Молитва за Оце великог свештеног Сабора

          Господе, одбрано оних који се у Тебе уздају, погледај на нас, најгрешније. Нема утехе под небом, него Ти, крепка одбрано наша, јеси нада наша и наше избављење. Све је Теби оруђе спасења нашег, па и слабости нас јадних Ти си дозволио и допустио да Те њима жалостимо, те да би због њих пали принели Ти покајање и од Тебе примили утеху и велику благодат. Јер, гле, Ти – свемоћни Цар и неупоредиви Бог – заволео си нас, који смо твар и Твоје Речи дело, пожелео си да нас учиниш сличнима Теби и да се на нама очитује слава Твоја, колико је нама то могуће и колико ми то можемо. А овде смо слепи и бедни, јер како да сагледамо Тебе, Господе, и да свако добро од Тебе долази и да све од Тебе долази добро и да си нама, земним створовима, лишенима свакога доброчињења, Ти сâм, Владико и Судијо, својом Крвљу небо над нама отворио.

За грехе наше и тврдовратост завођене деце Твоје Ти си допустио поделе и непријатељства међу нама. Господе од прилика, сачувај нас од извесности и сваке животне навике, ако то није навика да се обратимо Теби и заволимо Тебе. Ти сâм, свемоћни Царе и врховни Првосвештениче свих времена, погледај на свештенике Твоје и обнови мудрост Духа Твога Светога у њима, да заиста буду и остану оруђе Истине Твоје и све чине у славу Имена Твога. Учини, Господе, милост Израилу своме и не лиши их благодати и Твога вођства, те да би једнодушје које им Ти дарујеш било угодно Духу Твоме Светоме и корисно Цркви Твојој, којој си Ти сâм, Спаситељу наш, возглављење.

Нека би, Господе Боже наш, милост Твоја свагда била уз епископе Цркве Твоје и да крепост Твоја снажи срца њихова, те да би у дане оне посвећене и Твојом Црквом благословене, сви они били у Твоме једномислију и Твојим Духом Светим вођени и управљани до познања све Твоје Истине, коју си открио својим изабранима. О, свевечни Владико и једини Архијереју, не одступи од оних које је изабрао Дух Твој Свети и свештенством их благодатно обдарио и епископством венчао и на места предстојатеља поставио. Не удаљи Духа Твога Светога од њих никада, а у време свештенога Сабора сотвори да пребивају у Духу неподељено и посвећено, те обнови у њима дату им благодат и умудри умове, срца укрепи, душе наоружај љубављу братском и трпљењем, те их учврсти на бранику вере коју си Ти сâм открио народу Твоме.

          Пресвета Богомајко, заштитнице оних који Те призивају, Твојим покровом заштити, а материнским загрљајем оснажи Оце наше тога свештенога Сабора, да би они чувајући Истине Имена Сина Твога свагда пребивали у једнодушју по благовољењу Духа Светога.

          Свети Оци и сви свети, молите Бога за Оце свештеног Сабора.

Тиква

Нека сила или, још горе, неко биће као да је запосело Виктора Збрегу. То би било најлогичније објашњење за нелогичну незгоду која му се догодила, али он једноставно није веровао у такве ствари. Иако је био филозоф све метафизике овога и онога, а нарочито онога света биле су му стране.

Ипак, он – блистави антифашиста, човек који је бритко као бријачем обликовао јавно мњење оног најбољег дела народа, изјавио је пред укљученим ТВ камерама да су Жене са црним бесмислени псеудоинтелектуализам. Он, који је под кожом осећао све новодобне феномене као остварење Ничеовог надчовека. Али, његов тако упечатљиви ratio као да га је напустио и просто – одбијао да даље сарађује. Што је најгоре, Виктор Збрега није био у стању да буде начисто са тиме да ли се он уствари слаже са свиме што је изрекао. Нека необјашњива шупљина уселила се у његову нутрину.

Говорничка моћ, по којој је нарочито био познат, моћ пре којом су се његови ривали тресли, а издавачи и уредници ТВ емисија задовољно трљали руке, била је ту, осећао је да га није напустила. Али није био у стању да је активира, ништа је није погонило, нити се могао нагнати да формулише макар једну идеју или став који би требало бранити са пуно вештине, како је можда само он знао.

У најскоријем и, како ће се касније видети, последњем јавном наступу упитан о скандалу који је његова апатична изјава изазвала, назвао је познату активисткињу светом кравом. А никако му се није дало ни да почне да размишља шта се то догађа са њим. Постао је прек и мрзовољан; дојучерашњи пријатељи су га у широком луку избегавали, као да болује од куге, а дојучерашњи непријатељи су са подозрењем неповерљиво пратили новости о једном од стубова културе у нас. Само је једна средовечна новинарка сетно приметила да је нестало оно његово јединствено и невероватно шармантно набирање обрва, које је саговорнике поражавало, а посматраче остављало у неподељеном уверењу у његову апсолутну интелектуалну надмоћ и истовремено изражавало неки господски презир према пораженом саговорнику. Јер, Виктор Збрега не само да је припадао грађанским патрицијима, он је био једна од њихових праикона и један од свега неколико стубова те конструкције.

То је, међутим, разлог из кога он, ултраважни Виктор Збрега, никако није могао припадати обичном, полусвесном плебсу, кога се толико гнушао. Додуше, у тој новонасталој ситуацији његов интелект није могао да нађе времена да се гнуша, нити, пак, да ради било шта друго, јер је сувише био заузет пражњењем шупљине у унутрашњем, дубоко личном животу Виктора Збреге. Мутно се сећао сличног случаја, када се онај Кафкин лик једног јутра пробудио преображен у бубу, али Виктор се није осећао као буба. Једно веома кратко време, можда само тек тренутак, био је у убеђењу како има моћ да само снагом својих мисли управља кретањем Сунца, али га је та мисао напустила исто тако нагло и неочекивано како се и појавила.

Виктор Збрега доживео је блокаду, не само креативну, већ и емотивну, интелектуалну, социјалну – једном речју: искључење. Његово постепено бледење у жижи пажње јавности коинцидирало је уствари са још већим суновратом у који га је усуд, или како се год то што можда и не постоји звало, увалио, јер да су хтели даље да га прате и анализирају, несумњиво да би морали закључити како је онај инцидент од кога је све почело уствари само почетак рушења човека који је био стуб једне вере без доказаног божанства. Уствари, тој религији божанство и није било потребно, јер је сваки њен припадник апсолутно и неподељено обожавао – себе.

Само га је стари углед међу сатрудницима, свеснима и напреднима спасао од повлачења по судовима, од које су Жене одговориле и себе, и своју активисткињу светицу. Ипак, пошто Виктор Збрега више није управљао собом, само је било питање тренутка када ће учинити нешто можда још ужасније и коначно остати раскринкан као реакционарни елеменат. Прилика за то се склопила пред крај његове прве несвесне године. Седео је за помало кривим маленим столом прљавог станичног бифеа, који је личио на сценографију за дипломске омнибусе свежих апсолвената филмске режије с краја осамдесетих, улагао последње атоме снаге (а у снагу је улагао неку безимену, безбојну и безукусну лозу) да докучи шта му је то помутило ум, како да се врати у себе и да ли уопште да покушава, када је најпре почео неприлично гласно и речником који би више пристајао возачу тешког теретњака него филозофу, да се увредљиво и сасвим непримерено изјашњава како о познатим народним добротворима из Алијансе под окриљем ноћи, тако и о њиховим посвећеницима ту, међу нама. Његов нејасни, испрекидани говор чуо је и исправно протумачио неки од млађих посвећеника – приправника. Ипак, најтежи ударац несумњиво је била чињеница да је тај младић у карираној кошуљи и са корпулентном ешарпом немарно пребаченом преко левог рамена, пријаву поднео против – NN лица.

Било је и оних који су и даље веровали да је Виктор Збрега бриљантан филозоф и да је, попут правих јунака, прешао на тамну страну, да је истражи и уништи изнутра. Али, када се након изрицања пресуде Виктор помокрио по судској стражи, којом приликом је из свег гласа певао (боље рећи кричао) неки трештурбофолк антихит, и такви поштоваоци Збрегине филозофије су – заћутали. Медији су полако почели да вести о њему смештају у рубрике у којима су се налазили нови снимци интернет звезда из возила градског превоза.

Али, Виктор Збрега био је човек осуђен на скандале. Када је након две године преминуо од канцера изазваног даривањем специјалних поклона Алијансе под окриљем ноћи, скоро заборављени филозоф још једном је поделио јавност. Најмалобројнији су се и даље од његовог лика и дела дистанцирали. Неки су га још увек сматрали аутошовинистом са израженим комлексом ниже вредности, како то код аутошовиниста и бива. Његови некадашњи пријатељи истицали су његов блистави почетак, а прећуткивали његов крај огарављен попут прегореле сијалице изнутра. Његови непријатељи су својатали његове позне ставове, а извођач трештурбофолк антихита којим је Збрега пропратио судско мокрење изјавио је за ЗабавнуТВ како је веома поносан и на саму песму, али и на управо то извођење. Људи су се и даље разликовали. А он је у последњем свом колико – толико свесном моменту мислио о томе како су, ето, само поклони специјалног даривања и оно што они доносе исти за све и сви су исти пред њима. Нема разлике. „Нема разлике“, баш то је последње помислио филозоф у њему.

Био је то déjà vu Виктора Збреге, познатог филозофа и грађанског активисте, који га је задесио и потпуно скаменио само неколико тренутака пред почетак једног ТВ интервјуа, који ће изазвати велике контроверзе и након кога у животу Збреге више ништа неће бити исто. 

C'est vraiment dégueulasse

Младост је лепа, шарена прича,

Блистав тренутак и – чича мича

И су дивне нијансе црвене

Без патњи леђа главе дрвене

Реци шта мислиш, да ли је лако

Одрастати у време наопако

Кад сурови човек, шејтанов шпијун

На наше патње све бејаше имун

Шездесет осма, седамдес' друга,

И тад сте лагали, фолиранти

Један тавори ту, другог однесе пруга

Затвори очи, ко све да памти

Другачији Вилењак ти си био

Аутошовинисто удбашког посела

И шешир си добио кад си се напио

И то оног чија Лепосава постаде Bella

Јер твоје ја је од континента веће

И другог кад хвалиш величаш - себе

Ал твоја стварност опет слеће

У избављење тамо где дека је ћебе

Сусрет

            Када је Дејан ушао у стан осетио је да нешто није у реду. Само тренутак касније, осетио је и немилосрдну хладноћу сечива на свом врату.

- Само ћути и све ће бити у реду – прошиштао је глас иза њега. И тек онда је настао прави ужас. Дејан је препознао тај глас.

            Вести које није волео да прати јутрос су извештавале о бекству из окружног затвора. Петорица затвореника су успели да се докопају слободе. Тројица су ухапшена, за двојицом се још трага. Жандармерија је затворила све излазе из града, а полиција и војска претражују терен у потрази за одбеглима. Најгоре од свега је што кад год би се повела прича о затвору и затвореницима, сви би на послу причали мало тише, и сви би кришом гледали Дејана, који је одлежао 12 година због убиства. Убиства жене коју је волео. Убиства које није починио.

            Тужилац није поверовао да Дејан није убица, нису ни поротници, нити било ко други коме је Дејан покушавао да објасни шта се заправо догодило. Истина, са смрћу вољене жене Дејан је изгубио мотив да се бори и за свој сопствени живот, осећао је да је праведно да – ако већ није могао да мења свој живот за њен – бар одробија остатак свог живота. Када се након 12 година нашао на истим улицама, али сада у некој новој држави и новом политичком уређењу, сумњичавост паланке остала је непромењена и он се са њом просто помирио. А и ко би му поверовао? Било је сведока да су се он и Нађа – тако се његова покојна супруга звала – посвађали код Митровића на слави. Када им је нестало бензина, радник на бензинској пумпи посведочио је да је видео само Дејана, јер је Нађа  чекала у „тристаћу“.

            А када су ушли у стан, и када је Дејана пресекао исти овакав осећај, као да нису сами и као да нешто ужасно није у реду, било је касно. Све се одиграло у тренутку. Провалник је једним ударцем оборио Дејана и он је остао паралисан на поду, али свестан свега. Видео је како други ударац обара Нађу, видео је како она удара главом у комоду, видео је крв, видео је провалника како се кези и нестаје... али није могао да се помакне.

            За тадашњу полицију ствари су биле јасне: брачна свађа је пошла наопако и – случај је готов. И сада, након скоро двадесет година, изгледа да је судбина коначно на Дејановој страну, упркос вероватноћи. Препознао је глас незнанца, а када му овај дозволи да се окрене препознаће сигурно и онај скамењени кез на избразданом лицу.

- Полако – рече Дејан суво – и ја сам одлежао 12 година у Забели, нећу те пријавити.

            Незнанац је за тренутак оклевао.

- Откуд ти знаш ко сам ја? – упита напрегнуто.

- На свим сте вестима. Направили су обруч, нећете моћи да се извучете. Тројицу су већ ухватили.

- Коју тројицу? – рече провалник нестрпљиво.

- Не знам. Али, ако нећеш да им се придружиш, најбоље је да се притајиш неколико дана.

            Притисак сечива несигурно је попуштао. Изгледа да провалник није смислио шта би даље, кад већ уђе у неки стан. А можда и није очекивао станара. Уосталом, ко би са било каквим планом у животу уопште покушао да побегне из затвора... Сечиво склизну, али Дејан се још увек није усуђивао да се окрене.

- Седи – нареди провалник храпаво – Што си лежао?

- Убиство – рече Дејан кратко, још увек оклевајући да погледа лице провалника. Шта ако је то заиста он? Како да се обузда, како да сачека погодну прилику?

- Мени су сместили – уздахну провалник – Њушке пандурске. Али сад палим за Аустрију и могу да ми пљуну под прозор.

            Искезио се. Исто избраздано лице, исте мутне очи – нема сумње да је то онај исти човек. Дејана обузе срџба и он се свим силама суздржавао да не скочи и ухвати зликовца за гушу. Провалник је импровизовао, али је био сигуран у себе, па је Дејаново дубоко дисање приписао страху од препада.

- Јеси гладан? – упита Дејан једва.

- Нећеш да зовеш мурију? – зашкиљи провалник неповерљиво.

- Не пада ми на памет – рече Дејан искрено.

- Ајде, али остави мобилни овде, на столу.

            Дејан оде до фрижидера, а провалник је једним оком пратио њега, а другим разгледао телефон који је узео са стола. На крају се сва његова пажња пресели на апарат, а мирис хране коју је Дејан подгревао га је додатно умиривао. „Сад је тренутак!“, помислио је Дејан.

- Пре него што сам заглавио нису били овакви – рече он – Пази: колор екран!

            Само што је то изустио, провалник се срушио на под. Изнад њега је стајао Дејан са тешком кристалном пепељаром у рукама. Провалник је покушао да јекне, али Дејан га је предухитрио.

- Сећаш се 12. јула 1986. године? Ушао си у исти овакав стан, а када су човек и жена дошли, препао си их исто као сада. Покосио си их. Када си је ударио, пала је на комоду и остала на месту мртва. Мртва, разумеш? Гаде, ти си је убио! – узвикну Дејан и подиже тешку пепељару високо.

- Ако желите, ми можемо поново да отворимо случај – тужилац је стидљиво мрсио речи, док су жандарми одводили провалника обливеног крвљу.

- Нико ми није веровао. А мени није битно ни да ли ми Ви сада верујете. Овај гад ће се вратити у затвор и сада зна да сам преживео. Ко зна, можда ја опет налетим на њега.

На крају света

- И шта кажеш: село је напуштено? – упита Пера.

- Као и десетине других у овом крају. Нигде живе душе. Можемо да се склонимо док не прође невреме – одговори Мика.

- Не знам, мени је некако сумњиво – вртео је Лаза главом.

- То ти је тик из деведесет прве – насмеја се Мика.

- Уосталом, ти си крив: твоје је било да пратиш временску прогнозу, а не да сад уместо вргања скупљамо запаљење плућа по планини. Нећемо ваљда да киснемо у сред шуме? – рече Пера зловољно гледајући Лазу испод ока.

- Добро, у реду: крив сам – промрси Лаза – Али ја вам кажем: овде нешто није како треба...

            Стари ратни другови лагано су ушетали у напуштено село. Пусте куће злокобно су окруживале незване госте. Друм је био препун рупа, окружен густим растињем, тешко небо боје олова притискало је планину, а најближи град био је удаљен неколико десетина клометара. Под ђоновима старих војних чизама крцкали су каменчићи, крхотине отпалих црепова и одломци разбијених прозорских окана. Били су у потрази за било каквим склоништем, јер су се њихове прилично изношене униформе добрано натопиле у шуми.

            На крају споредног сокака нахерила се бела двоспратна кућа. Некада витка грађевина, са симпатично малим прозорима танких оквира привукла је Перину пажњу. Он показа руком друговима у том правцу.

- Тамо – рече једноставно.

            Лаза и нехотично пређе прстом преко грба СФРЈ угравираног на цеви пиштоља који је држао испод ветровке.

            Неколико тренутака пре тога у кући се водила жучна расправа.

- Неће доћи, кажем ти! – викао је Јанко.

- Да можеш да будеш сигуран, не бисмо били сад овде, на километар од краја света! – урлао је Бранко.

- Да су могли да нас пронађу, већ би били овде – рече Јанко помирљиво.

- Ако су успели да нађу плен, онда ће и до нас доћи. Окренуће земљу наопако, знам их. Упорни су – Бранко је био забринут.

- Па шта и да дођу – пљесну Јанко дрвену облогу аутомата – Није баш да само седимо и чекамо. А колико већ чекамо? Три недеље кризираш свакодневно. На крају ћеш умрети од страха.

- Ћути! – прошапута Бранко ужаснуто.

- Боље изгледа изнутра – рече Мика.

- Ваљда има неки шпорет, да мало заложимо – промрмља Пера.

            Лаза је оклевао да уђе у просторију која је изгледа некада била трпезарија. Два прозора гледала су на двориште, док су врата с леве стране водила у следећу собу. Само што су Мика и Пера почели да испитују просторију, из споредне собе искочише Јанко и Бранко са оружјем у рукама.

- Је л' вас Максим послао? – прошкргута Бранко.

- Не – превали Пера после неколико тренутака напете тишине.

- Лаже – режао је Бранко обраћајући се свом ортаку.

- Како сте нас нашли? – питао је Јанко сталожено.

- Нисмо вас тражили – рече Мика.

- Него шта? – нервозно подвикну Бранко.

- Печурке. Вргање, буковаче – поче Мика да набраја.

- Ти мислиш да смо ми будале, а? – викао је Бранко преко подигнуте цеви аутомата.

- Слушај, друже – поче Пера опрезно – Пошли смо да скупљамо печурке, ухватила нас је киша, мислили смо да је село напуштено...

- Па сте баш у ову кућу ушли? – насмеја се иронично Бранко.

- Људи, није зезање, пошли смо у гљиве! – викну Мика.

- Ваљда сте се враћали? Видиш како лажу – церио се Бранко сумануто.

- Свеједно – рече Јанко ледено – Мислиш да сад једноставно можете да одшетате одавде и ником ништа?

- Немамо појма ни ко сте ви, ни који матраг тражите овде, нити нас занима. 'Ајде лепо да ми идемо својим путем, да не правимо глупости сад овде и свима лепо – рече Пера.

- Неће моћи. Те Максимове форе више не пале – Бранко се и даље церио.

- Баците оружје! – командова Јанко.

            Лаза се вратио неколико корака уназад у полутаму, стао у довратак с друге стране и нечујно репертирао пиштољ. Дисао је тихо и напрегнуто слушао шта се догађа у соби преко пута.

- Друже, немамо ми оружје. Имамо печурке, то је све – рече Мика сталожено.

- И кад вас ја претресем, ако нађем оружје, шта ћемо онда? – упита Бранко.

- Ало, брате – Пера се унервозио – Значи, доста је. 'Ајде да прекинемо ову сцену, није више ни интересантно, ни ништа. Немамо никакво оружје, упали смо без везе, не познајемо Максима и боли нас уво шта чекате овде.

- А како онда знаш да се зове Максим? – крикну Бранко.

- Чекај, ти си малочас поменуо Максима – рече Јанко несигурно – Шта ако грешимо? Шта ако стварно само сакупљају печурке?

- Ти си луђи од њих! Видиш да те фортају!  

- Е, ћути! – обрецну се Јанко на ортака – Не могу да мислим, док ми вичеш уз уши.

- Не можемо да их пустимо – режао је Бранко – Видели су нас, знају где смо.

- Знам, ћути! – рече Јанко и несигурно подиже цев оружја.

- И шта сад? – проговори Пера гласније – Ви стојите ту један до другог с аутоматима, у довратку с леве стране, а ми без оружја испред прозора у сред собе!

            Кад је Јанко схватио и бацио се на десно, Лаза је већ летео ка поду и пуцао на њих, а Бранко је панично отворио ватру ка Пери и Мики. Прасак пуцњаве заменили су крици. Бранко је јаукао, Јанко стењао, а Мика урлао. Док је Лаза разоружавао нападаче, Пера је ставио марамицу Мики на рану.

- Имаш срећу да га је одвукао рафал, само те је огребло – рече. 

Oпроштај

Опрости ми, Оче

Што Ти тражим – јадан

Да осталу децу

Своју запоставиш

И што тако

Безобразно мислим

Да сам имам право

Твоју милост да ми јавиш

Опрости ми, Оче

Опрости што грешим

Опрости што не видим

Бездно греха мога

Па још поврх тога

У ситнице гледам

Да осудим, презрем

Брата – ближњег свога

Опрости ми, Оче

Опрости што мислим

Што верујем чврсто

Да сам центар света

Што презирем туђе

Осмехе и сузе

Што ми код Другога

Стално нешто смета

Опрости ми, Оче

Што слабости своје

Талентима сматрам

А слабости Другог

Ликом проглашавам

И што преко мере

Себе оплакујем

Твоју милост ја пренебрегавам

Опрости ми, Оче

Од свих сам последњи

А надам се светлу

Твога Новог Града

Опрости – нисам добар

Али Твој сам – и сада и тада

E S S A Y A

                                    E S S A Y A 

- Исптављена  финална  верзија -

РАДИО ДРАМА

2000. – 2013.

ЛИЦА:

-       Филип: млади научник чији је задатак да утврђује грешке на роботима на једној свемирској станици федерације.

-       Digi 3000: робот намењен израчунавањима у грађевинарству.

НАПОМЕНА: Док Филипова улога носи динамику говора, у речима D3000 нема ,,покрета’’ у динамици.

(Најава кроз музику.)

Спикер: Есеја.

(Музика престаје, после завршних тактова или феид-аута, зачују се тихи звуци који би требало да дочарају атмосферу у средини високо развијене технологије и комплетне дигитализације. Овај звук ће се протезати кроз целокупно трајање дела као подлога, осим када музика доминира над дијалогом. Музика је уједначена, ритмична, невиртуозна, скоро монотона. После неког времена чује се притисак на некакав тастер.)

Филип (уморно): Дневник за 15. овог месеца, сада је 14 часова и 10 минута. Што више радим на овим случајевима без душе и смисла и сам више губим смисао... (динамичније) Ја сам против своје воље дошао у овај центар. Хтео сам да останем на Земљи, и да учествујем у акцијама Великог чишћења, али је неко из Савета закључио да је мој, како су рекли, „велики научни потенцијал“ боље искористити на овој станици, на рубу недођије, далеко од... свега.

(Чују се тихи кораци: Филип се креће)

Мој посао је да дијагностицирам промене од предвиђеног понашања код робота са оштећеним чипсетом или грешкама у програмирању. Кад ја дам своје мишљење, роботи иду на другу орбиталну станицу, где их оправљају... Ако има наде. Сада радим на једном специфичном случају: код једног од робота за рачунање у грађевинарству из оне чувене серије Digi 3000 десила се нуспојава вештачке интелигенцие, налик размишљању. Неко је, изгледа, грешком уградио потпуно погрешан чипсет и меморију много већу од уобичајеног бафера. Резултат је испао веома занимљив и морам темељно да га проучим.

DIGI 3000: Добро јутро, Филипе.

Филип: Добро јутро, Digi. Шта си ноћас прочитао?

DIGI 3000: Свашта, али...

Филип (прекида га): ... нешто ти опет није јасно?

DIGI 3000: Да. У праву си.

Филип (кроз осмех): Знаш ли шта ме нервира код тебе? Што не одричеш и не потврђујеш, како то роботи треба да раде, него мислиш да размишљаш као човек.

DIGI 3000: У томе нема разлике између мене и човека, једино што сам ја прецизнији.

Филип: У томе и јесте проблем, Digi 3000: сувише си егзактан. Баш та неегзактност одваја човека од машине, моћ импровизације, контекст, осећај.

(после краће паузе)

DIGI 3000: Филипе, шта је то уметност?

Филип: Још једна степеница између тебе и мене.

DIGI 3000: У реду, али чему она служи?

Филип: Па тако гледано, она нема сврху, Digi. Сама је себи довољна и потребна. То је највиша човекова творевина и осећање. Поред емоција... љубави... које су дар.

DIGI 3000: Чији дар?

Филип (помало уморно): Некога Кога ти нећеш разумети.

DIGI 3000: Ја сам робот са изузетним чипсетом и јединственим сетом иснтрукција, моја сврха је да разумем.

Филип (крепко, са сигурношћу): Дар Бога.

DIGI 3000: Шта је то Бог?

Филип: Видиш да не разумеш: не може да се пита „Шта је Бог“, него „Ко је Бог“. Он је Створитељ свега.

DIGI 3000: И мене је створио?

Филип: Да. И тебе и мене...

DIGI 3000: Не! Нетачно. Мене је створила кибергенетска машина, ти си се родио, а твоји преци су настали од еволутивно нижег степена живота.

Филип: Али на почетку и у центру тог ланца био је, јесте и биће само Бог.

DIGI 3000: Али...

Филип: Доста приче, Digi. Ја мора да сам полудео кад разговарам са апаратом. Данас нам у плану стоје кинези-импулсне вежбе. Узми ову лименку, покушај да је нежно ухватиш и спустиш на сто.

(Чује се звук гужвања алуминијума, који је пропраћен музичким убодом. Лименка је згњечена)

Филип (константујући стање): Згужвао си је.

DIGI 3000 (скоро љубопитљиво): И је ли ова лименка сада уметност? Више ничему не служи.

Филип: Не, то није уметност.

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Јер у то што си урадио мораш да унесеш себе: неко своје стање и осећање. Треба да знаш и не знаш истовремено зашто си нешто урадио.

DIGI 3000: Ја јесам случајно деформисао лименку, али после тога је мојим процесором овладало оно што ви зовете ,,радозналост’’.

Филип: Твоја радозналост је потпуно синтетичка, неприродна. Сувише је хладна, формална, клишеирана и плава. Твоју радозналост је начинио човек.

DIGI 3000: Па, и твоју је, Филипе. Ти си плод везе својих родитеља.

Филип: Заиста у праву си; али мој отац је имао исту врсту радозналости као и ја, разумеш? (досећајући се) Но, твоја није иста са радозналошћу неког твог конструктора. (Пауза) Видиш, законом су забрањене борбе робота, али човек може да уништи свог робота кад год пожели; а ипак, не сме да убије другог човека, јер му је једнак. Бог прекида људски живот, људи искључују машине, машине, опет раде нешто друго... Исти је хијерарски ред и са осећањима. Она измичу домену твојих могућности.

(Музика се појачава, траје неко време; музика је можда весела, али сигурно једнолична.)

DIGI 3000 (замишљено): Интересантно... (одједном динамичније) А уметност, има ли још неку карактеристику?

Филип: Да... (одсутно) Да, машту. (прене се) То је нешто што такође није својствено твојој програмској и програмабилној природи.

DIGI 3000: Ипак, мислим да ниси у праву.

Филип (као у шали): Е па, да нисам ја у праву - ја бих био тај који пита, а ти би одговарао, а не обрнуто.

DIGI 3000: Али када треба нешто израчунати, онда..

Филип (прекида га): Драги мој необични дефектни калкулатору, ми, људи смо то знање сакупили и предали га машинама. (окреће се послу) Него сувише смо се удаљили од данашњег задатка: поређај ове фигуре по шаховској табли. Сва срећа да су од пуног метала.

(Чује се помицање метала по такође металној плочи и тихо зујање електромотора.)

DIGI 3000: Шта то радиш, Филипе?

Филип (носталгично): Гледам Земљу. Лепа је одавде.

(Више се не чују фигуре.)

DIGI 3000: Недостаје ти?

Филип (и даље занет призором): Било је то некада заиста лепо место. Знаш, тамо имам породицу.

DIGI 3000: Зашто се људи њоме размећу?

Филип (враћа се у стварни свет): Чиме, породицом? Зато што је важна. Скоро па најбитнија је у изграђивању односа између људи. Пре нас је она држала заједно, а сада закони полиса и станица. Усваком случају, настави са вежбама.

(Опет се чују фигуре и зујање.)

DIGI 3000: Значи, изгубио си своју породицу?

Филип: Нисам само ја, сви су. Почели су систематски да је руше још одавно. људи су се отискивали у самотњаштво...

DIGI 3000: Зашто?

Филип: Мислили су да су довољни сами себи, а постајали су страшно и силно несрећни. Онда су загадили земљу и замало је уништили… Тужна прича, је л’ да? Чудни су људи кад се суоче са проблемом. Теби је то такође страно, код вас је све прегледно и једноставно. Сложене су једино математичке функције, па и њих са лакоћом, по обрасцу решавате. А за мене... за нас обрасца нема.

(Поново нестану звуци радње.)

DIGI 3000: И, онда...

Филип: Шта онда?

DIGI 3000 (у радости открића): Филипе, то значи да за нас нема граница!

(Иста она футуристичка музика у напливу, али на овом месту, после ове реченице, не би смела да подсећа на музички убод; претапа се са енергичном озбиљном музиком сличног тоналитета, и слика се завршава фортисимо тактовима, налик финалеу.)

К р а ј