На крају MMXXV

 

На први поглед делује као да еколошки проблеми немају никакве везе са вером, са теологијом, али тек кад еколошку стварност поставимо као верски проблем, увиђамо пуну озбиљност пута којим се човечанство упутило у доба убрзане и некритичке индустријализације. Међутим, чак и овако постављене ствари делују да све то нема никакве везе са појмом првородног греха. Ипак, да ли је заиста тако? Или су можда управо некритички експлоататорски приступ природи и сенка првородног греха уствари две стране исте медаље. Како бисмо могли да понудимо одговор на та питања, потребно је да се најпре мало подсетимо шта је то првородни грех.

 

Рекли смо да Господ Бог човека ствара као круну творевине, као биће које у себи врхуни све што је раније створено и које у себи спаја видљиви (тј. материјални) и невидљиви (тј. нематеријални) свет који је Бог створио. Због тога Псалмопојац Давид пише: „Шта је човек, те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш? Учинио си га мало мањег од анђела, славом и чашћу венчао си га; Поставио си га господарем над делима руку својих, све си метнуо под ноге његове“ (Пс 8, 4-6).

Назначење са којим Бог ствара човека јесте да круна творевине буде космички свештеник. Свештеник је, као што знамо, онај који узноси принос Богу. У том смислу, природа коју је Бог створио, а коју човек врхуни, требало је да са Богом остварује заједницу преко човека, управо тако што ће човек осмишљавати творевину, о чему Свето Писмо сведочи кроз извештај у коме се говори о Божијој заповести Адаму, првом човеку, да свему што је створено да име, а потом на тај начин што ће човек као састворитељ Божији ту с човекове стране осмишљену природу принети Богу.

 

Проблем настаје оног момента када човек преступа своје назначење, када промашује циљ са којим га Бог ствара. Подсетимо се такође да грчка реч αμαρτία, коју најчешће преводимо као грех, уствари значи промашај циља.

  Као што је познато из учења о првородном греху, уместо да своје постојање, свој идентитет темељи на заједници са Богом, човек преступивши Божију заповест о посту, своје постојање везује за једење хране, а храна је део природе која је као и човек створена из ништа (ex nihilo). Не само да оно што је и само у суштини небиће не може човеку да понуди вечно постојање, него експлоатисањем створене природе човек додатно поништава своје назначење космичког свештеника Наиме, уместо да преко човека природа остварује заједницу са Богом, човек занемарује Бога и уместо да природу чува, осмишљава и приноси, он је експлоатише.

 

Последице првородног греха су нам знане: смрт је ушла у творевину и то је најзначајнија промена коју је грех донео. Она је толико значајна, да православно учење творевину посматра кроз призму два различита раздобља постојања: пре и после грехопада. Дубина, пак, ожиљка који је првородни грех нанео природи огледа се у томе да кад кажемо природно, ми уствари најпре мислимо на грехопадно. То практично значи да оно што ми данас сматрамо природним уствари је грехопадно, а да под оним што је заиста природно уствари треба сматрати стање пре првородног греха.

Даље последице првородног греха подразумевају промену у односу између човека и природе, или сада је можда већ прецизније рећи између природе и човека. Природа је, наиме, била ослоњена на човека, али човек је њу изневерио тиме што је пренебрегао своје назначење. Изневерена природа, којој је човек укинуо заједницу са Творцем, бунтује против човека и то доводи до тога да природа за човека од освита његове историје па све до сада бива пре свега негостољубиво место, упркос чињеници да је човек чак и као биолошка врста настао и развио се у условима природе на нашој планети, а не негде другде. Односом природе према човеку доминирају болести, тешкоће, трулежност, опасности сваке врсте.

 

То је оквир у коме су настали еколошки проблеми.

 

Када говоримо о еколошким проблемима треба се пре свега осврнути на чињеницу да није само индустријализација, дакле период након што је Џејмс Ват пронашао парну машину и тиме покренуо лавину догађаја која још увек траје, једини узрок климатских промена. Човек је и пре тога мењао климатску слику планете, најчешће драматичним, катастрофичним и наравно пре свега грешним изборима. Забележено је да је покољ домородачког становништва у Јужној и Северној Америци био један од услова за глобално захлађење које неки научници називају Мало ледено доба (Little Ice Age)! Може се само, не без извесне језе, претпоставити колики је био обим тог истребљења, када је довео до глобалне климатске последице у то доба, толико пре загађивачког утицаја било какве индустрије!

Поред саме индустрије, и култура свакодневног живота човека има своје еколошке импликације, а то такође није без верског предзнака. Човек нашег времена, наведимо само један пример, троши вишеструко више енергије него човек чак и блиске прошлости, премда човек овог времена исто толико пута више говори о енергетској ефикасности.

 

Са аспекта хришћанског учења експлоататорски однос према природи на првом месту је истрајавање у прародитељском греху: човек и даље темељи своје постојање на створеној природи и даље црпи живот из ње.

Икономија Божијег домостроја спасења пружила је тајинствене начине васпостављања праве човекове природе, најпре кроз превазилажење биолошке ипостаси образовањем еклисијалне ипостаси и кроз свете Тајне Цркве, у ком односу заједнице човек опет бива космички свештеник, који осмишљава природу и приноси најпре свој рад, а потом и плодове природе Богу. Јер, приметимо да се у Цркви не приносе грожђе и пшеница, него хлеб и вино. Човек учествује у Тајни и тиме што преображава природу, па од жита настаје хлеб, а од грожђа вино. Али и поред тога, појам природног још увек везујемо за црпљење живота из створене природе; још увек експлоатишемо Божију творевину, уместо да руководимо њеним спасењем – уласком целокупне твари у Вечно Царство Божије.

 

Осим тога, недомаћински однос према природи, која нам је од Бога дата на коришћење, обделавање, осмишљавање, преображавање – дакле на са-стварање Богу, управо представља грех према Творцу.

Отуд спирала међусобног неповерења и изневеравања између човека и твари, те геометријском прогресијом нарастајући проблеми који се гомилају између ова два, доводе до садашње кризе

 

 

Једно сасвим лично мишљење

 

            Тешко да би се могла и замислити већа несрећа и гора срамота у новијој историји српског народа од UDBE. Још од тренутка када је основана, испрва под именом OZNA, та небивала формација постала је један сабор нечастивих с конца и конопца скупљених нестручних, необразованих садистичких незналица, партијских послушника и незабележених издајника народа. Оно што је за нормалан ум издаја, за њих није било. Комунисти су, наиме, под појмом народа подразумевали пре свега а често и искључиво једну класу, радничку класу, којој пак сами нису припадали и од које су били виши неколико касти, а пред питањем националног упорно су тврдоглаво и глупердијански затварали очи. Зато је OZNAšima, као политичким послушницима, било лако да буду издајници сопственог народа, ког се курса – рекло би се – држе до дана данашњег, када том формацијом, тим баластом на плећима народа газдују и дрмају већ и чукунунуци оних прималних и примитивних, често пута и полуписмених кожнокапуташа.

 

            О томе како је UDBA радила и какав је њен први састав био, данас скоро да више нема живих сведока. Али на сву срећу и упркос свему сачувана су бројна писана сведочанства, од којих на као меродавна и нарочито илустративна можемо да пажњи препоручимо књиге „У предворју пакла“ почившег проте Саве Банковића и „Кад UDBA бије“ Петронија Стојановића Зоркина. Та сведочанства из прве руке говоре да се менталитет UDBAša у погледу садистичких склоности баш никако није разликовао од злочинаца из рата који тек што је био прошао, па чак ни од оних које су комунисти сматрали својим непријатељима, као што је био поремећени четнички командант Чачић – осим што су ове поратне кабадахије на главама носили звезде петокраке.

Упркос чињеници да је тај орган носио име Odeljenje za zaštitu naroda, у питању је све од тада уствари једна најобичнија политичка полиција, дакле она авет тоталитарних режима чији је превасходни задатак истрага и истребљење политичких противника режима. Нема ту ни трунке бриге за народ и за државу. Типично за социјалистичко самоуправљање, властодршци су мислили да ће помоћу те уравниловке у карактеризацији непријатеља (и „непријатеља“) превазићи све објективно постојеће разлике у друштву: ако се свима једнако наноси неправда, онда то мора да је праведно. Ипак, та формула минус пута минус даје плус није могла да успе не само због тога што је у суштини кретенски замишљена и спроведена, већ и што се та прокламована једнакост у комунистичком режиму од самог почетка показала као лаж која је требало радницима да замаже очи и прекрије беду њиховог положаја.

Руководиоци који су у својим рукама држали судбине људи, често и по питању самог живота и смрти, само су заменили места у канцеларијама и фотељама са предратном господом. Фабрике су отимали (или „национализовали“, а уствари партијализовали) под фирмом да фабрике треба да припадну радницима, али радници су рмбали једнако као и пре и били беда убога једнако као и пре, али су се зато у кабинетима и меканим фотељама уместо законитих власника, који су најчешће на брзу руку, без суђења и у тајности убијани, сада башкарили не радници, него нове газде – другови отимачи. Бога су прогласили мртвим, али су се ипак држали народне изреке да је Он најпре себи створио браду, па су од туђег рада и на рачун туђе деце обезбеђивали и своје унуке.

Ако би најкраће требало сажети чиме се тих првих деценија свога постојања бавила UDBA, тј. OZNA, могло би мирне душе да се каже како је то била масовна мануфактура смрти и незајажљива отимачина. Ништа нису прескакали: једнако су отимали фабрике од фабриканата, кукуруз, пшеницу, вуну и ко зна шта све не од пољопривредника, црно испод нокта од радника... и јаја испод кокошке.

 

Биће да је странцима то одговарало. Tito се брзо слизао са њима, наставивши тако плодну сарадњу из доба самог рата, сарадњу коју је он (као и много шта друго) остварио „на фору“, будући да им је понудио нешто што уопште није ни имао, док му они сами то нису створили. С друге стране, странцима је такође одговарало да се истребљењем ројалиста, интелигенције и свега поштеног у српском народу избрише сећање на срамну издају за којом су посегли, када су у духу сарадње „ма и са црним ђаволом“ (како кажу да је за вајкада проклети Черчил говорио) продали и предали Србију комунистима.

Дакле, добро се међу нашим „савезницима“ знало како се овде влада и шта се ради. Али кључна карактеристика тих наших савезника је да код њих нема ни поштења ни честитости.

 

Комунистима није било доста што су најједноставније говорећи крали туђу имовину и што су у глупандеријанском духу комунизма врло неуко и сасвим погубно поклањајући туђе; па тако просто распакују фабрику у Србији и поклоне је Хоџиној Албанији, или фабрику аутомобила из Србије поклоне браћи која јодлују (још и инжењери из Србије морају да обучавају „браћу“ како да раде), а теби је, геџо, доста и тракторе да правиш. Не, нису се зауставили на томе. Остало је забележено да је само корак недостајао да цело КиМ поклоне Енверу Хоџи! Заиста је ово мала земља колики су то издајници – како рече литерарни јунак.

Имајући у виду да нису уништили само оно чега се нису дотакли, право је Божије чудо како смо као народ уопште преживели другове црвене 'ајдуке и њихове перјанике – UDBAše, увек намргођене, са ниским челом и великим главама неоптерећеним знањем и етиком.

 

Један од камена темељаца наше несреће лежи у чињеници да су економија и политика све до сада нераскидиво везане за UDBU. Комунистичка банана држава оснивала је своје кикирики факултете и политичке школе које су преко ноћи завршавале предратне калфе и занатлијски помоћници. Шта се могло очекивати од тих и таквих кадрова? Па буквално све што нас је постигло. А тек од кадрова које су они, ти и такви, образовали? Па... ово што до дана данашњег кусамо, ова и оваква стручност која насје довела до златног доба, до благодети коју они што виде да је цар го чешће сматрају ивицом провалије.

 

Могло би некоме на памет да падне како је све ово о повезаности политике и економије са UDBom једно претеривање, јер је OZNA → UDBA → DB → или како се данас трословно назива тај исти садржај у другом паковању, ипак пре свега безбедоносна служба. Па хајде да размотримо како и у домену безбедности стоје ствари.

У Titinoj Jugoslaviji проблем криминала, при чему мислимо на прави криминал, а не на политичко деловање (често већ и само мишљење) супротно ка-пе-јоту, решаван је тако, што се просто одбијала и сама идеја да криминал у том друштву постоји. Прибегавало се просто еуфемизмима: нпр. није постојало дело крађе аутомобила, него се ту могло говорити само о „позајмљивању туђег возила“, јер наводно није било намере да се возило и отуђи. Додуше, квалификовало се то на тај начин и због тога што су аутомобиле крали најчешће нечији синови, а чак и у комунистичкој републици, где влада некрунисани цар – господар живота и смрти (што крунисана глава никада овде није била), у племство не сме да се дира.

Али је зато обичан човек, припадник оне глорификоване радничке класе, могао да заглави у затворској психијатрији због вербалног деликта у виду најобичнијег политичког вица, или пак псовке упућене drugu Titi.

 

Осим што су се бавили проблемом емиграције, drugovi udbaši су се својски старали да у свим слојевима имају своје доушнике, а на свим кључним местима у свим сферама своје послушнике. Што се самог појма безбедности тиче, ту ствари стоје доста упитно. Да ли UDBI испред носа, или пак са њеним благословом – не знам, тек крађа на велико и на мало, тај стари обичај другова самоуправљача, одвијала се и даље и то са истом жестином и сасвим неспутано. Све нови и нови директори, руководиоци, друштвени и спортски радници, лекари... дрпали су сви. На то су се истина освртали и на то указивали сатиричари и неки синеасти, али смех који су у народу тим освртима изазивали није био довољно горак, да покрене раднике на побуну, већ више некако слаткаст, па је корупција мало по мало постала нешто што се просто подразумева. И ако је до злосрећних деведесетих и могло да буде недоумица по питању да ли су UDBAši само неспособне незналице, или можда и нешто више и куд и камо грђе од тога, период распада покојне SFRJ јасно је показао да је DB итекако активно учествовала у одржавању таквог стања.

 

Безбедност народа мало их је или ни мало интересовала. Али тих година је и у њиховим редовима било нешто паметних, храбрих и предузимљивих људи – додуше једна трагична мањина. Углавном гледано нестручност, глупост, непотизам и издаја се преплићу, па су и DB и војна KOS апсолутно изгубиле сваки кредибилитет баш око распада Југославније. Ова храбра мањина изведе акцију, сниме активног генерала JNA (приде и команданта РВ и ПВО) како говори о разарању земље, илегалном увозу оружја, усташком плану за покољ и прогон Срба и – н и ш т а. Политичари које је поставила она иста DB уопште не реагују! Генерал се шетка по Београду и неометано обавља своје прљаве работе, дабоме на рачун радничке класе и народним парама. Мора човек да се запита чијом су се то безбедношћу бавили припадници KOS и DB? И опет се болно актуализују речи литерарног јунака: Мала је ово земља колики су то издајници...

 

Спрега криминалаца и DB, успостављена у гадним сарадњама осамдесетих, тих деведесетих постала је још једна чињеница коју су људи из свеприсутну корупцију хтели – не хтели морали да прихвате. Било је нормално да највиши државни званичници буду капои одређених „ресора“. Било је нормално да синови савезног министра буду међу озбиљнијим и опаснијим криминалцима. Било је нормално да двадесетдвогодишњака из питомог српског села убију као пса – метком у потиљак поред друма, а да оцу младића инспектори кажу како „није тренутак“ да се убица његовог сина јединца открије. И ево, већ тридесет година тај отац не зна ко му је и зашто убио сина, који се по свој прилици нашао у погрешно време на погрешном месту и видео нешто што није смео. Године које су уследиле показале су да такви случајеви нису тако ретки, али само по неки од њих и привуку пажњу јавности, као што се десило са гардистима на Топчидеру.

Заиста, кад сагледамо ко нас и како чува, непријатељ попут сатанистичке NATO армаде нам делује још и цивилизовано.

 

Из генерације у генерацију UDBAši шире свој утицај и пред њима пада сфера по сфера и институција по институција. А унуци нису ништа човечнији од својих дедова у кожним капутима и очевима у служби социјализма.

Тако су DB политичари на тацни непријатељу предали све оно шту су јуначки српски борци својом крвљу одбранили деведесетих. Стручност DBa се показује и у томе, што су за десетак година изгубили више ратова, него сви српски владари у читавој нашој историји. Али тамо где царује глупост нема места за осећај стида, и сваку скрупулу спрам срамоте DB ће коначно протерати из јавног простора, пре свега из медија – па и оних националних, већ у првој деценији XXI века. Јер иако се гарнитуре политичара провизорно и мењају (мада би куд и камо тачније било рећи да се ротирају), они који суде и смуде на нашу жалост као да су непромењиви.

Стручност, храброст и способност трословне наследнице (а уствари само нове итерације) DBa и њихових гарнитура доводи до тога да смо у никад горој спољнополитичкој ситуацији, да куртији и муртији раде шта, како и колико хоће са Србима, а да је „показивање мишића“ трословаца увек само за унутрашњу употребу – уперено ка свом сопственом народу, да му се утера страх у кости, све исто као и непосредно после Другог светског рата. Тај баласт ама баш ничему не служи народу, тим пре не служи народ, него се богати на рачун народа и делује као преторијанска гарда за републиканско племство.

 

Оно што нам Душан Ковачевић казује у „Балканском шпијуну“ и нарочито у „Професионалцу“ ни у ком случају није претеривање. То је слика стварности, истина мало улепшана уметничком слободом. За DB раде и воскари, и бербери, и погребници, и социјални радници, и професори, и лекари... Не сви они, дабоме, али су тастери добро рааспоређени. И сви ти сарадници, сви ти тастери, сви они су саучесници у издаји, несрећи тежој и срамнијој од петвековног ропства под Турцима.

 

Али Србин геџа је воћка чудновата, а његова земља је велика тајна. Издржао је гегула и Турчина, и Швабе, и NATO и свакојаку силу и ордију. Издржаће Србин и разбојничку пету колону и њене пипке који се пружају да овај наш народ држе у самртном ропцу.

Има наде.

Живи били, па видели.

 

 

Новембар 2025.

Не догађа се то негде и неком "тамо"

 

         Свет у коме живимо је у опасности. Да ли га је у ту опасност довео човек и колика је уопште улога човечанства у читавој заврзлами која нас је снашла сада је тешко рећи, али промене су болно евидентне и по свој прилици не ради се само о пролазним и појединачним феноменима. Нажалост, изгледа да свет више никада неће личити на онај од пре само двадесетак година. Али опасности које нам прете не тичу се само еколошких катастрофа и климатских промена, иако је неоспорно да се човек према свету који је дело Божије односио и више него недомаћински, те да у томе полако почиње да назире проблем, али не и грех који такав однос према творевини Божијој подразумева. Како су појмови истине и правде полако нестајали са хоризонта интересовања људског друштва и како су њихово место заузели појмови користи, забаве и још неке друге итерације уствари све једне исте суштине која вазда стоји насупрот истине, правде и добра, узбуркавање таласа светске политике, који хтели ми то или не хтели запљускују и наше удаљене плићаке, гоњено је више апстрактним и загонетним геополитичким настојањима економије, него идеологијама као што је то у прошлом веку био случај. И премда постоје разлози да се верује како је идеологија још тада, а можда и дуго пре тога, била само кринка иза које су се скривали ови исти интереси и тајанствени моћници који данас нешто нескривеније владају светом, данас се већ и на сам помен идеологије гледа тако некако презриво, како би можда онај Ничеов надчовек могао да посматра шимпанзу коме су у руке дали виолину.

Јавни простор је скоро стерилно очишћен од питања смисла, живота и смрти (нарочито смрти) и вечности. Јавни простор пуне и препуњавају младалачким насмејаним ликовима са преланулим теном и „америчким осмехом“. Холивудске звезде и светски политичари подједнако се подвргавају интервенцијама и третманима како би остали што дуже, а пожељно вечно млади, јер жуде да у шездесет петој изгледају као да им је двадесет и седам година, па макар та шарена окреченост подразумевала јаловост у сваком другом смислу осим визуелно – манекенског. И са њима се као са пожељним моделима понашања и живота уопште идентификују генерације и генерације девојчица и дечака који су унапред осуђени да раде у условима прекаријата и сталнопристуне немилосрдне неизвесности, док богати необјашњиво постају још сулудо богатији, а вештачка интелигенција ради само фине послове. Ти дечаци и девојчице не желе и шта више не пружа им се прилика да се суоче са чињеницом да нужно неће сви они „успети“ и да су приче о томе да треба имати свој сан и следити га, управо то – празне приче. Сиротињи је уместо третмана довољно обезбедити мајсторе за тетовирање.

 

         Свет око нас се љуља, понегде већ и гори, а негде се право и руши. А ми као да пред тиме затварамо очи.

Као хришћани не смемо ни пре чиме да затварамо очи, јер смо ми пред Богом одговорни за овај свет. И то је свет двоструко наша одговорност. Најпре смо одговорни за стање у коме се свет нашао, јер смо како је Достојевски сматрао „сви криви за све“, па смо својим (не)чињењем допринели да се сви скупа нађемо у овом лонцу. А потом, нас хришћане Бог шаље у свет да га преображавамо, да га призовемо у Цркву, у заједницу са Христом. Ми се за тај свет молимо на свакој служби. Молимо се „за мир свега света“. Молимо се „за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна“. Молимо се за „мир свету“. И то нису само празне речи, које ми механички понављамо само зато што су изнете у чиновима као прозбе у јектенијама. Не, то треба и то мора да буде наш живот, јер је то наша вера.

Ипак, сувише често смо болно непривезани за свој живот, па уместо да изгарамо у љубави, док се свет око нас руши ми се расправљамо око тога да ли ће се двери затварати, или ће остати отворене и самозатворени у тај мучни бесплодни лавиринт полемике ради саме полемике, остајемо вечно удаљени од онога што је наше право, суштинско, богопостављено назначење – да удахњујемо душу свету, да будемо со земљи. Сасвим незаинтересовани за свет који се руши и при том пати у огњу који га полако сажиже, браћа која у свему и свакоме (а понајпре у ближњем) виде увек и само зло и опасност себи приписују титуле бранитеља чистоте вере, па ето рецимо то питање двери проглашавају врхунцем или и једином суштином и показатељем чистоте вере. И бљују срамне и хулне осуде, потпуно удаљени од реалности, потпуно незаинтересовани за патњу, за бој, за избављење, за спасење, за утеху, за братство, за Христа. Као, доста је Христу што је двери, шта Он хоће – још и да буде тамо где деца страдају од рата, од глади, од оскудице, од хладноће, од болести, од жеге, тамо где су стари заборављени и остављени... Још фали само да кажемо: Шта хоће Тај Христос?

 

         Па, Христос хоће љубав; милости хоће, а не жртвоприношења животињских инстиката превеликих „ја и само ја“ који су толико забраздили у бесплодна празнословља, да им ни на памет не пада чак ни на трен питање: „А шта ако можда ја нисам у праву?“ То, пак, питање човека, који за Богом трага ходећи кроз овај живот у покушају да колико до њега стоји од Вавилона трудом својим уз Божију помоћ твори свет Божији, никада не напушта. А не напушта га, јер се такав боготражитељ не поузда у човека, па ни у себе самог, него само и увек и једино у Бога. Ипак, кад се подигну таласи и буре навале и кад логика људског погледа не види излаза из ватре и воде, догоди се да тај боготражитељ, тај човек слаб и грешан и позавиди онима који тако самоуверено сматрају да се истина може поседовати, али сами нису на фронту, него су у својим личним дубоким позадинама, безбедни од сумњи и ожиљака, сигурни да знају све.

 

         А око нас, који смо призвани Крштењем у Име Господње да се трудимо и да баш са света скидамо лажни лик Вавилона, те да му вратимо богомукрашену красоту, има толико помрачених и мрачних душа.

Док ми живимо своје животе у релативном миру, неко отвара ватру на децу, жене и старце окупљене у реду за воду и храну. Колико ли је помрачена душа људске особе која повлачи обарач и коси гладне, жедне и ненаоружане људе? Колико ли је помрачена душа човека који само свој сопствени род сматра људима, а све остале сматра нижим бићима и не баш сасвим људима? Он не помишља да је двомиленијумско расејање од немила до недрага измешало крв његових предака, ма како да су херметички затворени били, са другим народима. Не, он зна да је он изабран и да ако неко његовом роду прети, а нарочито ако прети истребљењем, онда је право да нестане читава планета, јер ионако ако његовог рода нестане, на Земљи свакако више неће бити људи. За остале и није гре'ота. Он не разуме да истрајава у гадном и погрешном тумачењу појма месијанизма и он, чије су претке истребљивали нацисти, сада се држи управо нацистичког учења у погледу расе и нације. А у наручју Авраамовом ипак је убоги Лазар Дамаштанин, верни слуга, а не богати наследници домаћинови.

Док ми живимо своје животе у свети који програмирано гуши духовност, неко проповеда да је онај ко убија, силује (макар и децу) и чини сваки могући и замисливи грех, али клања свих пет намаза, исправнији од онога који не чини никакво зло, али се и не моли. Брате човече! Ако се не молиш, својој сопственој души зло чиниш. Али ако твориш зло, науђујеш и својој сопственој души, али и другој деци Божијој! Осим ако, подобно ономе што пуца на гладне и жедне, друге не сматраш баш људима, па тако ни равноправном децом Јединога Творца. Зар не разумеш да невидљиви а свудаприсутни Бог гледа и цени оно невидљиво, унутрашње, а не оно спољашње? Јер Господ је свима опраштао: и блудницама, и разбојницима... свим грешницима. Само није фарисејима, лицемерима, а то би се данашњим речником могло назвати – фолирантима. А зашто Господ њима није опраштао? Зато што они нису ни тражили опроштај, нити су приносили покајање. Они су били убеђени да не треба код себе ништа да мењају, да су исправни и на исправном путу, да нема потребе да узрастају и да напредују, јер су већ на висини. Поуздали су се у своју чистоћу, која је уствари била провидно привидна, дакле поуздали се не у Бога, већ у људско. И не само да нису сматрали да себе треба да мењају, него су хтели друге да мењају, да друге уподобе својој вољи. Како је Лао Це написао: Такви ће зацело пропасти - јер нема друге могућности. 

 

         Како мора да је страшно живети живот у пустињи самопоуздања! Такав ће доћи у црквену палионицу и ту палити свеће наопако! Дакле, прво ће веровати да припаљивање свеће наопачке уопште има неку моћ, па ће онда посегнути за тим да ту тороксе моћ упери против другог човека и на крају крајева све то у црквеној палионици, без и трунке свести о томе да је Црква лечилиште духовно, место утехе коју дарује покајање... Али за ту свест потребно је претходно имати сазнање личне грешности, имати свест о личној промени, потребно је имати сумњу у сопствену исправност.

Како мора да је страшно живети у пустињи самодовољности! И та нека наша браћа, све у име борбе за веру, а заправо у име свога сопственог превеликог ега (јер борба за веру увек је борба са самим собом, са сопственим слабостима и страстима, а кад је борба са другим, онда је то борба коју погони его) пљују и хуле на људе чију висину никада неће успети да досегну, нити чију ће светлост моћи да виде. Недавно сам видео да опадају Антонија Блума и олајавају Атанасија Јевтића. Али, не хуле они на Антонијеву висину, јер се није Антоније сам од себе ни сам по себи уздигао. Не пљују они Атанасијеву светлост, јер није Атанасије сам по себи и сам од себе просијао. Не, та јадна и помрачена браћа, устрашена у тамницама маловерја, ти који јалов посао раде не излазећи из самица, они хуле на Бога који прославља своје слуге, Који нам и шаље своје слуге да нас управи, да нас утеши, да нас укрепи. Какав адски понор ти људи опостојавају, па још све у име вере!

 

         А живот је живот, само онда када је са Богом; само онда када смо у сваком часу и сваком трену привезани за веру у Њега, само онда када се у свему и за све поуздамо само у Њега, само онда када се увек и стално Њему радујемо и Њега ишчекујемо. А Он нам се даје као лек за живот вечни, јер је нас, овако слабе и грешне, откупио скупо нас плативши – Крвљу са Крста.

Па шта можемо? Можемо да се молимо; непрестано да се молимо, дан и ноћ, удах и издах, корак и трептај. Можемо да се поуздамо у Бога и да чинимо што до нас стоји, да оно што нам је дао обрадимо и да тамо где нас је поставио сведочимо. Али такође да трпимо. Јер Он нас ставља на оно место и међу оне људе, који су добри за наше спасење. Морамо да трпимо, да нас проведе кроз ватру и воду како би нас извео на место равно. Не трпимо ли, онда не поштујемо Његову вољу. Трпети значи да разградимо старог себе, природног себе, како би Господ изградио себе у нама. Као кад се руши страћара, како би се изградила нова, лепа, чврста кућа. Нисмо сви једнако велике куће. Онај ко је већа и чвршћа кућа мора да претрпи јаче и дуоготрајније рушење. Али у свему стоји трпљење и поуздање у Бога. Као у животу уопште, и у трпљењу, сигурно, постоје црвене линије, као што и ревност може бити не по разуму. Али и кад нам Господ открије да нешто треба променити, опет мењајмо себе – ми променимо место, а никада не терајмо другога да промени своје место због нас.

Молитва је немерљива утеха, али и велика школа, искуство у коме се отварају невидљиве ствари и којим се познају ствари које је речима тешко, ако не и сасвим немогуће изразити.

П р и ч а

 

    Где се то догодило?

Да ли уз ватру неке мирне ноћи, или у мраку пећине, да се смире деца којој се упркос умору не спава због неког нејасног узбуђења спознаје, или под бистрим звезданим ноћним небом какво ми данас, у доба кад постоји и светлосно загађење никада нећемо бити у прилици да видимо? У сваком случају, неизвесно је где се то догогодило исто колико је неизвесно и када се то десило. Ипак, морало је некад и негде први пут да се догоди да неко почне да прича причу и да га остали занесено слушају. Причати причу је таленат. Не само због тога што је у тој дубокој, дубокој древности, давно пре настанка писма, језик био још увек рудиментаран, можда још увек и неподесан за причање прича. Ипак, и поред свих ограничења, а можда баш и упркос свим шансама против ње – прича се родила.

Онај или она који до тада можда нису били нарочито корисни чланови групе одједном су засијали у том мраку дубоке прошлости. Мора бити да су и деца и одрасли били затечени везом гласова који су се склапали у чипку од речи што су се разиграно низале у ноћ. Мора да су то биле приче о животињама које измичу чак и највештијим ловцима и о снази и разборитости које мора да је само небо послало на ловце, па су ипак успели да надмудре и савладају и најнеухватљивији плен. Онда су приче отишле на два краја, а уствари ка једном истом: с једне стране високо ка небу, ка ћутљивом небу са треперавим звездама које је ћудљиво умело и да казни ватром са висине, а са друге стране ка почетку свих ствари, ка најстаријем међу ловцима, ка бледим и неубедљивим сећањима у којима се преплетало оно што је прошло и оно што је измаштано.

Али и ка небу горе и ка прецима у прошлост била је једна иста нит која се протезала кроз приче и њихово ткање слагала у једну шареницу: добро. Добро ће победити и све ће добро на крају бити и зато је добро бити добар, чак и тада када је све око тебе лоше и када су сви око тебе зли. Ако тога нема, онда чему све? Чему страх од ватре с неба? Чему страдање од глади и болести? Чему раскидање под канџама зверова? Чему измена дана и ноћи, жеге и студени, кише и суше, ветра и тишине, пролећа кад све зелени и јесени кад све пожути? Јер чиме се може излечити страх и туга и бол, ако не надом?

А како не веровати том приповедачу, кад говори тако убедљиво, тако јасно, тако блиско – чини ти се и ти си тамо и све то што он говори одвија се пред самим твојим очима. И тако поколењима и поколењима деца су одрастала слушајући те приче, а слушајући их нису их само памтили, него су се те приче уграђивале у њих и обликовале их, а они су их, или барем неки од њих, опет неки приповедач, који је племену служио макар само за то, преносили на следеће поколење, градили га и обликовали причама о борби између добра и зла, борби која је драматична, понекада изгледа и трагично, али која је уствари извесна, јер је њен крај познат: добро ће на крају победити.

Та вера у победу добра обликовала је људски род поставивши фундамент на коме постоји и наше садашње друштво. Вера у победу добра била је моторна снага човековог мотива сталног напредовања, мотива који нас је извукао из пећина и довео нас до тога да данас живимо у вишеспратницама обогаћеним електричном енергијом, топлом и хладном водом погодном за пиће, интернетом, лифтовима, прозорима са ролетнама и ко зна чиме све још не. И то је добро.

Али ко ће сачувати приче у време када се у све сумња? Ко ће одржавати ватру радости која треба да обасја и огреје нова поколења? Рачунарски генерисана графика у милионима и милионима боја и високој резолуцији понекада изгледа и убедљивије и уверљивије и лепше од обичне, праве ватре, али слика ма како шарена и замамна била – ипак не може да угреје. Нешто, дакле, друго мора да зрачи из ватре, нешто што самом оку измиче, кад ето врло модерни видео клип не успева да замени једно обично преисторијско огњиште? Да није то можда догађај сабрања? Да није то скупљање на једно место, око живе ватре и слушање живе приче чија убедљивост потиче колико из самих речи, толико и од приповедача? Треба сачувати приче за поколења која долазе, јер и сада, и поред вештачких интелигенција, маја и привида општеприхваћених као замена стварности прича је још увек незамењива и биће незамењива за одгајање и обликовање човека као човека док год човек буде постојао.