Свемир 25, овде и сада

 

Некако баш пред Хитлеров напад на Краљевину Југославију један пензионисани чиновник написао је писмо немачком фиреру. То писмо је реченом чиновнику уједно било и резервација за трајни боравак у логору, у коме је и скончао свој живот. Ипак, људи су смртна бића: крај земног живота је неумитност којом су нас даровали прародитељи. Дакле, сасвим је свеједно да ли се живот завршава у болесничкој постељи, у борбеном рову, или у нацистичком логору; суштина је да ће се крај свакако догодити. Није свеједно, међутим, како изгледа оно пре краја, а управо то нас чини људима или нељудима. Овај се чиновник понео као човек и историја је показала управо оно, на шта је он указивао, иако он сам није видео остварење свога предвиђања. Али као да јесте, јер он је знао да неправда мора да пропадне. Ових дана сам поново читао то његово писмо и дивио се не само његовој храбрости (коју би свет проглашавао за лудост) нити његовом чиновнички сажетом стилу. Дивио сам се његовој уверености у крај моћника. И то има везе и са нашим садашњим тренутком.

 

Свемир 25, "животињски модел друштвеног колапса", јесте емпиријска чињеница. Резултати тог необичног експеримента детаљно су описани. Свет данас јесте устројен управо као животињски модел, у коме се слободи и личности оспорава и само право на постојање. Свет препознаје само биолошку ипостас, па и то искривљену, первертовану до њене сопствене инверзије, управо по моделу Свемира 25.

Слободна личност, или еклисијална ипостас, на путу је да се у условима Свемира 25 нађе ван закона света, непосредно или индиректно - дакле или простим стављањем ван закона, или устројавањем закона на тај начин, да се испољавање еклисијалне ипостаси практично онемогући, макар да се њено само постојање и не забрани.

Светске политичке елите, естаблишменти, па чак и "дубоке државе" данас су само слуге безимено крупног капиталa, а тај капитал управља судбинама људи (одлучује о њиховим животима, не само о квалитету и садржају живота, већ и о бити и не бити) и проглашава добро за зло, зло за добро, истину за лаж и лаж за истину - што је основна делатност демона. Ту не треба тражити логику, јер је нема. Зато се они који стоје иза гурања света до некакве ивице иза које се налази незнано шта, али иза које више ништа неће бити исто, не могу идентификовати простим постављањем питања cui bono? Јер ни користи - нема. Оно што је најдаље од користи за човека, наслада је за демона.

Зато се истина прогања, а на њено место долази постистина, која је и најобичнија лаж, али и игнорисање истине. По том кључу, који је и сам слуга истих оних безимених фараона, можеш да се позиваш на оно што си сaм прогласио лажним; добар пример је МС"П", који је у једном случају меродаван, а у другом ван снаге и истине.

Борба за мултиполарни свет, или можда боље рећи против униполарног света, јесте тежња да се човечанство ослободи из канала пацовског лавиринта Свемира 25 у коме се сада налази његов значајни део и у коме човечанство чека само - истребљење.

У условима када су логика и правила научног метода поништени, па уместо научног метода стоји ангажовани сцијентизам, а уместо логике лажно божанство агенде која ангажује све, немогуће је разумети зашто још једном баш овај народ и баш овај простор гурају прст у око деперсонализованом фараону. Све то покрећу имагинарни закони економије која све више личи с једне стране на ону холандску давнашњу тулипоманију, а с друге стране на аферу Џона Лоа; у сваком случају – на систем устројен на објективно непостојећем, на лабавим и све лабавијим конвенцијама. И као и у тим случајевима, који неизбежно иду ка сопственој пропасти, и данашњи систем, и они су задирали у културне и социолошке темеље друштва. У Свемиру 25, у коме се налазе људи а не пацови, истискује се готов новац и његова објективна вредност, па се везује за окречене облаке.

Оци нас уче да анђели не могу да греше, човек може да не греши, а демон не може да не греши. А истина, коју фараон мрзи, учи нас да сваки фараон нађе дно свог Црвеног мора. Као што се и са Хитлером догодило.

Прочитајте, зато, то писмо, тај јединствени документ, несвакидашње сведочанство једног, а можда и сваког времена. Свака сличност са садашњим тренутком је... занимљива.