Бројанице, шта и како

 

         За бројанице сви знају, али несразмерно мали број људи зна шта су бројанице, чему служе и како се користе, па ће о томе бити речи у наредним минутима.

 

Иако бројанице постоје већ вековима, чини се да су код нас постале широко популарне  у другој половини деведесетих година прошлог века, дакле пре тридесетак година, али су у народне масе, нарочито међу младе, ушле првенствено као наруквице, дакле – као модни детаљ.

Иако није грех да се бројаница носи око руке, њена првенствена сврха јесте да се она користи као помоћно средство за молитву. Бројаницу користимо тако што је држимо у прва три прста леве руке, и то леве зато што нам десна служи да се прекрстимо, то јест да се осенимо знаком Крста, па при – како се то каже – повлачењу бројанице, на сваки чворић, или на сваку перлицу – зависи од чега је бројаница начињена, тј. да ли је плетена или је низана, на сваки чворић кажемо у себи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног или грешну.

По предању, ова молитва потиче од светог апостола Павла, који у првој посланици Коринћанима пише како „више воли да каже пет речи, него хиљаду“. Тих пет речи су: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Касније настаје развијени облик ове молитве, како је знамо данас. Наравно, на бројанице се можемо молити и за друге, за једну или више особа, за ближње којима је потребна молитва и милост Божија. На пример: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј грешне слуге Твоје: име, име, име, име и име... А ако их има више, на први чворић поменућемо их све поименце, а на друге чвориће можемо рећи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј поменуте слуге Твоје.

Молитва је поуздано и непобедиво, а истовремено веома лако доступно оружје. На бројанице се можемо молити увек: док чекамо у реду да платимо рачуне, у чекаоници Дома здравља, док се возимо градским превозом и тако даље. Важно је само ако се молимо окружени људима да бројаницу покријемо другом руком, како не бисмо привлачили пажњу на своју молитву, него да наша молитва буде у тајности. Многи хришћани понесу бројаницу и када крену на спавање, па тако, уз молитву, и заспу.

У Цркви све чинимо са благословом, тако да је добро да за молитву на бројанице узмемо благослов свог надлежног парохијског свештеника, који је задужен за наш духовни живот и развој, или евентуално од неког другог духовника. То свакако не значи да је молитва на бројанице својеврсна замена за друга молитвена правила, на пример јутарње, пред спавање или пре светог причешћа. Молитва на бројанице није замена редовних молитвених правила, него допуна нашег молитвеног живота, испољавање слободе. Али, ако желимо да узмемо и бројаницу за лично молитвено правило, најисправније јесте да за то узмемо благослов свештеника, односно духовника.

 

У вези са бројаницама има и неколико честих недоумица, али нажалост и честих празноверица, или боље рећи бесмислица на које овом приликом треба да обратимо пажњу.

Прва недоумица јесте да ли је нека бројаница „исправна“. По предању, бројанице се плету уз молитву и то на сасвим посебан начин, јер је у њихов чворић уплетено седам крстова. Тих чворића најчешће има тридесет и три, према броју година које је Господ Исус Христос провео на земљи. Међутим, има и већих бројаница, од по педесет или сто или и још више чворића, и оне су карактеристичне за монашки контекст; а има и оних мањих, од тек неколико чворића, које се приликом употребе носе око прста, попут прстена, и које се безбедно могу користити чак и у вожњи. Неке су плетене од тањег конца, какве код нас понегде називају грчким бројаницама, а неке су од пунијег конца. Пошто је бројаница настала међу монасима, њена најприроднија боја је – црна. Ипак, могу се користити и бројанице у другим примереним бојама; важно је само да изглед саме бројанице не преузме примат над њеном сврхом, у ком случају бројаница постаје сопствена супротност.

Многима је згодније да користе бројаницу ако је мало „развучена“, иако тада није згодна за то да стоји око руке као наруквица. Исто тако се могу користити и бројанице начињене од дрвених, или куглица од неког другог погодног материјала. Као и када је у питању боја, треба рећи да бројаница наравно може да буде и од на пример сребра и полудрагог камења и врло скупа. Али, ако је њена једина сврха да буде драгоцена као предмет, онда она заправо оно што је знатно драгоценије – а то је молитва – ставља у запећак. Примећујете проблем? Мера исправности бројанице јесте њена употребљивост. Зато делује помало помодно и непримерено да се сасвим мале бројанице купују сасвим малим бебама. У том случају бројаница је увек само наруквица, јер дете које не уме да говори свакако не уме да се моли на бројанице. И тако бројаница бива ражалована на некакву паганску амајлију, на објекат испољавања маловерја.

 

Једна од најраширенијих бесмислица у вези са бројаницама јесте да бројаницу не смете да купите сами себи, већ мора неко други да вам је купи. То накарадно веровање не само да нема никакво упориште у хришћанству, него нема благе везе са животом. Приметите да нико нема одговор на питање „ЗАШТО не смете себи да купите бројаницу“. Већина ће рећи: Не знам, тако сам чуо. Е па погрешно сте чули.

Друга бесмислица у вези са бројаницама каже како бројаница не сме да се скида са руке. Пре свега рекли смо да бројаница служи како се користила при молитви, те да није грех ако се као наруквица носи на руци када се не користи, али да није њен првобитни смисао да буде модни детаљ и да јој није првенствено место НА руци, него У руци. Осим тога, знамо да бројаница на себи има Крст, а неретко и лик Пресвете Богородице, светог Николе, свете Петке или светог Василија на пример. Морамо признати да није баш сваки тренутак нашег дана једнако примерен да на руци имамо Крст и икону. Крст на руци је велика част и заштита, али нас много и обавезује пред Господом. Разумно је, дакле, да се бројаница скида са руке када је то потребно.

 

Остаје и недоумица шта се ради када се бројаница покида? То се иначе догађа када се она стално носи око руке, када се не скида, него се кваси и суши на руци. За пар деценија или нешто мало више година молитве на бројанице, не могу да се сетим да ми се и једна бројаница покидала... У сваком случају, треба рећи да ништа што је повезано са црквом, што на себи има Крст, икону, или Име Божије написано или одштампано никада и ни у ком случају не бацамо у ђубре! Ту спадају молитвеници, Библије, друге црквене публикације, крстићи, иконе, црквене одежде, па и – бројанице. Такве ствари се СПАЉУЈУ. Рекли смо да је чвор бројанице сачињен од седам уплетених крстова, а такође смо рекли да бројанице обично имају и метални крстић са исписаним именом Божијим или ликом Пресвете Богородице. Зато се и похабане, то јест покидане бројанице спаљују, а те металне крстиће можемо поново употребити.

 

Најважније у вези са бројаницама јесте – да се молимо. Бројаница нас на то подсећа, њоме „одбројавамо“ своје молитве.

Које су то књиге, које би сваки православни дом требало да има?

 

 

            Хришћанство је од свога настанка вера „књиге“, јер су Реч Божију записивали на спасење и корист Цркви до краја века. Зато је важно рећи које то књиге сваки хришћански дом православни треба да има, јер иако су књиге у данашње време и повољније и доступније него икада пре, чини се да их људи не само не читају, него их сасвим превиђају. 

Дакле, осим што православни дом треба да има икону своје крсне славе, а по могућству и иконе Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, те кандило, у православној кући треба да се чувају и користе следеће књиге:

 

 

 

1) БИБЛИЈА или Свето Писмо Старог и Новог Завета.

Замислите да је Бог вама, баш вама, написао писмо, а ви Бога не удостојите чак ни да узмете то Писмо у руке, а камоли да га прочитате! То писмо је Библија; она се састоји од књига Старога Завета – које се тичу људи и догађаја од настанка света до Господа Исуса Христа – и Новог Завета – који се тиче Христа, Његовог рођења, мисије, страдања, васкрсења, вазнесења и Цркве.

Има разних издања, формата и превода на наш језик. Несумњиво најчешће штампана на нашем језику је Библија Даничић – Караџић, што значи да је Стари Завет на српски превео Ђуро Даничић, а Нови Завет је превео Вук Стефановић Караџић, и она се још увек штампа. Ипак, одлична је и Библија у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве која садржи и такозване дефтероканонске књиге Старог Завета, којих у другим издањима нема. Добро је и ново издање библијског друштва Милин – Чарнић, јер су обојица преводилаца били професори библистике на православном богословског факултету у Београду. У ствари, више мање сви преводи, наведимо само неке: Лујо Бакотић, Димитрије Стефановић, чак и непотписани Савремени српски превод, добри су и корисни за читање. Само треба избегавати превод Нови свет, односно New World, јер то уопште није исправан превод, него преправљан, да кажемо и искасапљен библијски текст.

Често се штампа само Нови Завет одвојено. Добро је и то имати, да нам Реч Божија увек буде при руци и да имамо могућности и прилику да из Библије примимо утеху.

Најбоље је Нови Завет или целу Библију купити у Цркви. Не може се рећи да је Библија скупа, јер она је иста, непромењена већ готово 2000 година; она нема рок трајања и ако смо наследили Библију од бабе и деде, не само да она може да нам послужи, него има и још већу вредност као породично наслеђе. Библију можете повољно наћи и на сајтовима за интернет продају.

А како да читате Библију и да је разумете, најбоље је да се посаветујете са својим парохијским свештеником, јер Библија је књига писана у Цркви и за Цркву, што значи да се изван Цркве она може читати, али постоји опасност да се она погрешно разуме.

 

 

 

 

2) МОЛИТВЕНИК

Молитвеник је књига у којој су изложене молитве и молитвена правила за личну или породичну употребу. Такође има разних издања која се разликују по обиму и саставу, па ћемо као референтне навести 

а) Патријаршијски молитвеник  

б) Хиландарски молитеник те  

в) Молитвеник издавачке куће митрополије црногорско-приморске „Светигора“. 

Постоје, наравно, и други молитвеници, али у свима њима изложена су молитвена правила: јутарње и пред спавање, молитве пред причешће и за разне друге потребе које се могу јавити у животу хришћана.

Има нешто дивно у вези са молитвом: молећи се, кроз искуство молитве добијамо јединствено созерцање у познању и саме молитве и Бога. Молитва разгорева саму себе. Молитва је штит и утеха, она освећује наш простор и наше време, твори да постојимо на нов, посебан начин. То значи да молитвеник треба користити. То је ствар жеље, кондиције и навике, али и благодати Божије. Како ћемо користити молитвеник, које ћемо молитве када и колико произносити – опет је најбоље да се консултујете са својим парохијским свештеником, да све буде благословено.

Молитва је неопходна за хришћанина, макар била и најкраћа: „Господе помилуј“, „Помози, Боже!“; макар била и ненаписана, него спонтана, из срца. Али молитве у Молитвенику изражавају и и искуство Цркве и носе снагу њене поузданости.

 

 

 

3) ПСАЛТИР

Псалтир је једна од књига Старог Завета, а један број Псалама – песама из којих се Псалтир садржи – изложен је и у Молитвенику. Међутим, под речју Псалтир подразумевамо књигу у којој су псалми наведени са молитвеним правилом за читање псалтира, те груписани (или подељени) у такозване статије и катизме.

(Ове речи које можда не познајете не треба да вас плаше или обесхрабрују, њихово значење врло брзо кроз молитву постане део наше свакодневице и нашег бића; другим речима, све се разуме када постане део живота). 

Молити се читањем Псалтира јесте јединствена утеха и укрепљење у тој мери, да је свети Сава написао како се „Псалтир никада не завршава“, него се произноси све изнова и изнова.

Код нас се најчешће издаје прештампани Псалтир који је педестих година прошлог века у Америци издао свети владика Николај Велимировић, али се често могу наћи и псалми у преводу незаборавног епископа Атанасија Јевтића, мада има и неких других издања.

Нарочито у наше време, време болести зависности, време малигних обољења, време епидемија и ратова, време наизвесности прекаријата... – данас је Псалтир необорива тврђава, чврсто поуздање и лек против бесмисла и стреса. Не посезати за лако доступним и ефикасним леком, неразумљиво је и неразумно.

 

Ово су три апсолутно неопходне и неизоставне књиге за хришћане. А ипак, после њих можемо да наведемо још неколико изузетно важних наслова, који носе велику духовну корист.

 

 

 

4) ЛЕСТВИЦА

Аскетско дело светог Јована Лествичника, игумана манастира свете Катарине на Синају из VII века написано је првенствено за монахе, али ипак се тиче свих хришћана, јер се сви на свој начин и својим темпом успињемо лествицама подвига ка Христу. Ова књига, иначе омиљена књига светог Саве, првог српског архиепископа, има много издања, која се разликују по опреми и техничком квалитету, а превод је добар и разумљив.

 

 

5) ДУХОВНИ ЛУГ

Духовни луг, који је саставио свети Јован Мосх, доноси кратке приче о подвижницима и кроз њих предаје читаоцу велику духовну поуку и корист. Осим ове књиге, има још прегршт других које износе сличан садржај – то су Патерик,  или Старечник, Материкон, те обимни зборник Добротољубље или Филокалија. Све су то добре и несравњиво корисне књиге, међутим Духовни луг је и по садржају и по обиму одлична књига за најважнију кућну библиотеку због своје језгровитости и сажетости.

 

 

6) НЕВИДЉИВА БОРБА

И свети Никодим Агиорит (Светогорац) писао је своју Невидљиву борбу за монахе, своје светогорце. Али као што је то случај и са Лествицом, и ово дело превазилази монашки контекст, јер се иста невидљива борба води и ван манастира, у хришћанском дому, у свету, само на мало другачији начин.

 

7) КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА...

Иако је писац овог дела непознат, оно има више издања на нашем језику, најчешће у  преводу блажене успомене митрополита црногорско-приморског и егзарха пећкога трона Амфилохија Радовића и Павла Рака. Књига посве јединствена и необична нуди много поуке ономе ко је прочита и ко јој се с времена на време враћа, премда то исто важи и за Невидљиву борбу и за Лествицу. Све то нису књиге које се једном прочитају, него су пре приручници за духовни живот, својеврсне карте путева кроз опасна подручја која се пре или касније нађу пред оним који духовно узраста.

 

 

8) НЕМА ЛЕПШЕ ВЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ

Ова књига јесте најсажетије изложење хришћанске вере, или како се то другачије каже катихизис. Њу су саставили знаменити епископи наше Цркве, Амфилохије Радовић и Данило Крстић. Наравно, сажетих катихизиса има и више: наведимо само „Веру светих“ владике Николаја, па „Тајне вере и живота“ светог Јустина Ћелијског, или феноменално дело америчког свештеника Томаса Хопка „Православна вера“. Ипак, дело владика Данила и Амфилохија заслужује место у кућној библиотеци једног хришћанског дома.

 

9) ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

Могло би се рећи да Охридски пролог у хришћанском дому долази одмах после Светог Писма, Молитвеника и Псалтира. Владика Николај Велимировић сабрао је сажета житија, то јест животописе светих кроз годину дана и обогатио тај годишњи круг надахнутим мислима и корисним беседама.

Не само што из ове књиге можете сазнати оно најосновније о светоме кога прослављате као своју крсну славу или на чији дан сте рођени, што заиста спада у основну хришћанску културу, већ она представља и својеврсни уџбеник вере, али не кроз некакве сувопарне лекције, него кроз примере живота светаца Божијих.

И ова књига се може наћи у разним форматима и издањима, па тако исто варира и ценовни ранг.

 

10) ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Иако на први поглед делује како ова књига не спада у богословске списе, свака реч овог дела натопљена је хришћанством не као некаквим филозофским или етичким системом, него као светоназором и начином живота. Бити Србин а немати ову књигу у кући – осмелићемо се да то оценимо као недопустиво.

 

 

            Све ове књиге можете набавити нове или половне, али их не морате све набавити у исто време. Прве три свакако набавите најпре, јер су оне стално, да кажемо свакодневно потребне. Остале можете набављати једну по једну, темпом којим их будете читали. Међутим за све њих важи да им се увек можете враћати. И иако су оне увек исте, опет ћете сваки пут у њима наћи нешто ново, јер ми нисмо исти сваки пут када читамо.

И можда најважније: да би се ове књиге „примиле“ у нашем животу, неопходно је да идемо у Цркву, да будемо део литургијске заједнице којој припадамо. Треба приметити да је неке раније генерације у Цркву призвала управо духовна литература. 

Свемир 25, овде и сада

 

Некако баш пред Хитлеров напад на Краљевину Југославију један пензионисани чиновник написао је писмо немачком фиреру. То писмо је реченом чиновнику уједно било и резервација за трајни боравак у логору, у коме је и скончао свој живот. Ипак, људи су смртна бића: крај земног живота је неумитност којом су нас даровали прародитељи. Дакле, сасвим је свеједно да ли се живот завршава у болесничкој постељи, у борбеном рову, или у нацистичком логору; суштина је да ће се крај свакако догодити. Није свеједно, међутим, како изгледа оно пре краја, а управо то нас чини људима или нељудима. Овај се чиновник понео као човек и историја је показала управо оно, на шта је он указивао, иако он сам није видео остварење свога предвиђања. Али као да јесте, јер он је знао да неправда мора да пропадне. Ових дана сам поново читао то његово писмо и дивио се не само његовој храбрости (коју би свет проглашавао за лудост) нити његовом чиновнички сажетом стилу. Дивио сам се његовој уверености у крај моћника. И то има везе и са нашим садашњим тренутком.

 

Свемир 25, "животињски модел друштвеног колапса", јесте емпиријска чињеница. Резултати тог необичног експеримента детаљно су описани. Свет данас јесте устројен управо као животињски модел, у коме се слободи и личности оспорава и само право на постојање. Свет препознаје само биолошку ипостас, па и то искривљену, первертовану до њене сопствене инверзије, управо по моделу Свемира 25.

Слободна личност, или еклисијална ипостас, на путу је да се у условима Свемира 25 нађе ван закона света, непосредно или индиректно - дакле или простим стављањем ван закона, или устројавањем закона на тај начин, да се испољавање еклисијалне ипостаси практично онемогући, макар да се њено само постојање и не забрани.

Светске политичке елите, естаблишменти, па чак и "дубоке државе" данас су само слуге безимено крупног капиталa, а тај капитал управља судбинама људи (одлучује о њиховим животима, не само о квалитету и садржају живота, већ и о бити и не бити) и проглашава добро за зло, зло за добро, истину за лаж и лаж за истину - што је основна делатност демона. Ту не треба тражити логику, јер је нема. Зато се они који стоје иза гурања света до некакве ивице иза које се налази незнано шта, али иза које више ништа неће бити исто, не могу идентификовати простим постављањем питања cui bono? Јер ни користи - нема. Оно што је најдаље од користи за човека, наслада је за демона.

Зато се истина прогања, а на њено место долази постистина, која је и најобичнија лаж, али и игнорисање истине. По том кључу, који је и сам слуга истих оних безимених фараона, можеш да се позиваш на оно што си сaм прогласио лажним; добар пример је МС"П", који је у једном случају меродаван, а у другом ван снаге и истине.

Борба за мултиполарни свет, или можда боље рећи против униполарног света, јесте тежња да се човечанство ослободи из канала пацовског лавиринта Свемира 25 у коме се сада налази његов значајни део и у коме човечанство чека само - истребљење.

У условима када су логика и правила научног метода поништени, па уместо научног метода стоји ангажовани сцијентизам, а уместо логике лажно божанство агенде која ангажује све, немогуће је разумети зашто још једном баш овај народ и баш овај простор гурају прст у око деперсонализованом фараону. Све то покрећу имагинарни закони економије која све више личи с једне стране на ону холандску давнашњу тулипоманију, а с друге стране на аферу Џона Лоа; у сваком случају – на систем устројен на објективно непостојећем, на лабавим и све лабавијим конвенцијама. И као и у тим случајевима, који неизбежно иду ка сопственој пропасти, и данашњи систем, и они су задирали у културне и социолошке темеље друштва. У Свемиру 25, у коме се налазе људи а не пацови, истискује се готов новац и његова објективна вредност, па се везује за окречене облаке.

Оци нас уче да анђели не могу да греше, човек може да не греши, а демон не може да не греши. А истина, коју фараон мрзи, учи нас да сваки фараон нађе дно свог Црвеног мора. Као што се и са Хитлером догодило.

Прочитајте, зато, то писмо, тај јединствени документ, несвакидашње сведочанство једног, а можда и сваког времена. Свака сличност са садашњим тренутком је... занимљива.

Мале, споре промене и зомби апокалипса

 

Чудне, тешке, велике ствари одвијају се око нас; наизглед оне су ван наше контроле, али и ми смо захваћени таласима догађања и бура изазвана незнано где незнано чијом руком не штеди ни нас. Чак и они који немају обичај да размишљају о променама које се око нас одвијају, морају да признају како опажају неке необичности, неке нелогичности, неке „гличеве у матриксу“. Ове године то су пожари, неуобичајено велики број пожара да би се могао сматрати неизазваном појавом, као и све чешће смрти релативно младих људи. Да не говоримо о монструозном броју појава обољења код деце. То је оно што је стварност, то је око нас.

Народ устрашен, народ који безочно и бахато лажу, народ слуђен и исповређиван тим бескрајним и непрекидним и све безочнијим лажима, постаје врло често жртва заблуда које као да неко намерно пласира на интернету, као некакав вид димне завесе, како би се на тај начин, то јест тим намерним глупостима сакрила истина.

Тако, наш се народ најозбиљније боји да га одозго засипају некаквим хемикалијама из авиона путничких и теретних. Наш народ се боји вакцина. Наш народ се боји мобилне мреже, иако се она емитује у оном опсегу уз који смо одрасли, када се емитовала телевизија у сада застарелом и већ одавно угашеном ПАЛ систему. Наш народ се боји научника.

Ако ћемо поштено, тих потоњих се можда и треба прибојавати, и то из два разлога. Наиме, иако дрско изјављују да је наука решила сва питања и да ништа друго осим науке не само да није потребно у животу нашег друштва (нпр. уметност, филозофија или не дај Боже вера), него је свака друга људска активност осим науке уствари као срамота, као да је то нешто што би карактерисало неки нижи облик човека. Истина је, дабоме, сасвим другачија: видећемо да има много питања на које наука не само да нема одговор, него се њима уопште и не бави, нити се бавила, док није постало можда већ касно. А то нас доводи и до другог разлога због кога с подозрењем гледамо на неке научнике: иако они науку обоготворавају, истина је да је наука уствари ангажована активност, она је најчешће слушкиња у служби крупних капиталиста, транснационалних и мултинационалних компанија, које води само интерес за зарадом, а етика им није ни у првих педесет тачака. Кад се таква бестијалност укрсти са огромним средствима за финансирање и научним потенцијалима које нуди данашњица, добијемо... па – тренутак у коме живимо.

 

Ипак, заиста постоје око нас ствари и твари које утичу на наш живот и наше здравље.

Управо тиме и хоћемо да се позабавимо.

 

Најпре – пластика.

Тек од недавно неко се сетио да почне да детектује микропластику и да мери њено присуство у свету који нас окружује. Резултати су од самог почетка били катастрофални и поражавајући. Трагови пластике нашли су се у људском телу, шта више – у плодовој води. Пластике има у води, земљи, ваздуху, храни, живим бићима... Пластике има толико, да је питање може ли се она уопште уклонити. Њен утицај није могуће до краја предвидети.

Сасвим сигурно, они који су развили пластику, који су изумели њену примену у масовној производњи требало је да се унапред позабаве питањем шта ће бити са толиком пластиком? Али нису се тиме бавили, и тако смо дошли до тога да пластику имамо и у плодовој води, да смо са њоме суочени и њоме затпани још пре него што отворимо очи на свет и удахнемо ваздух по први пут, још пре рођења. И не мора да значи да је то тек од недавно тако; можда је то тако већ годинама, можда већ деценијама, само се тиме нико није бавио, није истраживао, па се о томе ништа није знало.

Да ли је могуће да толика количина ситне и још ситније пластике негативно утиче на наше здравље? Сасвим сигурно. Већ пре десетак година доказано је да неке хемикалије које испуштају неке врсте пластике могу да утичу на хормонални статус код човека, да чак утичу на појаву пубертета код деце. Да не говоримо о чисто механичком таложењу пластике у нашим крвним судовима, међу нашим нервним ћелијама...

До пре тридесетак и више година у нашој земљи већина напитака се продавала у стакленкама. Пластична амбалажа била је резарвисана за кућну хемију. Онда се појавила округла пластична флаша од литар и по једног интернационалног пића, познатог по томе што је отело јубиларне олимпијске игре земљи у којој је олимпијада и настала. Дно те флаше било је од црне пластике, истог састава као и затварач. Данас је, пак, скоро немогуће наћи пиће у стакленкама: СВЕ је спаковано у пластику, од воде до вина.

Зар мислите да то не утиче на здравље? Зар то не треба да видимо као проблем, али ћемо мислити како нас посипају из авиона и говорити како небо није било тако избраздано траговима летелица када смо ми били деца, пре тридесет и више година? Наравно да није, јер је тада било неупоредиво мање људи на Земљи, мање авиона, мање прелета. Али за нас је, мислим, важније, што је било и мање пластике.

 

Хајде да се задржимо још на хемији.

Недавно су се неки добровољци, иначе високи званичници (читај бирократе) ЕУ, подвргли неком истраживању, које је утврдило да се у крви свих испитаника налазе трагови пер- и полифлуоралкилних супстанци, такозваних „вечних хемикалија“. И сама америчка агенција за заштиту животне средине на свом званичном сајту признаје да се о тим хемикалијама много тога још увек не зна. На пример, како тачно утичу на човека, на живи свет, на воду, на храну... Зна се само да их има много, да их има свуда око нас – ето чак и у крви човека, да се изузетно тешко распадају и да их је начинио човек у процесу индустријске производње.

Ето још једне ставке о којој је требало поразмислити. Ипак, тек кад исечемо грану на којој седимо, научници који иначе имају одговоре на сва питања и ништа осим њих самих човечанству није потребно за стрмоглави напредак, примете да уопште ништа не знају о грани коју су исекли. А зашто је то тако? Зато што науком управља бизнис. Пса храни онај, на кога пас не сме да залаје – каже стара изрека. Пошто безимени бизнисмени који поседују наше животе финансирају научнике, научници се баве само ониме што им је наручено и ни корака преко тога, да не би случајно набасали на неко поље дивље етике, опасне биљке коју бизнис уопште не подноси и труди се да је искорени на сваки могући начин.

Док год се државе, као носици суверенитета народа, не позабаве контролом науке и научника, или боље рећи на првом месту њихових послодаваца (што се у садашњем распореду звезда неће десити никада), троваће нас и даље, и даље ће рударске компаније уништавати вековна светилишта домородачких народа... и ником ништа. Жетони имају јединствено пријатан звук, док се убацују у купљене политичаре, новинаре, научнике, „аналитичаре“, звезде и селебритије.

 

Да не говоримо о исхрани и присуству хемикалија у храни. Уствари, питање је колико у данашње време уопште постоји природна храна, кад знамо да постоји огромна компанија која се бави тиме да својим семеном затрује поља, да на њима после тога не може да успева ништа, осим – њиховог семена.

Ми који смо били деца пре тридесет – четрдесет година памтимо другачији укус хране, од пилетине до кромпира. Старих, аутохтоних сорти више нема. Да ли због свеприсутне пластике, или због тога што је продуктивност апсолутни императив, тек – све има укус пластике.

Индивидуални произвођачи су потиснути до тачке практичног нестајања. Фармери треба да нестану. Као што је на пример плански затиран сточни фонд у нашој земљи од 2004. до 2010. године. Мали трговци и занатлије нестају планским ширењем великих трговинских ланаца који ће све унификовати и униформисати. Неће бити другог избора. За оне који су сурвивалистички настројени, па покушају да нешто сами узгајају, ето законских регулатива које ће све то лепо криминализовати и довести до бирократског апсурда, да нећеш смети да печеш ракију код своје куће за своје сопствене потребе, ако не ангажујеш овлашћеног технолога и еколога. Са печатом, можда електронским.

Да, и кад смо ми били деца било је разних Е додатака у храни, али данас скоро да нема хране у којој додатака нема. Ми смо систематски затровани. Не кажем да је циљ депопулација, циљ је профит, али питање је колико тај и такав профит не значи истовремено и депопулацију? Емулгатори, појачивачи укуса, конзерванси, вештачке боје, ароме и заслађивачи налазе се у свему – од алкохолних пића, преко производа за бебе (!) до хлеба и млека.

 

Добро, осврнимо се и рецимо на електромагнетно зрачење.

Да, мобилна телефонија пете генерације емитује се у опсегу који је раније заузимала телевизија, ПАЛ телевизија, у оно време када су се наши очеви верали по крововима вишеспратница и обртали антене више ка Јастрепцу или више ка Црном врху, док је старији брат са прозора описивао квалитет слике: „Сад има снееег! Дупла слика!“ за сваки од три до пет доступних канала понаособ. Сада се, дакле, у том опсегу емитује сигнал мобилне телефоније, који осим што преноси глас и систем кратких порука преноси и брзи интернет и триста чуда које не знамо. Кад смо ми били деца, релативно честа игра је била да пребацимо радио апарат на АМ опсег и слушамо необичне звукове који долазе из звучника, па да тумачимо шта би то могло да значи. Данас има неупоредиво (НЕ-У-ПО-РЕ-ДИ-ВО) више не само радио пријемника (у њих спадају и мобилни телефони и таблети, чак и паметни телевизори и апарати за интернет радио), него и репетитора и предајника (у њих, опет, данас спадају и мобилни телефони и таблети, чак и паметни телевизори и апарати за интернет радио, али и машине за прање веша, фрижидери, котлови за централно грејање и ко зна шта све не, а што је способно да оствари вајфај конекцију). Одатле следи да је и електромагнетна „бука“, то јест електромагнетно загађење данас неупоредиво веће, него што је било пре само тридесетак година.

Да ли то утиче на здравље људи? Истина је – да ни то нико не зна. Научници, плаћени научници, имају ту тенденцију, да све оно што њиховим газдама не иде у корист прогласе теоријом завере, иако се после за много случајева покаже како су људи били у праву, а научници лагали за рачун финансијера. Додатно компликују ситуацију маркетинг стручњаци (и они се баве неком врстом примењене науке), који сами конструишу и пласирају аспурдне теорије завере, како би бесмислицама дискредитовали и оно што није бесмислица. Поента је да ћемо много тога сазнати можда тек кад буде прекасно, као што се својевремено десило са талиомидом, за који данас изгледа опет расте интерес! Очигледно, људима једна катастрофа у сто година није довољна...

 

А где је још загађење? Истина је да макар у нашем народу и у мањим срединама индивидуално ложиште није непознат појам, али сада говоримо о другачијем распореду становништва. Села су или празна, или готово испражњена, тамо више нема дима из оџака. Али зато су градови релативно густо спаковани, па има нешто више оџака по квадратном километру него пре четрдесет година. Да не говоримо о количини топлоте која се емитује у атмосферу. Број возила, путничких и теретних, количина загрејаних просторија... Људи троше много више енергије него пре тридесет година.

 

Погледајмо, зато, промене у свакодневном животу које су се догодиле у најскорије три деценије и како се оне рефлектују на здравље људи.

Рецимо најпре да су то велике, изузетно крупне промене, и да су доста брзе, јер су захватиле неколико генерација – можда су почеле од миленијалаца, а можда су делом захватиле и генерацију икс. Ипак, пошто је наше сећање лабаво, а можда и намерно затупљивано, нама се чини да су се оне одиграле глатко, премда их заправо уопште и не примећујемо.

О чему говоримо?

Говоримо о томе да деца данас не знају како се играју кликери, шта је то праћка, како су девојчице за игру користиле ластиш, како се пење на дрво... Деца се више не играју на улици. Чак и када су заједно, лакше им је да једно другом шаљу поруке преко инстаграма или снепчета, него да изговоре оно што им је једноставније да напишу. Док та деца одрастају родитељи, који раде од данас до сутра и неретко доносе код куће не само стрес с посла, него и сами посао, јер мобилни телефон увек мора да буде доступан за шефа и у томе никакву улогу не играју ни сат ни светак ни петак, присиљени су да дете оставе испред екрана, тог проклетог екрана, на коме се најпре налазе јутјуб и дечије песмице са једноставније анимираним видео покривањем, па онда цртани филмови, па онда уместо јутјуба долази већ и андроид и дете улази у комуникацију са УРЕЂАЈЕМ, са СИСТЕМОМ, постаје чинилац система, и писмене саставе у нижим разредима основне школе већ му пише чет џи пи ти.

Ипак, занемаримо да деца имају проблема са говором, читањем и писањем, да почињу да мисле на пиктографски начин; упитајмо се какве то рефлексије има на здравље?

Седелачки начин живота доводи до низа проблема који су уочени и детљано описани, али сада се они јављају у најранијем животном добу и још увек се не зна какву ће старост у здравственом смислу имати генерација која је одрасла седећи нагнута над екраном и са блутут слушалицама у ушима.

 

Пре тридесет и више година била је једна прилично гледана емисија на телевизији. Звала се „После двехиљадите“ и бавила се предвиђањима, како ће изгледати свакодневни живот у новом миленијуму, колико ће га технологија олакшати и поједноставити. Предвиђало се да ћемо имати патике које саме везују пертле, скејтборде без точкова и роботе који љуљају децу на љуљашкама по парковима. Нажалост, изгледа да смо имали превелика очекивања од двадесет и првог века. Уместо свега онога добили смо пластични чеп који је немогуће одвојити од пластичне флаше и интернет који је открио монструозне обрисе неписмености нашег народа. У време док су још постојали научници који нису само продавали своје експертизе, него су промишљали о општем добру, упозоравало се на опасност од отуђења и површности потрошачког друштва. У међувремену појавила се научна дисциплина која се бави могућношћу одабира (евристика или хеуристика, зависи како ко чита грчки), а научници се баве применом свога знања на маркетинг, па су онда корпе у меркетима све веће и веће, чује се само музика у парном такту и обавезно дурског тоналитета, да нас ништа не растужи и не поремети, па да се не дај Боже замислимо док се спремамо да потрошимо новац који смо једва зарадили и да још будемо срећни што смо новац мењали за смукћане бућкурише где је више труда уложено у амбалажу, паковање и рекламирање, него на ваљаност самог производа.

Зато можда има проблем који је можда већи и од пластике, и од хемикалија и од електромагнетног зрачења. А то је изгубљеност. Људи су толико навикли да их вуку за нос, да сада већ не могу да се снађу без неког водича. Тешко им је да размишљају својом главом, да се не служе туђим мислима, туђим маштаријама и заблудама. Добар пример за то је псеудоисторија – измишљена древност потпомогнута компјутерски генерисаном графиком коју саставља вештачка интелифенција. И ето зачас визуализације како је изгледао неки измишљени лик из прошлости. Ништа зато што је у питању неаутентична слика, она је таман прави доказ за масе са туђом руком на носу.

Холивудска треш продукција научила је гледаоце (боље рећи конзументе) да се прибојавају зомби апокалипсе. А она је већ наступила: ако су зобији они који немају свој, него се хране туђим мозговима, ето како свуда око нас надиру зомбирани безмозговићи. Миље нашег народа, где није срамота отићи код бабе да ти „гледа“, али јесте срамота отићи код психолога кад имаш проблем, где ћеш радије узети мелем, него поверовати лекару (иако је корупција у свим секторима, па тако и у здравству сасвим валидан разлог за подозрење, али не и оправдање за коришћење бескорисног мелема), сигурно не иде на руку у условима зомби апокалипсе. Пошто смо ми раз света, онда се и наша апокалипса разликује од оне у широком свету. Али није ништа мање страшна ни мање срамна.

 

Ово није научна фантастика, није дистопијски хорор. Ово је наш садашњи тренутак. То ми живимо. Али, свакоме од нас се укаже тренутак да се пробудимо из матрикса и да почнемо да дишемо сопственим плућима. Одлука да за тим посегнемо зависи само од нас.

Жубор Ресаве

 Боже, колико је небо над нама 

да си нам плаветнило дао 

као свод неке дневне собе, 

и путеви сви бескрајни...

Кад пресуше речи 

после дугог тока 

и зад грудне кости 

остане тишина 

онда говор многи 

уздисање дуго 

читав живот стане 

у пет речи само

Шта је Богу немогуће 

кад Му живот наш на длану 

још од кад му је свануће 

води нас ка оном Дану

Демилитаризација

 

У држави Минесота има десет затвора. Оук Парк Хајтс је најгори, најстрожи. Претпостављам да за то што се сам нашао у њему немам кога да окривим осим себе самог. За мене је та прича давно завршена и нећу се на њу враћати, поготову не сада. Било је шта је било, шта нас чека тешко је рећи, а то ме тренутно преокупира.

Треба да знате да има много типова затвореника, од оних који стално кукају како су невини, до оних који се никада неће поправити и којима је кад се боље сагледа сасвим свеједно да ли су у затвору или изван њега; те звери у људском облику могу да убијају и све друго што звери иначе чине и у затвору а и изван њега. У зависности од тога шта човека интересује, он може чак и да учествује у животу изван ове установе, која се тако распрострла по благој косини, да гледано са стране изгледа скоро као призор са разгледнице. Не знам колико је заинтересованих међу нас тристотинак било. Ја свакако међу њих нисам спадао: тешко је рећи да ли сам још некога имао изван зидова затвора. Отаљавао сам своје дане на начин на који је то било могуће.

 

            Минеаполис није био на удару.

Ипак, далеко од тога да је све прошло глатко. Људе је, природно, ухватила паника, а пад свих система, што ће рећи и енергетског, и интернета, и изгледа свега осталог довео је до промене буквално преко ноћи. Изгледа да се удар одиграо у 3 часа и 31 минут после поноћи. Разуме се, ми ништа од тога нисмо чули. Руку на срце, можда је могла да се осети нека напетост међу чуварима неколико претходних дана. Напољу је владала озбиљна паника која је људима помућивала разум. Свако зна да је у близини постојао само регрутни центар и мања ваздухопловна база, ако не рачунамо националну гарду, која никада и није била намењена да делује изван граница наше државе. Миљама унаоколо, дакле, није било валидног циља. Наравно, увек постоји могућност да електроника полуди и да нас погоди нешто што није било нама намењено.

У сваком случају, пробудио ме дубоки мрак, другачији од мрака каквог знамо. И тишина, чудна гробна тишина. Кроз ту муклу тушину и густи мрак пробијао се некакав метални звук и узбуркани жамор. „Могу, могу да се отворе!“ – чуо сам како неко френетично виче. Ухватио сам врата и – она су се померила. На ходнику је мрак био још гушћи, а ја сам инстинктивно кренуо ка излазу. Стражара није било нигде. Уствари, никога осим затвореника није било нигде. У само неколико ћелија видео сам да људи још увек седе, можда се премишљају шта да раде, видео сам да им очи сијају у мраку.

Напољу ме је пресекао свеж ваздух и једнако дубок мрак. Небо као да се поцепало и сав сјај са њега је нестао. Све око нас било је мукло и пусто. Где су сви?

 

            Инстинктивно сам се орјентисао ка Минеаполису, супротно од реке Сент Кроа. Да сам у редовним околностима изишао из затвора на овако не баш легалан начин, или бих некако прешао реку и тако се нашао у држави Висконсин, или бих кренуо даље на север, према Канади. Међутим, нешто ми је говорило да ако већ нема чувара у затвору Оук Парк Хајтс у Стилвотеру, не верујем да ћу срести полицију да ме малтретира и врати у изгледа сасвим напуштен затвор. Бледа месечина помогла је да одредим правац. Кренуо сам печице. Преда мном није био једноставан пут: било је то осам и по сати ходања, више од 25 миља. Али и тај пут почиње првим кораком. Кренух на запад улицом Миртл, па прекопута Ленове радње скренух ка језеру Лили и у улицу Олив, поред лутеранске цркве. Улице су биле сасвим пусте, људи су некуда нестали. Нигде нисам видео ни једно једино светло. Као да је прошла некаква куга и све однела незнано куда. Да ли је могуће да су сви евакуисани? У Стилвотер булевару, на паркингу испред тржног центра баш где је требало да скренем у Шездесетдругу улицу видео сам аутомобил са отвореним вратима са возачеве стране. Био је то мали, страни ауто, старији модел. Скоро дотрчах до аутомобила и инстинктивно се окренух пар пута око себе, покушавајући да уочим власника возила. Али није било нигде никог. Преда мном је зјапила празнина једнако као и мрак. Седох на место возача и опипах у тами: кључ је ипак био у контакт брави. Окренух га и засијаше се жуте и црвене лампице на инструмент табли. Казаљка је показивала да у резервоару горива за још трећину резервоара. Више него довољно до куће. Стартовах мотор и он некако непристојно наруши тишину.

Кренух ка путу број 36. Сетих се неке старе епизоде оне црно беле серије „Зона сумрака“ и помислих да или сањам ово што се догађа, или сам упао у једну од тих епизода, које су ме као клинца страшно плашиле. Пут је протицао у ћутању, нисам се сетио да укључим радио. Никад нисам волео да слушам музику док возим, то је можда чудно. Возио сам опрезније него што бих иначе, јер је ситуација била више него бизарна.

Испред петље код Пајн Спрингса помислих да скренем на друм 694 и одем до четврти Мала Канада, како бих проверио да ли је Брајан код куће, али одбацих ту помисао: ако никог нигде нема, зашто би баш он био код куће.

 

            Ни сам не знам зашто, спустих се путем 35 до Сент Пола, сасвим супротно од четрврти Мала Канада, са намером да до Миенаполиса одем друмом број 94. Не знам, можда сам хтео да видим да ли и у Сент Полу влада иста пустош. На једној раскрсници видех групу људи, који полетеше ка мени, ка аутомобилу уствари, али ја некако успех да их обиђем и наставим ка мосту код Проспект парка.

Ипак, даље се аутомобилом није могло: седам, осам или можда десет тешких камиона попречило се преко свих трака и није било шансе да се аутомобил, чак ни овако мали, некако провуче између њих.

Нисам могао да се орјентишем у времену и у даљинама, нисам знао колико иза мене се налазе они људи што су потрчали за аутомобилом. Другим речима, нисам знао да ли имам времена да се кренем ка неком од других мостова. Решио сам да пређем што неопаженије и одлучих да кренем пешице преко моста. Колико сам успео да разазнам у мраку, мост је још увек био ту. Пре него што сам напустио возило, претражих на брзину седишта и преградак за рукавице. Био је ту један мобилни телефон и нешто пара у ситнијим новчаницама које сам узео са собом.

Знао сам Карлин број напамет. Помислих да је позовем кад спакујем новац у џеп. Али, сигнала није било. Телефон је био мртав, а батерија је била на 10 – 11% па нисам могао да искористим ни лампу. У тренутку ме савлада нека мешавина страха и беса. Заврљачих бескорисну справу у Мисисипи.

 

            Трудио сам се да се утопим у околину, а у њој је све што је живо штрчало. Виђао сам људе како стоје на прозорима, почело је и да свиће и изгледа да су сви били куражнији кад се тама повлачила. Ходао сам незаинтересовано. Морам да признам да како је ноћ одмицала и како се неумољиво примицало свитање и ја сам се осетио пријатније.

Одлучих да одем до Дојла. Од свих пара које је однео, седамдесет хиљада било је моје. Куга или не, прошлост или не – моје паре ће морати да ми да. Морам поново од нечег да кренем. Тако сам се спустио неких седам или осам блокова испод Јужне Шесте улице и дођох до његове куће боје слонове кости. Био сам уморан, дуго нисам ходао толико дуго, и оно усхићење прошло је са свитањем, био сам мрзовољан, а у мешавини наде и страха сада је преовладавао страх. Ипак сам сматрао успехом што ме ето до овде нико није зауставио, нико ништа није упитао, дошао сам као дух. Дошао сам као дух и закуцао врата.

Учинило ми се како се тај звук проломио улицом. Сачеках неколико тренутака у гробној тишини, истој баш као у „Зони сумрака“. Како одговора није било, залупах још једном, снажније и брже.

 

- К... Ко је? – зачу се Дојлов глас с друге стране врата.

- Божић Бата! – рекох мрзовољно.

- Пирсе?

- Отвори, чујеш ли! – зарежах.

- Ја... не смем, Пирсе...

 

            Дојл је спадао међу најпаметније људе које сам упознао, али је такође спадао и у најплашљивије. Узалуд сва та памет, кад није имао баш ни зрно храбрости. Зато је из његових шема увек неко морао да заглави. Последњи пут био сам то ја. Али, сви смо га чували као мало воде на длану, јер тај момак је стварно имао кликер. Ипак, његово предомишљање било је превише у овом тренутку. Погледах лево и десно – улица је била пуста као и малочас. Шутнух десном ногом браву, његова врата попустише и отворише се уз тресак, а Дојл јаукну и посрну. Схватих да се није био довољно одмакао од врата и да сам му вероватно расцветао аркаду, али није ми било жао због тога. Уђох и брзо затворих врата за собом, онолико колико су хтела да стоје на свом месту.

 

- Шта се то, дођавола, догађа, Дојле? Шта је са овим светом и шта је, за име света, са тобом? Зашто ме не пушташ да уђем? – рекох док сам га хватао за ревере и покушавао да га усправим.

- Немам појма... – рече тупо – Мислио сам да то можда ниси ти.

- Сигурно није стварно Божић Бата! – повиках – Какве то игре играш? И шта је ово напољу?

- Не знам, стварно не знам шта је ово. Нема струје, нема интернета, нема ничега. Око два ноћас протутњала је национална гарда и позивали су на евакуацију, али... мислили смо да је нека вежба у питању и не знам колико људи је пошло.

- Напољу нема никога. Од Стилвотера до овде не верујем да сам видео више од стотинак људи. И све је црно.

- Нема струје и ништа не ради. Изгледа да се догодило нешто крупно, Пирсе, некакав напад.

- Мислиш као... Ратни напад?

- Мислим да је почео рат, да.

- Па како ништа нисмо чули... Шта знам, неке експлозије, нешто тако?

- Џумбус овог нивоа могу да направе само нуклеарне главе. Нису гађали ништа тако близу, па их нисмо чули, али ако јесте био нуклеарни напад, онда ћемо га свакако осетити наредних дана. Ветар или река донеће нам радијацију.

- Радијацију? – упитах с неверицом – Мислиш да ће бити радијације?

- Па ти си изван затвора, зар не? А не бих рекао да су те пустили.

- Чувара није било... Није било никога уствари. – одвратих.

- Евакуација. – рече Дојл и слегну раменима.

- Каква евакуација, куда? – завапих у бесу, што је баш чудна мешавина осећања.

- Не знам, човече, нема  и н т е р н е т а! – сада је Дојл био бесан, као да је одједном био ван себе. Њему је интернет био заиста важан.

- Чекај, сабери се! – рекох му – Чак и да има интернета, нема струје, како би могао да знаш, дођавола?

- Укључујем телефон повремено, да сачувам батерију. И ништа. Нема ни мреже, ни интернета. Све је мртво.

- А радио? – упитах.

- Шта „радио“? – упита Дојл; тај момак је данас баш споро капирао.

- Знаш да радио увек функционише. Сећаш се у „Терминатору“, кад Џон Конор јавља да су живи из оног бункера? Можда има нешто на радију. Имаш ли транзистор на батерије?

- Немам ни радио, а немам ни батерије... – рече Дојл безвољно.

- Онда идемо да га нађемо. – рекох док сам устајао.

- Шта да нађемо? – упита Дојл; заиста, интернет му је испрао мозак, изгубио је могућност да размишља док сам био овамо, у институцији.

- Па радио, Дојле, радио! Идемо до неког аутомобила, јер аутомобили имају акумулаторе, а имају и радио апарате. Укључићемо неки радио, потражити неку станицу, можда ћемо чути нешто, било шта.

- Не знам, човече... – промрси он.

- Шта је сад? – рекох благо.

- Нешто чудно се дешава, а онда су и људи чудни.

- Добро. – рекох му – Ти имаш ону стару „импалу“? Хајдемо у гаражу, укључићемо радио и покушати.

 

Тако смо и учинили, али то је био први фијаско у низу. Очекивао сам нешто, не знам ни ја шта, макар неко обавештење, неке вести, као оно у филмовима. Уместо тога вртели смо и вртели точкић за претраживање станица и нисмо добили ама баш ништа. Само шуштање, скоро једнолично. Додуше, на два или три места на скали наишли смо на тишину, дакле не шуштање, него баш праву тишину. Дојл рече како је то уствари емитовање сигнала, али да у етар не одлази ништа што би могло да се чује. Такође, није могао да каже ни које су то станице у питању, нити где се налазе. Да интернет функционише, рече, могао би да претражи према фреквенцији на којој емитују, а овако...

Било ми је јасно да тако ништа нисмо постигли. И било ми је јасно зашто је то тако: то су цивилне радио станице. Помоћу обичног радио пријемника могу да се ухвате само цивилне радио станице. Ако је у питању нека ванредна ситуација, као на пример та евакуација о којој Дојл говори, онда је јасно да нећемо моћи ништа да чујемо, да се ништа неће емитовати. Зато нам је била потребна војна или полицијска радио станица, апарат који може да прати њихове фреквенције. То сам и рекао Дојлу.

 

- Да интернет ради, могли би да их слушамо преко мреже, знам сајтове где то можеш да нађеш... – рече Дојл са сетом.

- Ма немогуће да тако нешто ставе на легални сајт? – упитах сумњичаво.

- Не на легални, наравно. Него на дубокој мрежи. – одговори Дојл.

- Стани, па можда дубока мрежа ради, а само је овај званични интернет пао! Јеси ли пробао са неком апликацијом за дубоку мрежу?

- Не, не. – рече Дојл – Провајдер уопште не даје пролаз, разумеш, сигнала нема, мртав је, жица је празна.

 

Настаде тајац. Дојл је седео у аутомобилу, просто се некако простро преко седишта, као да је сва снага изишла из њега, као да није остао ни грам воље за животом. Ја сам, пак, био напрегнут и размишљао сам на који бисмо начин могли да дођемо до било какве информације. Није ми ни пало на памет да би ме неко могао вратити у ону исту ћелију где сам још јуче отаљавао време. Већ ми је тада било јасно да су шансе за то мизерно мало. Догодило се нешто необично, нешто толико озбиљно, да се до сада нисмо сусрели са таквом ситуацијом. А такве ситуације све мењају. Ранија правила престају да важе. „Ранија правила престају да важе“, рекох у себи и уплаших се тог сазнања.

 

Требало је изаћи на улицу. Кренути до неког полицијског аутомобила или до полицијске станице. Или можда... Можда да се вратим горе, можда да се вратим оним истим путем којим сам дошао пред Дојлову кућу боје слонове кости? Не верујем да ће ме неко сачекати тамо. Или барем, неће ме сачекати како би ме задржали. Да су хтели да ме задрже, не бих се тако, без икаквог напора нашао на слободи. Ако је ово била слобода.

Нисам био ни свестан колико ме је снажно обузела потреба да сазнам нешто о ситуацији у којој смо се сви нашли, али то је заиста био јак нагон. Толико јак, да сам потпуно заборавио оних седамдесет хиљада које су висиле код Дојла.

 

Питање је било само: ићи натраг до затвора путем којим сам већ недавно прошао, или ићи даље у супротном правцу у потрази за нечим... или за неким? Дојл није могао да буде од користи. Тај даса био је један од најпаметнијих ликова које сам познавао, али нешто му се догодило и он као да је забаговао. Видео сам да се на њега не могу ослонити.

Додуше, могао сам да останем код њега, ту ништа не би могао ни да промени ни да поквари. И вероватно да ћу се и вратити до његове куће, чим на некога будем наишао и чим будем нашао одговор на питање шта се догодило.

 

- Јејтс... – промрси Дојл.

- Шта? – рекох му.

- Јејтс од прекопута. Он је радио аматер, има ону си-би радио станицу. – рече Дојл и поскочи до прозора па склони завесу – Видиш, антена!

- Добро... – рекох као упитно гледајући га нетремице.

- Да одемо до њега. Можда би он могао да покрене станицу помоћу аутомобилског акумулатора, да видимо да ли ће неко доћи да нас... спасе, шта знам?

- Да знаш да сам таман почео да губим наду у тебе, човече. – рекох му искрено.

 

Скоро смо претрчали улицу. Дом Јејтсових није баш тачно прекопута Дојлове куће, него је мало даље низ улицу. Помислио сам да се Јејтс бојао радијације, зато смо тако трчали као без душе.

Ја ништа нисам био осетио док сам долазио од затвора до ове улице. Мада, ако ме бледо сећање из бескорисних школских дана служи, радијацију и не можеш да осетиш, то је само тако некако... нешто долази из далека и пролази кроз тебе, кроз твоје тело, кроз твоје ћелије, и раствара или разара ћелијска једра и човек се после неког времена само строши.

 

Дотрчали смо до куће, у кораку се попели на трем и залупали на мрка врата. Није било одговора. Залупали смо још једном. Па опет. Дојл је опет забаговао: гледао ме је глупо и није знао шта би наш следећи корак могао да буде. Приближио сам главу вратима и приљубио ухо уз мрко дрво. Покушавао сам да ослушнем да ли се у кући неко миче. Ако неког има, и ако су живи, мора да су чули како лупамо, нема шансе да нас нису чули. Можда су се бојали? Можда су се притајили? Можда су забаговали исто као Дојл? У сваком случају, унутра се ништа није чуло, ни шум. Као да нема никога. То сам и рекао Дојлу.

Он опет није знао шта би, па ми ништа није одговорио. Једноставно ми није било јасно како то да Дојл не уочава очигледне ствари. Треба да развалимо врата и уђемо унутра, просто.

 

Моје стопало прилично прецизно је погодило поред кваке и врата су попустила без много напора. На први поглед заиста није било никога.

 

- Где се налази та станица? – упитах Дојла.

- Овуда... – показа Дојл руком и крену у неку следећу просторију.

 

На полици се налазило много различитих станица, а на зиду је доминирала велика карта света. Само, станице су биле мртве, није било струје, то смо опазили када је Дојл почео да притиска њихове прекидаче. Није било никаквог звука.

 

- Овде има батерију за стару џерзи. – рече Дојл сагињући се испод полице.

 

Нисам знао шта бих рекао, а свакако нисам могао да му помогнем. Најпре, не знам ни где је батерија, ни шта бих са њом. Ипак, Дојл је изгледао прилично спретно. Подигао је једну плаву пластичну коцку и са њој се изгубио негде иза низа уређаја поређаних по полици. Чуо сам неко чангрљање.

 

- Сад би требало да прордаи. – рече Дојл судбоносно и погледа ме тако, да сам се безмало уплашио.

 

Он седе на столицу испред полице некако свечано. Дојл притисну дугме, укључи се једна лампица на уређају и из сиве кутијице на крају увијеног кабла зачу се шуштање. Дојлу се по лицу разли осмех.

 

- Па реци нешто. – казах му.

- Не, не. – одмахну он главом – Дај да прво видимо да ли је могуће некога да чујемо.

 

Лагано је окретао један велики точкић а на дисплеју испод њега муњевитом брзином мењале су се неке цифре. Шуштање из сиве кутијице било је релативно уједначено. Одједном – налетесмо на тишину.

Дојл ме погледа уплашено, али кунем се да је у том страху била макар и мрвица наде.

 

- Неко емитује! – рече тихо, скоро шапатом, као да се плаши да ће га неко са друге стране чути.

 

Зачуо се глас који је говорио умереним и одмереним темпом, чисто и јасно, скоро као да говори машина.

 

- Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Екипе за деконтаминацију и евакуацију доћи ће до вас у најкраћем могућем року. Опасност је прошла и нормализација живота и производње може се очекивати у наредним данима. Не прилазите војним и значајнијим инфраструктурним објектима. Становништво са источне обале још увек нема одобрење за кретање. Пажња, пажња! Останите у својим домовима. Ако сте у критичној потреби за животним намирницама или водом, истакните на прозоре тканину плаве боје. Ако вам је потребна медицинска помоћ истакните на прозоре тканину црвене боје. Ако има настрадалих истакните на прозоре тканину жуте боје. Пажња, пажња! Ни у ком случају не отварајте прозоре и немојте прилазити екипама на терену. Радије сачекајте екипе у својој кући. Становништво са западне обале не сме се кретати ван својих домова након 22 сата осим уз посебну пропусницу. Пажња, пажња! Припадници војске, националне гарде, шерифских канцеларија и сва званична лица у обавези су да предају оружје и прикључе се служби за одржавање реда. Припадници авијације и морнарице морају одмах предати оружје. Ово је последње упозорење. У току је општа демилитаризација. Пажња, пажња! Останите мирни и не пружајте отпор екипама на терену ни у ком случају. Ако останете мирни и не пружате отпор, нема разлога за забринутост. Пажња, пажња!

 

Након неколико секунди паузе глас је понављао све поново и изнова. Не знам колико пута смо чули целу поруку, можда три или четири пута. У сваком случају, схватили смо да нећемо чути ништа ново, ништа више од онога што смо већ чули.

Дојл и ја смо се згледали. Сам текст поруке није нас нарочито уплашио. Али оно што нас је избезумило био је јак и упадљив азијски нагласак којим је глас говорио.