Трактор у Олуји

 

            Изругују се наша „браћа“ Hrvati избегличким колонама, када су очистилили Србе, чији су их, пак, дедови до смрти бранили од продирања Турака. Али, када је опасност од најезде попустила, тада се и hrvatski ћурак окренуо наопачке, па се тада и појављује струја коју формулише несрећни Ante Starčević (а мати му је Српкиња била...), који Србе проглашава нижим обликом људи.

Обратимо пажњу најпре да тако што никада Срби – ни они у Аустроугарској, нити било где друго – нису ни мислили ни изражавали, нити према Hrvatima, нити ма према ком другом хришћанском народу. Па иако су сатанистичка оргијања у NDH и починиле ustaše, ипак су етничко чишћење и покоље цивила '95. спровели Hrvati. А истини за вољу, NDH и '95. се разликују само у томе, што су се '44. ustaše нашле на губитничкој страни, па су читаве пуковније domobrana на брзу руку постајале пролетерски одреди. Није им то била првина: како би се извукли из брода који је тонуо, а и од плаћања ратне репарације, они су тако prvog prosinca tisuću devesto osamnaeste године прихватили и Југославију краља Александра, ипак у срцима кетмански оставши верни синови Ante Starčevića, који је и сâм био полутан. А '95. били су на победничкој страни. И није им толико причињавало весеље што су победили, већ што су поразили Србе – тај коровски накот, који што више истребљујеш, он све више прашта; па како онда да га не мрзиш?! Ако и до Трећег Светског рата буде дошло, сва је прилика да ће наша „браћа“ по старом обичају бити на оној страни, на којој су и прва два пута били. Ако им будемо допустили да без последица изиђу из још једног пораза, нико нам неће бити крив.

Углавном, један „брат“ Hrvat, који себи сâм делује духовито, написа на интернету пошалицу, која без сумње одавно кружи међу нашом „браћом“, која нам – ето – ни за један од два светска рата, а у оба су били на страни која је изгубила, никада нису платили репарацију, као што ни никакаве последице нису сносили. Пошалица гласи: Tko se tenka laća, traktorom se vraća.

 

            Тај ме је афоризам запекао. Не зато што је духовит, јер то није, нити зато што они ликују. Запекао ме је као монструозна нелогичност у себи и по себи, па сам приморан да му се посветим и да га рашчланим.

 

            Пре свега, то је парафраза јеванђелског текста, али укалупљена на баналан и по мом мишљењу хулитељски начин. Првенствени проблем није, дакле, што се афоризам изругује протераним Србима, него што се спрда са Светим Писмом.

Питамо се потом tko се то тенка лаћа? Јер, има нас који се још увек сећамо и како и зашто је почело оно што „браћа“ Hrvati не без ироније називају „балван револуцијом“. Подигао се народ, ловачким и лаким пешадијским оружјем наоружан народ, у страху да му се опет не понови сатанско оргијање из периода NDH. Клима је већ била таква, да међу Hrvatima није било разлике између Срба и Југославије, па су још једном оживеле демонске идеје Ante Starčevića, сада још додатно зачињене иконографијом NDH, које се српски народ управо и бојао, и то се бојао на подсвесном, телесном нивоу.

Није народ имао тенкове. Тенкове је имала JNA, творевина управо оне Југославије која је Hrvate колективно аболирала за њихов сатанизам, одговорност сваливиши на шачицу ustaških časnika; оне, дакле, Југославије, која је у исту раван довела koljače и поклане, Hrvate и Србе, али која је ипак шкргутала зубима на спомен српских жртава и злочинства Hrvata. И како би се историјска слика ова два народа диктатуром пролетаријата изједначила, а „да се Власи не сете“ – како каже изрека, морала је да се у свему начини аналогија између њих, између народа који „није крив“ и шачице одговорних. По тој насилничкој аналогији у Србији је морао да буде на брзу руку осуђен и нечасном смрћу погубљен генерал Драгољуб Михаиловић. Али, и ту се показало како је Titova Југославија била попустљива према maršalovim саборцима из Првог Светског рата: највећи део ustaša избегао је казну; отишли су својим природним путем, наиме – пацовским каналима, у нови живот, носећи и даље непромењено и непокајано дух Ante Starčevića, тог полутана и протонацисте.

Пошто је JNA имала тенкове, она их је и употребљавала, и то не да би заштитила Србе од онога што ни сама није признавала да се догодило у прошлости, већ како би бранила мртву Југославију одавно већ мртвог Tita. Занимљива је, међутим, та храброст „браће“ наше Hrvata, која ће се додатно осведочити у масакрирању избегличких колона и ненаоружаних цивила, да су само једно desetljeće након смрти свога сународника Broza морали скупљати храброст, па се суочити са њиме покојним.

Ипак, вратимо се афоризму. У првом делу он не стоји, јер се није народ – потомци оних кланих и злостављаних – латио тенкова, већ JNA. Уствари, већ и само поспрдно име које су Hrvati сковали, „балван револуција“, говори да се то народ дохватио онога што му је било доступно, макар како примитивно било. Српски народ и JNA су само привидно били са исте стране. JNA није хтела распад СФРЈ (или како је то Tuđman пургерски прпљаво изговарао – eseferjot), а Срби нису хтели да их се трећина покоље, трећина покрсти, а трећина прогна. Наша „браћа“ Hrvati су, пак, све то баш хтели, па су се тако невољно JNA и Срби нашли са исте стране ватрене линије. Колико је JNA била способна довољно говори чињеница да су буквално сви генерали издајници прошли без казне, иако су постојали снимци њиховог издајства, а колико је та народна армија непостојећег народа била корисна Србима најбоље показује сама Oluja. Истини за вољу треба рећи да је дух ондашње JNA потицао од њених највиших официра, те да су обични борци били једнако жртве сулуде политике, а неретко и примери јунаштва.

Треба додати да су из истог миљеа Brozove Југославије изишли и Tuđman и Милошевић. Само је Tuđman узео све што је могао од те земље, а кетмански остао верни син Starčevića, Pavelića и иних (како је оно беше рекао: „tako da praktićki nestanu“), а Милошевић је био балван, који је најпре био комуниста – титоиста, па Југословен и сасвим случајно (и нажалост) Србин.

Лаж је, дакле, да се народ латио тенкова. Али, лаж је добро послужила нашој кршћанској браћи у XX столећу; зашто мењати или поправљати оно што ради. И не само да функционише, већ је бившем генералу JNA Tuđmanu пошло за руком оно, што ни Pavelić у своје време није успео, и то је још успео некажњено! За то му се мора одати признање. То Срби никада не би могли. Срби нису кетмани и не могу да буду издајници, што лепо илуструје још један пример који „браћи“ Hrvatima служи за поспрду: мајор Милан Тепић, који је био Србин, упркос томе што је био официр JNA.

 

Пређимо сада на traktorom se vraća. Где се то тачно враћа? То су људи прогнани са својих сопствених поседа – то је објективна стварност, на страну протонацизам Ante Starčevića који Србима оспорава све. Нису се избеглице биле враћале нигде, јер никуда нису имали да оду – на чему се баш и приказује Милошевићево југословенство, што му Срби никада неће заборавити, уз још доста тога чиме их је задужио. Користити глагол враћање није само ублажавање монструозне стварности, него је баш израз нацистичког идеолошког језгра hrvatske мржње према Србима. Лаж је, значи, и да су се они враћали. Али, Hrvati и лаж лепо иду заједно, што каже песма: like a horse and carriage.

 

            Једино, дакле, што у реченом афоризму одговара истини јесте – трактор. Претпостављам да трактор и може да изгледа као страшно оружје потомцима дуге лозе коњушара. Међутим, трактор је само ратарско оруђе, алатка која земљораднику служи да произведе жито, кукуруз, поврће и воће како би нахранио самоуправну господу другове. Господа другови били су, дабоме, дојучерашњи кољачи, а место за воланом трактора у систему братства и јединства било је остављено, видимо, за оне који су ипак преживели каму и њихове потомке.

Изругивати се трактору исто је као да се ругате учитељевој књизи, лекаревом стетоскопу или svećenikovoj stoli. Јер, видите, трактор није ни кукасти крст, нити кама и бомба, нити петокрака звезда, нити било који други симбол кога се ваља стидети. Трактор је управо показатељ да је страдао народ, цивили, и да су Hrvati још једном доказали своје јунаштво.

 

А опет, није ни проблем што се Hrvati изругују трактору. Сваки се страдалник и мученик поистовећује са Христом, Првим Страдалником, Кога својим страдањем сведочи. Као што су се онда ругали Христу, оних су се година и све до сада ругали избеглицама. Као што су се онда подсмевали Крсту, сада се подсмевају трактору као симболу страдања. Као што је Христос страдао само зато што је Месија, а без праве кривице, тако су исто и они мученици страдали без праве кривице, само зато што су Срби – предмет сатанске мржње полутана Ante. Хришћанин и иначе на овоме свету има само право жртве. А ми имамо онолике и онолике мученике, пострадале за Име Христово, да нас заступају пред Престолом Пресвете Тројице и да се моле за нас, да макар будемо достојни да сачувамо успомену на њих, које је и сами Бог обукао у беле хаљине и дао им палме у руке.

Зато треба добро запамтити овај афоризам: Tko se tenka laća, traktorom se vraća. Он је траг времена, сведочанство о томе ко је где и ко је какав. Он је онај зид, одавно подигнут, између njih и нас.

Јесен позна

 Ветрови долазе из разних земаља

а сви смо путници кроз време

наши животи по истинитој причи

свог Давида чека тужно наше племе

И киселе кише дођу, 'зрачена прашина

а од нас су прадедови начинили олтар

премда, ми смо тако... слаби, колебљиви

ал смо ипак крсне лозе ластар

Па нас страше мором од студи и таме

не познајућ' боре наших преживљења

јер смо проведени кроз мраз, огањ, буре

али опет мање од наших прегрешења

И нек дође све, јер ће све и проћи

и небо и земља - то је најављено

али да нам име крсно преостане

сачувано чисто и неповређено

На ћувику

 

И све ће то једног дана

да однесе неки вал.

Ветар са далеких страна

расуће и кам и кал.

 

Све се ко прашина строши

кад садања стварност оде,

кад нас време опустоши

низ сећања реке воде.

 

Књиге, спомен, звуци, слике

зар ће све, баш све то проћи?

Зар ће све предузет силе

тамне, хладне, неме ноћи?

 

Сврх небеса, ван свемира,

где не допре твари рад,

дах топлоте, светлост мира,

свих времена стално – сад.

 

Огледало само, сена,

и икона свет је, нит.

У будућем сва времена

лицем к лицу биће бит.

 

Где су мошти деспотове?

     За све ово изнето у даљем тексту нема никакав доказ; ово је само једно мишљење.

    Једно од питања нашег савременог предања на које би требало макар покушати пружити одговор јесте – где се налазе деспотове мошти? Иако се оно не тиче  најдревнијег периода наше народне и црквене историје, које најчешће иду руку под руку, одговор је ипак неизвестан и то због околности које су нашу земљу и наш народ постигле како у времену око деспотове смрти, тако и у драматичним вековима који ће уследити.  

 

Ако је веровати деспотовом житију, које уз све своје стилске карактеристике ипак представља валидан историјски извор, деспот Стефан је сахрањен у своме манастиру Манасији, на месту које је према византијским културним нормама било предвиђено за ктитора и које се као такво у житију и наводи. 

Kонстантин Филозоф у житију које је написао наводи: „Због брзине времена брзо (га) спремивши положише (га) у цркви (Ресави – Манасији), с десне стране уласка у храм“. Важно је напоменути да стручна јавност неподељено то Константиново житије сматра прворазредним историјским извором, будући да је писац „сведок многих догађаја и Деспотов савременик који је добар део свога живота провео у Деспотовој околини и трудио се да верно прикаже људе и догађаје који су обележили Деспотову владавину“.  

Кроз хук и олује наредних столећа обележје гроба деспотовог ће нестати. Да ли је освајач тако оштетио јединствено лепи Храм, или су то сами монаси белег скинули у страху да се почивалиште доброга деспота не оскрнави, остаће непознато. Једино се зна да је појам о деспотовом гробу, осим онога што о њему говори житије, изгубљен. Можда се међу промућурним и свагда опрезним монасима јавила бојазан да би Турчин једва дочекао да уништи мошти светога деспота, па су искористили чињеницу да се о гробу ништа поуздано није знало, те да је тако као нека врста скретања пажње настало предање како су деспотове мошти пренете на неко сигурније место, у неку другу од његових бројних задужбина. Можда се настанак те приче пао у оне године када су Турци били нарочито озлобљени и када је Синан паша спалио мошти светога Саве. И поред тих многих можда, будући да извеснијих сазнања нема, остаје нам само спекулација да реконструише те мрачне и претешке године.  

 

Онда су се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века догодили обимнији радови у храму манастира Копорин, који је такође задужбина високог деспота. Приликом подизања пода пред радницима се указала гробница, те су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Како је то био ванредно значајан догађај за наш народ, у испитивање се укључио и познати лондонски антрополог Србољуб Живановић, наш сународник. Он је као закључак своје анализе, у којој се наводи да мошти припадају мушкарцу крупније телесне грађе (а сетимо се да су деспота називали високим), који је живео и преминуо на размеђи векова XIV и XV (што такође одговара), те да је та особа имала проблем са ногама (такође одговара), на крају ипак навео да те мошти припадају деспоту Стефану Лазаревићу.  

Мислило се, дакле, да је питање разрешено и да су мошти пронађене.  

 

Међутим, у пролеће 2006. године приликом подизања пода у храму манастира Манасија пред радницима се указала гробница, па су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Гробница није, како се касније појавила прича, била празна. У међувремену, наука је напредовала и анализа ДНК постала је уобичајен поступак и стандардна процедура. Анализом и упоређивањем узорака ДНК моштију светог кнеза Лазара и моштију које су принађене управо тамо, где деспотово житије казује да се гроб налази, утврђено је да мошти из манастира Манасија припадају особи која је директни потомак мученика пострадалог на Косову, то јест сину светог кнеза Лазара. Ова, пак, открића одбацио је антрополог Србољуб Живановић, наводећи као најјачи аргумент траг повреде, односно интервенције на доњим екстремитетима, која је забележена у изворима, а са којом се слажу обележја на моштима пронађеним у Копорину. Ипак, могло би се можда претпоставити да је траг на бутној кости уствари врло честа повреда људи тога сталежа из тога доба, повреда коњаника у блиској борби са непријатељем наоружаним тешким оружјем попут бата или топуза.

И зато се сада поново поставља питање где се деспотове мошти заправо налазе? 

 

Ако узмемо да у Манасији не почивају деспотове мошти, морамо се запитати – чије су онда? Знамо из записа да је деспот имао брата и сестриће, али и да је и са братом и са сестрићима имао непријатности због њихове жеље да приграбе власт. Знамо такође да га је то веома жалостило, јер деспот је пре свега другог био хришћанин и служио је Богу тако што је служио народу. У житију се наводи како је деспот од Турака био избавио мошти свога брата и достојно их сахранио. Зар деспотов биограф не би забележио да се то и догодило у славној Ресави, тј. Манасији? А није забележио да је деспот брата ту положио.  

Колико је деспота тиштило непријатељство оних које воли види се и из његовог веома чувеног и уметнички врло вредног дела Слово љубве. У њему срце деспотово исказује чежњу за миром и упркос сваком непријатељству – љубав према ближњем кога бескомпромисно и незлобиво воли. То наравно не чуди, јер смо већ рекли да је деспот пре свега био хришћанин и трудио се и узрастао у хришћанским врлинама. Али можда би Слово љубве могло да буде кључ, који би нам отворио разумевање проблема моштију на два места.  

Зар не бисмо могли претпоставити да је деспот мошти свога брата, кога је волео као себе самог, дао положити у своју задужбину, наиме – манастир Копорин? Зар не бисмо могли претпоставити да су деспот и његов брат, као најближи сроници који деле исте гене, имали и сличне телесне карактеристике? Зар не бисмо, на крају, могли претпоставити, макар то било и дрско с наше стране, да деспот не би имао ништа против ове наше забуне, него би се напротив још и радовао своме и таквом сједињењу са вољеним братом, односно помирењу, да их и ми у нашем народном предању фактички посматрамо равноправно? Зар је деспот више волео себе, него брата свога? А подсетимо се да су доброг деспота звали високим не само због његовог упечатљивот телесног стаса, већ и због хришћанске доброте која је владала његовом душом и која га је узвисила више многих других људи, не само простих, него и оних најзнатнијег рода. 

Једне вечери упућено ми је питање зашто мислим да би деспот положио мошти љубљеног и жаљеног брата положио баш у манастиру Копорину, а не у неком другом од својих манастира, можда знатнијих. Нема одговора на то питање. Мошти су пронађене у Копорину и у Манасији, јер су ту тражене.

С друге стране, нема одговора на питање зашто би баш Копорин био одабран да се сачувају деспотове мошти, то јест зашто би се баш тај манастир наметнуо као безбеднији избор, од неког другог манастира, на пример Беле цркве, Радошина, Миљкова или Златенца? 

 

Зато, док се не буду извршиле све потребне анализе, док се не установи који је значај Копорин имао у оно време, док се заснованије не реконструише пут којим је деспот прокрстарио својом земљом после свога престављења, док се потпуније не упореде мошти из гробница и једног и другог манастира, није погрешно и једне и друге мошти сматрати деспотовим. 

Ипак, имајући све у виду, логично је предност дати оним моштима које су пронађене у манастиру Манасија, јер онда када је предање несигурно – као што је то случај када је у питању пресељење деспотових моштију у страху од турске најезде  - те када се предање и чињенице не слажу, предност ипак треба дати поузданијим чињеницама.  

Реч - две о Цркви деспотовачкој

 

 

Подручје на коме се данас простире градић Деспотовац насељено је много пре него што је настало данашње насеље. Истраживања указују на то да је на простору деспотовачке бање већ давно у праисторији постојало насеље. То не чуди, ако узмемо у обзир да је природа према овим крајевима одувек благонаклона, не само због своје спектакуларне лепоте, већ и због веома погодних услова за живот човека.

Може се претпоставити да су и овим крајем протутњали сви они народи који су се дуже или краће задржали у данашњој нашој земљи. Ипак, сви они се изгледа нису задржали у прибрежју Кучајских планина толико да би иза себе оставили неки значајнији или упечатљивији материјални траг. Права историја ових крајева почиње доласком Срба.

 

Када је сāм Деспотовац у питању, његово постојање први пут документовано је у XIV веку. Под Деспотовцем се ту уствари мисли на данашње село Војник, које ће у наредним вековима бити неколико пута напуштано и поново насељавано, изгледа не баш сваки пут на истом месту, али увек са истим именом.

Што се имена тиче, изгледа вероватније она верзија, по којој је село добило име због војске која је по деспотовој заповести била распоређена релативно близу манастира Манасија, како би чувала задужбину високог деспота. Следствено томе, може се претпоставити такође да су становници тог војног насеља биле како породице војника, тако и занатлије које су једној војној постаји биле неопходне.

Са одласком вековних турских окупатора и локација насеља је утврђена, а пошто су судбина и идентитет овог места нераскидиво повезани са личношћу деспота Стефана Лазаревића, краљ Милан Обреновић својим указом променио је име насеља у Деспотовац и дао му статус вароши. Био је то и трећи, поред ћупријског и свилајначког, градски срез у ћупријском округу.

 

Каснијих деценија привреда и судбина читавог овог краја биле су везане са рудником угља, па и градић унеколико поприма карактер рударског насеља, где су се преплитале разне националности и културе. Ситуација се понешто променила након распада СФРЈ, али и у тим несрећним годинама и сложеним околностима Деспотовац је наставио да се гради и развија.

У то време се пада и настанак Цркве у Деспотовцу.

 

Рекли смо раније да је Деспотовац од свог настанка на сваки начин везан за деспота Стефана Лазаревића, тако је духовно био ослоњен на деспотове задужбине Манасију и Белу цркву. Имајући у виду да Ц.О. деспотовачка настаје тек половином 1996. године, може се рећи да је све до краја прошлог века Деспотовац скоро искључиво био под духовним старањем манастирских духовника. Они који су се у Деспотовац досељавали из околних места, најчешће су остајали део парохијских заједница којима су раније припадали.

Ипак, када су се стекли услови да Деспотовац и у духовном смислу изгради свој сопствени идентитет, благословом епископа браничевског Г. Игнатија 1. јуна 1996. основана је у оквиру ресавског архијерејског намесништа црквена општина Деспотовац. Први парох деспотовачки био је тадашњи јереј Драган Предић,чијим доласком црквени живот у Деспотовцу добија нови замах и за чијег службовања и почиње изградња Храма посвећеног деспоту Стефану Високом.

Разуме се, свештеник у свом позиву сведочења Јеванђеља не наступа сāм, већ се у свом деловању увек ослања и на поверену му паству, пре свега на чланове црквеноопштинског одбора. Божија је воља била да су и о. Драган, али и свештеници који су у Деспотовцу службовали после њега, у одборницима имали велику потпору, то јест да је састав тог градитељског и црквеног одбора неподељено и до краја искрено био посвећен настанку овдашње Цркве.

 

         Храм је од почетка своје изградње био посвећен светом деспоту Стефану Високом, како се наводи у Летопису цркве деспотовачке: “покровитељу и патрону браничевске епархије који се слави 1. августа по новом а 19. јула по старом црквеном календару.“ Летопис даље наводи: „После проналажења моштију св. деспота Стефана у југозападном делу наоса манастира Манасије 2006. г. епископ браничевски Игнатије установио је празник Преноса мошти деспота Стефана за 18. октобар (односно пети, по старом календару). Од 2008. г. слава цркве је овај празник.“

Темељ за изградњу храма по пројекту Драгана Михајловића из Јагодине освећен је крајем маја 1998, а до краја те исте године Црква је стављена под кров. Земљиште на коме је изграђена како Црква, тако нешто касније и парохијски дом и црквена сала, у потпуности су донација верног народа, и у великом и важном послу изградње Црквена општина деспотовачка увек је у највећој мери зависила управо од великих приложника, чији списак сāм свети деспот приноси пред Престо Свете Тројице на Небесима.

 

Живопис Цркве, иако још увек незавршен, дело је више мајстора, што се види како на композицијама, тако и релативно различитом сензибилитету мајстора у погледу колорита и стила којима су изображавани ликови.

Дуборезни иконостас савремено је дело поузданих и потврђених мајстора, а престоне и целивајућа икона дело су руку ресавског зографа Момчила Вуксановића, Моме Браде. И на примеру иконостаса и икона види се нераскидива повезаност храма и овдашњег народа, где народ припада храму и храм народу.

 

И сами Храм, али и ансамбл који твори његова непосредна околина још увек се уређују према првобитно утврђеном плану. У том смислу изграђују се додатни објекти и изводе се припремни радови за поплочавање стаза око храма, сувенирнице, црквене сале и тако даље.

Још једном Црква зависи од приложника и дародаваца. Уздамо се у светог деспота Стефана, који се за нас моли пред Престолом Пресвете Тројице, да ће и овај посао бити завршен на славу Божију и у част великог деспота чије име носи и у чију молитвену заштиту се наша литургијска заједница поузда.

 

Изолација

 Наишао сам негде у некој старој књизи на сведочанство о томе како су древни Словени више од свега својим лажним божанствима волели да приносе хришћане као људске жртве, зато што су веровали да се словенским "боговима" највише допада баш хришћанска крв. То ме је поразило и намах ми постало кључем за сва она питања у вези са нама, са нашим спотицањима и промашајима кроз векове па све до данас. Да, у том сведочанству били смо ми, огољени, са проклетством прадавног греха. 

Слаба ми је утеха била чињеница да се сведочанство односило на неко племе прибалтичких Словена које је касније и нестало не оставивши изгледа непосредне потомке. Слаба ми је утеха била и чињеница да је та њихова митологија од темеља била климаво замишљена и траљаво уређена, да се ту није до краја знало ни ко пије ни ко плаћа, као што је и све код нас. Све се ту измешало: Световид и Могош, Радгост и Црнобог, и Љутићи који су све доживљавали као увреду и незаинтересовани Кашупи, и сви ти безимени творци главнине наших гена. 

Ми смо сувише поносан и трагично несистематичан сој. Лењи смо и аљкави. Пренадувани смо када смо јаки и безгласно робље кад нас покоре -  споља или изнутра једнако. Уствари, нисмо напредовали скоро ништа од тих прадавних времена. Још увек се код нас верује у празноверје, још увек је најглавније оно што се "ваља" по гадном бапском култу, који је и дан данас партизански ad hoc, неутврђен а наметљив преко сваке мере. Још увек се приносе жртве демонима, само на неке савремене начине, ништа зато мање монструозне. 

У другој једној књизи прочитао сам како је неки радозналац упитао неког подвижника због чега то хришћани тако упорно и истрајно инсистирају на смерности? Старац је одговорио да је то стога што ђаво може да подражава много тога, али смерност никако не може, чак ни привидно. Ето, чини ми се да ми као сој, ми Словени ту лекцију нисмо савладали. Нема смерности код нас. Нема уздржања код нас. Код нас, и то мислим можда код свих словенских народа, изузев једног или два који су се одродили, код нас дакле све је претерано, али и све то претерано - у недоба. Нећемо да схватимо да је више  љубави према отаџбини у тихом одлагању смећа тамо где му је место, него у прегласном певању песама које су уосталом изневерене много пута. Кад и где сте чули да бапски култ празноверица заповеда уздржљивост? Не, све је тамо претерано и то на примитивно театралан начин, испразан већ на први поглед. Док у таквој клими будемо одгајали нове генерације нећемо моћи престати варварима се сматрати. 

Посебан су и нарочити суноврат они који немајући никаква знања имају много те гордости без икаквог покрића, па сами себе проглашавају познаваоцима и носиоцима старе словенске религије у данашње време. Не схватају, јадни, да су точкићи у великом трику, релативно недавно конструисаној обмани. То су баш оне библијске "преварене варалице", каквих уосталом не мањка у овом нашем свету прекаријата, конфузије, виртуалности, неслободе и све мање прикривеног очаја. 

Реч - две уз свету Четрдесетницу

          Свет у коме живимо пун је заглушујуће буке: неке музике коју нико не слуша, а стално је ту, у позадини; мноштва речи, које празнословљем обезвређујемо, безброја мисли, које нас опседају а ми као да немамо ни жељу да се од њих одбранимо.

          Ипак, од тог и таквог света постоји заклон: пустиња, у коју су у древна времена одлазили они, који су се припремали за неки важан животни преокрет. Пустиња, место без хране и воде, место где вребају опасности, којима се човек уз помоћ Божију супроставља, и одакле човек, са неке дистанце треба да у новом, другачије светлу сагледа и себе и свет.

Та наша пустиња је – пост. Пост је, дакле, време тишине, које треба да посветимо испитивању сопственог живота, јер се припремамо за Празник. Да бисмо се у Цркви сусрели са Господом, да би тај наш најважнији Гост и највећи Домаћин нас походио, потребно је да поспремимо дом у који Он треба да уђе.

Треба да најпре смањимо своје „ја“, да се стално и изнова сећамо да оно (то наше „ја“) пре свега потиче, и увек припада и постоји само кроз неко „ми“. Да верујући у Бога имамо и поверење у Њега, да су баш ти ближњи, баш то место и баш то време у које нас Он поставља најбољи за наше спасење; те да никада – уроњени у свет који није хришћански – не очајавамо, знајући да зло неће имати последњу реч.

Велика су и јака искушења у свету који нас окружује, а као да још силније нападају и још се умножавају када се отиснемо у пустињу поста. Али, као што је Господ препознао мали труд Закхејев и позвао га по имену, као што је примио покајну молитву митареву и оправдао га, Бог тако награђује труд оних који Му притичу и сам нас оснажује да носимо своје слабости.

          Да не останемо као наш праотац Адам, онда када је преступивши Божију заповест о посту био изгнан из Раја и стао у страху, нем пред животом и пред Богом. Његово ћутање није било покајно, већ очајничко; није требало да га приближи Богу, већ да га још више удаљи од свих и свега.

Оци нам говоре да нас непријатељ нашега спасења и данас исто тако вара, час непримерено узносећи наша тобожња духовна достигнућа, час нам нашаптавајући да се нећемо спасити. А ми свагда, међутим у посту нарочито, треба да будемо свесни и понављамо да смо грешни, али да ће се Господ и нама смиловати, те ће нас спасти, као што нам и даје и призива нас да се сабирамо у Заједницу са Црквом.

Покажимо, дакле, макар и мали труд, и Господ ће нас укрепити. Ако останемо непоколебиви у поверењу у Бога, Господ ће се постарати да нас кроз буре и немире доведе до славе Празника наше већ остварене наде.

Нека би нас Господ све сачувао у заједници, и укрепио за подвиг и сусрет са Христом Васкрслим, да вазда славимо Тријединог Бога: Оца и Сина и Светога Духа.

                                                                                    Амин.