На крају MMXXV

 

На први поглед делује као да еколошки проблеми немају никакве везе са вером, са теологијом, али тек кад еколошку стварност поставимо као верски проблем, увиђамо пуну озбиљност пута којим се човечанство упутило у доба убрзане и некритичке индустријализације. Међутим, чак и овако постављене ствари делују да све то нема никакве везе са појмом првородног греха. Ипак, да ли је заиста тако? Или су можда управо некритички експлоататорски приступ природи и сенка првородног греха уствари две стране исте медаље. Како бисмо могли да понудимо одговор на та питања, потребно је да се најпре мало подсетимо шта је то првородни грех.

 

Рекли смо да Господ Бог човека ствара као круну творевине, као биће које у себи врхуни све што је раније створено и које у себи спаја видљиви (тј. материјални) и невидљиви (тј. нематеријални) свет који је Бог створио. Због тога Псалмопојац Давид пише: „Шта је човек, те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш? Учинио си га мало мањег од анђела, славом и чашћу венчао си га; Поставио си га господарем над делима руку својих, све си метнуо под ноге његове“ (Пс 8, 4-6).

Назначење са којим Бог ствара човека јесте да круна творевине буде космички свештеник. Свештеник је, као што знамо, онај који узноси принос Богу. У том смислу, природа коју је Бог створио, а коју човек врхуни, требало је да са Богом остварује заједницу преко човека, управо тако што ће човек осмишљавати творевину, о чему Свето Писмо сведочи кроз извештај у коме се говори о Божијој заповести Адаму, првом човеку, да свему што је створено да име, а потом на тај начин што ће човек као састворитељ Божији ту с човекове стране осмишљену природу принети Богу.

 

Проблем настаје оног момента када човек преступа своје назначење, када промашује циљ са којим га Бог ствара. Подсетимо се такође да грчка реч αμαρτία, коју најчешће преводимо као грех, уствари значи промашај циља.

  Као што је познато из учења о првородном греху, уместо да своје постојање, свој идентитет темељи на заједници са Богом, човек преступивши Божију заповест о посту, своје постојање везује за једење хране, а храна је део природе која је као и човек створена из ништа (ex nihilo). Не само да оно што је и само у суштини небиће не може човеку да понуди вечно постојање, него експлоатисањем створене природе човек додатно поништава своје назначење космичког свештеника Наиме, уместо да преко човека природа остварује заједницу са Богом, човек занемарује Бога и уместо да природу чува, осмишљава и приноси, он је експлоатише.

 

Последице првородног греха су нам знане: смрт је ушла у творевину и то је најзначајнија промена коју је грех донео. Она је толико значајна, да православно учење творевину посматра кроз призму два различита раздобља постојања: пре и после грехопада. Дубина, пак, ожиљка који је првородни грех нанео природи огледа се у томе да кад кажемо природно, ми уствари најпре мислимо на грехопадно. То практично значи да оно што ми данас сматрамо природним уствари је грехопадно, а да под оним што је заиста природно уствари треба сматрати стање пре првородног греха.

Даље последице првородног греха подразумевају промену у односу између човека и природе, или сада је можда већ прецизније рећи између природе и човека. Природа је, наиме, била ослоњена на човека, али човек је њу изневерио тиме што је пренебрегао своје назначење. Изневерена природа, којој је човек укинуо заједницу са Творцем, бунтује против човека и то доводи до тога да природа за човека од освита његове историје па све до сада бива пре свега негостољубиво место, упркос чињеници да је човек чак и као биолошка врста настао и развио се у условима природе на нашој планети, а не негде другде. Односом природе према човеку доминирају болести, тешкоће, трулежност, опасности сваке врсте.

 

То је оквир у коме су настали еколошки проблеми.

 

Када говоримо о еколошким проблемима треба се пре свега осврнути на чињеницу да није само индустријализација, дакле период након што је Џејмс Ват пронашао парну машину и тиме покренуо лавину догађаја која још увек траје, једини узрок климатских промена. Човек је и пре тога мењао климатску слику планете, најчешће драматичним, катастрофичним и наравно пре свега грешним изборима. Забележено је да је покољ домородачког становништва у Јужној и Северној Америци био један од услова за глобално захлађење које неки научници називају Мало ледено доба (Little Ice Age)! Може се само, не без извесне језе, претпоставити колики је био обим тог истребљења, када је довео до глобалне климатске последице у то доба, толико пре загађивачког утицаја било какве индустрије!

Поред саме индустрије, и култура свакодневног живота човека има своје еколошке импликације, а то такође није без верског предзнака. Човек нашег времена, наведимо само један пример, троши вишеструко више енергије него човек чак и блиске прошлости, премда човек овог времена исто толико пута више говори о енергетској ефикасности.

 

Са аспекта хришћанског учења експлоататорски однос према природи на првом месту је истрајавање у прародитељском греху: човек и даље темељи своје постојање на створеној природи и даље црпи живот из ње.

Икономија Божијег домостроја спасења пружила је тајинствене начине васпостављања праве човекове природе, најпре кроз превазилажење биолошке ипостаси образовањем еклисијалне ипостаси и кроз свете Тајне Цркве, у ком односу заједнице човек опет бива космички свештеник, који осмишљава природу и приноси најпре свој рад, а потом и плодове природе Богу. Јер, приметимо да се у Цркви не приносе грожђе и пшеница, него хлеб и вино. Човек учествује у Тајни и тиме што преображава природу, па од жита настаје хлеб, а од грожђа вино. Али и поред тога, појам природног још увек везујемо за црпљење живота из створене природе; још увек експлоатишемо Божију творевину, уместо да руководимо њеним спасењем – уласком целокупне твари у Вечно Царство Божије.

 

Осим тога, недомаћински однос према природи, која нам је од Бога дата на коришћење, обделавање, осмишљавање, преображавање – дакле на са-стварање Богу, управо представља грех према Творцу.

Отуд спирала међусобног неповерења и изневеравања између човека и твари, те геометријском прогресијом нарастајући проблеми који се гомилају између ова два, доводе до садашње кризе

 

 

Једно сасвим лично мишљење

 

            Тешко да би се могла и замислити већа несрећа и гора срамота у новијој историји српског народа од UDBE. Још од тренутка када је основана, испрва под именом OZNA, та небивала формација постала је један сабор нечастивих с конца и конопца скупљених нестручних, необразованих садистичких незналица, партијских послушника и незабележених издајника народа. Оно што је за нормалан ум издаја, за њих није било. Комунисти су, наиме, под појмом народа подразумевали пре свега а често и искључиво једну класу, радничку класу, којој пак сами нису припадали и од које су били виши неколико касти, а пред питањем националног упорно су тврдоглаво и глупердијански затварали очи. Зато је OZNAšima, као политичким послушницима, било лако да буду издајници сопственог народа, ког се курса – рекло би се – држе до дана данашњег, када том формацијом, тим баластом на плећима народа газдују и дрмају већ и чукунунуци оних прималних и примитивних, често пута и полуписмених кожнокапуташа.

 

            О томе како је UDBA радила и какав је њен први састав био, данас скоро да више нема живих сведока. Али на сву срећу и упркос свему сачувана су бројна писана сведочанства, од којих на као меродавна и нарочито илустративна можемо да пажњи препоручимо књиге „У предворју пакла“ почившег проте Саве Банковића и „Кад UDBA бије“ Петронија Стојановића Зоркина. Та сведочанства из прве руке говоре да се менталитет UDBAša у погледу садистичких склоности баш никако није разликовао од злочинаца из рата који тек што је био прошао, па чак ни од оних које су комунисти сматрали својим непријатељима, као што је био поремећени четнички командант Чачић – осим што су ове поратне кабадахије на главама носили звезде петокраке.

Упркос чињеници да је тај орган носио име Odeljenje za zaštitu naroda, у питању је све од тада уствари једна најобичнија политичка полиција, дакле она авет тоталитарних режима чији је превасходни задатак истрага и истребљење политичких противника режима. Нема ту ни трунке бриге за народ и за државу. Типично за социјалистичко самоуправљање, властодршци су мислили да ће помоћу те уравниловке у карактеризацији непријатеља (и „непријатеља“) превазићи све објективно постојеће разлике у друштву: ако се свима једнако наноси неправда, онда то мора да је праведно. Ипак, та формула минус пута минус даје плус није могла да успе не само због тога што је у суштини кретенски замишљена и спроведена, већ и што се та прокламована једнакост у комунистичком режиму од самог почетка показала као лаж која је требало радницима да замаже очи и прекрије беду њиховог положаја.

Руководиоци који су у својим рукама држали судбине људи, често и по питању самог живота и смрти, само су заменили места у канцеларијама и фотељама са предратном господом. Фабрике су отимали (или „национализовали“, а уствари партијализовали) под фирмом да фабрике треба да припадну радницима, али радници су рмбали једнако као и пре и били беда убога једнако као и пре, али су се зато у кабинетима и меканим фотељама уместо законитих власника, који су најчешће на брзу руку, без суђења и у тајности убијани, сада башкарили не радници, него нове газде – другови отимачи. Бога су прогласили мртвим, али су се ипак држали народне изреке да је Он најпре себи створио браду, па су од туђег рада и на рачун туђе деце обезбеђивали и своје унуке.

Ако би најкраће требало сажети чиме се тих првих деценија свога постојања бавила UDBA, тј. OZNA, могло би мирне душе да се каже како је то била масовна мануфактура смрти и незајажљива отимачина. Ништа нису прескакали: једнако су отимали фабрике од фабриканата, кукуруз, пшеницу, вуну и ко зна шта све не од пољопривредника, црно испод нокта од радника... и јаја испод кокошке.

 

Биће да је странцима то одговарало. Tito се брзо слизао са њима, наставивши тако плодну сарадњу из доба самог рата, сарадњу коју је он (као и много шта друго) остварио „на фору“, будући да им је понудио нешто што уопште није ни имао, док му они сами то нису створили. С друге стране, странцима је такође одговарало да се истребљењем ројалиста, интелигенције и свега поштеног у српском народу избрише сећање на срамну издају за којом су посегли, када су у духу сарадње „ма и са црним ђаволом“ (како кажу да је за вајкада проклети Черчил говорио) продали и предали Србију комунистима.

Дакле, добро се међу нашим „савезницима“ знало како се овде влада и шта се ради. Али кључна карактеристика тих наших савезника је да код њих нема ни поштења ни честитости.

 

Комунистима није било доста што су најједноставније говорећи крали туђу имовину и што су у глупандеријанском духу комунизма врло неуко и сасвим погубно поклањајући туђе; па тако просто распакују фабрику у Србији и поклоне је Хоџиној Албанији, или фабрику аутомобила из Србије поклоне браћи која јодлују (још и инжењери из Србије морају да обучавају „браћу“ како да раде), а теби је, геџо, доста и тракторе да правиш. Не, нису се зауставили на томе. Остало је забележено да је само корак недостајао да цело КиМ поклоне Енверу Хоџи! Заиста је ово мала земља колики су то издајници – како рече литерарни јунак.

Имајући у виду да нису уништили само оно чега се нису дотакли, право је Божије чудо како смо као народ уопште преживели другове црвене 'ајдуке и њихове перјанике – UDBAše, увек намргођене, са ниским челом и великим главама неоптерећеним знањем и етиком.

 

Један од камена темељаца наше несреће лежи у чињеници да су економија и политика све до сада нераскидиво везане за UDBU. Комунистичка банана држава оснивала је своје кикирики факултете и политичке школе које су преко ноћи завршавале предратне калфе и занатлијски помоћници. Шта се могло очекивати од тих и таквих кадрова? Па буквално све што нас је постигло. А тек од кадрова које су они, ти и такви, образовали? Па... ово што до дана данашњег кусамо, ова и оваква стручност која насје довела до златног доба, до благодети коју они што виде да је цар го чешће сматрају ивицом провалије.

 

Могло би некоме на памет да падне како је све ово о повезаности политике и економије са UDBom једно претеривање, јер је OZNA → UDBA → DB → или како се данас трословно назива тај исти садржај у другом паковању, ипак пре свега безбедоносна служба. Па хајде да размотримо како и у домену безбедности стоје ствари.

У Titinoj Jugoslaviji проблем криминала, при чему мислимо на прави криминал, а не на политичко деловање (често већ и само мишљење) супротно ка-пе-јоту, решаван је тако, што се просто одбијала и сама идеја да криминал у том друштву постоји. Прибегавало се просто еуфемизмима: нпр. није постојало дело крађе аутомобила, него се ту могло говорити само о „позајмљивању туђег возила“, јер наводно није било намере да се возило и отуђи. Додуше, квалификовало се то на тај начин и због тога што су аутомобиле крали најчешће нечији синови, а чак и у комунистичкој републици, где влада некрунисани цар – господар живота и смрти (што крунисана глава никада овде није била), у племство не сме да се дира.

Али је зато обичан човек, припадник оне глорификоване радничке класе, могао да заглави у затворској психијатрији због вербалног деликта у виду најобичнијег политичког вица, или пак псовке упућене drugu Titi.

 

Осим што су се бавили проблемом емиграције, drugovi udbaši су се својски старали да у свим слојевима имају своје доушнике, а на свим кључним местима у свим сферама своје послушнике. Што се самог појма безбедности тиче, ту ствари стоје доста упитно. Да ли UDBI испред носа, или пак са њеним благословом – не знам, тек крађа на велико и на мало, тај стари обичај другова самоуправљача, одвијала се и даље и то са истом жестином и сасвим неспутано. Све нови и нови директори, руководиоци, друштвени и спортски радници, лекари... дрпали су сви. На то су се истина освртали и на то указивали сатиричари и неки синеасти, али смех који су у народу тим освртима изазивали није био довољно горак, да покрене раднике на побуну, већ више некако слаткаст, па је корупција мало по мало постала нешто што се просто подразумева. И ако је до злосрећних деведесетих и могло да буде недоумица по питању да ли су UDBAši само неспособне незналице, или можда и нешто више и куд и камо грђе од тога, период распада покојне SFRJ јасно је показао да је DB итекако активно учествовала у одржавању таквог стања.

 

Безбедност народа мало их је или ни мало интересовала. Али тих година је и у њиховим редовима било нешто паметних, храбрих и предузимљивих људи – додуше једна трагична мањина. Углавном гледано нестручност, глупост, непотизам и издаја се преплићу, па су и DB и војна KOS апсолутно изгубиле сваки кредибилитет баш око распада Југославније. Ова храбра мањина изведе акцију, сниме активног генерала JNA (приде и команданта РВ и ПВО) како говори о разарању земље, илегалном увозу оружја, усташком плану за покољ и прогон Срба и – н и ш т а. Политичари које је поставила она иста DB уопште не реагују! Генерал се шетка по Београду и неометано обавља своје прљаве работе, дабоме на рачун радничке класе и народним парама. Мора човек да се запита чијом су се то безбедношћу бавили припадници KOS и DB? И опет се болно актуализују речи литерарног јунака: Мала је ово земља колики су то издајници...

 

Спрега криминалаца и DB, успостављена у гадним сарадњама осамдесетих, тих деведесетих постала је још једна чињеница коју су људи из свеприсутну корупцију хтели – не хтели морали да прихвате. Било је нормално да највиши државни званичници буду капои одређених „ресора“. Било је нормално да синови савезног министра буду међу озбиљнијим и опаснијим криминалцима. Било је нормално да двадесетдвогодишњака из питомог српског села убију као пса – метком у потиљак поред друма, а да оцу младића инспектори кажу како „није тренутак“ да се убица његовог сина јединца открије. И ево, већ тридесет година тај отац не зна ко му је и зашто убио сина, који се по свој прилици нашао у погрешно време на погрешном месту и видео нешто што није смео. Године које су уследиле показале су да такви случајеви нису тако ретки, али само по неки од њих и привуку пажњу јавности, као што се десило са гардистима на Топчидеру.

Заиста, кад сагледамо ко нас и како чува, непријатељ попут сатанистичке NATO армаде нам делује још и цивилизовано.

 

Из генерације у генерацију UDBAši шире свој утицај и пред њима пада сфера по сфера и институција по институција. А унуци нису ништа човечнији од својих дедова у кожним капутима и очевима у служби социјализма.

Тако су DB политичари на тацни непријатељу предали све оно шту су јуначки српски борци својом крвљу одбранили деведесетих. Стручност DBa се показује и у томе, што су за десетак година изгубили више ратова, него сви српски владари у читавој нашој историји. Али тамо где царује глупост нема места за осећај стида, и сваку скрупулу спрам срамоте DB ће коначно протерати из јавног простора, пре свега из медија – па и оних националних, већ у првој деценији XXI века. Јер иако се гарнитуре политичара провизорно и мењају (мада би куд и камо тачније било рећи да се ротирају), они који суде и смуде на нашу жалост као да су непромењиви.

Стручност, храброст и способност трословне наследнице (а уствари само нове итерације) DBa и њихових гарнитура доводи до тога да смо у никад горој спољнополитичкој ситуацији, да куртији и муртији раде шта, како и колико хоће са Србима, а да је „показивање мишића“ трословаца увек само за унутрашњу употребу – уперено ка свом сопственом народу, да му се утера страх у кости, све исто као и непосредно после Другог светског рата. Тај баласт ама баш ничему не служи народу, тим пре не служи народ, него се богати на рачун народа и делује као преторијанска гарда за републиканско племство.

 

Оно што нам Душан Ковачевић казује у „Балканском шпијуну“ и нарочито у „Професионалцу“ ни у ком случају није претеривање. То је слика стварности, истина мало улепшана уметничком слободом. За DB раде и воскари, и бербери, и погребници, и социјални радници, и професори, и лекари... Не сви они, дабоме, али су тастери добро рааспоређени. И сви ти сарадници, сви ти тастери, сви они су саучесници у издаји, несрећи тежој и срамнијој од петвековног ропства под Турцима.

 

Али Србин геџа је воћка чудновата, а његова земља је велика тајна. Издржао је гегула и Турчина, и Швабе, и NATO и свакојаку силу и ордију. Издржаће Србин и разбојничку пету колону и њене пипке који се пружају да овај наш народ држе у самртном ропцу.

Има наде.

Живи били, па видели.

 

 

Новембар 2025.