Сусрет

            Када је Дејан ушао у стан осетио је да нешто није у реду. Само тренутак касније, осетио је и немилосрдну хладноћу сечива на свом врату.

- Само ћути и све ће бити у реду – прошиштао је глас иза њега. И тек онда је настао прави ужас. Дејан је препознао тај глас.

            Вести које није волео да прати јутрос су извештавале о бекству из окружног затвора. Петорица затвореника су успели да се докопају слободе. Тројица су ухапшена, за двојицом се још трага. Жандармерија је затворила све излазе из града, а полиција и војска претражују терен у потрази за одбеглима. Најгоре од свега је што кад год би се повела прича о затвору и затвореницима, сви би на послу причали мало тише, и сви би кришом гледали Дејана, који је одлежао 12 година због убиства. Убиства жене коју је волео. Убиства које није починио.

            Тужилац није поверовао да Дејан није убица, нису ни поротници, нити било ко други коме је Дејан покушавао да објасни шта се заправо догодило. Истина, са смрћу вољене жене Дејан је изгубио мотив да се бори и за свој сопствени живот, осећао је да је праведно да – ако већ није могао да мења свој живот за њен – бар одробија остатак свог живота. Када се након 12 година нашао на истим улицама, али сада у некој новој држави и новом политичком уређењу, сумњичавост паланке остала је непромењена и он се са њом просто помирио. А и ко би му поверовао? Било је сведока да су се он и Нађа – тако се његова покојна супруга звала – посвађали код Митровића на слави. Када им је нестало бензина, радник на бензинској пумпи посведочио је да је видео само Дејана, јер је Нађа  чекала у „тристаћу“.

            А када су ушли у стан, и када је Дејана пресекао исти овакав осећај, као да нису сами и као да нешто ужасно није у реду, било је касно. Све се одиграло у тренутку. Провалник је једним ударцем оборио Дејана и он је остао паралисан на поду, али свестан свега. Видео је како други ударац обара Нађу, видео је како она удара главом у комоду, видео је крв, видео је провалника како се кези и нестаје... али није могао да се помакне.

            За тадашњу полицију ствари су биле јасне: брачна свађа је пошла наопако и – случај је готов. И сада, након скоро двадесет година, изгледа да је судбина коначно на Дејановој страну, упркос вероватноћи. Препознао је глас незнанца, а када му овај дозволи да се окрене препознаће сигурно и онај скамењени кез на избразданом лицу.

- Полако – рече Дејан суво – и ја сам одлежао 12 година у Забели, нећу те пријавити.

            Незнанац је за тренутак оклевао.

- Откуд ти знаш ко сам ја? – упита напрегнуто.

- На свим сте вестима. Направили су обруч, нећете моћи да се извучете. Тројицу су већ ухватили.

- Коју тројицу? – рече провалник нестрпљиво.

- Не знам. Али, ако нећеш да им се придружиш, најбоље је да се притајиш неколико дана.

            Притисак сечива несигурно је попуштао. Изгледа да провалник није смислио шта би даље, кад већ уђе у неки стан. А можда и није очекивао станара. Уосталом, ко би са било каквим планом у животу уопште покушао да побегне из затвора... Сечиво склизну, али Дејан се још увек није усуђивао да се окрене.

- Седи – нареди провалник храпаво – Што си лежао?

- Убиство – рече Дејан кратко, још увек оклевајући да погледа лице провалника. Шта ако је то заиста он? Како да се обузда, како да сачека погодну прилику?

- Мени су сместили – уздахну провалник – Њушке пандурске. Али сад палим за Аустрију и могу да ми пљуну под прозор.

            Искезио се. Исто избраздано лице, исте мутне очи – нема сумње да је то онај исти човек. Дејана обузе срџба и он се свим силама суздржавао да не скочи и ухвати зликовца за гушу. Провалник је импровизовао, али је био сигуран у себе, па је Дејаново дубоко дисање приписао страху од препада.

- Јеси гладан? – упита Дејан једва.

- Нећеш да зовеш мурију? – зашкиљи провалник неповерљиво.

- Не пада ми на памет – рече Дејан искрено.

- Ајде, али остави мобилни овде, на столу.

            Дејан оде до фрижидера, а провалник је једним оком пратио њега, а другим разгледао телефон који је узео са стола. На крају се сва његова пажња пресели на апарат, а мирис хране коју је Дејан подгревао га је додатно умиривао. „Сад је тренутак!“, помислио је Дејан.

- Пре него што сам заглавио нису били овакви – рече он – Пази: колор екран!

            Само што је то изустио, провалник се срушио на под. Изнад њега је стајао Дејан са тешком кристалном пепељаром у рукама. Провалник је покушао да јекне, али Дејан га је предухитрио.

- Сећаш се 12. јула 1986. године? Ушао си у исти овакав стан, а када су човек и жена дошли, препао си их исто као сада. Покосио си их. Када си је ударио, пала је на комоду и остала на месту мртва. Мртва, разумеш? Гаде, ти си је убио! – узвикну Дејан и подиже тешку пепељару високо.

- Ако желите, ми можемо поново да отворимо случај – тужилац је стидљиво мрсио речи, док су жандарми одводили провалника обливеног крвљу.

- Нико ми није веровао. А мени није битно ни да ли ми Ви сада верујете. Овај гад ће се вратити у затвор и сада зна да сам преживео. Ко зна, можда ја опет налетим на њега.