субота, 29. октобар 2011.

Сан за двоје



Није то била тек још једна изгубљена ноћ у низу. Он је стекао чудно искуство живећи свој мали, херметички затворени живот и осећао је да је настао тренутак када треба да по природи ствари пређе на следећи ниво.
Његов дотадашњи живот углавном је био саткан од прашинастог ћутања и паучинастих маштарија. Био је и жив и мртав – у исто време. Постојао је неприметно, колико за друге, толико и за себе самог. Гризао је сате својих данâ, онако како је гризао суви хлеб самоће, оглувео од тишине својих немих зидова. А негде у прошлости остао је последњи тренутак у којем се осећао тешко због тог суноврата који га је одвео у осоје живота.
Био се, дакле, помирио са животом. И више: саживео се са њим у некој чудној упорности. Он није знао да су мали људи велики једино у тврдоглавости. У тој пустињи које је имитирала живот успео је чак нешто и да створи: рутину која га је учвршћивала у преживљавању. Иста количина магновења дневно, једнако распоређена сваког боговетног дана ограничавала је његове страхове.

Дође, међутим, тако ноћ која се на први поглед ни по чему не разликује од других, осим што није иста као друге ноћи. За њега – ово је била таква ноћ. Неко би можда протумачио то као да је деперсонализација коначно однела победу, али он је сасвим јасно, потпуно стварно осећао да иступа полако из свог тела и коначно долази у предворје слободе. Када је склопио очи, осетио је да има удове дуге много стотина километара и да би могао у једном једином тренутку да макар једним делом свог аморфног бића постоји било где. А постојати делом – за њега је то увек значило постојати у укупности.
Могао је да лако и неприметно, попут лахора, прође својим етеричним прстима кроз косу једне далеке, полузамишљене ње. Могао је да јој – безбедан – шапуће на ухо речи неког изумрлог језика. Можда би га тако заволела. Можда би била свесна да он постоји и да дуго, веома дуго мисли о њој и само о њој. А ни он њу не познаје. Можда је заиста измишљена, можда јој он приписује и оно што она није... Ипак, било је неописиво слатко тако јој прићи, уснулој и топлој од сна, мирисној у шуштавој постељини, са косом расутом по облини јастука. Прићи јој, мирисати је, бити у њеној близини, а невидљив – важан, јединствен и безбедан у исто време.

Испод тог загрљаја дугог стотинама километара, пружали су се градови, друмови, светла, људи са својим животима. И он је то све примио у себе. Одједном је видео и разумео све.
Али, није више желео да се пробуди.

Нема коментара:

Постави коментар