушли у стан, и када је Дејана пресекао исти овакав осећај, као да нису сами и као да нешто ужасно није у реду, било је касно. Све се одиграло у тренутку. Провалник је једним ударцем оборио Дејана и он је остао паралисан на поду, али свестан свега. Видео је како други ударац обара Нађу, видео је како она удара главом у комоду, видео је крв, видео је провалника како се кези и нестаје... али није могао да се помакне.

            За тадашњу полицију ствари су биле јасне: брачна свађа је пошла наопако и – случај је готов. И сада, након скоро двадесет година, изгледа да је судбина коначно на Дејановој страну, упркос вероватноћи. Препознао је глас незнанца, а када му овај дозволи да се окрене препознаће сигурно и онај скамењени кез на избразданом лицу.

- Полако – рече Дејан суво – и ја сам одлежао 12 година у Забели, нећу те пријавити.

            Незнанац је за тренутак оклевао.

- Откуд ти знаш ко сам ја? – упита напрегнуто.

- На свим сте вестима. Направили су обруч, нећете моћи да се извучете. Тројицу су већ ухватили.

- Коју тројицу? – рече провалник нестрпљиво.

- Не знам. Али, ако нећеш да им се придружиш, најбоље је да се притајиш неколико дана.

            Притисак сечива несигурно је попуштао. Изгледа да провалник није смислио шта би даље, кад већ уђе у неки стан. А можда и није очекивао станара. Уосталом, ко би са било каквим планом у животу уопште покушао да побегне из затвора... Сечиво склизну, али Дејан се још увек није усуђивао да се окрене.

- Седи – нареди провалник храпаво – Што си лежао?

- Убиство – рече Дејан кратко, још увек оклевајући да погледа лице провалника. Шта ако је то заиста он? Како да се обузда, како да сачека погодну прилику?

- Мени су сместили – уздахну провалник – Њушке пандурске. Али сад палим за Аустрију и могу да ми пљуну под прозор.

            Искезио се. Исто избраздано лице, исте мутне очи – нема сумње да је то онај исти човек. Дејана обузе срџба и он се свим силама суздржавао да не скочи и ухвати зликовца за гушу. Провалник је импровизовао, али је био сигуран у себе, па је Дејаново дубоко дисање приписао страху од препада.

- Јеси гладан? – упита Дејан једва.

- Нећеш да зовеш мурију? – зашкиљи провалник неповерљиво.

- Не пада ми на памет – рече Дејан искрено.

- Ајде, али остави мобилни овде, на столу.

            Дејан оде до фрижидера, а провалник је једним оком пратио њега, а другим разгледао телефон који је узео са стола. На крају се сва његова пажња пресели на апарат, а мирис хране коју је Дејан подгревао га је додатно умиривао. „Сад је тренутак!“, помислио је Дејан.

- Пре него што сам заглавио нису били овакви – рече он – Пази: колор екран!

            Само што је то изустио, провалник се срушио на под. Изнад њега је стајао Дејан са тешком кристалном пепељаром у рукама. Провалник је покушао да јекне, али Дејан га је предухитрио.

- Сећаш се 12. јула 1986. године? Ушао си у исти овакав стан, а када су човек и жена дошли, препао си их исто као сада. Покосио си их. Када си је ударио, пала је на комоду и остала на месту мртва. Мртва, разумеш? Гаде, ти си је убио! – узвикну Дејан и подиже тешку пепељару високо.

- Ако желите, ми можемо поново да отворимо случај – тужилац је стидљиво мрсио речи, док су жандарми одводили провалника обливеног крвљу.

- Нико ми није веровао. А мени није битно ни да ли ми Ви сада верујете. Овај гад ће се вратити у затвор и сада зна да сам преживео. Ко зна, можда ја опет налетим на њега.

На крају света

- И шта кажеш: село је напуштено? – упита Пера.

- Као и десетине других у овом крају. Нигде живе душе. Можемо да се склонимо док не прође невреме – одговори Мика.

- Не знам, мени је некако сумњиво – вртео је Лаза главом.

- То ти је тик из деведесет прве – насмеја се Мика.

- Уосталом, ти си крив: твоје је било да пратиш временску прогнозу, а не да сад уместо вргања скупљамо запаљење плућа по планини. Нећемо ваљда да киснемо у сред шуме? – рече Пера зловољно гледајући Лазу испод ока.

- Добро, у реду: крив сам – промрси Лаза – Али ја вам кажем: овде нешто није како треба...

            Стари ратни другови лагано су ушетали у напуштено село. Пусте куће злокобно су окруживале незване госте. Друм је био препун рупа, окружен густим растињем, тешко небо боје олова притискало је планину, а најближи град био је удаљен неколико десетина клометара. Под ђоновима старих војних чизама крцкали су каменчићи, крхотине отпалих црепова и одломци разбијених прозорских окана. Били су у потрази за било каквим склоништем, јер су се њихове прилично изношене униформе добрано натопиле у шуми.

            На крају споредног сокака нахерила се бела двоспратна кућа. Некада витка грађевина, са симпатично малим прозорима танких оквира привукла је Перину пажњу. Он показа руком друговима у том правцу.

- Тамо – рече једноставно.

            Лаза и нехотично пређе прстом преко грба СФРЈ угравираног на цеви пиштоља који је држао испод ветровке.

            Неколико тренутака пре тога у кући се водила жучна расправа.

- Неће доћи, кажем ти! – викао је Јанко.

- Да можеш да будеш сигуран, не бисмо били сад овде, на километар од краја света! – урлао је Бранко.

- Да су могли да нас пронађу, већ би били овде – рече Јанко помирљиво.

- Ако су успели да нађу плен, онда ће и до нас доћи. Окренуће земљу наопако, знам их. Упорни су – Бранко је био забринут.

- Па шта и да дођу – пљесну Јанко дрвену облогу аутомата – Није баш да само седимо и чекамо. А колико већ чекамо? Три недеље кризираш свакодневно. На крају ћеш умрети од страха.

- Ћути! – прошапута Бранко ужаснуто.

- Боље изгледа изнутра – рече Мика.

- Ваљда има неки шпорет, да мало заложимо – промрмља Пера.

            Лаза је оклевао да уђе у просторију која је изгледа некада била трпезарија. Два прозора гледала су на двориште, док су врата с леве стране водила у следећу собу. Само што су Мика и Пера почели да испитују просторију, из споредне собе искочише Јанко и Бранко са оружјем у рукама.

- Је л' вас Максим послао? – прошкргута Бранко.

- Не – превали Пера после неколико тренутака напете тишине.

- Лаже – режао је Бранко обраћајући се свом ортаку.

- Како сте нас нашли? – питао је Јанко сталожено.

- Нисмо вас тражили – рече Мика.

- Него шта? – нервозно подвикну Бранко.

- Печурке. Вргање, буковаче – поче Мика да набраја.

- Ти мислиш да смо ми будале, а? – викао је Бранко преко подигнуте цеви аутомата.

- Слушај, друже – поче Пера опрезно – Пошли смо да скупљамо печурке, ухватила нас је киша, мислили смо да је село напуштено...

- Па сте баш у ову кућу ушли? – насмеја се иронично Бранко.

- Људи, није зезање, пошли смо у гљиве! – викну Мика.

- Ваљда сте се враћали? Видиш како лажу – церио се Бранко сумануто.

- Свеједно – рече Јанко ледено – Мислиш да сад једноставно можете да одшетате одавде и ником ништа?

- Немамо појма ни ко сте ви, ни који матраг тражите овде, нити нас занима. 'Ајде лепо да ми идемо својим путем, да не правимо глупости сад овде и свима лепо – рече Пера.

- Неће моћи. Те Максимове форе више не пале – Бранко се и даље церио.

- Баците оружје! – командова Јанко.

            Лаза се вратио неколико корака уназад у полутаму, стао у довратак с друге стране и нечујно репертирао пиштољ. Дисао је тихо и напрегнуто слушао шта се догађа у соби преко пута.

- Друже, немамо ми оружје. Имамо печурке, то је све – рече Мика сталожено.

- И кад вас ја претресем, ако нађем оружје, шта ћемо онда? – упита Бранко.

- Ало, брате – Пера се унервозио – Значи, доста је. 'Ајде да прекинемо ову сцену, није више ни интересантно, ни ништа. Немамо никакво оружје, упали смо без везе, не познајемо Максима и боли нас уво шта чекате овде.

- А како онда знаш да се зове Максим? – крикну Бранко.

- Чекај, ти си малочас поменуо Максима – рече Јанко несигурно – Шта ако грешимо? Шта ако стварно само сакупљају печурке?

- Ти си луђи од њих! Видиш да те фортају!  

- Е, ћути! – обрецну се Јанко на ортака – Не могу да мислим, док ми вичеш уз уши.

- Не можемо да их пустимо – режао је Бранко – Видели су нас, знају где смо.

- Знам, ћути! – рече Јанко и несигурно подиже цев оружја.

- И шта сад? – проговори Пера гласније – Ви стојите ту један до другог с аутоматима, у довратку с леве стране, а ми без оружја испред прозора у сред собе!

            Кад је Јанко схватио и бацио се на десно, Лаза је већ летео ка поду и пуцао на њих, а Бранко је панично отворио ватру ка Пери и Мики. Прасак пуцњаве заменили су крици. Бранко је јаукао, Јанко стењао, а Мика урлао. Док је Лаза разоружавао нападаче, Пера је ставио марамицу Мики на рану.

- Имаш срећу да га је одвукао рафал, само те је огребло – рече. 

Oпроштај

Опрости ми, Оче

Што Ти тражим – јадан

Да осталу децу

Своју запоставиш

И што тако

Безобразно мислим

Да сам имам право

Твоју милост да ми јавиш

Опрости ми, Оче

Опрости што грешим

Опрости што не видим

Бездно греха мога

Па још поврх тога

У ситнице гледам

Да осудим, презрем

Брата – ближњег свога

Опрости ми, Оче

Опрости што мислим

Што верујем чврсто

Да сам центар света

Што презирем туђе

Осмехе и сузе

Што ми код Другога

Стално нешто смета

Опрости ми, Оче

Што слабости своје

Талентима сматрам

А слабости Другог

Ликом проглашавам

И што преко мере

Себе оплакујем

Твоју милост ја пренебрегавам

Опрости ми, Оче

Од свих сам последњи

А надам се светлу

Твога Новог Града

Опрости – нисам добар

Али Твој сам – и сада и тада