За бројанице сви знају, али несразмерно
мали број људи зна шта су бројанице, чему служе и како се користе, па ће о томе
бити речи у наредним минутима.
Иако
бројанице постоје већ вековима, чини се да су код нас постале широко популарне у другој половини деведесетих година прошлог
века, дакле пре тридесетак година, али су у народне масе, нарочито међу младе,
ушле првенствено као наруквице, дакле – као модни детаљ.
Иако
није грех да се бројаница носи око руке, њена првенствена сврха јесте да се она
користи као помоћно средство за молитву. Бројаницу користимо тако што је држимо
у прва три прста леве руке, и то леве зато што нам десна служи да се
прекрстимо, то јест да се осенимо знаком Крста, па при – како се то каже –
повлачењу бројанице, на сваки чворић, или на сваку перлицу – зависи од чега је
бројаница начињена, тј. да ли је плетена или је низана, на сваки чворић кажемо
у себи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног или
грешну.
По
предању, ова молитва потиче од светог апостола Павла, који у првој посланици
Коринћанима пише како „више воли да каже пет речи, него хиљаду“. Тих пет речи
су: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Касније настаје развијени облик ове
молитве, како је знамо данас. Наравно, на бројанице се можемо молити и за
друге, за једну или више особа, за ближње којима је потребна молитва и милост
Божија. На пример: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј грешне слуге
Твоје: име, име, име, име и име... А ако их има више, на први чворић поменућемо
их све поименце, а на друге чвориће можемо рећи: Господе Исусе Христе, Сине
Божији, помилуј поменуте слуге Твоје.
Молитва
је поуздано и непобедиво, а истовремено веома лако доступно оружје. На
бројанице се можемо молити увек: док чекамо у реду да платимо рачуне, у
чекаоници Дома здравља, док се возимо градским превозом и тако даље. Важно је
само ако се молимо окружени људима да бројаницу покријемо другом руком, како не
бисмо привлачили пажњу на своју молитву, него да наша молитва буде у тајности.
Многи хришћани понесу бројаницу и када крену на спавање, па тако, уз молитву, и
заспу.
У
Цркви све чинимо са благословом, тако да је добро да за молитву на бројанице
узмемо благослов свог надлежног парохијског свештеника, који је задужен за наш
духовни живот и развој, или евентуално од неког другог духовника. То свакако не
значи да је молитва на бројанице својеврсна замена за друга молитвена правила,
на пример јутарње, пред спавање или пре светог причешћа. Молитва на бројанице
није замена редовних молитвених правила, него допуна нашег молитвеног живота,
испољавање слободе. Али, ако желимо да узмемо и бројаницу за лично молитвено
правило, најисправније јесте да за то узмемо благослов свештеника, односно
духовника.
У
вези са бројаницама има и неколико честих недоумица, али нажалост и честих
празноверица, или боље рећи бесмислица на које овом приликом треба да обратимо
пажњу.
Прва
недоумица јесте да ли је нека бројаница „исправна“. По предању, бројанице се
плету уз молитву и то на сасвим посебан начин, јер је у њихов чворић уплетено
седам крстова. Тих чворића најчешће има тридесет и три, према броју година које
је Господ Исус Христос провео на земљи. Међутим, има и већих бројаница, од по
педесет или сто или и још више чворића, и оне су карактеристичне за монашки
контекст; а има и оних мањих, од тек неколико чворића, које се приликом
употребе носе око прста, попут прстена, и које се безбедно могу користити чак и
у вожњи. Неке су плетене од тањег конца, какве код нас понегде називају грчким
бројаницама, а неке су од пунијег конца. Пошто је бројаница настала међу
монасима, њена најприроднија боја је – црна. Ипак, могу се користити и
бројанице у другим примереним бојама; важно је само да изглед саме бројанице не
преузме примат над њеном сврхом, у ком случају бројаница постаје сопствена
супротност.
Многима
је згодније да користе бројаницу ако је мало „развучена“, иако тада није згодна
за то да стоји око руке као наруквица. Исто тако се могу користити и бројанице
начињене од дрвених, или куглица од неког другог погодног материјала. Као и
када је у питању боја, треба рећи да бројаница наравно може да буде и од на
пример сребра и полудрагог камења и врло скупа. Али, ако је њена једина сврха
да буде драгоцена као предмет, онда она заправо оно што је знатно драгоценије –
а то је молитва – ставља у запећак. Примећујете проблем? Мера исправности
бројанице јесте њена употребљивост. Зато делује помало помодно и непримерено да
се сасвим мале бројанице купују сасвим малим бебама. У том случају бројаница је
увек само наруквица, јер дете које не уме да говори свакако не уме да се моли
на бројанице. И тако бројаница бива ражалована на некакву паганску амајлију, на
објекат испољавања маловерја.
Једна
од најраширенијих бесмислица у вези са бројаницама јесте да бројаницу не смете
да купите сами себи, већ мора неко други да вам је купи. То накарадно веровање
не само да нема никакво упориште у хришћанству, него нема благе везе са
животом. Приметите да нико нема одговор на питање „ЗАШТО не смете себи да
купите бројаницу“. Већина ће рећи: Не знам, тако сам чуо. Е па погрешно сте
чули.
Друга
бесмислица у вези са бројаницама каже како бројаница не сме да се скида са
руке. Пре свега рекли смо да бројаница служи како се користила при молитви, те
да није грех ако се као наруквица носи на руци када се не користи, али да није
њен првобитни смисао да буде модни детаљ и да јој није првенствено место НА
руци, него У руци. Осим тога, знамо да бројаница на себи има Крст, а неретко и
лик Пресвете Богородице, светог Николе, свете Петке или светог Василија на
пример. Морамо признати да није баш сваки тренутак нашег дана једнако примерен
да на руци имамо Крст и икону. Крст на руци је велика част и заштита, али нас
много и обавезује пред Господом. Разумно је, дакле, да се бројаница скида са
руке када је то потребно.
Остаје
и недоумица шта се ради када се бројаница покида? То се иначе догађа када се
она стално носи око руке, када се не скида, него се кваси и суши на руци. За
пар деценија или нешто мало више година молитве на бројанице, не могу да се
сетим да ми се и једна бројаница покидала... У сваком случају, треба рећи да
ништа што је повезано са црквом, што на себи има Крст, икону, или Име Божије
написано или одштампано никада и ни у ком случају не бацамо у ђубре! Ту спадају
молитвеници, Библије, друге црквене публикације, крстићи, иконе, црквене
одежде, па и – бројанице. Такве ствари се СПАЉУЈУ. Рекли смо да је чвор
бројанице сачињен од седам уплетених крстова, а такође смо рекли да бројанице
обично имају и метални крстић са исписаним именом Божијим или ликом Пресвете
Богородице. Зато се и похабане, то јест покидане бројанице спаљују, а те
металне крстиће можемо поново употребити.
Најважније
у вези са бројаницама јесте – да се молимо. Бројаница нас на то подсећа, њоме
„одбројавамо“ своје молитве.
