Васкрсење мртвих

            Ми не одлазимо у Цркву зато што смо добри, или зато што је Црква неко (како се то данас модерно каже) срећно место. Црква је место борбе, успињања ка Богу и одупирања ономе што нас веже – нашим људским слабостима. Али, ако бисмо морали да у најкраћем изразимо, шта је садржај наше вере, шта бисмо могли да кажемо? На то питање већ је дао одговор апостол Павле, када пише Коринћанима: Ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша. Дакле, садржај хришћанске вере је, у најкраћем, да је Христос, Син Божији, васкрсао из мртвих и да је Његово васкрсење залог и нашег васкрсења, у које нас Он призива кроз наше крштење.

Јасно, хришћанство је један свеобухватан систем, читав један живот – или много животâ. На неким подручјима, у нека времена, неке цркве су наглашавале различите аспекте хришћанског учења, већ према конкретној традицији поједине заједнице. Тако се на западу више наглашавала – а и данас изгледа да је то доминантно – Христова искупитељска жртва, Његово страдање на Крсту. Просто, то су стављали у први план, можда у жељи да се супроставе онима који су с једне стране оспоравали да је Исус Богочовек и Син Божији, а с друге стране онима који су веровали да је Христово страдање било привид. На крају је изгледа само супростављање постало тежиште и центар.

Занимљиво је да постоје и оне групе које читав хришћански систем редукују на нешто попут харитативне (добротворне) делатности и у чијим се равнима читаво хришћанско учење, а тиме и практиковање вере у животу, само у томе исцрпљује. Таквима су очи затворене за читаву једну чудесну реалност у којој Црква од почетка обитава: они, наиме, и не слуте да је над нама „небо отворено“, и да је Црква уствари Царство Божије већ сада, али не још увек.

            Има много аспеката хришћанства, као што у Христовом животу има незаписаних догађаја, јер кад би све било записано ни у читави свет не би стале написане књиге, како сведочи свети апостол и јеванђелист Јован. Ту су и Христова чуда: исцељења болесних, васкрсавања мртвих; ту су Његове приче: о фарисеју и царинику, о блудноме сину, о сејачима и семену; ту су Његове речи о Њему самом: „Ја сам пут, истина и живот“, „Ја сам врата“; ту је Он бивао жалостан, гладан, уплашен... Ту је, наравно, и Крст и пут ка Крсту. И Гроб. Али, ту су и жене мироносице на Гробу и анђео који им говори: Христос је устао из мртвих!

Бити хришћанин значи не пристајати на смрт. Сâм Бог није пристао на нашу смрт, коју је Адам активирао у људском роду. Али, само ју је од жене рођени и могао искључити, обеснажити. Тако се Бог рађа као човек, да би – као човек – увео људе у вечни живот.

Другим речима, крштавамо се, сабирамо у Цркви и живимо хришћанским животом да бисмо, уписани у Христову Књигу живих ушли и у Царство Његово на Небесима, када Он други пут дође и васкрсне мртве.

            „Чекам васкрсење мртвих“ – тако сажето и тако језгровито гласи члан Символа вере о том нуклеусу хришћанске вере. Приметимо да не говори појединачно о васкрсењу (само) тела или (само) душе. Јер човек је целина, онако како га је Бог дао и како га Црква посматра. Та дихотомија, где је могуће да душа и тело раздвојено пребивају ма у ком облику, вештачка је и нема пуно заједничког са хришћанством првих  векова.

Најпре и сама реч душа нама долази од различитих извора. С једне стране је библијски nefeš, а с друге стране је Платонова ψυχή. Иако се исто преводе на наш језик, оне ипак различито значе. Укратко – Платон је веровао да су све ствари некада постојале само бестелесно, као чисти смисао, док једна од њих није учинила погрешку и ради ње била бачена у материјално, затворена у тело. Одатле следи да је тело „тамница душе“, односно да ће се душа ослободити тек након што тело умре.

Ево зашто је то бесмислица за библијско схватање душе: душа се у Библији изједначава са појмом живота, па би онда – следећи Платонову идеју – испало да душа човекова (значи сâм човек) постаје слободан, тек кад тело (библијски опет значи сâм човек) умре. Кад то скратимо, испада да човек живне тек кад умре?! Све до доба хеленизма и Књига Макавејских библијском писцу није био познат појам херојске смрти. Тако нешто је за старе Јудејце, све до времена хеленизације у доба Антиоха IV Епифана, било бесмислица, оксиморон.

Ипак, Платонова филозофија се увукла у хришћанску мисао и у великој мери закривила нека хришћанска начела. Није проблем што је донела свежи аспект библијском појму душе, али је проблем настао онда кад су два концепта супростављена и кад је искључиво Платонов постао најшире прихваћен.

            Одатле и оно чудно учење о чистилишту и сувишку добрих дела на Западу. Наиме, тамо се верује да је за спасење, односно за коначни улазак у Рај (независно од Доласка Господњег) потребна извесна количина (!) добрих дела, те да светитељи имају сувишак добрих дела, који – након што они сами уђу у Рај – остаје на располагању, као на каквом рачуну, римском папи. Тако следи да се нека количина добрих дела, потребна да се дође до количине неопходне за спасење, може купити за новац од онога ко њоме располаже. Отуда оне чувене опроштајнице, против којих је била реформација.

Међутим, ту није крај. Ко нема довољно добрих дела, али нема ни сувише лоших која би га оптерећивала, не иде у пакао, него одлази у чистилиште, некакав међупростор апсолутно непосведочен ни у Светом Предању ни у Светом Писму. У самој основи тог веровања је да човек постоји у некаквом свесном и можда и просторном облику након смрти. То је, дакле, наставак оног Платоновог система.

Али, ту постоји један велики проблем. Ако ја након смрти постојим свесно ма у ком облику, а нарочито у неком где не морам да страхујем од болести, глади... и то сâм по себи, аутоматски, без нужне Божије интервенције (дакле, Христос баш и не мора да дође опет), онда морам себи да поставим питање: Шта ће мени Бог?

И даље од тога: ако је то нешто у мени само по себи бесмртно, шта ће ми Бог? И да ли онда Предање не говори истину, када каже да је само Бог вечан, а да човек није сâм по себи вечан? И да ли Писмо не говори истину, кад каже да је човек створен из ништа, а није савечан вечноме свету, као што је веровала старогрчка митологија?

            Православна Црква стоји као „стуб и тврђава истине“ у вери да ништа не бива без Бога, и да читав свет стоји у постојању, јер га Бог одржава у постојању. И да човек јесте вечан, само онолико колико је у заједници са вечним Богом. Ту слобода човека игра веома важну улогу, а у систему где човек постоји вечно сâм по себи те слободе нема.

О јадном стању и бесмислу слободе човека онако како су га видели старогрчки филозофи најбоље говори дело „Дијалози мртваца“ (Οι Νεκρικοί διάλογοι) једног прилично антихришћанског писца по имену Лукијан Самосатски. Учење о чистилишту, иако мало дотераније и са унеколико другачијом иконографијом, у фундаменту је наставак оне исте филозофије, којој се Лукијан Самосатски у том свом делу подсмевао.

            На крају – Чекам васкрсење мртвих је основа наше вере, оно што нам Христос обећава, да ће мртви васкрснути на Дан Његовог Другог Доласка, да смрти неће бити више, да више неће бити ни болести, ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачнии. И смрт, последњи људски непријатељ, биће коначно и неповратно побеђена, јер јој је Васкрсењем Христовим задата рана од које се неће опоравити. 

Недеља раслабљеног и пренос моштију светог Николе

У ове дане Васкршње радости Црква је установила да се у ову недељу чита јеванђелски одељак, који доста често чујемо, будући да га свештеник чита када у дому верника врши освећење водице и тако тој кући доноси Божији благослов. У причи се говори о болеснику који не може да допре до жуђеног исцељења, јер нема човека на кога би могао да се ослони на путу до усталасане воде која са човека скида ма коју болест. Како су тешке те речи – немам човека.

Заједница је оно што је човеку потребно, што га и чини човеком, па га остављеност и самоћа највише боле. Послао је Господ, знајући за наше слабости, анђела који узмућује воду, али овог дугогодишњег болесника нико не гледа, заборављен од свих он и даље – чека. Не само његова родбина, већ и многи Јерусалимљани који су у бању Витезду долазили нису се на њега сажалили, навикли су да он тако ту лежи. А он никога није осуђивао. Јер, зар немају људи оправдања за то што су га заборавили? Нико нема времена да посвети другоме, у томе нас наша себичност спречава чак и за оне које волимо. Ето наше слабости! Ако се мера сналажљивости огледа у томе да будемо добри са онима који су већи од нас, онда се мера доброте огледа у томе какви смо према онима који су мањи од нас.  И где нису помогли Јерусалимљани, дошао је Назарећанин; где није помогао себичношћу обремењени човек, помогао је Богочовек који Себе за нас даје. И једном речју Господњом исцељује се слабост природе, јер Господ никада не заборавља те које су сви заборавили. Господ никада не заборавља те најмање, којима највише треба – туђа рука за ослонац, јер кад нема човека, мора да има Богочовека.

            А и ми смо слични овоме болеснику и ово наше сабрање слично је оној бањи. Ми смо раслабљени душом и болесни грехом, а Господ Духом својим узмућује сву природу и сав космос и долази Сам Богочовек да се Њиме причестимо и тим Леком Бесмртности да се исцелимо. А Господ нас је окупио да будемо једни другима на утеху на путу ка исцељењу.

            На данашњи дан Црква слави и празник преноса моштију Светог Николаја из мале Азије у италијански град Бари. Сећамо се светитеља који је заиста следовао Господњој поуци из бање Витезде и увек несебично помагао потребитима. Неки мудрац је рекао да је исправно уздићи се изнад другога човека само онда, када му је потребна помоћ да устане. Овај велики светитељ је као добри пастир Цркве Христове помагао и усправљао оне који су га молили за помоћ, па и данас као заштитник свих данашњих свечара и свих њихових ближњих и вољених, он пред престолом Божијим приноси молитве за оне који га прослављају.

            Као и у време оно, Господ ни данас не заборавља потлачене, заборављене, оне које су људи оставили. А да ли ми следујемо путем Христовим као што је то чинио, па и данас чини свети Никола? Колико ми дајемо себе, и колико ми у своме животу доживљавамо то да је та доброта према нашем ближњем, према ономе кога виђамо сваки дан и коме можемо помоћи уствари мера наше припадности Христу?

            Зато да се помолимо Господу и светом Николи да нас укрепи и дарује нам љубав и стрпљење да у Име Његово не пренебрегавамо да учинимо оно што можемо за наше ближње, а Господу – Оцу, Сину и Светоме Духу нека је слава у векове векова. 

Молитва за Оце великог свештеног Сабора

          Господе, одбрано оних који се у Тебе уздају, погледај на нас, најгрешније. Нема утехе под небом, него Ти, крепка одбрано наша, јеси нада наша и наше избављење. Све је Теби оруђе спасења нашег, па и слабости нас јадних Ти си дозволио и допустио да Те њима жалостимо, те да би због њих пали принели Ти покајање и од Тебе примили утеху и велику благодат. Јер, гле, Ти – свемоћни Цар и неупоредиви Бог – заволео си нас, који смо твар и Твоје Речи дело, пожелео си да нас учиниш сличнима Теби и да се на нама очитује слава Твоја, колико је нама то могуће и колико ми то можемо. А овде смо слепи и бедни, јер како да сагледамо Тебе, Господе, и да свако добро од Тебе долази и да све од Тебе долази добро и да си нама, земним створовима, лишенима свакога доброчињења, Ти сâм, Владико и Судијо, својом Крвљу небо над нама отворио.

За грехе наше и тврдовратост завођене деце Твоје Ти си допустио поделе и непријатељства међу нама. Господе од прилика, сачувај нас од извесности и сваке животне навике, ако то није навика да се обратимо Теби и заволимо Тебе. Ти сâм, свемоћни Царе и врховни Првосвештениче свих времена, погледај на свештенике Твоје и обнови мудрост Духа Твога Светога у њима, да заиста буду и остану оруђе Истине Твоје и све чине у славу Имена Твога. Учини, Господе, милост Израилу своме и не лиши их благодати и Твога вођства, те да би једнодушје које им Ти дарујеш било угодно Духу Твоме Светоме и корисно Цркви Твојој, којој си Ти сâм, Спаситељу наш, возглављење.

Нека би, Господе Боже наш, милост Твоја свагда била уз епископе Цркве Твоје и да крепост Твоја снажи срца њихова, те да би у дане оне посвећене и Твојом Црквом благословене, сви они били у Твоме једномислију и Твојим Духом Светим вођени и управљани до познања све Твоје Истине, коју си открио својим изабранима. О, свевечни Владико и једини Архијереју, не одступи од оних које је изабрао Дух Твој Свети и свештенством их благодатно обдарио и епископством венчао и на места предстојатеља поставио. Не удаљи Духа Твога Светога од њих никада, а у време свештенога Сабора сотвори да пребивају у Духу неподељено и посвећено, те обнови у њима дату им благодат и умудри умове, срца укрепи, душе наоружај љубављу братском и трпљењем, те их учврсти на бранику вере коју си Ти сâм открио народу Твоме.

          Пресвета Богомајко, заштитнице оних који Те призивају, Твојим покровом заштити, а материнским загрљајем оснажи Оце наше тога свештенога Сабора, да би они чувајући Истине Имена Сина Твога свагда пребивали у једнодушју по благовољењу Духа Светога.

          Свети Оци и сви свети, молите Бога за Оце свештеног Сабора.

Тиква

Нека сила или, још горе, неко биће као да је запосело Виктора Збрегу. То би било најлогичније објашњење за нелогичну незгоду која му се догодила, али он једноставно није веровао у такве ствари. Иако је био филозоф све метафизике овога и онога, а нарочито онога света биле су му стране.

Ипак, он – блистави антифашиста, човек који је бритко као бријачем обликовао јавно мњење оног најбољег дела народа, изјавио је пред укљученим ТВ камерама да су Жене са црним бесмислени псеудоинтелектуализам. Он, који је под кожом осећао све новодобне феномене као остварење Ничеовог надчовека. Али, његов тако упечатљиви ratio као да га је напустио и просто – одбијао да даље сарађује. Што је најгоре, Виктор Збрега није био у стању да буде начисто са тиме да ли се он уствари слаже са свиме што је изрекао. Нека необјашњива шупљина уселила се у његову нутрину.

Говорничка моћ, по којој је нарочито био познат, моћ пре којом су се његови ривали тресли, а издавачи и уредници ТВ емисија задовољно трљали руке, била је ту, осећао је да га није напустила. Али није био у стању да је активира, ништа је није погонило, нити се могао нагнати да формулише макар једну идеју или став који би требало бранити са пуно вештине, како је можда само он знао.

У најскоријем и, како ће се касније видети, последњем јавном наступу упитан о скандалу који је његова апатична изјава изазвала, назвао је познату активисткињу светом кравом. А никако му се није дало ни да почне да размишља шта се то догађа са њим. Постао је прек и мрзовољан; дојучерашњи пријатељи су га у широком луку избегавали, као да болује од куге, а дојучерашњи непријатељи су са подозрењем неповерљиво пратили новости о једном од стубова културе у нас. Само је једна средовечна новинарка сетно приметила да је нестало оно његово јединствено и невероватно шармантно набирање обрва, које је саговорнике поражавало, а посматраче остављало у неподељеном уверењу у његову апсолутну интелектуалну надмоћ и истовремено изражавало неки господски презир према пораженом саговорнику. Јер, Виктор Збрега не само да је припадао грађанским патрицијима, он је био једна од њихових праикона и један од свега неколико стубова те конструкције.

То је, међутим, разлог из кога он, ултраважни Виктор Збрега, никако није могао припадати обичном, полусвесном плебсу, кога се толико гнушао. Додуше, у тој новонасталој ситуацији његов интелект није могао да нађе времена да се гнуша, нити, пак, да ради било шта друго, јер је сувише био заузет пражњењем шупљине у унутрашњем, дубоко личном животу Виктора Збреге. Мутно се сећао сличног случаја, када се онај Кафкин лик једног јутра пробудио преображен у бубу, али Виктор се није осећао као буба. Једно веома кратко време, можда само тек тренутак, био је у убеђењу како има моћ да само снагом својих мисли управља кретањем Сунца, али га је та мисао напустила исто тако нагло и неочекивано како се и појавила.

Виктор Збрега доживео је блокаду, не само креативну, већ и емотивну, интелектуалну, социјалну – једном речју: искључење. Његово постепено бледење у жижи пажње јавности коинцидирало је уствари са још већим суновратом у који га је усуд, или како се год то што можда и не постоји звало, увалио, јер да су хтели даље да га прате и анализирају, несумњиво да би морали закључити како је онај инцидент од кога је све почело уствари само почетак рушења човека који је био стуб једне вере без доказаног божанства. Уствари, тој религији божанство и није било потребно, јер је сваки њен припадник апсолутно и неподељено обожавао – себе.

Само га је стари углед међу сатрудницима, свеснима и напреднима спасао од повлачења по судовима, од које су Жене одговориле и себе, и своју активисткињу светицу. Ипак, пошто Виктор Збрега више није управљао собом, само је било питање тренутка када ће учинити нешто можда још ужасније и коначно остати раскринкан као реакционарни елеменат. Прилика за то се склопила пред крај његове прве несвесне године. Седео је за помало кривим маленим столом прљавог станичног бифеа, који је личио на сценографију за дипломске омнибусе свежих апсолвената филмске режије с краја осамдесетих, улагао последње атоме снаге (а у снагу је улагао неку безимену, безбојну и безукусну лозу) да докучи шта му је то помутило ум, како да се врати у себе и да ли уопште да покушава, када је најпре почео неприлично гласно и речником који би више пристајао возачу тешког теретњака него филозофу, да се увредљиво и сасвим непримерено изјашњава како о познатим народним добротворима из Алијансе под окриљем ноћи, тако и о њиховим посвећеницима ту, међу нама. Његов нејасни, испрекидани говор чуо је и исправно протумачио неки од млађих посвећеника – приправника. Ипак, најтежи ударац несумњиво је била чињеница да је тај младић у карираној кошуљи и са корпулентном ешарпом немарно пребаченом преко левог рамена, пријаву поднео против – NN лица.

Било је и оних који су и даље веровали да је Виктор Збрега бриљантан филозоф и да је, попут правих јунака, прешао на тамну страну, да је истражи и уништи изнутра. Али, када се након изрицања пресуде Виктор помокрио по судској стражи, којом приликом је из свег гласа певао (боље рећи кричао) неки трештурбофолк антихит, и такви поштоваоци Збрегине филозофије су – заћутали. Медији су полако почели да вести о њему смештају у рубрике у којима су се налазили нови снимци интернет звезда из возила градског превоза.

Али, Виктор Збрега био је човек осуђен на скандале. Када је након две године преминуо од канцера изазваног даривањем специјалних поклона Алијансе под окриљем ноћи, скоро заборављени филозоф још једном је поделио јавност. Најмалобројнији су се и даље од његовог лика и дела дистанцирали. Неки су га још увек сматрали аутошовинистом са израженим комлексом ниже вредности, како то код аутошовиниста и бива. Његови некадашњи пријатељи истицали су његов блистави почетак, а прећуткивали његов крај огарављен попут прегореле сијалице изнутра. Његови непријатељи су својатали његове позне ставове, а извођач трештурбофолк антихита којим је Збрега пропратио судско мокрење изјавио је за ЗабавнуТВ како је веома поносан и на саму песму, али и на управо то извођење. Људи су се и даље разликовали. А он је у последњем свом колико – толико свесном моменту мислио о томе како су, ето, само поклони специјалног даривања и оно што они доносе исти за све и сви су исти пред њима. Нема разлике. „Нема разлике“, баш то је последње помислио филозоф у њему.

Био је то déjà vu Виктора Збреге, познатог филозофа и грађанског активисте, који га је задесио и потпуно скаменио само неколико тренутака пред почетак једног ТВ интервјуа, који ће изазвати велике контроверзе и након кога у животу Збреге више ништа неће бити исто. 

C'est vraiment dégueulasse

Младост је лепа, шарена прича,

Блистав тренутак и – чича мича

И су дивне нијансе црвене

Без патњи леђа главе дрвене

Реци шта мислиш, да ли је лако

Одрастати у време наопако

Кад сурови човек, шејтанов шпијун

На наше патње све бејаше имун

Шездесет осма, седамдес' друга,

И тад сте лагали, фолиранти

Један тавори ту, другог однесе пруга

Затвори очи, ко све да памти

Другачији Вилењак ти си био

Аутошовинисто удбашког посела

И шешир си добио кад си се напио

И то оног чија Лепосава постаде Bella

Јер твоје ја је од континента веће

И другог кад хвалиш величаш - себе

Ал твоја стварност опет слеће

У избављење тамо где дека је ћебе

Сусрет

            Када је Дејан ушао у стан осетио је да нешто није у реду. Само тренутак касније, осетио је и немилосрдну хладноћу сечива на свом врату.

- Само ћути и све ће бити у реду – прошиштао је глас иза њега. И тек онда је настао прави ужас. Дејан је препознао тај глас.

            Вести које није волео да прати јутрос су извештавале о бекству из окружног затвора. Петорица затвореника су успели да се докопају слободе. Тројица су ухапшена, за двојицом се још трага. Жандармерија је затворила све излазе из града, а полиција и војска претражују терен у потрази за одбеглима. Најгоре од свега је што кад год би се повела прича о затвору и затвореницима, сви би на послу причали мало тише, и сви би кришом гледали Дејана, који је одлежао 12 година због убиства. Убиства жене коју је волео. Убиства које није починио.

            Тужилац није поверовао да Дејан није убица, нису ни поротници, нити било ко други коме је Дејан покушавао да објасни шта се заправо догодило. Истина, са смрћу вољене жене Дејан је изгубио мотив да се бори и за свој сопствени живот, осећао је да је праведно да – ако већ није могао да мења свој живот за њен – бар одробија остатак свог живота. Када се након 12 година нашао на истим улицама, али сада у некој новој држави и новом политичком уређењу, сумњичавост паланке остала је непромењена и он се са њом просто помирио. А и ко би му поверовао? Било је сведока да су се он и Нађа – тако се његова покојна супруга звала – посвађали код Митровића на слави. Када им је нестало бензина, радник на бензинској пумпи посведочио је да је видео само Дејана, јер је Нађа  чекала у „тристаћу“.

            А када су ушли у стан, и када је Дејана пресекао исти овакав осећај, као да нису сами и као да нешто ужасно није у реду, било је касно. Све се одиграло у тренутку. Провалник је једним ударцем оборио Дејана и он је остао паралисан на поду, али свестан свега. Видео је како други ударац обара Нађу, видео је како она удара главом у комоду, видео је крв, видео је провалника како се кези и нестаје... али није могао да се помакне.

            За тадашњу полицију ствари су биле јасне: брачна свађа је пошла наопако и – случај је готов. И сада, након скоро двадесет година, изгледа да је судбина коначно на Дејановој страну, упркос вероватноћи. Препознао је глас незнанца, а када му овај дозволи да се окрене препознаће сигурно и онај скамењени кез на избразданом лицу.

- Полако – рече Дејан суво – и ја сам одлежао 12 година у Забели, нећу те пријавити.

            Незнанац је за тренутак оклевао.

- Откуд ти знаш ко сам ја? – упита напрегнуто.

- На свим сте вестима. Направили су обруч, нећете моћи да се извучете. Тројицу су већ ухватили.

- Коју тројицу? – рече провалник нестрпљиво.

- Не знам. Али, ако нећеш да им се придружиш, најбоље је да се притајиш неколико дана.

            Притисак сечива несигурно је попуштао. Изгледа да провалник није смислио шта би даље, кад већ уђе у неки стан. А можда и није очекивао станара. Уосталом, ко би са било каквим планом у животу уопште покушао да побегне из затвора... Сечиво склизну, али Дејан се још увек није усуђивао да се окрене.

- Седи – нареди провалник храпаво – Што си лежао?

- Убиство – рече Дејан кратко, још увек оклевајући да погледа лице провалника. Шта ако је то заиста он? Како да се обузда, како да сачека погодну прилику?

- Мени су сместили – уздахну провалник – Њушке пандурске. Али сад палим за Аустрију и могу да ми пљуну под прозор.

            Искезио се. Исто избраздано лице, исте мутне очи – нема сумње да је то онај исти човек. Дејана обузе срџба и он се свим силама суздржавао да не скочи и ухвати зликовца за гушу. Провалник је импровизовао, али је био сигуран у себе, па је Дејаново дубоко дисање приписао страху од препада.

- Јеси гладан? – упита Дејан једва.

- Нећеш да зовеш мурију? – зашкиљи провалник неповерљиво.

- Не пада ми на памет – рече Дејан искрено.

- Ајде, али остави мобилни овде, на столу.

            Дејан оде до фрижидера, а провалник је једним оком пратио њега, а другим разгледао телефон који је узео са стола. На крају се сва његова пажња пресели на апарат, а мирис хране коју је Дејан подгревао га је додатно умиривао. „Сад је тренутак!“, помислио је Дејан.

- Пре него што сам заглавио нису били овакви – рече он – Пази: колор екран!

            Само што је то изустио, провалник се срушио на под. Изнад њега је стајао Дејан са тешком кристалном пепељаром у рукама. Провалник је покушао да јекне, али Дејан га је предухитрио.

- Сећаш се 12. јула 1986. године? Ушао си у исти овакав стан, а када су човек и жена дошли, препао си их исто као сада. Покосио си их. Када си је ударио, пала је на комоду и остала на месту мртва. Мртва, разумеш? Гаде, ти си је убио! – узвикну Дејан и подиже тешку пепељару високо.

- Ако желите, ми можемо поново да отворимо случај – тужилац је стидљиво мрсио речи, док су жандарми одводили провалника обливеног крвљу.

- Нико ми није веровао. А мени није битно ни да ли ми Ви сада верујете. Овај гад ће се вратити у затвор и сада зна да сам преживео. Ко зна, можда ја опет налетим на њега.

На крају света

- И шта кажеш: село је напуштено? – упита Пера.

- Као и десетине других у овом крају. Нигде живе душе. Можемо да се склонимо док не прође невреме – одговори Мика.

- Не знам, мени је некако сумњиво – вртео је Лаза главом.

- То ти је тик из деведесет прве – насмеја се Мика.

- Уосталом, ти си крив: твоје је било да пратиш временску прогнозу, а не да сад уместо вргања скупљамо запаљење плућа по планини. Нећемо ваљда да киснемо у сред шуме? – рече Пера зловољно гледајући Лазу испод ока.

- Добро, у реду: крив сам – промрси Лаза – Али ја вам кажем: овде нешто није како треба...

            Стари ратни другови лагано су ушетали у напуштено село. Пусте куће злокобно су окруживале незване госте. Друм је био препун рупа, окружен густим растињем, тешко небо боје олова притискало је планину, а најближи град био је удаљен неколико десетина клометара. Под ђоновима старих војних чизама крцкали су каменчићи, крхотине отпалих црепова и одломци разбијених прозорских окана. Били су у потрази за било каквим склоништем, јер су се њихове прилично изношене униформе добрано натопиле у шуми.

            На крају споредног сокака нахерила се бела двоспратна кућа. Некада витка грађевина, са симпатично малим прозорима танких оквира привукла је Перину пажњу. Он показа руком друговима у том правцу.

- Тамо – рече једноставно.

            Лаза и нехотично пређе прстом преко грба СФРЈ угравираног на цеви пиштоља који је држао испод ветровке.

            Неколико тренутака пре тога у кући се водила жучна расправа.

- Неће доћи, кажем ти! – викао је Јанко.

- Да можеш да будеш сигуран, не бисмо били сад овде, на километар од краја света! – урлао је Бранко.

- Да су могли да нас пронађу, већ би били овде – рече Јанко помирљиво.

- Ако су успели да нађу плен, онда ће и до нас доћи. Окренуће земљу наопако, знам их. Упорни су – Бранко је био забринут.

- Па шта и да дођу – пљесну Јанко дрвену облогу аутомата – Није баш да само седимо и чекамо. А колико већ чекамо? Три недеље кризираш свакодневно. На крају ћеш умрети од страха.

- Ћути! – прошапута Бранко ужаснуто.

- Боље изгледа изнутра – рече Мика.

- Ваљда има неки шпорет, да мало заложимо – промрмља Пера.

            Лаза је оклевао да уђе у просторију која је изгледа некада била трпезарија. Два прозора гледала су на двориште, док су врата с леве стране водила у следећу собу. Само што су Мика и Пера почели да испитују просторију, из споредне собе искочише Јанко и Бранко са оружјем у рукама.

- Је л' вас Максим послао? – прошкргута Бранко.

- Не – превали Пера после неколико тренутака напете тишине.

- Лаже – режао је Бранко обраћајући се свом ортаку.

- Како сте нас нашли? – питао је Јанко сталожено.

- Нисмо вас тражили – рече Мика.

- Него шта? – нервозно подвикну Бранко.

- Печурке. Вргање, буковаче – поче Мика да набраја.

- Ти мислиш да смо ми будале, а? – викао је Бранко преко подигнуте цеви аутомата.

- Слушај, друже – поче Пера опрезно – Пошли смо да скупљамо печурке, ухватила нас је киша, мислили смо да је село напуштено...

- Па сте баш у ову кућу ушли? – насмеја се иронично Бранко.

- Људи, није зезање, пошли смо у гљиве! – викну Мика.

- Ваљда сте се враћали? Видиш како лажу – церио се Бранко сумануто.

- Свеједно – рече Јанко ледено – Мислиш да сад једноставно можете да одшетате одавде и ником ништа?

- Немамо појма ни ко сте ви, ни који матраг тражите овде, нити нас занима. 'Ајде лепо да ми идемо својим путем, да не правимо глупости сад овде и свима лепо – рече Пера.

- Неће моћи. Те Максимове форе више не пале – Бранко се и даље церио.

- Баците оружје! – командова Јанко.

            Лаза се вратио неколико корака уназад у полутаму, стао у довратак с друге стране и нечујно репертирао пиштољ. Дисао је тихо и напрегнуто слушао шта се догађа у соби преко пута.

- Друже, немамо ми оружје. Имамо печурке, то је све – рече Мика сталожено.

- И кад вас ја претресем, ако нађем оружје, шта ћемо онда? – упита Бранко.

- Ало, брате – Пера се унервозио – Значи, доста је. 'Ајде да прекинемо ову сцену, није више ни интересантно, ни ништа. Немамо никакво оружје, упали смо без везе, не познајемо Максима и боли нас уво шта чекате овде.

- А како онда знаш да се зове Максим? – крикну Бранко.

- Чекај, ти си малочас поменуо Максима – рече Јанко несигурно – Шта ако грешимо? Шта ако стварно само сакупљају печурке?

- Ти си луђи од њих! Видиш да те фортају!  

- Е, ћути! – обрецну се Јанко на ортака – Не могу да мислим, док ми вичеш уз уши.

- Не можемо да их пустимо – режао је Бранко – Видели су нас, знају где смо.

- Знам, ћути! – рече Јанко и несигурно подиже цев оружја.

- И шта сад? – проговори Пера гласније – Ви стојите ту један до другог с аутоматима, у довратку с леве стране, а ми без оружја испред прозора у сред собе!

            Кад је Јанко схватио и бацио се на десно, Лаза је већ летео ка поду и пуцао на њих, а Бранко је панично отворио ватру ка Пери и Мики. Прасак пуцњаве заменили су крици. Бранко је јаукао, Јанко стењао, а Мика урлао. Док је Лаза разоружавао нападаче, Пера је ставио марамицу Мики на рану.

- Имаш срећу да га је одвукао рафал, само те је огребло – рече.