Шта је магија и на који начин она делује? – на та питања ћемо покушати да пружимо одговоре. Шта је најјаче оружје магије? – и то ће питање наћи свој одговор, и то већ сада: лаковерност. Међутим, откуд лаковерност у људима, то већ није једноставно одговорити, а и излази из оквира нашег интересовања – демистификације магије. Можемо само изнети поражавајућу чињеницу да се наш народ просто-напросто „прима“ на тај лажни мистеријски концепт назван магија.
Одмах на почетку подвуцимо следеће: магија коју ћемо сада рашчивијавати није делатност мађионичара. Мађионичари се баве једном забавном вештином у којој нема ништа мистеријско – што и јесте паралела са бајањем и гатањем, али за разлику од ових, мађионичарска вештина нема ни амбицију да се представи као некаква назови натприродна сила или моћ.
Ипак, ове две врсте магије имају још једну сличност: обе користе нешто што се зове distraction у свом деловању. Distraction (енгл. – скретање пажње, ометање, одвлачење пажње) је алат којим се мађионичари служе да би извели главни, тежишни део трика, део који води у финале, у престиж. Distraction служи да покрије мађионичареву припрему и/или само извођење оног главног у трику, да гледаоци то уствари не примете. Уметничка вредност мађионичарске вештине огледа се и у distraction-у, јер он поред своје практичне функције може да буде и драмски осмишљен и уобличен. Код бајања тако нечег нема: у тим „делатностима“ distraction је скоро по правилу увредљиво сиров и непоправљиво кичаст.
Сама реч магија по предању своје порекло води од имена извесног Симона Мага, човека који се гатањем и „набацивањем“ и „скидањем“ магије, враџбина и „чини“ бавио у палестинском граду Самарији (или Севастији) у I веку наше ере. Био је веома популаран и његове „услуге“ су биле врло скупе. Међутим, једном приликом је видео пројаву моћи коју није умео да објасни. Десило се, наиме, да је свети апостол Петар проповедајући крштавао катихумене (оне који су се били спремили да постану хришћани) и док би полагао руке на њих, Дух Свети би на њих силазио у видљивом облику. Болујући од бајалачко-бизниског демона Симон је затражио од апостола Петра да му ту моћ прода. Сусрет Петра и Мага завршио се тако што данас два тешка греха имена имају баш по Самарјанину: симонија (грех продавања свештенства, стицање свештеничког чина на недостојан начин) и – магија.
Такође, када о магији говоримо као о гатању и бајању, било би добро да се избегавају речи врач и врачање, иако су оне у нашем народу широко распрострањене баш у том негативном контексту. Зашто да избегавамо? Па просто зато што врач на (старо)словенском, као уосталом и данас на руском језику, значи – лекар. Тако треба схватити и чињеницу да хришћанске светитеље, лекаре из првих векова хришћанства, Козму и Дамјана народ и данас зове свети врачи. Врач је, дакле, неко ко се бави племенитом, поштованом, научно утемељеном и од Бога благословеном вештином лечења, а не преварант.
Онај ко данашњим маговима верује прво ће говорити како бајач (а не врач) може да „види“ прошлост оних који га походе тражећи помоћ. И то најчешће и јесте тачно. Јесте, јесте, немојте се чудити. Али, то гатарово „виђење“ има два могућа извора, па ћемо тако и разликовати две врсте гатарског сазнања.
Покушајмо да представимо прву врсту. Постоје људи који умеју да свирају и певају (који су, како се то најчешће каже, музиални), а постоје и они који то не умеју. Постоје људи који умеју да сликају и цртају, али постоје и они који то не умеју. Неко разуме математику, неко са лакоћом учи стране језике, а неко ни после 30 година поседовања возачке дозволе не научи заиста да вози.
Способности са којима се родимо (а касније их, ако имамо среће и одлучности, и развијамо) најчешће зовемо талентима. И док су таленти које смо у претходним реченицама поменули релативно честа појава код наших људи, постоје и таленти који се истина ређе јављају, али су такође део људске природе. И ту ћемо поменути таленат проницљивости, односно способност посматрања, анализирања и закључивања уједно. Та способност, тај таленат није дабоме никаква мистерија и натприродан је колико и наклоност према интегралима, конјугацијама или полифоним композицијама. О њему може доста да се сазна било у ком крими роману, као онима које су писали Агата Кристи или А. К. Дојл. Није пак немогуће да таквом вештином овлада и неко ко се са тим талентом није родио.
Конкретно, постоји једна научна дисциплина која изучава тзв. невербалну комуникацију (од латинског verbus – реч; невербална би, тако, била без речи), или популарније говор тела. Ова дисциплина потиче из психологије, али има додира и са антропологијом, социологијом, етнологијом и тд. Неко, дакле, ко је добро изучио суштину невербалне комуникације може о једној особи – на основу тога како она седи, како гестикулира док говори, куда води поглед, какав јој је укупни спољашњи изглед... – да каже сијасет ствари за које посматрана особа са сигурношћу сматра да их не зна нико на свету осим ње саме, да су то њене најинтимније тајне. Ствар је, значи, само у опажању свих детаља који се пред нама иначе налазе, у анализирању онога што видимо и, напокон, у склапању свих коцкица у јединствен мозаик – тј. у закључивању.
Јасно, мала је вероватноћа да је иједан од гатара и бајача похађао предавања из области невербалне комуникације, па њихове способности не можемо да доведемо у везу са науком. Али, сетите се да постоје људи (ретки додуше) који се са тим талентом роде, а развијају га кроз искуство које стичу у контакту са масама које им долазе.
Ево примера:
Код бабе (како код нас обично зову бајаче) долази средовечна жена обучена у просту, већ похабану одећу. Жена је погнута и ступа полагано, скоро бојажљиво, гледајући у патос. Шта мислите, шта ће јој гатар(а) рећи?
а) „Ууу, ала си ти пропутовала света и видела свашта!“
или, саосећајним гласићем
б) „Јао, сестро, што ти имаш муку...“
Јасно, одабиром ове друге изјаве не само да гатар(а) својим „саосећањем“ задобија поверење „клијента“, већ одмах на почетку, тиме што је „погодила“ да ова има проблем, баба поставља темељ за свој кредибилитет. И све то само летимичним погледом, крајичком ока.
Кад несрећна жена приђе гатарином столу, опремљеном зрнима боба, пасуља, грашка, па онда белутцима, одливцима олова, мачјим ушима, зечјим шапа и ко зна чиме све још не (а по зидовима окачене бројне – сачувај и саклони, Боже – иконе, за коју ће саблазан бајач пред Богом посебно дати одговор), баба ће почети са испитивањем придошлице. Из положаја који посетилац заузима недвосмислено се дâ закључити (јер људи не умеју да у говору тела прећуте оно што језику не допуштају да каже) да ли потенцијални клијент уопште верује у ту магијску работу. Чиме се жена бави – то ће талентован и искусан бајач закључити најпре по изгледу њених руку: према облику прстију, (не)симетричности шака, дужини ноктију... Тада ће приметити да муштерија (што је у овом случају свакако примеренији израз него клијент) на пример има равномерно испуцале капиларе у очима (индикација дуготрајног или скорог плакања, или недостатка сна), подочњаке (недостатак сна или последица болести), испијено лице... На основу животне доби муштерије (и можда, на основу чињенице да она носи дуге рукаве, иако је претопло – као да жели да сакрије нешто, рецимо модрице на рукама), бајач(ица) ће закључити да ли је жртва дошла да тражи лек за своје болесно дете, или начин да смири мужа алкохоличара.
Јасно, има много тих „можда“, „на пример“, „рецимо“, али ће гатар(а) поступно проверавати сваку од могућности и то нечим што се може назвати пробним балонима – фино и суптилно да жртва и не осети да она сама бива испитивана, него наивно верује да добија одговоре. Маг ће, наиме, посетиоцу „гледајући“ говорити само опште ствари, нешто што је ван сваке сумње (и очигледно) тачно (као оно о постојању проблема с почетка сеансе), оно што је – са позиције талента који гатар(а) очигледно злоупотребљава – сасвим видљиво, али што је за нас, обичне људе, или знак извесног умећа, или, пак, натприродних способности. Ту је суштина то што људи мисле да умеју добро да крију своје проблеме, и радије ће признати да неко има натприродне моћи, него да они сами сасвим природно не могу да сакрију нешто што се не да сакрити.
Одатле ће све ићи лакше и лакше за гатара: жртва се одушевила „моћима“ бајача и његовог/њеног „гледања“ и све ће више и више – и не знајући да управо то чини – откривати гатари оно што је њој/њему потребно да сазна или увиди. Како тачно гатар(а) наведе особу да јој се све више открива видећемо када будемо разматрали како магија уствари делује.
Али, пре тога треба да поменемо и други извор информација за гатаре и бајаче. И без урођеног талента за опажање детаља гатар може да буде веома убедљив. То је тежи и опаснији случај, али – срећом – доста редак. Уствари, много је ређи од распорострањености чудног и релативно ретког талента за примећивање ствари које нама иначе измичу. У том случају, можемо рећи да је гатар(а) инспирисан(а) демоном. Па и ту опет можемо разликовати два случаја. Први бива када је сам гатар у заблуди да је глас који му говори усвари анђеоски глас послат од Бога; то је грех прелести (кад неко сам за себе сматра да је духовно узвишен и посебан у односу на друге људе) и гатар(а) и нехотично постаје оруђе ђавола, мислећи да богу службу чини. Други је слуај када бајач свесно и слободно прихвати сатану и добија надахнуће у вољној намери да стиче материјалну корист и/или чини зло. Ова се врста бајача препознаје по томе што они говоре оно што се иначе никако не би могло знати; у овим нашим крајевима специјалност им је дозивање „духова преминулих“, када савршено добро познају речник покојника и неке личне ствари које се не могу сазнати од муштерије која је дошла. Јасно, није по среди дух никаквог покојника, него демон који доста зна о свакоме човеку, па и о том преминулом.
Делује невероватно, зар не? Ма колико језиво или чак и невероватно изгледало, ту се моћ демона завршава. Већ следећи корак, начин деловања магије, исти је као и код свих осталих гатара. То ипак не умањује опасност од погубности пословања с ђаволом. Не, није ово средњовековно западноевропско упутство за истрагу вештица. Не одмахујте главом: Достојевски је написао да је највећи трик који је ђаво извео било то што је људе убедио да он сâм (тј. ђаво) не постоји. Дакле, иако демон пружа само – да тако кажемо – информативну припрему за свога слугу, он не може сам по себи бити опасан по бајачеву муштерију, ако му ова сама то не дозволи – што се може догодити под сугестијом бајача, јер они томе и служе, да врше ђавољу работу.
Било како било, треба да пређемо на наредни корак. Када је гатар на овај или онај начин сазнао довољно о жртви и при том изградио однос поверења, када је прокљувио шта је то жртву довело до његове мреже – а да му то жртва није отворено рекла – креће једна много прозирнија игра. Али за саму жртву, на жалост, не тако очигледна. Зашто?
Зато што је жртва код бајача дошла са предубеђењем о његовим моћима, са предрасудом о емпиријској реалности магије. Када је маг приказао своју „моћ“ „гледајући“ прошлост жртве, она је већ била уловљена. Дакле, када би неко изнебуха, са стране упао у причу, било би му јасно колико је бајачев наступ смешан, али за жртву која је под утиском (и утицајем) што своје предрасуде, што претходног искуства са бајачем, то ће бити само логичан наставак приче. У сваком случају, гатар(а) ће сада искористити једну полугу људског понашања које се зове психосугестија. Присетимо се: већ у првом контакту са жртвом, у самом свом ставу према њој, бајач ју је очарао управо својом сугестивношћу, али ће сада тај алат искористити у његовој пуној снази.
Но, шта је то психосугестија? Објаснимо то једним примером:
Старија госпођа која живи сама (деца су у иностранству, по „белом свету“) назове једног јулског поподнева службу Хитне медицинске помоћи. На питање оператера на шта се жали, она одговара једино да јој није добро. Санитет креће и на њено инсистирање одвозе је у болницу. Лекар у амбуланти закључује да је са госпођом све у реду, осим што је усамљена, што јој је досадно и што се може константовати да је хипохондрична. Али, лекар већ познаје ту сорту и зна да је се неће тек тако лако отарасити. Осим тога, премда није објективно болесна, госпођа је умислила да јесте и убеђена је у то (што – у крајњој инстанци – и доводи до тога да се она субјективно заиста лоше осећа). Лекар зато намигне медицинском техничару који госпођу положи на лежај у ординацији и који госпођи да једну дозу раствора обичне, чисте воде и кухињске соли, од чега јој неће бити ништа – ни боље, ни горе. Међутим, кад госпођа упита шта је то што она узима, техничар ће јој рећи како је то нови швајцарски лек који је болница управо добила и који лечи све, од курјег ока до заборавности. Кад госпођа буде примила дозу физиолошког раствора, осећаће се као да је у себе унела пет литара високооктанског бензина, биће јака, самоуверена, убеђена да ју је чудесни лек спасао скоро сигурне смрти и осећаће се – одлично. Овај конкретан начин деловања психосугестије назива се плацебо ефекат.
Вратимо се сада гатарском сервису, који за своју делатност не издаје фискалне рачуне. Веровање у магију и њене моћи у великој мери почива на томе што је она обичном човеку представљена (или се њему само тако чини) као скуп тајновитих, мистериозних знања и разумевања која нису за широке народне масе (којима жртва припада), већ само за ретке, „богом одређене“ људе. Дакле, то што гатари разумеју и знају не може аутоматски да буде јасно за „обичног „ човека. Зато гатар(а) зна да не може жртви да понуди једноставно решење. Уствари, што је решење комплиованије, то боље и делотворније. Но, да би приступили решењу проблема, гатари морају најпре да лоцирају његов извор. И ту ће се мајсторски послужити жртвиним предрасудама које је ова донела са собом у бајачку ординацију.
Бајач, наиме, врло добро зна да муштерија већ има изграђен став о томе ко је магију која му је донела зло и несрећу „напратио“. Ако и не зна тачно, онда у игри има неколико потенцијалних зликоваца. Шта више, чак иако жртва тога није свесна, њена подсвест већ има означеног кривца. Ту ће се бајач послужити још једним пробним балоном, још једном општом изјавом, која не значи ништа одређено, али је у овом случају сасвим довољна. Рећи ће, на пример да је злу магију бацила жена црне, равне косе, жена средњих година, жена која има сина. Дакле, да видимо:
а) жена средњих година
б) црна, равна коса
в) има сина
То звучи толико уопштено да би се бар 20% популације жена средњих година у Србији могло да препозна у овом опису. Али, за муштерију то није тако очигледно, јер то ће бити окидач који ће потврдити муштеријине раније сумње. „Тачно знам и која је!“, највероватније ће муштерија узвикнути. Ствар је до пола решена.
Као доказ за своју тврдњу бајач ће опет понудити нешто уопштено, али довољно ефектно, уколико се лепо нациља и добро натемпира. Ако муштерија живи на селу, бајач ће, рецимо, казати да ако клијент оде иза своје куће, тамо ће наћи једно кокошије перо које је бацила управо инкриминисана особа – злотвоr, као и да је са тиме (тј. пером) бацила и злу магију. То што вероватно не постоји сеоско домаћинство без бар 3 – 4 кокошке које кљуцкају свуд по дворишту и остављају своје перје – то муштерију неће много интересовати. Она се тога неће ни сетити. Битно је да је гатар и то „потревио“.
И сад – финале. Гатар ће, дакле, по правилу своје службе жртви понудити рецепт толико компликован, да ће бити на граници изводљивости и толико компликован, да мора да изгледа као магијски чин. Рећи ће муштерији (опет на пример) да три вечери заредом пере кошуљу свог мужа у истој води, те да четврте ноћи, око пола један иза поноћи том водом попрска капију своје душманке и да потом остатак воде проспе на стабло брескве.
Има ли цела та процедура неку симболику? Осим оног вандалског шљепања по туђој огради (што изражава исконску мржњу) нема, наравно, никакву. А и ово са капијом није баш неки симбол. Међутим, овај рецепт има све what it takes: четири дана активности, катарктичку освету „спирањем“ магије и њеним враћањем ономе од кога је потекла, и запечаћивање свега тога сједињавањем са природом – оличеној у бресквином стаблу. Муштерија ће све то, ван сваке сумње, учинити.
Да ли делује? Па, са колико наде и веровања ће жртва све то извести, било би чудно да не делује. Управо то јесте принцип сугестије. Жртва ће уз неку нову, себи до тада несвојствену одлучност наступити пред својим проблематичним мужем (одлучност потиче од тога што она мора да учини оно што бајач тражи), што ће њега пренеразити. Будући да се најчешће ради о мужу алкохоличару, кукавици која се иживљава на слабијима, он ће своју жену сада препознати као јачу; она ће можда по први пут узети иницијативу у своме животу, и он ће се од тога уплашити. Колико ће то стање тајати – тешко је рећи. Вероватно да ће жртвино самопоуздање временом ишчилети, да ће муж поново почети да све малтретира... временом ће се све вратити на старо. И ето жртве опет код бајача, по нову дозу „скидања“ врачки.
Шта то проради у склопу човекове свести, па се он препусти вођству једне сугестије? Свесно – вероватно ништа, али је подсвест та која је од већине људи толико одрођена, да она за њих представља праву Паднорину кутију: то је мрачни подрум у коме се налази баба-рога која производи све страхове, очајања, инхибиције... Сугестија то умирује, сугестија враћа самопоуздање, даје илузију да је човек себи сам мање странац него што он то стварно јесте. Да не залазимо у Фројдову поделу личности на подсвест и свесни део, а да се свесни део опет дели на id, ego и superego, и да не детаљишемо са психологијом – свеједно морамо признати да постоји отворен пут из подсвести у свест. Такође, морамо се сложити да „неодржавана“ подсвест која је занемарена представља велику опасност по човека. Само занемаривање носи опасност, јер пројављује особу која жели да се ослободи одговорности, особу која продаје своје слободу за нешто (то је динамични, активни принцип личности) за понижавајућу слободу од. Пројављује личност која се одриче своје одговорности, и која изван себе смешта локус (место) контроле свога живота.
И ту изгледа лежи основни проблем који укључује и веровање у магијско, што би Американци рекли, mumbo – jumbo. Лежи управо у непозна(ва)њу себе, људи који нас окружују и – Бога. Без та три (а они су повезани) здравље личности је на климавим ногама. Без тога нема љубави, јер познавати значи – бити у заједници, а љубав је ствар заједнице и човек и јесте човек само онда када воли, када је са неким у заједници. Без тога, он остаје љуштура осуђена на несрећу. Ако човек нема познање себе и својих ближњих, не може да воли.
Јасно, посета бајачу доноси одређено олакшање, али оно није ни суштинско ни трајно.
Шта, дакле, уместо одласка код бајача једна несрећна особа може да уради?
Оставимо по страни да може да оде у Цркву; да реално сагледа свој живот и своје проблеме, да пође путем повратка себи великим подвигом покајања (који се – интересантно – још зове и преумљење), који нас враћа и нама самима и Богу. Оставимо то по страни, јер наш народ не воли да се каје, а још мање да се исповеда, зато што код нас свако сматра да је апсолутно безгрешан (колико сте пута чули: „Па шта сам ја грешио/грешила? Ја сам се мучио/мучила целог живота, све чиним за децу – или породицу, Јанка, Бранка... – ништа ја нисам грешан/грешна!“). И што би се онда кајао? Оставимо, значи, Цркву по страни.
Рецимо најпре да је особа у невољи пре бајача могла да посети психолога, брачног саветника или неког ко се бави томе сродним занимањем. Јасно, терапеут не би понудио онако инстант решење као гатар(а). Терапеут би много више времена (а вероватно и новца) клијенту потрошио, али би поставио клијентово ЈА на неупоредиво здравије основе, што бајач и не покушава. Јер, ни бајач, а ни терапеут не решавају туђе проблеме; међутим, за разлику од бајача, терапеут уме да особу доведе до стања и начина када и како она сама може да реши и превазиђе свој проблем. Сами решавамо проблеме, јер их сами и стварамо. Никада зло не тражи човека, него човек тражи (и твори) зло. Све зло што нам се десило смо или само себи учинили, или смо неком другом дозволили да нам учини зло. Међутим, у нашој земљи је срамота отићи код психотерапеута. Отићи код психотерапеута јесте срамота, а одлазак код „бабе“ гатаре није срамота?! Логика?? Earth calling…
Дакле, пошто ми нисмо ништа криви, а ни одговорни, неко мора да реши проблем зла и несреће у нашем животу. Пошто смо безгрешни, пошто у Цркву одемо (цирка) два до три пута годишње да попалимо свећице, пошто се код стручног лица, квалификованог да помогне не може отићи, јер је то срамота (и шта би комшилук рекао?!), пошто... Шта онда? Значи, остаје једино баба Милана, велика звезда гатарске бранше из једног села ту...
Нема коментара:
Постави коментар