„Како је то могуће?“, понављао је у себи. Како је могуће да се све десило тако брзо и да је све кренуло на само једну страну? Он то није могао да разуме.
Био је блед, као да данима није никуда изашао, као да је између изласка и заласка сунца гледао само паукове у угловима неке собе са тешким, тамним завесама намакнутим на прозоре. Можда је мислио да те завесе могу да га заштите. Од чега? – то управо ни он није знао. Седа коса, некада тако ретка – тек по која изнад слепоочница – сада се раширила и његовом бледом, испијеном лицу давала још сабласнији изглед. У оматорело и просењено одело испод којег је крио своју искривљену фигуру увукао се дубоки задах тешке чамотиње. Он се још одавно саживео са тим мирисом, примио га као свој, а неговати га није требало. Гризао је потамњене дане неком тупом упорношћу, покушавајући да затвори очи пред свиме што га је плашило.
Зачудо, и поред свега што је проживео и видео у своме животу пре, плашња је била његово најживље искуство; као да је тада и само тада када га је страх обузимао, осећао живот у свој његовој мучној реалности. Ноћ је била његов дан. Ноћи се, стога, највише и бојао. И све је ишло ка томе да је управо ова ноћ разлог његовог страха. Ноћас је требало донети одлуку. Ноћас – када је за сваку одлуку већ одавно касно, када се више ништа исправити не може, када је све већ дошло до тачке где свака реалност постаје комична и гротескна у исто време. Али, то јесте била та ноћ.
Као рој оса мисли су се претицале у његовој глави и вриштале и кричале; и мира му нису дали ни сећања, ни њихови одбљесци што их је гушила глува ноћ у коју су се отискивали и у којој су се губили. Није више имало шта да се каже, није више имало шта да се мисли, а он једнако није успевао да их угуши, да их утиша, да предахне од њихових сурових напада, од нечовечног мучења да се спасе.
Безобразно и бескрупулозно нападала су га питања која су се умножавала и мењала облике, али су се увек враћала на једно. Последњим комадима свести, за које се грчевито био ухватио, покушавао је да схвати да су сви одговори остали давно иза њега, да је све што је некада било, сада само опсена сећања, да је реалност саткана од садашњости и да је све његово мучење посве безразложно. Али туробност вриштања у њему је из дана у дан све више односила победу и откидала комад по комад поседа његове свести. Све до ове ноћи. Но, то није најстрашније чега се бојао. Познавао је гнев који га напада: сећања и питања нису били врхунац зла које му се спремало. Жељâ се он бојао.
Мислио је („И како сам само био глуп!“ – говорио је себи док се тога присећао) кад нада буде нестала, да ће са собом повести и сваку жељу. Најмалигније што је очекивао биле су искре прошле жудње да поново буде човек. Али преварио се, био је то још један пораз. Но, на поразе је бар навикао: још више би се бојао да је било другачије. А жеље су се почеле помаљати, најпре тихо и шушкаво, притворно, подло и, као, саосећајно. Али су бивале све гласније и гласније, све отвореније, све безобразније су се наметале као тај предуго чекани, тај жедно жељени одговор на давна питања, као путоказ на далекој, далекој раскрсници. И у томе је био ужас.
Можда је закаснио на самом почетку. Тада је ћутао, веровао је да је у ћутању мудрост. „Требало да знам где се лажи крију“, мрмљао је. И заиста, требало је: ваљало је да одмах у све посумња, оног истог тренутка када је разумео да су седморица мудраца на броју заправо двадесет и двојица. Зато им није требало веровати. Зато им није требало веровати. Али, тада је ћутао. Ћутао је...
Ни мантил му није веровао. Мантил је такође најчешће ћутао, и онда када је он увидео („Ах, прекасно, прекасно!“) да мора да проговори, да не разуме и да нема наде да ће разумети. А мантил је ћутао и гледао га својом стерилном, својом анемичном белином иза дебелих сочива наочара без оквира. Тај свој пораз – као уосталом, пре или касније од тога, и све друге – правдао је двојако: прво, закаснио је, погрешио је што је ћутао, а та грешка била је (као и све друге, испоставило се) фатално неисправива; а онда, ни мантил није био добро одабран: када је он најзад решио да проговори мантил је ћутао исто онако немо и камено, као и он сâм док се предавао мудрости за коју је веровао да је скривена у ћутању. Што је најгоре, бацио се тако, као да је наг, а мантил му није веровао. Истина, то му никада није отворено рекао, ћутао је, али он је осећао да му мантил не верује. А мантил му је морао веровати. Морао је! То је – зар не? – била његова дужност: да верује, не да суди. Но, то је ионако прошлост, дани који су изгубљени. Изгубљени... као и све остало. Сада, остала је само ова једна ноћ.
Он није био глуп. Знао је да сигурно изгледа – рецимо то најблаже – смешно, тако ходајући неуморно и бесциљно, говорећи сваку трећу мисао својим мрмљавим устима, додајући сваки пети одговор који се у њему јављао као очајнички покушај да се оправда. Знао је да би људи, да их је вани било те ноћи („Али узалуд, узалуд... баш нигде никог: то сви спавају мирним сном, опијени устајалом паланачком учмалошћу... Што је можда и боље...“), сасвим извесно зазирали од њега. Опазио је он то још пре, још много раније – да зазиру. Ето, можда му због тога ни мантил није веровао. Тај нељудски, тај лажно правдољубиви дух не да се сакрити ни иза наочара без оквира.
Дуго, предуго је покушавао да побегне. Није се заносио тиме да може да сачува достојанство. Са поносом се одавно поздравио и завршио. Мало тога је остало што је њега њиме чинило. Он се само надао, живо и чак ватрено се надао да ће неко разумети, да ће поверовати...
Свом силином, свом мржњом скупљаном годинама и годинама, зло трансформисано у померене жеље напало га је без околишања. „А шта би било ако...“ , говорила је једна кроз искревељени осмех; „Мислиш да би то...“, наговарала га је друга; „Пробај, што да не пробаш?“, трећа је заводила; „Хајде, хајде...“, вукла га је још једна; „Није то ништа“, умиривала га је следећа и шашолила по образима.
Он је тешко дисао. Није више могао, није стизао свима да одговори. Није могао да... није могао...
„Болестан сам“, рекао је сасвим разговетно (више тужно него мирно) када је дошао на мост. „Болестан сам, а нико неће да ми помогне да се изборим, нико није желео да осети...“
Онда је скочио.
Нема коментара:
Постави коментар