Где су мошти деспотове?

     За све ово изнето у даљем тексту нема никакав доказ; ово је само једно мишљење.

    Једно од питања нашег савременог предања на које би требало макар покушати пружити одговор јесте – где се налазе деспотове мошти? Иако се оно не тиче  најдревнијег периода наше народне и црквене историје, које најчешће иду руку под руку, одговор је ипак неизвестан и то због околности које су нашу земљу и наш народ постигле како у времену око деспотове смрти, тако и у драматичним вековима који ће уследити.  

 

Ако је веровати деспотовом житију, које уз све своје стилске карактеристике ипак представља валидан историјски извор, деспот Стефан је сахрањен у своме манастиру Манасији, на месту које је према византијским културним нормама било предвиђено за ктитора и које се као такво у житију и наводи. 

Kонстантин Филозоф у житију које је написао наводи: „Због брзине времена брзо (га) спремивши положише (га) у цркви (Ресави – Манасији), с десне стране уласка у храм“. Важно је напоменути да стручна јавност неподељено то Константиново житије сматра прворазредним историјским извором, будући да је писац „сведок многих догађаја и Деспотов савременик који је добар део свога живота провео у Деспотовој околини и трудио се да верно прикаже људе и догађаје који су обележили Деспотову владавину“.  

Кроз хук и олује наредних столећа обележје гроба деспотовог ће нестати. Да ли је освајач тако оштетио јединствено лепи Храм, или су то сами монаси белег скинули у страху да се почивалиште доброга деспота не оскрнави, остаће непознато. Једино се зна да је појам о деспотовом гробу, осим онога што о њему говори житије, изгубљен. Можда се међу промућурним и свагда опрезним монасима јавила бојазан да би Турчин једва дочекао да уништи мошти светога деспота, па су искористили чињеницу да се о гробу ништа поуздано није знало, те да је тако као нека врста скретања пажње настало предање како су деспотове мошти пренете на неко сигурније место, у неку другу од његових бројних задужбина. Можда се настанак те приче пао у оне године када су Турци били нарочито озлобљени и када је Синан паша спалио мошти светога Саве. И поред тих многих можда, будући да извеснијих сазнања нема, остаје нам само спекулација да реконструише те мрачне и претешке године.  

 

Онда су се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века догодили обимнији радови у храму манастира Копорин, који је такође задужбина високог деспота. Приликом подизања пода пред радницима се указала гробница, те су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Како је то био ванредно значајан догађај за наш народ, у испитивање се укључио и познати лондонски антрополог Србољуб Живановић, наш сународник. Он је као закључак своје анализе, у којој се наводи да мошти припадају мушкарцу крупније телесне грађе (а сетимо се да су деспота називали високим), који је живео и преминуо на размеђи векова XIV и XV (што такође одговара), те да је та особа имала проблем са ногама (такође одговара), на крају ипак навео да те мошти припадају деспоту Стефану Лазаревићу.  

Мислило се, дакле, да је питање разрешено и да су мошти пронађене.  

 

Међутим, у пролеће 2006. године приликом подизања пода у храму манастира Манасија пред радницима се указала гробница, па су радови прекинути, а испитивање и гробнице и моштију у њој поверено је стручним лицима и надлежним службама. Гробница није, како се касније појавила прича, била празна. У међувремену, наука је напредовала и анализа ДНК постала је уобичајен поступак и стандардна процедура. Анализом и упоређивањем узорака ДНК моштију светог кнеза Лазара и моштију које су принађене управо тамо, где деспотово житије казује да се гроб налази, утврђено је да мошти из манастира Манасија припадају особи која је директни потомак мученика пострадалог на Косову, то јест сину светог кнеза Лазара. Ова, пак, открића одбацио је антрополог Србољуб Живановић, наводећи као најјачи аргумент траг повреде, односно интервенције на доњим екстремитетима, која је забележена у изворима, а са којом се слажу обележја на моштима пронађеним у Копорину. Ипак, могло би се можда претпоставити да је траг на бутној кости уствари врло честа повреда људи тога сталежа из тога доба, повреда коњаника у блиској борби са непријатељем наоружаним тешким оружјем попут бата или топуза.

И зато се сада поново поставља питање где се деспотове мошти заправо налазе? 

 

Ако узмемо да у Манасији не почивају деспотове мошти, морамо се запитати – чије су онда? Знамо из записа да је деспот имао брата и сестриће, али и да је и са братом и са сестрићима имао непријатности због њихове жеље да приграбе власт. Знамо такође да га је то веома жалостило, јер деспот је пре свега другог био хришћанин и служио је Богу тако што је служио народу. У житију се наводи како је деспот од Турака био избавио мошти свога брата и достојно их сахранио. Зар деспотов биограф не би забележио да се то и догодило у славној Ресави, тј. Манасији? А није забележио да је деспот брата ту положио.  

Колико је деспота тиштило непријатељство оних које воли види се и из његовог веома чувеног и уметнички врло вредног дела Слово љубве. У њему срце деспотово исказује чежњу за миром и упркос сваком непријатељству – љубав према ближњем кога бескомпромисно и незлобиво воли. То наравно не чуди, јер смо већ рекли да је деспот пре свега био хришћанин и трудио се и узрастао у хришћанским врлинама. Али можда би Слово љубве могло да буде кључ, који би нам отворио разумевање проблема моштију на два места.  

Зар не бисмо могли претпоставити да је деспот мошти свога брата, кога је волео као себе самог, дао положити у своју задужбину, наиме – манастир Копорин? Зар не бисмо могли претпоставити да су деспот и његов брат, као најближи сроници који деле исте гене, имали и сличне телесне карактеристике? Зар не бисмо, на крају, могли претпоставити, макар то било и дрско с наше стране, да деспот не би имао ништа против ове наше забуне, него би се напротив још и радовао своме и таквом сједињењу са вољеним братом, односно помирењу, да их и ми у нашем народном предању фактички посматрамо равноправно? Зар је деспот више волео себе, него брата свога? А подсетимо се да су доброг деспота звали високим не само због његовог упечатљивот телесног стаса, већ и због хришћанске доброте која је владала његовом душом и која га је узвисила више многих других људи, не само простих, него и оних најзнатнијег рода. 

Једне вечери упућено ми је питање зашто мислим да би деспот положио мошти љубљеног и жаљеног брата положио баш у манастиру Копорину, а не у неком другом од својих манастира, можда знатнијих. Нема одговора на то питање. Мошти су пронађене у Копорину и у Манасији, јер су ту тражене.

С друге стране, нема одговора на питање зашто би баш Копорин био одабран да се сачувају деспотове мошти, то јест зашто би се баш тај манастир наметнуо као безбеднији избор, од неког другог манастира, на пример Беле цркве, Радошина, Миљкова или Златенца? 

 

Зато, док се не буду извршиле све потребне анализе, док се не установи који је значај Копорин имао у оно време, док се заснованије не реконструише пут којим је деспот прокрстарио својом земљом после свога престављења, док се потпуније не упореде мошти из гробница и једног и другог манастира, није погрешно и једне и друге мошти сматрати деспотовим. 

Ипак, имајући све у виду, логично је предност дати оним моштима које су пронађене у манастиру Манасија, јер онда када је предање несигурно – као што је то случај када је у питању пресељење деспотових моштију у страху од турске најезде  - те када се предање и чињенице не слажу, предност ипак треба дати поузданијим чињеницама.  

Реч - две о Цркви деспотовачкој

 

 

Подручје на коме се данас простире градић Деспотовац насељено је много пре него што је настало данашње насеље. Истраживања указују на то да је на простору деспотовачке бање већ давно у праисторији постојало насеље. То не чуди, ако узмемо у обзир да је природа према овим крајевима одувек благонаклона, не само због своје спектакуларне лепоте, већ и због веома погодних услова за живот човека.

Може се претпоставити да су и овим крајем протутњали сви они народи који су се дуже или краће задржали у данашњој нашој земљи. Ипак, сви они се изгледа нису задржали у прибрежју Кучајских планина толико да би иза себе оставили неки значајнији или упечатљивији материјални траг. Права историја ових крајева почиње доласком Срба.

 

Када је сāм Деспотовац у питању, његово постојање први пут документовано је у XIV веку. Под Деспотовцем се ту уствари мисли на данашње село Војник, које ће у наредним вековима бити неколико пута напуштано и поново насељавано, изгледа не баш сваки пут на истом месту, али увек са истим именом.

Што се имена тиче, изгледа вероватније она верзија, по којој је село добило име због војске која је по деспотовој заповести била распоређена релативно близу манастира Манасија, како би чувала задужбину високог деспота. Следствено томе, може се претпоставити такође да су становници тог војног насеља биле како породице војника, тако и занатлије које су једној војној постаји биле неопходне.

Са одласком вековних турских окупатора и локација насеља је утврђена, а пошто су судбина и идентитет овог места нераскидиво повезани са личношћу деспота Стефана Лазаревића, краљ Милан Обреновић својим указом променио је име насеља у Деспотовац и дао му статус вароши. Био је то и трећи, поред ћупријског и свилајначког, градски срез у ћупријском округу.

 

Каснијих деценија привреда и судбина читавог овог краја биле су везане са рудником угља, па и градић унеколико поприма карактер рударског насеља, где су се преплитале разне националности и културе. Ситуација се понешто променила након распада СФРЈ, али и у тим несрећним годинама и сложеним околностима Деспотовац је наставио да се гради и развија.

У то време се пада и настанак Цркве у Деспотовцу.

 

Рекли смо раније да је Деспотовац од свог настанка на сваки начин везан за деспота Стефана Лазаревића, тако је духовно био ослоњен на деспотове задужбине Манасију и Белу цркву. Имајући у виду да Ц.О. деспотовачка настаје тек половином 1996. године, може се рећи да је све до краја прошлог века Деспотовац скоро искључиво био под духовним старањем манастирских духовника. Они који су се у Деспотовац досељавали из околних места, најчешће су остајали део парохијских заједница којима су раније припадали.

Ипак, када су се стекли услови да Деспотовац и у духовном смислу изгради свој сопствени идентитет, благословом епископа браничевског Г. Игнатија 1. јуна 1996. основана је у оквиру ресавског архијерејског намесништа црквена општина Деспотовац. Први парох деспотовачки био је тадашњи јереј Драган Предић,чијим доласком црквени живот у Деспотовцу добија нови замах и за чијег службовања и почиње изградња Храма посвећеног деспоту Стефану Високом.

Разуме се, свештеник у свом позиву сведочења Јеванђеља не наступа сāм, већ се у свом деловању увек ослања и на поверену му паству, пре свега на чланове црквеноопштинског одбора. Божија је воља била да су и о. Драган, али и свештеници који су у Деспотовцу службовали после њега, у одборницима имали велику потпору, то јест да је састав тог градитељског и црквеног одбора неподељено и до краја искрено био посвећен настанку овдашње Цркве.

 

         Храм је од почетка своје изградње био посвећен светом деспоту Стефану Високом, како се наводи у Летопису цркве деспотовачке: “покровитељу и патрону браничевске епархије који се слави 1. августа по новом а 19. јула по старом црквеном календару.“ Летопис даље наводи: „После проналажења моштију св. деспота Стефана у југозападном делу наоса манастира Манасије 2006. г. епископ браничевски Игнатије установио је празник Преноса мошти деспота Стефана за 18. октобар (односно пети, по старом календару). Од 2008. г. слава цркве је овај празник.“

Темељ за изградњу храма по пројекту Драгана Михајловића из Јагодине освећен је крајем маја 1998, а до краја те исте године Црква је стављена под кров. Земљиште на коме је изграђена како Црква, тако нешто касније и парохијски дом и црквена сала, у потпуности су донација верног народа, и у великом и важном послу изградње Црквена општина деспотовачка увек је у највећој мери зависила управо од великих приложника, чији списак сāм свети деспот приноси пред Престо Свете Тројице на Небесима.

 

Живопис Цркве, иако још увек незавршен, дело је више мајстора, што се види како на композицијама, тако и релативно различитом сензибилитету мајстора у погледу колорита и стила којима су изображавани ликови.

Дуборезни иконостас савремено је дело поузданих и потврђених мајстора, а престоне и целивајућа икона дело су руку ресавског зографа Момчила Вуксановића, Моме Браде. И на примеру иконостаса и икона види се нераскидива повезаност храма и овдашњег народа, где народ припада храму и храм народу.

 

И сами Храм, али и ансамбл који твори његова непосредна околина још увек се уређују према првобитно утврђеном плану. У том смислу изграђују се додатни објекти и изводе се припремни радови за поплочавање стаза око храма, сувенирнице, црквене сале и тако даље.

Још једном Црква зависи од приложника и дародаваца. Уздамо се у светог деспота Стефана, који се за нас моли пред Престолом Пресвете Тројице, да ће и овај посао бити завршен на славу Божију и у част великог деспота чије име носи и у чију молитвену заштиту се наша литургијска заједница поузда.

 

Изолација

 Наишао сам негде у некој старој књизи на сведочанство о томе како су древни Словени више од свега својим лажним божанствима волели да приносе хришћане као људске жртве, зато што су веровали да се словенским "боговима" највише допада баш хришћанска крв. То ме је поразило и намах ми постало кључем за сва она питања у вези са нама, са нашим спотицањима и промашајима кроз векове па све до данас. Да, у том сведочанству били смо ми, огољени, са проклетством прадавног греха. 

Слаба ми је утеха била чињеница да се сведочанство односило на неко племе прибалтичких Словена које је касније и нестало не оставивши изгледа непосредне потомке. Слаба ми је утеха била и чињеница да је та њихова митологија од темеља била климаво замишљена и траљаво уређена, да се ту није до краја знало ни ко пије ни ко плаћа, као што је и све код нас. Све се ту измешало: Световид и Могош, Радгост и Црнобог, и Љутићи који су све доживљавали као увреду и незаинтересовани Кашупи, и сви ти безимени творци главнине наших гена. 

Ми смо сувише поносан и трагично несистематичан сој. Лењи смо и аљкави. Пренадувани смо када смо јаки и безгласно робље кад нас покоре -  споља или изнутра једнако. Уствари, нисмо напредовали скоро ништа од тих прадавних времена. Још увек се код нас верује у празноверје, још увек је најглавније оно што се "ваља" по гадном бапском култу, који је и дан данас партизански ad hoc, неутврђен а наметљив преко сваке мере. Још увек се приносе жртве демонима, само на неке савремене начине, ништа зато мање монструозне. 

У другој једној књизи прочитао сам како је неки радозналац упитао неког подвижника због чега то хришћани тако упорно и истрајно инсистирају на смерности? Старац је одговорио да је то стога што ђаво може да подражава много тога, али смерност никако не може, чак ни привидно. Ето, чини ми се да ми као сој, ми Словени ту лекцију нисмо савладали. Нема смерности код нас. Нема уздржања код нас. Код нас, и то мислим можда код свих словенских народа, изузев једног или два који су се одродили, код нас дакле све је претерано, али и све то претерано - у недоба. Нећемо да схватимо да је више  љубави према отаџбини у тихом одлагању смећа тамо где му је место, него у прегласном певању песама које су уосталом изневерене много пута. Кад и где сте чули да бапски култ празноверица заповеда уздржљивост? Не, све је тамо претерано и то на примитивно театралан начин, испразан већ на први поглед. Док у таквој клими будемо одгајали нове генерације нећемо моћи престати варварима се сматрати. 

Посебан су и нарочити суноврат они који немајући никаква знања имају много те гордости без икаквог покрића, па сами себе проглашавају познаваоцима и носиоцима старе словенске религије у данашње време. Не схватају, јадни, да су точкићи у великом трику, релативно недавно конструисаној обмани. То су баш оне библијске "преварене варалице", каквих уосталом не мањка у овом нашем свету прекаријата, конфузије, виртуалности, неслободе и све мање прикривеног очаја. 

Реч - две уз свету Четрдесетницу

          Свет у коме живимо пун је заглушујуће буке: неке музике коју нико не слуша, а стално је ту, у позадини; мноштва речи, које празнословљем обезвређујемо, безброја мисли, које нас опседају а ми као да немамо ни жељу да се од њих одбранимо.

          Ипак, од тог и таквог света постоји заклон: пустиња, у коју су у древна времена одлазили они, који су се припремали за неки важан животни преокрет. Пустиња, место без хране и воде, место где вребају опасности, којима се човек уз помоћ Божију супроставља, и одакле човек, са неке дистанце треба да у новом, другачије светлу сагледа и себе и свет.

Та наша пустиња је – пост. Пост је, дакле, време тишине, које треба да посветимо испитивању сопственог живота, јер се припремамо за Празник. Да бисмо се у Цркви сусрели са Господом, да би тај наш најважнији Гост и највећи Домаћин нас походио, потребно је да поспремимо дом у који Он треба да уђе.

Треба да најпре смањимо своје „ја“, да се стално и изнова сећамо да оно (то наше „ја“) пре свега потиче, и увек припада и постоји само кроз неко „ми“. Да верујући у Бога имамо и поверење у Њега, да су баш ти ближњи, баш то место и баш то време у које нас Он поставља најбољи за наше спасење; те да никада – уроњени у свет који није хришћански – не очајавамо, знајући да зло неће имати последњу реч.

Велика су и јака искушења у свету који нас окружује, а као да још силније нападају и још се умножавају када се отиснемо у пустињу поста. Али, као што је Господ препознао мали труд Закхејев и позвао га по имену, као што је примио покајну молитву митареву и оправдао га, Бог тако награђује труд оних који Му притичу и сам нас оснажује да носимо своје слабости.

          Да не останемо као наш праотац Адам, онда када је преступивши Божију заповест о посту био изгнан из Раја и стао у страху, нем пред животом и пред Богом. Његово ћутање није било покајно, већ очајничко; није требало да га приближи Богу, већ да га још више удаљи од свих и свега.

Оци нам говоре да нас непријатељ нашега спасења и данас исто тако вара, час непримерено узносећи наша тобожња духовна достигнућа, час нам нашаптавајући да се нећемо спасити. А ми свагда, међутим у посту нарочито, треба да будемо свесни и понављамо да смо грешни, али да ће се Господ и нама смиловати, те ће нас спасти, као што нам и даје и призива нас да се сабирамо у Заједницу са Црквом.

Покажимо, дакле, макар и мали труд, и Господ ће нас укрепити. Ако останемо непоколебиви у поверењу у Бога, Господ ће се постарати да нас кроз буре и немире доведе до славе Празника наше већ остварене наде.

Нека би нас Господ све сачувао у заједници, и укрепио за подвиг и сусрет са Христом Васкрслим, да вазда славимо Тријединог Бога: Оца и Сина и Светога Духа.

                                                                                    Амин.

Молитва за јединство Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа

            Господе Боже наш, Који си ради нашега спасења страдао, својом вољом ниси дозволио да грабежљивци разделе Твој хитон, из једнога изаткан. Тако, Господе, милост сотвори и над нама безумнима и сачувај ову Невесту Твоју, коју си задобио скупоцено – драгоценом Крвљу Твојом и пречасним Телом Твојим. Сачувај је, Боже наш, целу и неподељену, јер – о, Господе – шта смо без Тебе и ко да нас заштити изван хитона Твога?

            Пресвета Богородице, као милостива Мајка Ти си својом милошћу пригрлила и зле и добре и избављаш све, који прозову Име Сина Твога и Бога нашег. Ти и сада сачувај Невесту Сина Твога целу и неподељену, Њему верну и Теби покорну, те не дозволи да буде остављена, изгубљена, јадна и заведена.

            Светитељи Божији, равноапостолни носиоци Имена Сина Божијег, Кирило и Методије, који сте Христа својим животом посведочили и Невести Сина Божијег свим бивством својим служили, устаните на молитву нас, убоге деце ваше, и пред Престолом Тројице измолите да Христос Господ посредује и зацели оно што су непријатељи Имена Његовог хтели да наруше.

            Свети Божији мученици, на чијем су мучеништву сабрања саграђена и чијим су моштима олтари освећени, не презрите мољење нас недостојних, него као великоименити пред Господом опет одбраните Невесту Господњу од оних који је нападају и руже је.

Амин.

Васкрсење мртвих

            Ми не одлазимо у Цркву зато што смо добри, или зато што је Црква неко (како се то данас модерно каже) срећно место. Црква је место борбе, успињања ка Богу и одупирања ономе што нас веже – нашим људским слабостима. Али, ако бисмо морали да у најкраћем изразимо, шта је садржај наше вере, шта бисмо могли да кажемо? На то питање већ је дао одговор апостол Павле, када пише Коринћанима: Ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша. Дакле, садржај хришћанске вере је, у најкраћем, да је Христос, Син Божији, васкрсао из мртвих и да је Његово васкрсење залог и нашег васкрсења, у које нас Он призива кроз наше крштење.

Јасно, хришћанство је један свеобухватан систем, читав један живот – или много животâ. На неким подручјима, у нека времена, неке цркве су наглашавале различите аспекте хришћанског учења, већ према конкретној традицији поједине заједнице. Тако се на западу више наглашавала – а и данас изгледа да је то доминантно – Христова искупитељска жртва, Његово страдање на Крсту. Просто, то су стављали у први план, можда у жељи да се супроставе онима који су с једне стране оспоравали да је Исус Богочовек и Син Божији, а с друге стране онима који су веровали да је Христово страдање било привид. На крају је изгледа само супростављање постало тежиште и центар.

Занимљиво је да постоје и оне групе које читав хришћански систем редукују на нешто попут харитативне (добротворне) делатности и у чијим се равнима читаво хришћанско учење, а тиме и практиковање вере у животу, само у томе исцрпљује. Таквима су очи затворене за читаву једну чудесну реалност у којој Црква од почетка обитава: они, наиме, и не слуте да је над нама „небо отворено“, и да је Црква уствари Царство Божије већ сада, али не још увек.

            Има много аспеката хришћанства, као што у Христовом животу има незаписаних догађаја, јер кад би све било записано ни у читави свет не би стале написане књиге, како сведочи свети апостол и јеванђелист Јован. Ту су и Христова чуда: исцељења болесних, васкрсавања мртвих; ту су Његове приче: о фарисеју и царинику, о блудноме сину, о сејачима и семену; ту су Његове речи о Њему самом: „Ја сам пут, истина и живот“, „Ја сам врата“; ту је Он бивао жалостан, гладан, уплашен... Ту је, наравно, и Крст и пут ка Крсту. И Гроб. Али, ту су и жене мироносице на Гробу и анђео који им говори: Христос је устао из мртвих!

Бити хришћанин значи не пристајати на смрт. Сâм Бог није пристао на нашу смрт, коју је Адам активирао у људском роду. Али, само ју је од жене рођени и могао искључити, обеснажити. Тако се Бог рађа као човек, да би – као човек – увео људе у вечни живот.

Другим речима, крштавамо се, сабирамо у Цркви и живимо хришћанским животом да бисмо, уписани у Христову Књигу живих ушли и у Царство Његово на Небесима, када Он други пут дође и васкрсне мртве.

            „Чекам васкрсење мртвих“ – тако сажето и тако језгровито гласи члан Символа вере о том нуклеусу хришћанске вере. Приметимо да не говори појединачно о васкрсењу (само) тела или (само) душе. Јер човек је целина, онако како га је Бог дао и како га Црква посматра. Та дихотомија, где је могуће да душа и тело раздвојено пребивају ма у ком облику, вештачка је и нема пуно заједничког са хришћанством првих  векова.

Најпре и сама реч душа нама долази од различитих извора. С једне стране је библијски nefeš, а с друге стране је Платонова ψυχή. Иако се исто преводе на наш језик, оне ипак различито значе. Укратко – Платон је веровао да су све ствари некада постојале само бестелесно, као чисти смисао, док једна од њих није учинила погрешку и ради ње била бачена у материјално, затворена у тело. Одатле следи да је тело „тамница душе“, односно да ће се душа ослободити тек након што тело умре.

Ево зашто је то бесмислица за библијско схватање душе: душа се у Библији изједначава са појмом живота, па би онда – следећи Платонову идеју – испало да душа човекова (значи сâм човек) постаје слободан, тек кад тело (библијски опет значи сâм човек) умре. Кад то скратимо, испада да човек живне тек кад умре?! Све до доба хеленизма и Књига Макавејских библијском писцу није био познат појам херојске смрти. Тако нешто је за старе Јудејце, све до времена хеленизације у доба Антиоха IV Епифана, било бесмислица, оксиморон.

Ипак, Платонова филозофија се увукла у хришћанску мисао и у великој мери закривила нека хришћанска начела. Није проблем што је донела свежи аспект библијском појму душе, али је проблем настао онда кад су два концепта супростављена и кад је искључиво Платонов постао најшире прихваћен.

            Одатле и оно чудно учење о чистилишту и сувишку добрих дела на Западу. Наиме, тамо се верује да је за спасење, односно за коначни улазак у Рај (независно од Доласка Господњег) потребна извесна количина (!) добрих дела, те да светитељи имају сувишак добрих дела, који – након што они сами уђу у Рај – остаје на располагању, као на каквом рачуну, римском папи. Тако следи да се нека количина добрих дела, потребна да се дође до количине неопходне за спасење, може купити за новац од онога ко њоме располаже. Отуда оне чувене опроштајнице, против којих је била реформација.

Међутим, ту није крај. Ко нема довољно добрих дела, али нема ни сувише лоших која би га оптерећивала, не иде у пакао, него одлази у чистилиште, некакав међупростор апсолутно непосведочен ни у Светом Предању ни у Светом Писму. У самој основи тог веровања је да човек постоји у некаквом свесном и можда и просторном облику након смрти. То је, дакле, наставак оног Платоновог система.

Али, ту постоји један велики проблем. Ако ја након смрти постојим свесно ма у ком облику, а нарочито у неком где не морам да страхујем од болести, глади... и то сâм по себи, аутоматски, без нужне Божије интервенције (дакле, Христос баш и не мора да дође опет), онда морам себи да поставим питање: Шта ће мени Бог?

И даље од тога: ако је то нешто у мени само по себи бесмртно, шта ће ми Бог? И да ли онда Предање не говори истину, када каже да је само Бог вечан, а да човек није сâм по себи вечан? И да ли Писмо не говори истину, кад каже да је човек створен из ништа, а није савечан вечноме свету, као што је веровала старогрчка митологија?

            Православна Црква стоји као „стуб и тврђава истине“ у вери да ништа не бива без Бога, и да читав свет стоји у постојању, јер га Бог одржава у постојању. И да човек јесте вечан, само онолико колико је у заједници са вечним Богом. Ту слобода човека игра веома важну улогу, а у систему где човек постоји вечно сâм по себи те слободе нема.

О јадном стању и бесмислу слободе човека онако како су га видели старогрчки филозофи најбоље говори дело „Дијалози мртваца“ (Οι Νεκρικοί διάλογοι) једног прилично антихришћанског писца по имену Лукијан Самосатски. Учење о чистилишту, иако мало дотераније и са унеколико другачијом иконографијом, у фундаменту је наставак оне исте филозофије, којој се Лукијан Самосатски у том свом делу подсмевао.

            На крају – Чекам васкрсење мртвих је основа наше вере, оно што нам Христос обећава, да ће мртви васкрснути на Дан Његовог Другог Доласка, да смрти неће бити више, да више неће бити ни болести, ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачнии. И смрт, последњи људски непријатељ, биће коначно и неповратно побеђена, јер јој је Васкрсењем Христовим задата рана од које се неће опоравити. 

Недеља раслабљеног и пренос моштију светог Николе

У ове дане Васкршње радости Црква је установила да се у ову недељу чита јеванђелски одељак, који доста често чујемо, будући да га свештеник чита када у дому верника врши освећење водице и тако тој кући доноси Божији благослов. У причи се говори о болеснику који не може да допре до жуђеног исцељења, јер нема човека на кога би могао да се ослони на путу до усталасане воде која са човека скида ма коју болест. Како су тешке те речи – немам човека.

Заједница је оно што је човеку потребно, што га и чини човеком, па га остављеност и самоћа највише боле. Послао је Господ, знајући за наше слабости, анђела који узмућује воду, али овог дугогодишњег болесника нико не гледа, заборављен од свих он и даље – чека. Не само његова родбина, већ и многи Јерусалимљани који су у бању Витезду долазили нису се на њега сажалили, навикли су да он тако ту лежи. А он никога није осуђивао. Јер, зар немају људи оправдања за то што су га заборавили? Нико нема времена да посвети другоме, у томе нас наша себичност спречава чак и за оне које волимо. Ето наше слабости! Ако се мера сналажљивости огледа у томе да будемо добри са онима који су већи од нас, онда се мера доброте огледа у томе какви смо према онима који су мањи од нас.  И где нису помогли Јерусалимљани, дошао је Назарећанин; где није помогао себичношћу обремењени човек, помогао је Богочовек који Себе за нас даје. И једном речју Господњом исцељује се слабост природе, јер Господ никада не заборавља те које су сви заборавили. Господ никада не заборавља те најмање, којима највише треба – туђа рука за ослонац, јер кад нема човека, мора да има Богочовека.

            А и ми смо слични овоме болеснику и ово наше сабрање слично је оној бањи. Ми смо раслабљени душом и болесни грехом, а Господ Духом својим узмућује сву природу и сав космос и долази Сам Богочовек да се Њиме причестимо и тим Леком Бесмртности да се исцелимо. А Господ нас је окупио да будемо једни другима на утеху на путу ка исцељењу.

            На данашњи дан Црква слави и празник преноса моштију Светог Николаја из мале Азије у италијански град Бари. Сећамо се светитеља који је заиста следовао Господњој поуци из бање Витезде и увек несебично помагао потребитима. Неки мудрац је рекао да је исправно уздићи се изнад другога човека само онда, када му је потребна помоћ да устане. Овај велики светитељ је као добри пастир Цркве Христове помагао и усправљао оне који су га молили за помоћ, па и данас као заштитник свих данашњих свечара и свих њихових ближњих и вољених, он пред престолом Божијим приноси молитве за оне који га прослављају.

            Као и у време оно, Господ ни данас не заборавља потлачене, заборављене, оне које су људи оставили. А да ли ми следујемо путем Христовим као што је то чинио, па и данас чини свети Никола? Колико ми дајемо себе, и колико ми у своме животу доживљавамо то да је та доброта према нашем ближњем, према ономе кога виђамо сваки дан и коме можемо помоћи уствари мера наше припадности Христу?

            Зато да се помолимо Господу и светом Николи да нас укрепи и дарује нам љубав и стрпљење да у Име Његово не пренебрегавамо да учинимо оно што можемо за наше ближње, а Господу – Оцу, Сину и Светоме Духу нека је слава у векове векова.