Где се то догодило?
Да
ли уз ватру неке мирне ноћи, или у мраку пећине, да се смире деца којој се
упркос умору не спава због неког нејасног узбуђења спознаје, или под бистрим
звезданим ноћним небом какво ми данас, у доба кад постоји и светлосно загађење
никада нећемо бити у прилици да видимо? У сваком случају, неизвесно је где се
то догогодило исто колико је неизвесно и када се то десило. Ипак, морало је
некад и негде први пут да се догоди да неко почне да прича причу и да га остали
занесено слушају. Причати причу је таленат. Не само због тога што је у тој
дубокој, дубокој древности, давно пре настанка писма, језик био још увек
рудиментаран, можда још увек и неподесан за причање прича. Ипак, и поред свих
ограничења, а можда баш и упркос свим шансама против ње – прича се родила.
Онај
или она који до тада можда нису били нарочито корисни чланови групе одједном су
засијали у том мраку дубоке прошлости. Мора бити да су и деца и одрасли били
затечени везом гласова који су се склапали у чипку од речи што су се разиграно низале
у ноћ. Мора да су то биле приче о животињама које измичу чак и највештијим
ловцима и о снази и разборитости које мора да је само небо послало на ловце, па
су ипак успели да надмудре и савладају и најнеухватљивији плен. Онда су приче
отишле на два краја, а уствари ка једном истом: с једне стране високо ка небу,
ка ћутљивом небу са треперавим звездама које је ћудљиво умело и да казни ватром
са висине, а са друге стране ка почетку свих ствари, ка најстаријем међу
ловцима, ка бледим и неубедљивим сећањима у којима се преплетало оно што је
прошло и оно што је измаштано.
Али
и ка небу горе и ка прецима у прошлост била је једна иста нит која се протезала
кроз приче и њихово ткање слагала у једну шареницу: добро. Добро ће победити и
све ће добро на крају бити и зато је добро бити добар, чак и тада када је све
око тебе лоше и када су сви око тебе зли. Ако тога нема, онда чему све? Чему
страх од ватре с неба? Чему страдање од глади и болести? Чему раскидање под
канџама зверова? Чему измена дана и ноћи, жеге и студени, кише и суше, ветра и
тишине, пролећа кад све зелени и јесени кад све пожути? Јер чиме се може излечити страх и туга и бол, ако не
надом?
А
како не веровати том приповедачу, кад говори тако убедљиво, тако јасно, тако
блиско – чини ти се и ти си тамо и све то што он говори одвија се пред самим
твојим очима. И тако поколењима и поколењима деца су одрастала слушајући те
приче, а слушајући их нису их само памтили, него су се те приче уграђивале у
њих и обликовале их, а они су их, или барем неки од њих, опет неки приповедач,
који је племену служио макар само за то, преносили на следеће поколење, градили
га и обликовали причама о борби између добра и зла, борби која је драматична,
понекада изгледа и трагично, али која је уствари извесна, јер је њен крај
познат: добро ће на крају победити.
Та
вера у победу добра обликовала је људски род поставивши фундамент на коме
постоји и наше садашње друштво. Вера у победу добра била је моторна снага
човековог мотива сталног напредовања, мотива који нас је извукао из пећина и
довео нас до тога да данас живимо у вишеспратницама обогаћеним електричном
енергијом, топлом и хладном водом погодном за пиће, интернетом, лифтовима,
прозорима са ролетнама и ко зна чиме све још не. И то је добро.
Али ко ће сачувати приче у време када се у све сумња? Ко ће одржавати ватру радости која треба да обасја и огреје нова поколења? Рачунарски генерисана графика у милионима и милионима боја и високој резолуцији понекада изгледа и убедљивије и уверљивије и лепше од обичне, праве ватре, али слика ма како шарена и замамна била – ипак не може да угреје. Нешто, дакле, друго мора да зрачи из ватре, нешто што самом оку измиче, кад ето врло модерни видео клип не успева да замени једно обично преисторијско огњиште? Да није то можда догађај сабрања? Да није то скупљање на једно место, око живе ватре и слушање живе приче чија убедљивост потиче колико из самих речи, толико и од приповедача? Треба сачувати приче за поколења која долазе, јер и сада, и поред вештачких интелигенција, маја и привида општеприхваћених као замена стварности прича је још увек незамењива и биће незамењива за одгајање и обликовање човека као човека док год човек буде постојао.
