Сусрет

            Када је Дејан ушао у стан осетио је да нешто није у реду. Само тренутак касније, осетио је и немилосрдну хладноћу сечива на свом врату.

- Само ћути и све ће бити у реду – прошиштао је глас иза њега. И тек онда је настао прави ужас. Дејан је препознао тај глас.

            Вести које није волео да прати јутрос су извештавале о бекству из окружног затвора. Петорица затвореника су успели да се докопају слободе. Тројица су ухапшена, за двојицом се још трага. Жандармерија је затворила све излазе из града, а полиција и војска претражују терен у потрази за одбеглима. Најгоре од свега је што кад год би се повела прича о затвору и затвореницима, сви би на послу причали мало тише, и сви би кришом гледали Дејана, који је одлежао 12 година због убиства. Убиства жене коју је волео. Убиства које није починио.

            Тужилац није поверовао да Дејан није убица, нису ни поротници, нити било ко други коме је Дејан покушавао да објасни шта се заправо догодило. Истина, са смрћу вољене жене Дејан је изгубио мотив да се бори и за свој сопствени живот, осећао је да је праведно да – ако већ није могао да мења свој живот за њен – бар одробија остатак свог живота. Када се након 12 година нашао на истим улицама, али сада у некој новој држави и новом политичком уређењу, сумњичавост паланке остала је непромењена и он се са њом просто помирио. А и ко би му поверовао? Било је сведока да су се он и Нађа – тако се његова покојна супруга звала – посвађали код Митровића на слави. Када им је нестало бензина, радник на бензинској пумпи посведочио је да је видео само Дејана, јер је Нађа  чекала у „тристаћу“.

            А када су ушли у стан, и када је Дејана пресекао исти овакав осећај, као да нису сами и као да нешто ужасно није у реду, било је касно. Све се одиграло у тренутку. Провалник је једним ударцем оборио Дејана и он је остао паралисан на поду, али свестан свега. Видео је како други ударац обара Нађу, видео је како она удара главом у комоду, видео је крв, видео је провалника како се кези и нестаје... али није могао да се помакне.

            За тадашњу полицију ствари су биле јасне: брачна свађа је пошла наопако и – случај је готов. И сада, након скоро двадесет година, изгледа да је судбина коначно на Дејановој страну, упркос вероватноћи. Препознао је глас незнанца, а када му овај дозволи да се окрене препознаће сигурно и онај скамењени кез на избразданом лицу.

- Полако – рече Дејан суво – и ја сам одлежао 12 година у Забели, нећу те пријавити.

            Незнанац је за тренутак оклевао.

- Откуд ти знаш ко сам ја? – упита напрегнуто.

- На свим сте вестима. Направили су обруч, нећете моћи да се извучете. Тројицу су већ ухватили.

- Коју тројицу? – рече провалник нестрпљиво.

- Не знам. Али, ако нећеш да им се придружиш, најбоље је да се притајиш неколико дана.

            Притисак сечива несигурно је попуштао. Изгледа да провалник није смислио шта би даље, кад већ уђе у неки стан. А можда и није очекивао станара. Уосталом, ко би са било каквим планом у животу уопште покушао да побегне из затвора... Сечиво склизну, али Дејан се још увек није усуђивао да се окрене.

- Седи – нареди провалник храпаво – Што си лежао?

- Убиство – рече Дејан кратко, још увек оклевајући да погледа лице провалника. Шта ако је то заиста он? Како да се обузда, како да сачека погодну прилику?

- Мени су сместили – уздахну провалник – Њушке пандурске. Али сад палим за Аустрију и могу да ми пљуну под прозор.

            Искезио се. Исто избраздано лице, исте мутне очи – нема сумње да је то онај исти човек. Дејана обузе срџба и он се свим силама суздржавао да не скочи и ухвати зликовца за гушу. Провалник је импровизовао, али је био сигуран у себе, па је Дејаново дубоко дисање приписао страху од препада.

- Јеси гладан? – упита Дејан једва.

- Нећеш да зовеш мурију? – зашкиљи провалник неповерљиво.

- Не пада ми на памет – рече Дејан искрено.

- Ајде, али остави мобилни овде, на столу.

            Дејан оде до фрижидера, а провалник је једним оком пратио њега, а другим разгледао телефон који је узео са стола. На крају се сва његова пажња пресели на апарат, а мирис хране коју је Дејан подгревао га је додатно умиривао. „Сад је тренутак!“, помислио је Дејан.

- Пре него што сам заглавио нису били овакви – рече он – Пази: колор екран!

            Само што је то изустио, провалник се срушио на под. Изнад њега је стајао Дејан са тешком кристалном пепељаром у рукама. Провалник је покушао да јекне, али Дејан га је предухитрио.

- Сећаш се 12. јула 1986. године? Ушао си у исти овакав стан, а када су човек и жена дошли, препао си их исто као сада. Покосио си их. Када си је ударио, пала је на комоду и остала на месту мртва. Мртва, разумеш? Гаде, ти си је убио! – узвикну Дејан и подиже тешку пепељару високо.

- Ако желите, ми можемо поново да отворимо случај – тужилац је стидљиво мрсио речи, док су жандарми одводили провалника обливеног крвљу.

- Нико ми није веровао. А мени није битно ни да ли ми Ви сада верујете. Овај гад ће се вратити у затвор и сада зна да сам преживео. Ко зна, можда ја опет налетим на њега.

На крају света

- И шта кажеш: село је напуштено? – упита Пера.

- Као и десетине других у овом крају. Нигде живе душе. Можемо да се склонимо док не прође невреме – одговори Мика.

- Не знам, мени је некако сумњиво – вртео је Лаза главом.

- То ти је тик из деведесет прве – насмеја се Мика.

- Уосталом, ти си крив: твоје је било да пратиш временску прогнозу, а не да сад уместо вргања скупљамо запаљење плућа по планини. Нећемо ваљда да киснемо у сред шуме? – рече Пера зловољно гледајући Лазу испод ока.

- Добро, у реду: крив сам – промрси Лаза – Али ја вам кажем: овде нешто није како треба...

            Стари ратни другови лагано су ушетали у напуштено село. Пусте куће злокобно су окруживале незване госте. Друм је био препун рупа, окружен густим растињем, тешко небо боје олова притискало је планину, а најближи град био је удаљен неколико десетина клометара. Под ђоновима старих војних чизама крцкали су каменчићи, крхотине отпалих црепова и одломци разбијених прозорских окана. Били су у потрази за било каквим склоништем, јер су се њихове прилично изношене униформе добрано натопиле у шуми.

            На крају споредног сокака нахерила се бела двоспратна кућа. Некада витка грађевина, са симпатично малим прозорима танких оквира привукла је Перину пажњу. Он показа руком друговима у том правцу.

- Тамо – рече једноставно.

            Лаза и нехотично пређе прстом преко грба СФРЈ угравираног на цеви пиштоља који је држао испод ветровке.

            Неколико тренутака пре тога у кући се водила жучна расправа.

- Неће доћи, кажем ти! – викао је Јанко.

- Да можеш да будеш сигуран, не бисмо били сад овде, на километар од краја света! – урлао је Бранко.

- Да су могли да нас пронађу, већ би били овде – рече Јанко помирљиво.

- Ако су успели да нађу плен, онда ће и до нас доћи. Окренуће земљу наопако, знам их. Упорни су – Бранко је био забринут.

- Па шта и да дођу – пљесну Јанко дрвену облогу аутомата – Није баш да само седимо и чекамо. А колико већ чекамо? Три недеље кризираш свакодневно. На крају ћеш умрети од страха.

- Ћути! – прошапута Бранко ужаснуто.

- Боље изгледа изнутра – рече Мика.

- Ваљда има неки шпорет, да мало заложимо – промрмља Пера.

            Лаза је оклевао да уђе у просторију која је изгледа некада била трпезарија. Два прозора гледала су на двориште, док су врата с леве стране водила у следећу собу. Само што су Мика и Пера почели да испитују просторију, из споредне собе искочише Јанко и Бранко са оружјем у рукама.

- Је л' вас Максим послао? – прошкргута Бранко.

- Не – превали Пера после неколико тренутака напете тишине.

- Лаже – режао је Бранко обраћајући се свом ортаку.

- Како сте нас нашли? – питао је Јанко сталожено.

- Нисмо вас тражили – рече Мика.

- Него шта? – нервозно подвикну Бранко.

- Печурке. Вргање, буковаче – поче Мика да набраја.

- Ти мислиш да смо ми будале, а? – викао је Бранко преко подигнуте цеви аутомата.

- Слушај, друже – поче Пера опрезно – Пошли смо да скупљамо печурке, ухватила нас је киша, мислили смо да је село напуштено...

- Па сте баш у ову кућу ушли? – насмеја се иронично Бранко.

- Људи, није зезање, пошли смо у гљиве! – викну Мика.

- Ваљда сте се враћали? Видиш како лажу – церио се Бранко сумануто.

- Свеједно – рече Јанко ледено – Мислиш да сад једноставно можете да одшетате одавде и ником ништа?

- Немамо појма ни ко сте ви, ни који матраг тражите овде, нити нас занима. 'Ајде лепо да ми идемо својим путем, да не правимо глупости сад овде и свима лепо – рече Пера.

- Неће моћи. Те Максимове форе више не пале – Бранко се и даље церио.

- Баците оружје! – командова Јанко.

            Лаза се вратио неколико корака уназад у полутаму, стао у довратак с друге стране и нечујно репертирао пиштољ. Дисао је тихо и напрегнуто слушао шта се догађа у соби преко пута.

- Друже, немамо ми оружје. Имамо печурке, то је све – рече Мика сталожено.

- И кад вас ја претресем, ако нађем оружје, шта ћемо онда? – упита Бранко.

- Ало, брате – Пера се унервозио – Значи, доста је. 'Ајде да прекинемо ову сцену, није више ни интересантно, ни ништа. Немамо никакво оружје, упали смо без везе, не познајемо Максима и боли нас уво шта чекате овде.

- А како онда знаш да се зове Максим? – крикну Бранко.

- Чекај, ти си малочас поменуо Максима – рече Јанко несигурно – Шта ако грешимо? Шта ако стварно само сакупљају печурке?

- Ти си луђи од њих! Видиш да те фортају!  

- Е, ћути! – обрецну се Јанко на ортака – Не могу да мислим, док ми вичеш уз уши.

- Не можемо да их пустимо – режао је Бранко – Видели су нас, знају где смо.

- Знам, ћути! – рече Јанко и несигурно подиже цев оружја.

- И шта сад? – проговори Пера гласније – Ви стојите ту један до другог с аутоматима, у довратку с леве стране, а ми без оружја испред прозора у сред собе!

            Кад је Јанко схватио и бацио се на десно, Лаза је већ летео ка поду и пуцао на њих, а Бранко је панично отворио ватру ка Пери и Мики. Прасак пуцњаве заменили су крици. Бранко је јаукао, Јанко стењао, а Мика урлао. Док је Лаза разоружавао нападаче, Пера је ставио марамицу Мики на рану.

- Имаш срећу да га је одвукао рафал, само те је огребло – рече. 

Oпроштај

Опрости ми, Оче

Што Ти тражим – јадан

Да осталу децу

Своју запоставиш

И што тако

Безобразно мислим

Да сам имам право

Твоју милост да ми јавиш

Опрости ми, Оче

Опрости што грешим

Опрости што не видим

Бездно греха мога

Па још поврх тога

У ситнице гледам

Да осудим, презрем

Брата – ближњег свога

Опрости ми, Оче

Опрости што мислим

Што верујем чврсто

Да сам центар света

Што презирем туђе

Осмехе и сузе

Што ми код Другога

Стално нешто смета

Опрости ми, Оче

Што слабости своје

Талентима сматрам

А слабости Другог

Ликом проглашавам

И што преко мере

Себе оплакујем

Твоју милост ја пренебрегавам

Опрости ми, Оче

Од свих сам последњи

А надам се светлу

Твога Новог Града

Опрости – нисам добар

Али Твој сам – и сада и тада

E S S A Y A

                                    E S S A Y A 

- Исптављена  финална  верзија -

РАДИО ДРАМА

2000. – 2013.

ЛИЦА:

-       Филип: млади научник чији је задатак да утврђује грешке на роботима на једној свемирској станици федерације.

-       Digi 3000: робот намењен израчунавањима у грађевинарству.

НАПОМЕНА: Док Филипова улога носи динамику говора, у речима D3000 нема ,,покрета’’ у динамици.

(Најава кроз музику.)

Спикер: Есеја.

(Музика престаје, после завршних тактова или феид-аута, зачују се тихи звуци који би требало да дочарају атмосферу у средини високо развијене технологије и комплетне дигитализације. Овај звук ће се протезати кроз целокупно трајање дела као подлога, осим када музика доминира над дијалогом. Музика је уједначена, ритмична, невиртуозна, скоро монотона. После неког времена чује се притисак на некакав тастер.)

Филип (уморно): Дневник за 15. овог месеца, сада је 14 часова и 10 минута. Што више радим на овим случајевима без душе и смисла и сам више губим смисао... (динамичније) Ја сам против своје воље дошао у овај центар. Хтео сам да останем на Земљи, и да учествујем у акцијама Великог чишћења, али је неко из Савета закључио да је мој, како су рекли, „велики научни потенцијал“ боље искористити на овој станици, на рубу недођије, далеко од... свега.

(Чују се тихи кораци: Филип се креће)

Мој посао је да дијагностицирам промене од предвиђеног понашања код робота са оштећеним чипсетом или грешкама у програмирању. Кад ја дам своје мишљење, роботи иду на другу орбиталну станицу, где их оправљају... Ако има наде. Сада радим на једном специфичном случају: код једног од робота за рачунање у грађевинарству из оне чувене серије Digi 3000 десила се нуспојава вештачке интелигенцие, налик размишљању. Неко је, изгледа, грешком уградио потпуно погрешан чипсет и меморију много већу од уобичајеног бафера. Резултат је испао веома занимљив и морам темељно да га проучим.

DIGI 3000: Добро јутро, Филипе.

Филип: Добро јутро, Digi. Шта си ноћас прочитао?

DIGI 3000: Свашта, али...

Филип (прекида га): ... нешто ти опет није јасно?

DIGI 3000: Да. У праву си.

Филип (кроз осмех): Знаш ли шта ме нервира код тебе? Што не одричеш и не потврђујеш, како то роботи треба да раде, него мислиш да размишљаш као човек.

DIGI 3000: У томе нема разлике између мене и човека, једино што сам ја прецизнији.

Филип: У томе и јесте проблем, Digi 3000: сувише си егзактан. Баш та неегзактност одваја човека од машине, моћ импровизације, контекст, осећај.

(после краће паузе)

DIGI 3000: Филипе, шта је то уметност?

Филип: Још једна степеница између тебе и мене.

DIGI 3000: У реду, али чему она служи?

Филип: Па тако гледано, она нема сврху, Digi. Сама је себи довољна и потребна. То је највиша човекова творевина и осећање. Поред емоција... љубави... које су дар.

DIGI 3000: Чији дар?

Филип (помало уморно): Некога Кога ти нећеш разумети.

DIGI 3000: Ја сам робот са изузетним чипсетом и јединственим сетом иснтрукција, моја сврха је да разумем.

Филип (крепко, са сигурношћу): Дар Бога.

DIGI 3000: Шта је то Бог?

Филип: Видиш да не разумеш: не може да се пита „Шта је Бог“, него „Ко је Бог“. Он је Створитељ свега.

DIGI 3000: И мене је створио?

Филип: Да. И тебе и мене...

DIGI 3000: Не! Нетачно. Мене је створила кибергенетска машина, ти си се родио, а твоји преци су настали од еволутивно нижег степена живота.

Филип: Али на почетку и у центру тог ланца био је, јесте и биће само Бог.

DIGI 3000: Али...

Филип: Доста приче, Digi. Ја мора да сам полудео кад разговарам са апаратом. Данас нам у плану стоје кинези-импулсне вежбе. Узми ову лименку, покушај да је нежно ухватиш и спустиш на сто.

(Чује се звук гужвања алуминијума, који је пропраћен музичким убодом. Лименка је згњечена)

Филип (константујући стање): Згужвао си је.

DIGI 3000 (скоро љубопитљиво): И је ли ова лименка сада уметност? Више ничему не служи.

Филип: Не, то није уметност.

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Јер у то што си урадио мораш да унесеш себе: неко своје стање и осећање. Треба да знаш и не знаш истовремено зашто си нешто урадио.

DIGI 3000: Ја јесам случајно деформисао лименку, али после тога је мојим процесором овладало оно што ви зовете ,,радозналост’’.

Филип: Твоја радозналост је потпуно синтетичка, неприродна. Сувише је хладна, формална, клишеирана и плава. Твоју радозналост је начинио човек.

DIGI 3000: Па, и твоју је, Филипе. Ти си плод везе својих родитеља.

Филип: Заиста у праву си; али мој отац је имао исту врсту радозналости као и ја, разумеш? (досећајући се) Но, твоја није иста са радозналошћу неког твог конструктора. (Пауза) Видиш, законом су забрањене борбе робота, али човек може да уништи свог робота кад год пожели; а ипак, не сме да убије другог човека, јер му је једнак. Бог прекида људски живот, људи искључују машине, машине, опет раде нешто друго... Исти је хијерарски ред и са осећањима. Она измичу домену твојих могућности.

(Музика се појачава, траје неко време; музика је можда весела, али сигурно једнолична.)

DIGI 3000 (замишљено): Интересантно... (одједном динамичније) А уметност, има ли још неку карактеристику?

Филип: Да... (одсутно) Да, машту. (прене се) То је нешто што такође није својствено твојој програмској и програмабилној природи.

DIGI 3000: Ипак, мислим да ниси у праву.

Филип (као у шали): Е па, да нисам ја у праву - ја бих био тај који пита, а ти би одговарао, а не обрнуто.

DIGI 3000: Али када треба нешто израчунати, онда..

Филип (прекида га): Драги мој необични дефектни калкулатору, ми, људи смо то знање сакупили и предали га машинама. (окреће се послу) Него сувише смо се удаљили од данашњег задатка: поређај ове фигуре по шаховској табли. Сва срећа да су од пуног метала.

(Чује се помицање метала по такође металној плочи и тихо зујање електромотора.)

DIGI 3000: Шта то радиш, Филипе?

Филип (носталгично): Гледам Земљу. Лепа је одавде.

(Више се не чују фигуре.)

DIGI 3000: Недостаје ти?

Филип (и даље занет призором): Било је то некада заиста лепо место. Знаш, тамо имам породицу.

DIGI 3000: Зашто се људи њоме размећу?

Филип (враћа се у стварни свет): Чиме, породицом? Зато што је важна. Скоро па најбитнија је у изграђивању односа између људи. Пре нас је она држала заједно, а сада закони полиса и станица. Усваком случају, настави са вежбама.

(Опет се чују фигуре и зујање.)

DIGI 3000: Значи, изгубио си своју породицу?

Филип: Нисам само ја, сви су. Почели су систематски да је руше још одавно. људи су се отискивали у самотњаштво...

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Мислили су да су довољни сами себи, а постајали су страшно и силно несрећни. Онда су загадили земљу и замало је уништили… Тужна прича, је л’ да? Чудни су људи кад се суоче са проблемом. Теби је то такође страно, код вас је све прегледно и једноставно. Сложене су једино математичке функције, па и њих са лакоћом, по обрасцу решавате. А за мене... за нас обрасца нема.

(Поново нестану звуци радње.)

DIGI 3000: И, онда...

Филип: Шта онда?

DIGI 3000 (у радости открића): Филипе, то значи да за нас нема граница!

(Иста она футуристичка музика у напливу, али на овом месту, после ове реченице, не би смела да подсећа на музички убод; претапа се са енергичном озбиљном музиком сличног тоналитета, и слика се завршава фортисимо тактовима, налик финалеу.)

К р а ј

Ресавском (узбрдо)

Никад више сигурности у несигурности:

неизвесност је једино извесна.

Не бојим се кише -

и сâм постајем облак.

Можда је све пред очима maya.

Никако да прође вече што се вуче;

да ли ће сутра уопште да дође?

Ако сутра нестане,

шта ћу када осване?

Питам се: имам ли куда да пођем?

Можда руке заиста лелујаво тону у клупе.

Много људи, а мало идеја.
Превише муке, премало љубави.

Живот је једнако стваран,

то је оно што боли,

слика да окружују нас без врата зидови.

Можда смо заиста заробљени.

Стога безгласно шапућем мисли,

и та се тишина пење у небо.

"Сети се, сети се" -

и ређам имена ближњих

на уснама непомичним.

Плаше ме и сан и буђење.

Смрт – последњи непријатељ

            Смрт је прва ствар која је човека уплашила и последњи његов непријатељ.Није чудо да се баш смрт појављује као један од првих мотива у уметности: Гилгамеш креће у потрагу за старцем Утнапиштамом након што његов друг Енкиду умре. Гилгамеш, као одличан приказ човека у освит цивилизације, стоји пред Енкидуом потпуно збуњен: његов друг изгледа сасвим као да је жив, али у њему више нема живота; изгледа као да је заспао, али се више никада неће пробудити. Смрт је толико опседала ум човека, да се развила посебна грана философије која се овим проблемом бави – танатологија (од грчких речи θάνατος што значи смрт и λογια што значи реч, наука, смисао...). Како је историја текла разни људи су на различите начине покушавали да дају одговор на непремостив проблем смрти: филозофи, научници, уметници, псеудо-научници... Поједини психолози су мислили да се и религија јавила као реакција на феномен смрти, што можда није без основа, ако сагледамо древне култове плодности као вид превазилажења смрти, тријумфа живота. Да не би полудео од страха и несигурности човеку је била потребна привидна сигурност, убеђење да ће преживети, или да може да са вољенима који су преминули да и даље остварује некакав контакт. О томе смо, уосталом, говорили раније, када смо разматрали појам и личност Бога, односно разлику између природних религија и откривене вере.

            Када смо помињали Бога као Творца свега што постоји навели смо библијску веру да Бог ствара свет ни из чега (ex nihilo – уствари из ништа). То значи да свет није постојао пре него што га је Бог створио ни у ком облику. Стари Грци, као и читав низ других древних народа, веровали су да је свет савечан боговима, те да богови (или неки посебан, за то специјализован Бог) само уређују свет, односно из стања примордијалног хаоса претварају га у космос, уводе законе и хармониу. То веровање било је корисно и због тога што се владар представљао као експонент управо тог божанства које уводи поредак у свет и као гарант система поретка на земљи, па је на тај начин остајао на власти.

Свет, по тим религијама, постоји по одређеним циклусима, када из космоса склизне у хаос, па онда опет од хаоса настаје космос и тако укруг. Суштински – ништа се не мења, суштина и јесте у смени живота и смрти. Међутим, библијска вера говори нешто потпуно другачије.

            Свет најпре уопште није постојао. Уствари, ништа није постојало, чак ни време, па је глупо уопште рећи најпре. Није било ништа, никакво постојање. Бог ствара свет не од неке праматерије, не обликовањем нечега што је већ постојало, већ ни из чега, из ништа. Да се не враћамо на поглавље о стварању света, и како библијска вера чак корелира са научним открићима, нећемо се питати како је Бог то учинио (чак и научници имају само претпоставке), већ шта то значи за творевину? Значи управо само једно: немогућност да творевина постоји без Бога, сама за себе. Бог све што постоји одржава у постојању. Све што постји не може да постоји само од себе, јер оно не постоји од увек, него је све у једном тренутку настало. Дакле, ако све што постоји има почетак, онда може да има и крај. Другим речима, када се творевина одвоји од Бога она почиње да нестаје и на крају умире, јер нема живот у себи, него јој се извор суштине и живота изван ње саме, управо – у Богу. Једино је Бог бесмртан, јер Он је Творац, беспочетан је. Он је истина: исти је увек и заувек. Сетимо се: Бог је апсолутно слободан, неспутан, изван времена и простора. Природа творевине – саткане од времена и простора – окована је у њеној суштини, у ономе од чега је саздана. Човек је део створеног света, и поред тога што смо већ навели да је човек круна творевине, као део створеног света човек је такође подложан нестајању, смрти. Ипак, да ли је Бог човека створио да би овај умирао?

            Наравно да не. Ако се сетимо библијске приповести о првородном греху, видећемо да Бог тек са изгнањем из раја човеку говори да ће бити подложан смрти. Добро, да ли то онда значи да је Адам у рају био бесмртан? Да и не. Не, није био бесмртан, јер је његова природа створена, тако да по природи није био бесмртан. Али – да, био је бесмртан, јер је био у заједници са Богом и та могућност да нестане, та клица трулежности у свему што има почетак није била активирана. Кључ за активирање смрти био је у Адамовим рукама, у делању његове слободе. Он бира свет без Бога. А то значи само једно: смрт. Ипак, милостиви Бог не престаје да чини све док нас није узвео на небо и даровао нам своје будуће Царство, па и даље одржава свет у постојању и даје нам време живота да одлучимо да ли желимо да Њему окренемо лице или леђа.

То не значи да Бог на силу одржава свет у постојању, и то из два разлога не значи. Најпре, Адам није желео смрт, него живот без Бога, па Бог одржава творевину у постојању, али Адам и његово потомство пате од оне клице трулежности. Адам једе и тиме узима животну енергију не од Бога, од чије се близине напајао животном енергијом и није гладнео. У тренутку када узима енергију од онога што нема живот у себи, Адам продужава живот у смислу да одлаже смрт. Чак и најновији закључци науке кажу да почињемо да умиремо истог оног тренутка када се родимо, а живот је – гледано биолошки – само одлагање неумитног краја живота. То је извор трагедије људског рода. Друго, чињеница да Бог одржава твар у постојању није очигледна. Чак има и оних који је не прихватају, него овакво стање ствари око нас сматрају природним, нечим што је просто тако, нечим што је датост, случај или ко зна шта. Тако да и у том случају Бог не чини ништа против наше слободе што нам даје прилику да живимо.

Последица пада прародитеља у грех и уласка смрти у природу је и та привидна (можда и вештачки опцртана) дихотомија између природног и натприродног (у колоквијалном смислу те речи), сакралног и профаног, светог и световног. Та подела је заправо страна духу хришћанства. Свето је све оно што је у вези са Богом; оно има вечни идентитет, јер Бог је вечан и пред Њиме су сви живи. Јер у Његовом вечном сећању не постоји време, па тако не постоји тренутак када неко више није жив. Зато се Црква за преминуле моли да они буду у вечном сећању (вјечнаја памјат, Αἰωνία ἡ μνήμη). Трагедија смрти и јесте управо у прекидању заједнице, а основ те промене јесте постојање времена.

Шта је, дакле, једини начин за превазилажење смрти? Заједница са Богом, изграђивање идентитета у вечноме, ванвременоме Богу и то – у Цркви. Изван Цркве нема спасења, рекао је свети Кипријан Картагински. Изван Цркве, у (палој) природи стоје само трагедија, смрт, страх... Свети Оци кажу чак да управо тај страх гони човека у грех, који је увек само очајнички покушај да продужи живот. Зато и суштина јесте да превазиђемо своју (палу) природу, да се уздигнемо изнад ње.

            Постоји, наравно, и други пут – пут потпуног одбијања Бога и самим тим и негације своје сопствене суштине, јер суштина свега што постоји лежи у заједници са Богом. Пример за то су самоубице које се на тај корак одлучују услед мржње према животу и ближњима. Још један пример је сатана, ђаво. Он, који је био најсветлији анђео – светлоносац – одбија своју суштину и уместо да буде послушан Богу, он постаје непријатељ – satan-ilu. Разлика између њега и самоубице је у томе што он не може да се убије. Тиме и више мржње акумулира. Управо, то и јесте слика пакла. За оне који су мрзели Бога и ближње вечни живот, без престанка и промене (после општег васкрсења), без могућности да се умре, да се не постоји, биће вечна мука – стање сталне самрти, али не и смрти. 

Сутра неће знати ништа нико

Племе се окупило

око примитивне ватре,

то очајници играју,

ритмом призивају богове.

Ако видиш богове,

пошаљи их негде,

ми смо само месо

што гута мртве,

што једе лешине.

Окуси, окуси,

пробај, није страшно;

брате, врати оно,

слушај овај ритам,

пусти ону ствар.

После нек' нас грле авети,

после нек' нас носи ноћ

а ко ће се сутра сећати!

Сутра неће знати ништа нико.

6. X 2000.