Од тренутка када је људска раса почела да опажа свет око себе, није постојао ни један човек који није веровао у Бога. Од тада па до данас ситуација је иста. Чак и они који себе називају атеистима, односно безбожницима, нису то у потпуности. Постоје научници који у науку верују као у божанство. Постоје политичари или поклоници неке идеологије који у неки систем мишљења верују као у божанство. Постоје, на крају, људи који одбацују сваки појам о Богу. Али, да би се нешто одбацило, мора се имати некаква свест о томе. Значи, потпуни атеиста био би неко ко никада није имао никакав појам о Богу. Такав човек, међутим, никада није постојао, нити ће постојати. Искреније би онда било рећи да оно што ми називамо атеистом уствари јесте антитеиста.
Атеиста тражи доказ да Бог постоји. Прво – ако Бог постоји, да би заиста и био Бог, Он мора да буде апсолутно слободан, то јест неспутан и апсолутно савршен, то јест непромењив. Дакле, Он мора да постоји изван времена и простора, да време и простор немају утицаја на Њега. Дакле, ако Он јесте изван времена и простора, онда је јасно да је немогуће доказати Његово постојање, јер маркери нашег сазнања – свега онога што је могуће емпиријски регистровати – тичу се система унутар простора и времена. Ипак, то што не постоји доказ да Бога нема не значи да Он стварно и не постоји. Наше опажање стварности не мора нужно да у потпуности исцрпљује садржај целокупне стварности. Јер, пре неколико векова није постојао доказ за постојање радиоактивног зрачења, а њега је у природи било. Било је и електромагнетних таласа и још којечега, за шта људи нису ни знали да постоји, а камоли да су имали доказ за то. Па је то ипак постојало...
Атеизам би био научно поткрепљен само у једном случају: када би постојао недвосмислен доказ да Бог не постоји. Међутим, то је немогуће доказати. У том смислу, делује безобразно тврдња атеиста да је наука на страни атеизма. Прво, наука нити јесте, нити није на страни ни атеизма ни веровања у Бога; она се тиме не бави. Њен посао је регистровање, анализа и тумачење природних феномена. И то је све. Друго, баш према методологији науке и утврђеним правилима вредновања научних доказа јасно је да је атеизам без доказа да Бог не постоји само једна – вера. Атеиста верује да Бог не постоји. Међутим, пошто је веровање ствар субјетивна, а не објективна, онда је јасна она мисао да „нема Бога“ уствари значи „немам Бога“.
Управо у томе видимо још једну значајну ствар: веровати не значи бити уверен. Две су ствари које Бог никада неће преступити: људски живот и људска слобода. Бог, наиме, никада не узима живот човеку, јер Он не жели никоме смрт, него да се покаје и жив буде. А друго, Он жели да ми будемо Његови пријатељи, да Га волимо. А то значи да Га својом вољом прихватимо, а не зато што смо било чиме приморани. Ако смо приморани да признамо Божије постојање, онда не можемо да будемо Његови пријатељи, већ – у најбољем случају – Његови робови. А Он пријатеље хоће. Зато и разликујемо веру и знање. Јер, атеиста може да каже да (за њега) нема Бога, али не може да каже да 2+2 нису 4.
Кад смо већ код тога, реч атеиста (од грчког a-qeoV) потиче из старе Грчке, где су тако називали једну групу философâ, ученикâ чувеног софисте Горгије, који су одбијали да верују у богове са Олимпа, оспоравајући могућност да они уопште постоје, а и кад би постојали, не би се могли назвати боговима. Софисти су, треба и то рећи, веровали у Бога, једног истинитог, јер су философским промишљањем дошли до сазнања да, ако Бог постоји, Он мора бити Један и потпуно слободан, а не као олимпијска божанства – обоготворене природне стихије, проклети судбином којој су увек морали да буду послушни.
У сваком језику, такође, постоји реч за Бога. На енглеском је God, на немачком Gott, на латинском Deus, на француском Dieu, на грчком QeoV, и ове именице потичу од санскртске речи Div или D’v, што значи највиши. На арапском Бог се каже All’ah, на њему сродном јеврејском Elohim, што потиче од речи El, што би значило горњи или вишњи. Словенска реч Бог потиче од санскртског Bagda, што значи знање.
У науци постоји више ставова о настанку религије. Набрајају се психолошки, социолошки, чак и економски. И неки од њих вероватно и јесу тачни. Али, ту долазимо до прве поделе која је битна за нас: до поделе на религије и нешто што надилази религију, а то је истина.
Како ћемо касније у неком од наредних поглавља видети, Свето Писмо нам открива приповест о првородном греху, о отпадању људског рода од Бога, размножавању људске расе, али и њеном раслојавању. Негде, у праисторији, неки број људи изгубио је идеју о правом Богу, и остао на милост и немилост природним стихијама од којих је зависио. Зато је човек покушао да учврсти свој несигурни положај у природи, и тако је персонификовао управо те природне силе којих се бојао и које су га угрожавале. Некад, у мирним временима, природа и њене лепоте човека су фасцинирале, па је и њих проглашавао личностима за обожавање. Тако су Eгипћани обожавали Сунце, Вавилоњани Месец, Грци Време, Словени гром... Тако су настајале религије, које су за циљ имале да умилостиве више силе, које би заузврат људима подариле лакши живот.
Али, свест о правом, истинитом Богу ипак није ишчезла из људске расе. Отприлике када је човек пронашао писмо, или чак и нешто пре тога, постојали су народи који су веровали у једнога Бога. Различито су Га називали. Нека племена северноамеричких индијанаца звали су Га Велики Горе, ескими су Га звали Стари на небу, нека афричка племена називала су Га Отац. За нас, хришћане, битан је, међутим, један човек. Човек који је од свога детињства имао идеју о томе Богу чије име није знао. А Бог је тог човека изабрао, да у њему спасе свет. Том човеку, Аврааму (Ab-rah-am, јевр. = отац многих народа), Бог се јавио, открио, и обећао му велику будућност, обећао му да ће се умножити као песак морски. И Авраам је целог свог живота остао веран Богу. Али, не богу – природној сили, нечем већем, јачем од човека, нечем недефинисаном, опасном и ћудљивом; него Богу са Којим је разговарао лицем у лице, Који се њему обраћао и Коме је Авраам одговарао. Авраам је поштовао Бога – личност, или како се то каже личносног Бога. Такво учење, не до ког је човек дошао својим умним способностима, него које је сам Бог открио, то није религија. То је откривена истина. Једно од сведочанстава за ово нама је и само опстајање те идеје. Један мали народ, у културном, економском и сваком другом смислу умногоме управљен према цивилизацијама које су га окруживале, није поклекао. Мада су искушења била бројна и прилике тешке, древни Израил (iš-ra-еl, јевр. = човек који гледа Бога) није напустио узвишено веровање у једнога Бога Јахвеа, да би назадовао на сирово и, из израилске перспективе, смешно многобоштво.
Овакво схватање Бога, као личности, брзо се приширило васеленом са ширењем хришћанства. Међутим, бити хришћанин није једноставно, као што није једноставно схватити шта нас хришћанство о личности Бога учи. Стари Грци, који су били интелектуални темељ античког доба, своје богове су доживљавали као људе са посебним моћима, али у свему осталом исте људима: њихови богови су се опијали, сплеткарили, грешили. Римљани, касније, своје схватање само су наслонили на грчко. А северни народи: Германи, Келти, Гали, Словени и остали имали су још безобличније схватање божанства, које се углавном сводило на то да је божанство виша сила. У Средњем веку западно хришћанство све мање Бога доживљава изворно хришћански, као Оца, и почиње да се ствара слика страшног судије, некаквог небеског правника који кажњава.
Како је западна култура од времена просветитељства доминантна, то се и код нас, на истоку криви слика о Богу. Поново се буди оно старо, паганско веровање да је Бог нешто, уместо хришћанског неко. А крстити се и припадати Православној Цркви Христовој значи управо одбацити поимање Бога као неке више силе, као што наш народ често каже има нешто... Бити хришћанин значи веровати у Бога Који нам се обраћа, као деци Авраамовој и Коме се ми обраћамо приношењем службе у Цркви, кроз молитву, кроз поштовање светих...
Постоје неке источњачке религије и неки данашњи псево-религијски системи (као што је астрологија, астрална пројекција, нумерологија и сл.) који Божју пројаву виде пантеистички. Овај израз је грчка кованица, која би се могла превести са свебог. Ради се, наиме, о веровању које је на становишту да је све бог: земља, биљке, животиње, ваздух, ватра, небеска тела... То је, међутим, опет један вид поменуте више силе, која је наметнута, обавезна, са којом човек нема дијалог и робује јој. Она може да се зове и карма и судбина и како год. Али, човек је сувише свесно и просвећено биће да би био роб некакве силе. И ово је добар тренутак да, када смо видели ко је Бог, да покушамо да осветлимо какав је Бог.
Стари Грци, Римљани, источњаци и данашњи звездочатци, дакле, једнако верују да је Бог нешто природно, или само условно речено надприродно, само зато што је јачи од човека. Он је вечан колико и свет. Ту је Бог затворен у непокретну историју која се понавља циклично, како се смењују срећа и несрећа. За неке религије и богови су морали да се покоравају некој вишој сили, усуду од кога су зависили, а сва њихова власт била је у томе да владају светом који им је био дат.
Али, јудео-хришћанско предање узвишеније је од свега до чега се дошло у маштању, страху или путем људског промишљања. За стари Израил нису били прихватљиви митови цивилизацијâ које су га окруживале. Ови митови говорили су о томе како је овај свет слика односа међу боговима. Тако је владар био тај који је потчињене чувао од хаоса, исконског ништавила које прети, а од ког богови чувају сав свет. Ово је, међутим, био само начин да се оправда социјална неједнакост међу људима, и да се дâ легитимитет тлачењу једних људи од стране других, малобројних. Но, када је Мојсеј упитао Бога за име, Господ је рекао да Му је име Јахве, што значи Ја сам Који Јесам, или словенским партиципом речено Сушчиј (на грчком o wn, што се уписује на ореолу на икони која изображава Христа).
Стари Завет нам даље излаже једну сасвим нову идеју у историји људског рода: Бог је потпуно другачији од свега што постоји, што је створено. Тако, будући да је потпуно другачији од творевине, Бог не може да се дефинише, јер би то значило да се ограничи створеним представама. Но, зато се сами Бог открива, не у својој суштини, него у односу према нама, како то каже један спис потписан именом Светога Дионисија Ареопагита, ученика Светога апостола Павла. Јер, постоји непремостив јаз између природе Бога – нествореног Творца, и човека – који је створен, део творевине. Човек је унутар простора и времена, Бог је изван. И природе се не могу дотаћи. Али, када упознајемо неког (не нешто, него неког), ми упознајемо његову личност, која стоји испред природе, даје природи постојање. Зато Бога можемо познати као личност и на тај начин превазићи природну разлику, што нам омогућава оваплоћени Богочовек Исус Христос.
Ту долазимо до друге битне разлике за сада. То је разликовање теологије и икономије, као две науке о Богу. Свети Оци праве ту разлику и формулишу да теологија обухвата учење о суштини и односима унутар Свете Тројице, док икономија (од грчке речи oikonomia што би значило домоуправљање или домострој, а на словенском смотреније) садржи учење о пројави и делању Божјем у творевини. Реч домострој такође и означава Божји план о припреми Спасења у Старом Завету и остварењу Спасења у Новом Завету.
Али, знање о Богу никако није дело самог промишљања, и не може се научити. Знање о Богу је благодатни дар, који се задобија опитом, искуством; дакле, у Цркви. Зато је за нас превасходно важно шта о Богу каже служба Божја.
На првом делу литургије, коме присуствују и они који се припремају за Свету Тајну Крштења, из возгласа које произноси свештеник чујемо да је Бог свет, благ, милостив и човекољубив, а у исто време да је Његова моћ, сила и слава. И ако се придржавамо светоотачке поделе на теологију и икономију, могло би се рећи да су ово икономијске одредбе. На другом делу литургије, мада је ова подела само условна, јер је литургија једна и јединствена, када свештеник произноси молитву приношења чујемо како каже (...) на исти начин јеси Ти (...). Управо ово нам говори о другости Бога у односу на свет. Зато и кажемо да је Бог истина. Српска реч истина потиче од корене речи исто, што ће рећи да је истина нешто што је исто и непромењиво.
Бог је, као непромењив, и вечан. Створени свет није вечан, управо због тога јер је створен. Али, о стварању света и Богу као Творцу говорићемо неки наредни пут.
Нема коментара:
Постави коментар